Feljton

Adolf Hitler - Politički testament: Zabeležio Martin Borman (3)

 

Treći rajh, branitelj i zaštitnik Evrope

 

Adolf Hitler izdiktirao je ličnom sekretaru Martinu Bormanu svoj politički testament. Zabeleške Martina Bormana prvi put na srpskom jeziku objavila je beogradska izdavačka kuća Metaphysica pod originalnim naslovom ("Politički testament"), u prevodu Aleksandra Dramićanina, koji je istovremeno pisac predgovora, objašnjenja i komentara. Delo predstavlja Hitlerovo svođenje računa celokupne dotadašnje politike koju je vodio kao šef države, njegove poglede na političko stanje u svetu pred okončanje Drugog svetskog rata i, na kraju, izuzetno lucidna i gotovo proročka predviđanja kako će se svet oblikovati u budućnosti ukoliko Nemačka izgubi rat, dakle razmatranja koja on zaveštava potomstvu, pre svega nemačkom, ali koja imaju i sveopšti značaj. Tu su, takođe, i razgovori koje je Hitler vodio sa svojim najbližim saradnicima, a koje je verodostojno zabeležio Martin Borman, njegov čovek od najvećeg poverenja. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje ovaj senzacionalni rukopis

 

Zabeležio Martin Borman

 

Prerano i prekasno - Nedostaje nam vreme jer nam nedostaje prostor - Revolucionarna država, koja vodi petit bourgeois politiku - Saradnja sa Francuskom bila je greška - Trebalo je da emancipujemo francuski proletarijat i oslobodimo francuske kolonije - Bio sam u pravu u Majn kampfu

 

14. februar 1945.

Hitler diktira:

 

Katastrofalna je stvar kod ovog rata što ga je Nemačka počela i prerano i prekasno. Sa čisto vojnog aspekta bilo nam je bolje da smo počeli ranije. Trebalo je da preduzmem inicijativu 1938. godine, umesto što sam dopustio da budem nateran u rat 1939. jer rat je bio, u svakom slučaju, neizbežan. Međutim, teško da bih snosio krivicu za to da su Britanci i Francuzi u Minhenu prihvatili sve moje zahteve!

Kako stvari sada stoje, rat je počeo malo prekasno. Ali sa stanovišta naše moralne pripremljenosti, on je počeo prerano. Moji učenici još nisu imali vremena da postignu svoju punu muževnost. Stvarno bi mi trebalo još dvadeset godina da dovedem tu novu élite do zrelosti, uronjenu od ranog detinjstva u filozofiju nacionalsocijalizma. Tragedija nas Nemaca je što nikad nemamo dovoljno vremena. Okolnosti se uvek zavere da nas prisile na žurbu. A ako u ovoj tački nema vremena, to je prvenstveno zato što nam nedostaje prostor. Rusi sa svojim ogromnim prostranstvom mogu sebi da dozvole luksuz da ne žure. Vreme radi za njih, a protiv nas. Čak i da mi je Proviđenje dalo dovoljno vremena da dovedem svoj narod do celovite faze razvoja koji nacionalsocijalizam želi, možete biti sasvim sigurni da mi moji neprijatelji nikad ne bi dozvolili da to iskoristim. Oni bi učinili sve što mogu da nas unište, pre nego što se nađu suočeni sa Nemačkom zacementiranom jednom jedinom verom, nacionalsocijalističkom i telom i dušom, koja bi bila nepobediva.

Pošto nam je nedostajalo ljudi oblikovanih po našem idealu, morali smo iz nužde da učinimo šta možemo od onih koje smo imali. Rezultat je očigledan. Zbog tog raskoraka između koncepcije i realizacije, ratna politika jedne revolucionarne države kakva je Treći rajh nužno je politika sitnih buržoaskih reakcionara. Naši generali i diplomate, sa nekoliko retkih izuzetaka, ljudi su drugog doba; i njihovi metodi ratovanja i vođenje naše spoljne politike takođe pripadaju dobu koje je prošlo. Ovo važi kako za one koji nam služe u dobroj veri tako i za ostale. Prvi nam služe loše jer nemaju bilo veštine ili entuzijazma, a drugi namerno, promišljeno zlobno.

Naša najveća politička greška je naš tretman Francuza. Nije nikad trebalo da sarađujemo s njima. To je politika koja je njih održala u dobrom položaju, a nama naškodila. Abec je mislio da je vrlo pametan kad je postao glavni zagovornik te ideje i nagovorio nas da je prihvatimo. Verovao je da je dva poteza ispred događaja, dok je u stvari bio sasvim iza njih. On je izgleda mislio da imamo posla sa Francuskom Napoleona, to jest nacijom sposobnom da ceni značaj i dalekosežne efekte plemenitog gesta. On nije video očitu činjenicu da se tokom proteklih sto godina Francuska sasvim promenila. Postala je prostitutka, i sad je prevejana droca, koja nas neprestano vara i zbunjuje, i uvek ostavlja da plaćamo račun.

Naš očigledan kurs trebalo je da bude oslobađanje radničkih klasa i pomoć radnicima Francuske da sprovedu svoju sopstvenu revoluciju. Trebalo je da odbacimo, grubo i bez milosti, fosilizovanu buržoaziju, koja nema kako duše tako ni patriotizma. Pogledajte samo kakve su prijatelje našli za nas u Francuskoj naši geniji iz Vilhelmštrase - sitne, proračunate male profitere, koji su nam jurnuli u zagrljaj čim su pomislili da smo okupacijom njihove zemlje tu da bismo sačuvali njihove bankovne račune - ali sasvim rešene da nas izdaju prvom prilikom, pod uslovom da u tome nema po njih nikakve opasnosti!

Bili smo jednako glupi i u pogledu francuskih kolonija. I to je bilo delo naših velikih umova iz Vilhelmštrase! Diplomati starog, klasičnog kova, vojnici prošlog režima, sitno seosko plemstvo - takvi su bili oni koji je trebalo da nam pomognu da revolucionišemo celu Evropu! Oni su nas uveli u ratovanje kakvo bi vodili u XIX veku. Nikad, ni po koju cenu, nije trebalo da ulažemo u Francusku, a protiv naroda potčinjenih njenom jarmu. Naprotiv, trebalo je da im pomognemo da steknu svoju slobodu i, ako je potrebno, podstičemo ih na to. Nije bilo ničega 1940. godine što bi nas sprečilo da tako radimo na Bliskom istoku i u severnoj Africi. A u stvari su se naši diplomati bacili na to da konsoliduju francusku moć, ne samo u Siriji već i u Tunisu, Alžiru i Maroku.

Našoj "gospodi" se očigledno više sviđalo da održavaju srdačne odnose sa otmenim Francuzima nego sa gomilom čupavih revolucionara, više sa korom operetskih oficira, koji samo misle na to kako da nas prevare, nego sa Arapima, koji bi nam bili lojalni partneri. O! Ne mislite da ja ne prozirem kalkulacije tih makijavelističkih profesionalaca! Oni znaju svoj posao i imaju svoje tradicije! Oni su samo mislili na prljavi trik koji su igrali sa Britancima, jer su još računali na čuveni navodni antagonizam i rivalstvo između Britanije i Francuske na kolonijalnom polju. Ovo što kažem je savršeno tačno - oni još žive u vladavini Vilhelma II, u svetu kraljice Viktorije i onih veštih varalica po imenu Poankare i Delkase! A u stvari je to rivalstvo izgubilo svaki značaj. To što ono još izgleda da postoji posledica je toga što i danas ima nekih diplomata stare škole i u redovima naših protivnika. U stvarnosti, Britanija i Francuska su drugovi, od kojih svaki igra sopstvenu igru prilično oštro, a nijedan ne reaguje ni na kakav poziv na prijateljstvo, već se opet ujedinjuju protiv zajedničke opasnosti. Francuska duboko usađena mržnja prema Nemcima je nešto dublja i drugačija. Tu leži lekcija o kojoj treba u budućnosti dobro da promislimo.

Što se tiče Francuske, njoj su bila otvorena dva kursa. Mogla je ili da napusti svoj savez sa Britanijom, u kom slučaju nam ne bi bila zanimljiva kao potencijalni saveznik, jer smo znali da bi i nas napustila prvom prilikom; ili se mogla pretvarati da pravi tu promenu partnera, i tad bi po nas bila još sumnjivije vrednosti. Sa naše strane, nešto od željenog mišljenja o toj zemlji bilo je sasvim smešno. U stvarnosti se mogla usvojiti samo jedna politika vis-ŕ-vis Francuske - politika strogog i krutog nepoverenja. Znam da sam bio u pravu u pogledu Francuske. Sa proročkim uvidom sam dao tačnu sliku Francuske u Majn kampfu. I znam sasvim dobro zašto, uprkos svim reprezentacijama koje su mi napravljene, nisam video nikakvog razloga da menjam mišljenja koja sam formirao pre 20 godina.

 

Najteža ratna odluka - Mir sa Britanijom nije bio moguć dok Crvena armija ne bude uništena - Vreme radi protiv nas - Staljinova ucena - Sporazum sa Rusijom čim se vreme poboljša

 

15. februar 1945.

Hitler diktira:

 

Nijedna odluka od onih koje sam morao da donesem tokom ovog rata nije bila teža od odluke da napadnem Rusiju. Ja sam uvek tvrdio da bi trebalo po svaku cenu da izbegnemo ratovanje na dva fronta, i možete biti sigurni da sam razmišljao dugo i brižljivo o Napoleonu i njegovim iskustvima u Rusiji. Zašto onda, možda pitate, taj rat protiv Rusije, i zašto sam izabrao baš to vreme?

Već smo bili izgubili nadu da ćemo okončati rat uspešnom invazijom Britanije. Dalje, ta zemlja, pod vođstvom svojih glupih šefova, odbila bi da prizna hegemoniju koju smo uspostavili u Evropi sve dok je i dalje tu bio Kontinent Velike Moći, fundamentalno neprijateljski prema Trećem rajhu. Rat bi se, dakle, nastavljao, rat u kojem bi, iza Engleza, Amerikanci imali sve aktivniju ulogu. Značaj ratnog potencijala SAD, napredak u naoružanju - i u našem taboru i kod naših neprijatelja, blizina engleske obale - sve su se te stvari iskombinovale da nam bude krajnje neuputno da zaglavimo u dugotrajnom ratu. Jer Vreme - uvek Vreme, primećujete - bilo bi sve više protiv nas. Da bi se Engleska ubedila da se povuče, da se prisili na mir, bilo je suštinski važno lišiti je njene nade da može i dalje da nam se suprotstavlja, na samom kontinentu, zajedno sa nekim protivnikom naše kategorije. Nismo imali izbora, morali smo po svaku cenu da izbacimo ruski element sa mape evropske ravnoteže. Imali smo još jedan razlog, jednako valjan, za našu akciju - smrtnu pretnju koju je Rusija predstavljala po naše postojanje. Jer bilo je apsolutno izvesno da će nas ona kad-tad napasti.

Naša jedina šansa da porazimo Rusiju bila je da preuzmemo inicijativu, jer voditi defanzivan rat protiv nje nije bilo praktično. Nismo smeli prepustiti Crvenoj armiji prednost terena, staviti naše autoputeve na raspolaganje njenim brzim oklopnim jedinicama, a naše železnice njenim trupama i snabdevanju. A preduzevši incijativu, mogli smo, zaista, poraziti Crvenu armiju na njenom sopstvenom tlu, u močvarama i širokim blatnim prostranstvima; u civilizovanoj zemlji to nismo mogli. Trebalo je da od nje prosto pravimo odskočnu dasku kojom ćemo skočiti na celu Evropu i uništiti je.

Zašto 1941? Jer smo, s obzirom na sve veću moć naših neprijatelja, da bismo uopšte delovali morali to da učinimo što brže. Ni Staljin nije, podsećam vas, sedeo skrštenih ruku. Na dva fronta je vreme bilo protiv nas. Dakle, pravo pitanje nije bilo: "Zašto 22. juna 1941?", već pre: "Zašto ne još ranije?" Ali zbog teškoća koje su nam priredili Italijani sa svojim idiotskim pohodom na Grčku, trebalo je da napadnem Rusiju nekoliko nedelja ranije. Nama je glavni problem bio da što duže sprečimo Rusiju da se pokrene; ja lično sam se najviše plašio da bi Staljin mogao da preduzme inicijativu pre mene.

Sledeći razlog bio je to što su sirovine koje su Rusi zadržavali bile za nas suštinski važne. Uprkos njihovim obavezama, tempo isporuke je stalno padao i postojala je stvarna opasnost da bi mogla sasvim prestati. Ako oni nisu bili spremni da nam daju dobrovoljno stvari koje smo morali imati, onda nismo imali izbora do da odemo i uzmemo ih, in situ i silom. Doneo sam odluku odmah posle Molotovljeve posete Berlinu u novembru, je mi je tad postalo jasno da će nas Staljin pre ili kasnije napustiti i prići neprijatelju. Da li je trebalo da neko vreme glumim da bismo se potpunije pripremili? Ne - jer bih time žrtvovao inicijativu; i opet ne, jer bi nas kratki i nesigurni odmor koji bismo možda stekli koštao vrlo mnogo. Morali bismo pristati na sovjetsku ucenu u pogledu Finske, Rumunije, Bugarske i Turske. To, naravno, nije dolazilo u obzir. Treći rajh, branitelj i zaštitnik Evrope, nije mogao da žrtvuje te prijateljske zemlje na oltaru komunizma. Takvo ponašanje bilo bi nečasno i mi bismo zaslužili kaznu. I sa moralne i sa strateške tačke gledišta to bi bio bedan gambit. Rat sa Rusijom postao je neizbežan, šta god da smo radili, i odložiti ga značilo bi samo da kasnije moramo da se borimo pod nepovoljnijim uslovima.

Zato sam odlučio, čim je Molotov otišao, da sredim račune s Rusijom čim to vremenski uslovi dozvole.

 

Narod kojem se nagonski ne sviđaju kolonijalne avanture - Lujzijana i Meksiko

 

15. februar 1945.

Hitler diktira:

 

Ne oslobađajući francuski proletarijat odmah 1940. godine, ne samo da smo zakazali u svojoj dužnosti već smo i zanemarili sopstvene interese. To jednako važi i u pogledu prekomorskih francuskih podanika.

Francuski narod nam sigurno nije zamerio što smo ih oslobodili tereta Imperije. U tom pogledu je narod ispoljio mnogo više zdravog razuma od samoproklamovane elite, ceneći nagonski i mnogo iskrenije stvarne interese nacije. I pod Lujem XV i pod Žilom Ferijem narod se bunio protiv apsurdnosti kolonijalnih avantura. Tek treba da me ubede da je Napoleon postao nepopularan time što se jeftino rešio Lujzijane. Ali zato je došlo do gnušanja bez presedana kad je njegov nesposobni nećak pokušao da kompenzuje stvar ratujući sa Meksikom!

 

Neki Francuzi bili su hrabri Evropljani - Cena jasnog razmišljanja i dobre vere

 

15. februar 1945.

Hitler diktira:

 

Nisam nikad voleo ni Francusku ni Francuze, i uvek to kažem; ali priznajem da među njima ima nekih vrednih ljudi. Nema sumnje da je, tokom ovih poslednjih godina, dosta Francuza podržalo evropsku koncepciju - sasvim iskreno i vrlo hrabro. I divljaštvo s kojim su njihovi sopstveni sunarodnici učinili da plate svoju jasnu viziju po sebi je dokaz njihove dobre volje.

 

Moj stav prema Italiji bio je greška - Savezništvo Italijana skoro svuda smetnja - Propuštamo politički voz u pogledu islama - Sramni porazi Italijana - Italija će doprineti našem gubljenju rata - Život ne prašta slabost

 

17. februar 1945.

Hitler diktira:

 

Kad sudim o događajima objektivno i bez emocija, moram da priznam da se moje nepokolebljivo prijateljstvo prema Italijanima i Dučeu može sasvim smatrati mojom greškom. U stvari je sasvim očigledno da su od našeg saveza s Italijom više koristi imali naši neprijatelji nego mi sami. Italijanska intervencija je donela krajnje skromne koristi u poređenju sa brojnim teškoćama koje je izazvala. Ako, uprkos svim našim naporima, ne dobijemo ovaj rat, tom porazu će doprineti i savez sa Italijom!

Najveća usluga koju nam je Italija mogla učiniti bila je da ostane van ovog konflikta. Nikakve naše žrtve ni pokloni ne bi bili preveliki da smo to postigli. Da je ona postojano održavala svoju neutralnu ulogu, obasuli bismo je svojom naklonošću. U pobedi bismo s njom podelili sve plodove i svu slavu. Sarađivali bismo svesrdno u stvaranju istorijskog mita o supremaciji italijanskog naroda, o legitimnim sinovima starih Rimljana. Zaista, sve je bilo bolje nego imati ih za saveznike na bojnom polju!

Italijanska intervencija juna 1940. godine, s jedinim ciljem da se ritne na jednu francusku armiju koja se već raspadala, imala je prosto taj efekat da je polirala pobedu koju su poraženi u to vreme bili spremni da prime u sportskom duhu. Francuska je priznala da su je porazile armije Rajha, ali je bila nevoljna da prihvati poraz od ruku Osovine.

Naš italijanski saveznik nam je svuda bio izvor neprilika. Taj savez nas je, na primer, sprečio da sprovodimo revolucionarnu politiku u severnoj Africi. Ta teritorija je po prirodi stvari postala italijanska sfera i na nju je kao takvu Duče položio pravo. A da smo bili sami, mogli smo emancipovati muslimanske zemlje kojima je dominirala Francuska; to bi imalo ogromne reperkusije na Bliskom istoku, kojim je dominirala Britanija, i u Egiptu. Međutim, sa svojom sudbinom vezanom za italijansku, takva politika nije bila moguća. Sav islam je odzvanjao vestima o našim pobedama. Egipćani, Iračani i celi Bliski istok, svi su bili spremni da se dignu na ustanak. Pomislite samo šta smo sve mogli da uradimo da im pomognemo, i čak i da ih podstičemo, što bi bila i naša dužnost i naš interes!

Ali prisustvo Italijana na našoj strani paralisalo nas je; ono je stvaralo osećaj malaise među našim islamskim prijateljima, koji su neizbežno videli u nama pomagače, voljne ili ne, protiv njihovih ugnjetača. Jer Italijane u tom delu sveta žešće mrze, naravno, nego Britance ili Francuze. Sećanja na varvarske represalije protiv Senusijanskog pokreta još su žive. Pa onda smešne pretenzije Dučea da ga smatraju Mačem Islama, što izaziva i danas isti podsmeh kao i pre rata. Tu titulu, podesnu za Muhameda i velikog osvajača kakav je Omer, Musolini je uspeo da sam dobije od nekolicine jadnih prostaka koje je ili podmitio ili ih je zaplašio da to učine. Imali smo veliku priliku da sprovodimo sjajnu politiku u pogledu islama. Ali smo propustili voz, kao što smo ga propuštali i u više drugih prilika, zahvaljujući svojoj vernosti savezu s Italijom!

U tom teatru operacija su nas, zatim, Italijani sprečili da odigramo svoju najjaču kartu, emancipaciju francuskih podanika i dizanje ustanka u zemljama koje su tlačili Britanci. Takva politika podigla bi entuzijazam celog islama. Karakteristika je muslimanskog sveta, od atlantskih do pacifičkih obala, da ono što utiče na jedne, bilo dobro ili loše, utiče na sve ostale.

Sa moralne strane su efekti naše politike bili dvostruko katastrofalni. Sa jedne strane smo povredili, bez koristi po sebe, samopoštovanje Francuza. Sa druge stane nas je to, po sebi, nateralo da održavamo dominaciju koju su Francuzi sprovodili nad svojom imperijom, iz straha da bi se zaraza mogla proširiti na italijansku severnu Afriku i da bi onda i ona mogla da traži nezavisnost. A pošto sve te teritorije sad zauzimaju Angloamerikanci, sasvim sam u pravu kad kažem da je ta naša politika bila katastrofalna. Dalje, ta jalova politika je dozvolila onim licemerima, Britancima, da se postave, molim vas, kao oslobodioci, u Siriji, Kirenaici i Tripolitaniji!

Stvari nisu mnogo bolje ni sa čisto vojnog aspekta! Ulazak Italije u rat odmah je dao našim neprijateljima njihove prve pobede, što je omogućilo Čerčilu da oživi hrabrost svojih sunarodnika i dalo nadu svim anglofilima širom sveta. Čak i dok su se pokazivali nesposobnima da održe svoje pozicije u Abisiniji i Kirenaici, Italijani su imali nerava da se bace, a da od nas nisu tražili savet niti nas čak unapred upozorili na svoje namere, u jalovi pohod na Grčku.

Zbog sramnih poraza koje su pretrpeli, neke od balkanskih zemalja su na nas gledale s prezirom i nipodaštavanjem. Tu, i negde drugo, treba tražiti uzroke tvrdog stava Jugoslavije i njenog volte face godine. To nas je nateralo, suprotno svim našim planovima, da intervenišemo na Balkanu, a to je opet dovelo do katastrofalnog odlaganja našeg napada na Rusiju. Na Balkanu smo morali da upotrebimo neke od svojih najboljih divizija. Čist rezultat bio je to da smo morali da zauzmemo ogromne teritorije na kojima, osim zbog te glupe predstave, prisustvo naših trupa uopšte nije bilo potrebno. Balkanskim državama bi i te kako odgovaralo, da im se to dozvolilo, da prema nama sačuvaju stav blagonaklone neutralnosti. Što se tiče naših padobranaca, više bih voleo da sam ih poslao na Gibraltar nego na Korint ili Krit!

O! Samo da su Italijani ostali po strani od ovog rata! Samo da su ostali u svom stanju neratobornosti! S obzirom na prijateljstvo i zajedničke interese koji nas vežu, kakvu bi neprocenjivu vrednost takav stav imao za nas! I sami saveznici bili bi oduševljeni, jer, mada nisu nikad baš mnogo cenili ratničke kvalitete Italije, čak ni oni nisu nikad ni sanjali da će se ona pokazati tako slabom kakva jeste. Smatrali bi se srećnim što ostaje neutralna takva sila kakvu su pripisivali Italijanima. Čak i tako ne bi mogli to da koriste i morali bi da mobilišu znatne snage da se suoče sa opasnošću intervencije, koja je stalno pretila i bila uvek moguća, ako ne i verovatna. Sa naše tačke gledišta to znači da bi tu bio znatan broj britanskih trupa, nepokretnih, koje ne bi sticale ni borbeno iskustvo niti podstrek iz pobede - ukratko, jedna vrsta "stajaćeg rata", i što bi on duže trajao, veća bi bila korist koju bismo od njega imali.

Dug rat koristi ratobornom time što mu daje prilike da uči da ratuje. Nadao sam se da ću da vodim ovaj rat ne dajući priliku neprijatelju da nauči ništa novo iz veštine ratovanja. U Poljskoj i Skandinaviji, u Holandiji, Belgiji i Francuskoj sam uspeo. Naše pobede bile su brze, postignute uz minimum žrtava na obe strane, ali nisu još bile dovoljno ubedljive i odlučne da dovedu do potpunog poraza neprijatelja.

Da je rat ostao pod vođstvom Nemačke, a ne Osovine, bili bismo u poziciji da napadnemo Rusiju do 15. maja 1941. godine. Dvostruko ojačani činjenicom da su naše snage znale samo za odlučne i nesporne pobede, bili bismo u stanju da završimo taj pohod pre zime. Kako je sve ispalo drugačije!

Iz zahvalnosti (jer neću nikad zaboraviti stav koji je usvojio Duče u vreme Anšlusa) uvek sam se uzdržavao od kritikovanja Italije ili donošenja sudova o njoj. Naprotiv, uvek sam se mnogo trudio da je tretiram kao jednaku. Nažalost, zakoni prirode su pokazali da je greška tretirati kao jednake one koji vam nisu jednaki. Duče sam jeste jednak meni. Možda je čak i superiorniji od mene u pogledu svojih ambicija o svom narodu. Ali računaju se činjenice, a ne ambicije.

Mi Nemci bi trebalo da zapamtimo da nam je u ovakvim okolnostima bolje da igramo sami. Možemo sve da izgubimo, a ništa da dobijemo vezujući se blisko za slabije elemente i ulazeći u dil sa partnerima koji su i prečesto pokazali svoju prevrtljivost. Često sam govorio da gde god nađete Italiju, tu nađete i pobedu. Trebalo je da kažem - gde god nađete pobedu, naći ćete i Italiju!

Nije se promenilo ni moje lično osećanje za Dučea ni moja nagonska osećanja prijateljstva prema italijanskom narodu. Ali krivim sebe što nisam slušao glas razuma, koji mi je govorio da budem bezobziran u svom prijateljstvu prema Italiji. Mogao sam da budem takav, i na ličnu korist Dučea samog i na korist njegovog naroda. Shvatam, naravno, da bi ga takav moj stav uvredio, i da mi ga nikad ne bi oprostio. Ali zbog mog uzdržavanja desile su se stvari koje nije trebalo da se dese, i koje se mogu pokazati fatalnim. Život ne prašta slabost.

Nastaviće se