Mafija
Kako zarađuju stečajni lešinari na groblju
upokojenih preduzeća
Čerupanje već očerupanog
Stečaj preduzeća u Srbiji uglavnom znači
organizovanu pljačku. Od stečaja jedinu korist imaju stečajni upravnici i
stečajne sudije koji osim plata i naknada od pljačkaša dobijaju još i visoke
novčane nagrade. Na ovom principu dokusurena su preduzeća Valjevska pivara,
JKP Pijace Niš, Ugostiteljsko preduzeće Tri grozda iz Beograda,
tekstilna industrija Beko...
Igor Milanović
Preduzeća koja su u stečajnom postupku,
nekadašnji ponos srpske privrede, prvo su temeljno opljačkana, a zatim gurnuta
u ponor bankrota. Njihovi radnici ponekad godinama ne primaju plate, ne
uplaćuju im se nikakvi doprinosi, mnogi poverioci su takođe otišli u stečaj jer
nisu mogli da naplate svoja potraživanja od kojih im je zavisila likvidnost...
Opšta propast, može se reći, ali zvuči gotovo neverovatno da i u takvoj
situaciji postoje ljudi koji izvlače materijalnu korist za sebe.
Kada se radi o preduzećima koja imaju
izuzetno atraktivne nekretnine, primenjuje se posebna procedura njihove
likvidacije. Po pravilu, kada se raspiše konkurs za javno nadmetanje za kupovinu
njihove imovine, niko se ne pojavi. Ako se neko slučajno (ne znajući za nepisana
pravila igre) i prijavi, onda se konkurs poništava iz nekog benignog razloga.
Posle nekoliko meseci konkurs se ponavlja, pa opet poništava ako se neko
prijavio. Konačno, taj koji misli da u ovoj zemlji može nešto i pošteno da se
kupi, odustaje od daljeg nadmetanja kako bi bar oslobodio sredstva koja je
položio kao depozit za učešće na konkursu.
Pošto dva puta ne uspe javno
nadmetanje, stečajni upravnici su u mogućnosti da imovinu prodaju direktnom pogodbom.
Tada u igru ulaze povlašćeni tajkuni. Sve je po zakonu, samo para nema.
Prodaja imovine znači da kupac ne preuzima
kompletno preduzeće, sa sve njegovim dugovima i obavezama. Novac prikupljen
ovakvom prodajom u većini slučajeva ne pokriva ni mali deo dugovanja stečajnog poverioca,
pa radnici ostaju uskraćeni za neisplaćene lične dohotke.
Osim tajkuna koji na ovaj način dolaze
povoljno do skupe imovine, na stečajevima odlično zarađuju i pojedini stečajni
upravnici i sudije privrednih sudova koje sa njima čine dobro uigrane tandeme.
Bez obzira na potraživanja koja imaju stečajni poverioci, stečajni upravnici
imaju prioritet u naplati svojih i honorara svojih saradnika.
Jedan od onih koji su se dobro snašli u umrtvljavanju
srpske privrede je i vršilac dužnosti direktora Valjevske pivare Zoran
Božić, koji je i stečajni upravnik u 10 preduzeća, za šta takođe prima
novčanu nadoknadu. Postupak stečaja u Valjevskoj pivari obustavljen je
22. marta 2011. godine, a dotadašnji stečajni upravnik Božić, na osnovu odluke
poverilaca, određen je za vršioca dužnosti direktora do izbora organa
upravljanja. Božić je za sprovođenje stečaja dobio novčanu nagradu od 5,5
miliona dinara u neto iznosu, a sve vreme v. d. direktorovanja prima platu.
On je ovlašćen za praćenje realizacije "Plana reorganizacije Valjevske
pivare", koji je sam sačinio, što je bio osnov da Privredni sud obustavi
stečaj. Tako je Božić sebe nametnuo kao kontrolora samog sebe?!
Nejasno je kako je Božić po okončanju
stečaja, bez odluke novog vlasnika te firme, države Srbije, upisan u nadležni
registar, 12. maja 2011. godine, za v. d. direktora. Agencija za privredne registre
je u dva navrata, 4. jula i 11. septembra 2012, odbila da upiše promene
podataka o preduzeću koje je podneo Božić.
Uprkos odbijanju APR-a da registruje
promene, Božić ostaje direktor Valjevske pivare, a u međuvremenu mu je
predsednik Skupštine akcionara Danijel Nikolić omogućio da kao zastupnik
pivare bude upisan i u APR-
Apsolutni rekorder po broju stečajnih
postupaka koje je vodio istovremeno je Ljubomir Kostić iz Niša, koji je
u jednom trenutku bio stečajni upravnik u čak 30 preduzeća, gde je uredno
primao naknadu, a pri tome je bio i direktor Javnog komunalnog preduzeća Pijace
iz Niša.
Nasuprot ovakvim "sistemskim" stečajnim
upravnicima (nazvanim tako, jer su deo odlično uhodanog sistema pljačke) većina
ih je poštena i - gladna. Stečajni upravnici u Srbiji, naime, nemaju platu, već
naknadu za svoj rad mogu da naplate jedino iz sredstava preduzeća koje vode,
ako isto uopšte ima neku imovinu. Uprkos tome, oni kao preduzetnici imaju
fiksne mesečne troškove na osnovu potraživanja države, tako da su mnogi od njih
postali socijalni slučajevi.
Jedan od stečajnih upravnika koji ne
moraju da brinu za svoju egzistenciju je Dragan Perković iz Beograda,
koji čini uigrani dvojac sa sudijom Upravnog suda u Beogradu Milevom Misailović.
U stečajnom postupku preduzeća Tri
grozda A.D. Perković je u periodu od 1. januara 2013. do 31. maja 2013.
ostvario prihod od 750.000 dinara, na advokate potrošio 480.000 dinara, a za
sudske troškove uplatio 2.238.255 dinara, tako da su ukupni troškovi njegovog
rada u tom periodu iznosili 3.468.255 dinara. Istovremeno je Perković za Tri
grozda ostvario prihod od samo 3.244.588,30 dinara, pa se postavlja logično
pitanje čemu služe stečajni upravnici kada zaduženo preduzeće još više zadužuju.
Služe, očigledno, za to da se do kraja,
detaljno očerupa preduzeće koje je već ranije opljačkano. Da bi Perković to
mogao da ostvari, sudija Misailović izmišlja čak i članove zakona koji ne
postoje, bar ne u obliku u kome ih ona citira i primenjuje. Primera radi, ona
4. januara 2013. donosi rešenje kojim razrešava postojeći Odbor poverilaca,
koji je smetao stečajnom upravniku, i imenuje novi pozivajući se na član 38.
stav 1. Zakona o stečaju.
U pomenutom članu, međutim, nigde ne stoji
da sud može da smenjuje izabrani Odbor poverilaca i postavlja novi, već da je to
isključivo pravo Skupštine poverilaca, pa tako Privredni apelacioni sud u
Beogradu u veću sastavljenom od Miroslava Nikolića, Tatjane Matković
Stefanović i Nebojše Markovića rešenjem od 21. februara 2013. ne
samo da ukida Misailovićkino rešenje, već joj drži i pravo predavanje o primeni
pravnih propisa.
U međuvremenu je Perković raskinuo sve
ugovore o zakupu, time lišivši Tri grozda neophodnih prihoda i sada čeka
da vreme odradi svoje i firma ode u bankrot, da bi onda mogao da rasproda njene
lokale kojih još uvek ima oko trideset i to u centru Beograda.
Željko Pešut je još jedna zvezda stečajnih upravnika koji rade na
štetu preduzeća koje vode. On je 2007. godine grčkoj kompaniji Lambda
prodao zgradu fabrike Beko kod Kalemegdana, iako je bila predmet imovinskog
spora, obavezavši kompaniju koju je vodio kao stečajni upravnik da kupcu do 31.
decembra 2007. godine omogući ulaz u posed. Pošto to ni danas nije moguće Beko
po ugovoru Lambdi plaća 55.000 evra za svaki dan čekanja, a to u
međuvremenu iznosi preko 60 miliona evra, daleko više nego što vredi ceo
preostali Beko koji je, uzgred budi rečeno, sve svoje poverioce namirio
još 2009. godine, ali je uprkos tome ostao u stečaju.
Ovakvo postupanje stečajnih upravnika
je omogućeno potpunom blokadom Agencije za licenciranje stečajnih upravnika
koju vode ljudi koji nemaju licencu, pa samim tim ni ne znaju šta je pravi
posao stečajnog upravnika. Od 1. marta 2013. članovi disciplinskog veća
Agencije su Dušan Vuković, diplomirani pravnik, Aleksandar Voštić, diplomirani
pravnik, u odsutnosti Dušana Vukovića, vrši dužnost predsednika disciplinskog
veća, Mirjana Glojer, diplomirani ekonomista, Jovica Todić, diplomirani pravnik
i Dragan Pešić, dipl. ing. tekstilne tehnologije, jedini među njima licencirani
stečajni upravnik.
Osim toga, Centar za stečajeve Agencije
za privatizaciju potpuno je van svake kontrole Agencije za licenciranje,
jer stečajni upravnici privatizovanih ili za privatizaciju spremljenih
preduzeća račune polažu Agenciji za privatizaciju, glavnom krivcu zašto
su ova privredna društva uopšte u stečaju.
Po podacima Agencije za licenciranje stečajnih
upravnika u ovom trenutku u Srbiji je 2299 preduzeća u postupku stečaja.
A 1.
Stečajni postupak u rukama organizovane
grupe
Kada su u pitanju posebno atraktivne
delatnosti kojima se bavi neko preduzeće, onda mafija direktno postavlja svoje
stečajne upravnike.
Euroluxpetrol (ELP) je jedinstven slučaj u
svetu da bankrotira lanac benzinskih pumpi. Odlazak u stečaj je, međutim, za
vlasnike posebno atraktivan posao, jer na taj način sebe oslobađaju dugova, a
prihodi im ostaju. Prvobitno preduzeće ELP je prvo uzelo desetine miliona evra
kredita od poslovnih banaka, zauzvrat kao zalog položivši svoje benzinske pumpe
koje je iznajmilo svom nezvaničnom nasledniku, jednom iz lanca od preko 16
preduzeća koja nose naziv Euroluxpetrol. Kada banka pokuša da naplati svoja
potraživanja, shvata da ne može da istera zakupca koji plaća simboličnu kiriju.
Taj zakupac, zatim, uzima nove višemilionske
kredite kao zalog polažući svoj ugovor o zakupu koji u međuvremenu prepušta
novoj ELP firmi-naslednici, a sam odlazi u stečaj bez ikakve imovine - i
tako u krug. Vlasnik prvog Euroluxpetrola, danas u stečaju, je Europen Group,
takođe u stečaju, čiji je jedini vlasnik Branivoje Lazović. Vlasnik Euroluxpetrola
broj 16 je Master Time d.o.o. iz Beograda iza koga se nalazi Radich Enterprise
Ltd sa Kipra.
Stečajni postupak u slučaju beogradskog ELP-a
vodi Branko Jugović iz Jagodine (?!) koji je na tu funkciju dospeo po
želji organizovane grupe koja stoji iza stečajnog dužnika.