Nemačka
Da li su
nemačka demokratija i državotvornost načeti aferom Vulf
Ovo nisu normalna vremena
Na vrhuncu nezabeležene privredne krize, Nemačka se našla i u
krizi demokratije i parlamentarizma. Kojim god putem da se krene u aferi nemačkog
predsednika Kristijana Vulfa, šteta će biti
velika: u jednom slučaju finansijska, a u drugom institucionalna. Izgleda
da je zajedno sa Vulfom na kraju svoje političke putanje
i sama Angela Merkel
Fridrih Emke
dopisnik iz Frankfurta
Predsednik Nemačke Kristijan Vulf je osoba koja
skoro da nema nikakva ovlašćenja niti obaveza. On je protokolarni simbol, šef države
koji povremeno proparadira kroz medije rame uz rame sa nekim visokim stranim
gostom.
Slabljenje funkcije državnog poglavara za Nemce je
trebalo da ima prevaspitni karakter. Nemačka nacija je vekovima učena poslušnosti svom
vođi,
bio on neki srednjovekovni vlastelin ili sam kajzer (car). Bespogovorno sledeći Viljema
II Nemci su tako 1914. krenuli u strašnu avanturu Prvog svetskog rata. Ovaj, do
tada najveći
vojni sukob u istoriji, završio se pogubno po Drugi rajh i vladarsku kuću
Hoencolerna, jer je Viljem II morao da abdicira u ime celokupne porodice i da
ode u Holandiju
u izgnanstvo.
U mlitavoj i haotičnoj Vajmarskoj republici, u kojoj
su se stranke na vlasti smenjivale kao na ringišpilu, generacijama dresirani nemački birači su za
poglavara izabrali jednu barokno-autokratsku ličnost, maršala Paula fon Hindenburga.
Hindenburg je bio prvi u istoriji, ali istovremeno i
poslednji nemački
predsednik koji je bio izabran direktno od naroda na opštim
izborima 1925. godine. Već iz njegovog punog imena, Paul Ludvig Hans Anton fon Benekendorf i fon
Hindenburg, vidi se da potiče iz plemićke, preciznije iz jedne istočnopruske
junkerske porodice. Junkeri su, najvećim delom, pogermanjeni Sloveni koji
su svoj aristokratski položaj dugovali isključivo činjenici da se bezobzirno zalažu za očuvanje
pruske, kasnije nemačke
dominacije na terenu kojim su upravljali. Bili su, dakle, čisto vojno
plemstvo, do smrti odano svom vladaru.
Ni Hindenburg nije bio nikakav izuzetak. Pobednik iz
bitke kod Tanenberga koja je Drugi rajh spasla od ruske invazije, on se na
izborima kandidovao kao predstavnik aristokratije i militarističkih krugova
koji su se plašili
moguće
pobede levice i skliznuća Rajha u formu sovjetske republike. Istovremeno,
ostareli maršal
(rođen
još
1847) sebe je najradije posmatrao kao običnog čuvara prestola za cara koji kad-tad
mora da se vrati.
Umesto kajzera, Hindenburga je na vlasti nasledio -
firer. Kada je ostareli maršal 1934. ispustio dušu, nemački
parlament je predsednička ovlašćenja preneo na tadašnjeg kancelara, Adolfa Hitlera.
Brbljivi Keler
Pošto je Treći rajh 1945. doživeo
potpuni poraz, prethodno na najstravičniji način ubivši desetine
miliona Slovena, Jevreja, Roma i ostalih, zapadne sile pobednice su smatrale da
će
ponavljanje ovakvog užasa najbolje biti sprečeno ako se Nemci deprogramiraju i
prestanu da služe autoritetima. Jedna od metoda bila je i postavljanje na sam
vrh Republike jedne jedine ličnosti, koja, međutim, nema nikakva ovlašćenja.
Predsednik Nemačke nema čak ni ona
ovlašćenja
koja ima britanska kraljica. Većina Nemaca ni ne zna ko im je predsednik, jer njega bira
parlament. Za razliku od engleskih i većine drugih monarha, koji su isto
samo za pokazivanje, nemački predsednik nema pravo ni da se obrati parlamentu. On
potpuno usamljen i zaboravljen boravi u bonskoj vili Hameršmit ili u berlinskom
dvorcu Belvi.
Prethodnik današnjeg predsednika bio je Horst Keler,
koji je pre manje od dve godine morao da podnese ostavku jer je - progovorio.
Keler je prvo obišao
nemačke
vojnike u dugotrajnom ratu u Avganistanu, a onda u jednoj izjavi rekao nešto što svi već odavno
znaju, a Srbi i još
poneko su imali i priliku da to osete na sopstvenoj koži.
"Država veličine i uticaja koje ima Nemačka, mora da
bude svesna da svoje interese ponekad mora da brani i vojnim sredstvima",
rekao je Keler u jednom intervjuu. To je buđenje nemačkog
militarizma, odmah je zavrištao establišment. Besomučno
bombardovanje Srbije u kojoj su nemački vojnici ostavili najdublji
krvavi trag i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, bilo je u redu sve dok se o
tome ćutalo,
isto kao i okupacija Avganistana. Onog momenta kada je Keler rekao da je car
go, morao je da ode.
Posle njega na mesto predsednika Republike nemački parlament
je izabrao Kristijana Vulfa, dotadašnjeg predsednika vlade pokrajine
Donja Saksonija, koji se za kratko vreme pokazao kao još gore rešenje od
brbljivog Kelera.
Samo pola godine pre svog prelaska u palatu Belvi,
Vulf se upetljao u jednu za Nemce neprijatnu aferu. Pokrajinski zakon Donje
Saksonije predviđa
da članovi
njene vlade, pa samim tim i predsednik iste, smeju da primaju poklone u
vrednosti od najviše
deset evra. Vulf je, međutim, decembra 2009. odleteo u Sjedinjene Američke Države, u vilu
svog venčanog
kuma, biznismena Egona Gerkensa i to na račun avionske kompanije Air
Berlin.
Kada je magazin Der Špigel pokrenuo
pisanje o ovom zimovanju bračnog para Vulf, predsednik vlade se setio da bi karte
mogao i sam da plati, a zauzvrat je državno tužilaštvo odustalo od dalje
istrage.
Povezanost Vulfa sa kumom Gerkensom predmet je i
druge, još
uvek aktuelne afere. U toku ispitivanja oko besplatnog leta u Ameriku,
pokrajinski parlament je Vulfu postavio pitanje i o njegovoj poslovnoj saradnji
sa ovim magnatom.Vulf je tada tvrdio da već godinama nema nikakve poslovne
aranžmane sa svojim kumom.
Pre nekoliko sedmica nemački dnevni
list Bild izneo je podatak da je bračni par Vulf oktobra 2008. od Edit
Gerkens dobio pozajmicu u visini od pola miliona evra za kupovinu porodične kuće. U početku je
predsednik Vulf tvrdio da je to privatni aranžman između njega i
kume, a ne kuma, te da tako nije lagao pokrajinski parlament. U međuvremenu
se, međutim,
saznalo da je novac ipak dao Egon, prebacivši pomenutu sumu na račun svoje
supruge koja je samo ispisala ček. Ovu verziju je potvrdio i sam Egon Gerkens.
Umesto da se pokrije ušima i ućuti uhvaćen u laži, Vulf je
procenio da je javni nastup najbolja odbrana. Prva greška koju je
u tom trenutku napravio bila je da je odlučio da se po tom pitanju javnosti
obrati njegov advokat, a ne on lično. Odmah su krenule salve smeha,
jer su mediji izmontirali advokatov nastup kao predsednikovo božićno obraćanje
naciji, a to se pojavilo čak i kao motiv na reklami jedne rent-a-kar kompanije.
Druga greška bila je ta što je Vulf nastavio da laže.
Njegova odbrana se svodila na to da je još pre ulaska
u palatu Belvi vratio Gerkensu pozajmicu, i to od kredita koji je dobio od BW
banke.Ubrzo se ispostavilo da je i taj kredit dat po tako povoljnim uslovima da
se može smatrati beskamatnim.
Vulfova dalja odbrana je zatim krenula u pravcu da je
i taj kredit zamenjen drugim, dugoročnijim sa manje povoljnim uslovima,
da bi se ispostavilo da je to tačno, ali da je novi kredit sa
velikom sigurnošću
odobren po izbijanju afere, jer na snagu stupa tek 1. januara 2012. godine.
Detalji, na žalost
nemačke
javnosti, ne mogu da se saznaju, jer je Vulf odbio da banku oslobodi čuvanja
bankarske tajne.
Po nalazima eksperata koji su proučavali ceo
slučaj,
onoliko koliko je on dostupan javnosti, i novi, dugoročni
hipotekarni kredit je izuzetno povoljan, jer Vulfu za 14 godina, koliko traje,
obezbeđuje
uštedu
od 154.266,67 evra
u odnosu na situaciju da je istu svotu uzeo pod uobičajenim uslovima.
Sa druge strane, pomenuti zajam banka uopšte nije ni smela da odobri,
smatraju eksperti, jer je kao garancija položena hipoteka na porodičnu kuću
Vulfovih, čija je vrednost procenjena na 415.000 evra, dok je glavnica kredita
520.000 evra.
U normalnim prilikama sve ovo bi bilo dovoljno da Vulf bude oteran sa
mesta predsednika, ali i da krivično odgovara. Ovo, međutim, nisu normalna
vremena. Zemlja, kao i cela Evropska unija, nalazi se u od Drugog svetskog rata
nezabeleženoj krizi, ugled same kancelarke i njene vlade je uzdrman i u ovom
trenutku niko nije dovoljno pametan da proceni šta je pogubnije: ponovna smena
predsednika za manje od dve godine ili njegovo zadržavanje na funkciji uprkos
očiglednim marifetlucima.
Osnova nemačke demokratije, ali i njene državotvornosti načeta je aferom Vulf.
Berze već negativno reaguju, a predsednikov odlazak može da bude procenjen kao
dodatno slabljenje centralne vlasti, što bi pokrenulo lavinu bekstva kapitala
iz Nemačke.
Zbog svega toga vladajuće stranke pokušavaju da štetu zadrže pod
kontrolom prepuštajući političku sudbinu Vulfa parlamentarnoj komisiji.
"Kada hoćeš nešto da zataškaš, formiraj komisiju", rekao je još
Vinston Čerčil.
Bilo šta da se dalje desi, Nemačka se pod Angelom Merkel srozala na nivo
banana republike u kojoj činioci vlasti ni za šta više ne odgovaraju, ili bar
sami sebe smatraju ljudima iznad zakona i dobrih običaja. Ako Kristijan Vulf na
mestu predsednika Republike dočeka sledeći Uskrs, biće to znak da su i
demokratija i parlamentarizam u Nemačkoj konačno umrli.
"Kada hoćeš
nešto da zataškaš, formiraj komisiju", rekao je još Vinston Čerčil.
Predsednik Nemačke nema čak ni ona ovlašćenja koja
ima britanska kraljica. Većina Nemaca ni ne zna ko im je
predsednik, jer njega bira parlament. Za razliku od engleskih i većine drugih
monarha, koji su takođe samo za pokazivanje, nemački
predsednik nema pravo ni da se obrati parlamentu.