Zrenjanin -
Sečanj
Poverilačko
rastakanje sečanjskog Transpetrola
Krtica sa velikom
šapom
Sečanjska firma Transpetrol,
do pre neki mesec u vlasništvu Branka Rana Samardžića i njegove ćerke Maje,
osnovana pre 30 godina, sa imovinom i prometom merenim desetinama miliona evra
uz sedamdesetak zaposlenih, danas je u stečaju. I u ovom slučaju reč je o
pažljivo balansiranom stečaju "mreže poverilaca" i
"genijalnoj" matrici beskrupulozne državne mafije koja teledirigovano
obezvređuje i za male pare kupuje razrađene firme
Zoltan Horvat
Mafijaška država, njeni tajkuni i poverljivi kadrovi iz sudske,
policijske i izvršne vlasti su i u Srednjem Banatu u poslednjih dvadesetak
godina uvek prisutni u džepu (ne)srećnih privatnika. Njihove firme, po
(ne)pisanom pravilu, nakon višedecenijskog upornog, doslednog i krvavog rada u
privatnom biznisu završavaju u stečaju ili bankrotu. Pokušaj bezočnog
rastakanja Transpetrola firme Branka Samardžića koja u svom
sastavu ima podne magacine, sušare za sušenje žitarica (48 tona na sat), silose
(kapacitet 23.000 tona), benzinsku pumpu i ribnjak, po svemu sudeći, poslednji
je čin i osveta za Brankovo odbijanje da 1995. i 1996, u sprezi sa tadašnjom (i
danas aktuelnom) vlasti i policijom, učestvuje u krimogenom, ali
megaprofitabilnom švercu naftom.
Počev od 2. novembra, Transpetrol je u stečaju po zahtevu izvikane
privatne firme Mrkšićevi salaši, formalnog podnosioca zahteva za
pokretanje stečaja i poverioca kojeg je zastupao advokat Branislav Rajić iz
Beograda. Uprkos protivljenju vlasnika Transpetrola i njegovog
pravnog zastupnika, novosadskog advokata Milivoja Stepanova, stečajni
sudija Radomir Radojčić nije uvažio predlog vlasnika da se sa stečajem
sačeka dva meseca. Naime, postojala je realna mogućnost da se do kraja 2011.
godine sakupi gotovo sav novac za izmirenje retko nestrpljivih poverilaca
iznuđenom prodajom silosa i sušare novosadskoj firmi Glenkor Srb, kao i
izlovom i već ugovorenom prodajom kvalitetne ribe. Međutim, legendarni
sudija Radojčić (većina zrenjaninskih sudija ima ničim izazvan nadimak legendarni),
inače (ne)poznat ovdašnjoj javnosti po "zanimljivom" minulom radu u
zrenjaninskoj palati (ne)pravde i istančanom osećaju za nekretnine, ipak je
otvorio stečajni postupak.
Nakon zabrane raspolaganja pokretnom i nepokretnom imovinom, pod
pokroviteljstvom stečajnog sudije Dragice Arsić usledilo je temeljno
"skeniranje" Transpetrola spremnog da se raskomada. Umesto da
imovina Transpetrola - benzinska pumpa, magacini, sušare, silosi,
ribnjak i vozni park od desetak kamiona bude realno procenjena na iznos od
petnaestak miliona evra, stečajni upravnik se pred gladnim i nestrpljivim
poveriocima "isprsio" cifrom od svega 8 miliona evra na šta je
nakarikano i 7 miliona evra neobezbeđenih potraživanja od vlasnika Transpetrola.
Za robu koja je evidentirana na karticama firme, a za koju se ispostavilo
da fizički ne postoji, bio je zadužen dugogodišnji izvršni direktor firme Aleksandar
Šaponjić. Sredinom 20011. godine Šaponjić je uhapšen, da bi krajem novembra
prošle godine, nakon pedeset dana pritvora, pušten na slobodu. Klupko radnji u
i oko pažljivo planirane otimačine Transpetrola se od tada nije
odmotalo, Šaponjić se zabarikadirao u svojoj kući u Sečnju, a
Samardžić navodi da za pakao kroz koji prolaze on, njegova porodica i
radnici sa otkazima u džepu, nema racionalnog objašnjenja.
- Sredinom prošle godine primetio sam da nešto ne štima u poslovanju, i
nakon razgovora sa Šaponjićem i njegovog komentara da je sve pod
kontrolom i da u svakom trenutku imamo 500.000 evra obrtnog kapitala na
raspolaganju, ipak sam pozvao nezavisnu revizorsku kuću iz Beograda i sve
ostale moguće kontrole na lokalnom i državnom nivou i obavestio ih da se u
firmi dešava nešto veoma čudno. Nakon rutinskog pregleda, revizorska kuća je
otkrila podatke o poslovnom minusu, gde je recimo Šaponjić kao odgovorno
lice na tržištu kupovao robu, konkretno žitarice, po većim cenama od tržišne, a
prodavao ispod cene. Za čiji interes je radio Šaponjić, gde se prelivao
ogroman novac i u kojim sve podobnim konkurentskim firmama u srednjem Banatu i
šire završavao, to treba da kaže policija koja se još uvek ne oglašava.
Neke od privilegovanih firmi koje se na ovakav način "doniraju"
na promet od 19 miliona dinara imaju dobit na osnovu razlike u ceni i do 50
procenata. Zar je moguće - u ovoj i ovakvoj Srbiji, sve je moguće kada su
privatni džepovi u pitanju - da je od umrežene mafije tipovan i Transpetrol sa
prometom od 56 miliona evra u poslednjih 18 meseci i uz godišnji profit od pet
procenata?
Branko Samardžić se posebno osvrće na 1995. i 1996. godinu kada je
doživeo najveća poniženja u životu od obesne vlasti i policije: - Zbog toga što
sam tada tipovan kao idealan saradnik u švercu nafte preko graničnog prelaza Jaša
Tomić, nekoliko puta sam privođen u zrenjaninsku policiju, gde su me
posebno obrađivali i nagovarali da prihvatim "vrhunski biznis" koji
bi me, verujem, proizveo u, za naše prilike, prebogatog čoveka. Nisu imali
milosti, vezivali su me i za patos, ali nisu uspeli da me nagovore. Zbog svega
ovoga dobio sam i tešku bolest o čemu može da posvedoči dr Jelena Stević
iz Instituta u Sremskoj Kamenici, ali odgovorno tvrdim da bi se firma mogla
spasiti uz minimum minimuma dobre volje zainteresovanih. Bankrot je izbegnut,
postoji veoma racionalan plan da se u rekordno kratkom vremenu realno namire
poverioci iz sada već odbora poverilaca po rešenju stečajnog upravnika, ali
kako da sprečim pojavljivanje virtuelnih potraživanja sumnjivih poverilaca?
U poslednjih 18 meseci firma je napravila promet od 56 miliona evra što
bi odgovaralo profitu od blizu 3 miliona evra pošto je marža naše firme trebalo
da bude oko 5 procenata. Zašto nikada nije fakturisan transport pređenih
800.000 kilometara, što iznosi 1,2 miliona evra. Za čiji interes je Saša to radio,
ko je opljačkan: ja koji sam sve to imao i stvarao 30 godina ili oni koju su na
mojoj grbači napravili firmu za godinu dana? Da se pronađe gde su se odlile
naše pare. Od prodaje ribe ima dovoljno novca da se isplate svi koji su dali
novac ili robu. Na kraju, na pitanje zašto Saša, on je rekao ubij me, ja sam
kriv za sve, što mogu posvedočiti radnici prisutni.
Na kraju rezignirani Branko Samardžić navodi: "Saša Šaponjić radio
je na više radnih mesta u Transpetrolu i tokom dugog niza godina pokazao
se kao vrlo savestan i odgovaran, nakon čega je postavljen za direktora. Posao
je radio sve dok nije krenuo u dil sa mafijaškim organizacijama meni iza leđa
da bi me nakon 19 godina izdao i zabio nož u leđa.
Veoma je lako ispitati sve radnje u poslednjih godinu dana koje su mi
uništile firmu i očekujem da se nadležni organi po ovom pitanju oglase.
Saša je, inače, svakodnevno podnosio izveštaje o uspešnom poslovanju i
trgovanju žitaricama, što se može videti po završnim računima i izveštajima
svih inspekcija koje su redovno dolazile u firmu. Za period od novembra 2010.
do aprila 2011. godine, dok sam bio odsutan iz zemlje, sumnjam da je prodata
ogromna količina žitarica za keš i sve je rađeno da se sakrije dubioza u firmi.
Roba je prodavana za keš što sam ja izričito zabranjivao, ali se na računima na
volšeban način nije primećivao nedostatak novca. Te štetne ugovore Saša i
njegovi (ne)poznati nalogodavci su krili od mene i od zaposlenih. Ispostavilo
se da su prilikom prodaje robe koju nismo imali, firmama dostavljane lažne
lager liste, odnosno falsifikati koje smo naknadno otkrili.
Naknadno je otkriveno da je u ime firme kupovana roba po znatno višim
cenama od tržišnih, a da se prodavala po znatno nižim. S pravom očekujem i
zahtevam od nadležnih da ispitaju sve kriminalne radnje koje su napravljenje
prema mojoj firmi, dobavljačima i kupcima, da se izdvoje firme koje su na taj
način ostvarile ogroman profit prodajući žitarice po znatno većim cenama od
tržišnih. Usput je sirovi kukuruz fakturisan kao suvi, do je istovremeno Transpetrol
prodavao robu po znatno nižim cenama od tržišnih. Nadležni organi su u obavezi da ispitaju gde
su u izvozu otišle ogromne količine žitarica i đubriva koje ne postoje, ali su
na karticama firme.
Haos
Sečanjska opština jedna je od najnerazvijenijih u Srbiji. Na alarmantno
pitanje šta još koliko-toliko radi od privrede, odgovor je kratak - skoro
ništa. Ili je ubijeno ili je umrlo u bankrotu sa hiljadu i par stotina radnika
na ulici. Nekada je Grmeč iz Krajišnika bio dobra, zdrava i ozbiljna
firma sa preko 250 zaposlenih, koju je uspešno vodio častan i vredan privrednik
Rajko Grubor. Kada je krenula nazoviprivatizacija, a firmu kupili tipovi koji
su obećavali brda i doline, nastao je haos.
Danas su svi radnici uličari, selo koje je solidno živelo od ove
poljoprivredne firme je zamrlo, a firma je praktično opljačkana i uništena. Da
se privredni zločini uz punjenje privatnih džepova naručuju i u komšiluku,
govori identičan slučaj Ratara iz Jaše Tomića. Nekada 150 duša u firmi, danas
ruglo propalog sela. Sa dugovima čiji kajmak kupe "pametni" tvorci
tranzicije. Umesto motki, u selima opštine Sečanj "rade" samo
firmice, čiji uplašeni i nikad pasivniji radnici rade za najobičniju siću od
7.000, 9.000 ili 11.000 dinara.
Pedaliranje
U Zrenjaninu ima i primera gde je privatizacija odrađena vrhunski. Jednu
od trenutno najuspešnijih firmi (a kada to nije bila) na izlazu prema Kleku, na
pragu privatizacije početkom ovog milenijuma posetio je svojevremeno i
Aleksandar Vlahović, nekadašnji ministar za privatizaciju i legendarni maher za
procenu kapitala firmi, ispred firme Deloitte Touche. Pa je u četiri oka
preporučivao direktoru, jednom od retkih vrhunskih ovdašnjih domaćina, da će za
350.000 evra "savršeno" proceniti "realnu" cenu pred
privatizaciju. Usput je direktoru ponudio i dogovor, uz procentualnu međusobnu
podelu plena. Tako to valjda ide u našem visokom poslovnom svetu ozbiljnih
ljudi. Privatizacija je, gle čuda, u Zrenjaninu uspela, s tom razlikom što je
legendarni Vlahović, inače blizak rođak aktuelnog gradonačelnika Zrenjanina
Milete dr Mihajlova, ekspresno ispedaliran iz kancelarije.