Feljton
Džon Hjuz-Vilson: Promašaji vojnoobaveštajnih
službi i zataškavanja (1)
Visoke cene loše procene
Pukovnik Džon Hjuz-Vilson (John Hughes-Wilson)
služio je 31 godinu u vojsci Velike Britanije, od toga preko 20 u britanskom
obaveštajnom korpusu. Obaveštajne dužnosti odvele su ga, kao komandanta i kao
oficira generalštaba, na Foklande, Kipar, Arabijsko poluostrvo, u Severnu Irsku
i u „džungle" prostorija britanske vlade (Whitehall); tokom svoje
službe radio je sa zvaničnicima iz 22 različite države. Penzionisao se s
dužnosti člana Političkog štaba NATO-a, a zatim postao pisac i komentator
specijalizovan za vojnu istoriju i obaveštajne teme. Aktivan je član ili
saradnik više državnih i naučnih institucija Velike Britanije.
Njegova knjiga "Promašaji vojnoobaveštajnih
službi i zataškavanja" za srpsko govorno područje prevedena
je i štampana u izdanju izdavačke kuće "Albion boks".
Recenzenti knjige su srpski generali Branko Krga i Aleksandar Dimitrijević,
bivši načelnici vojne obaveštajne službe. Magazin Tabloid dobio je ekskluzivno
pravo da u nekoliko nastavaka objavi najvažnije nastavke iz ovog vanserijskog publicističkog
dela.
Džon Hjuz Vilson
Jedna od prvih stvari koju predsednik ili
premijer neke države vidi svakog jutra jeste dnevni obaveštajni pregled. „Informisanost"
je jedna od najvažnijih stvari koje upravljaju našim životima: ali, mi smo
uglavnom potpuno nesvesni njenog postojanja. Ipak, kao građani koji plaćaju
porez i sve te skupe poduhvate, retko imamo priliku da vidimo šta smo platili.
Nakon katastrofe sa Svetskim trgovinskim
centrom, invazije koalicionih snaga predvođenih SAD na Irak, u proleće 2003, i
potonjih događaja, obaveštajni rad je zauzeo istaknuto mesto na naslovnim
stranicama časopisa, što je ranije retko viđano. Javnost je prvi put otkrila ne
samo da je informacija zaista važna u formulisanju državne politike nego i kako
obaveštajni sistem funkcioniše. Mnogi su bili zaprepašćeni i šokirani kada su
shvatili kako vlade pokušavaju da manipulišu javnim mnjenjem ili da zanemare
informacije koje se ne uklapaju u aktuelnu državnu politiku. Obaveštajni rad,
tema koja se obično drži u senci, pojavio se na naslovnim stranama i dopro do
svesti javnosti kao nikada pre. U ovoj knjizi pokušavam da osvetlim neke
nedavne događaje, koji su nam u jasnom sećanju, iz drugačije perspektive:
obaveštajne. I to ne samo „vojnoobaveštajne", jer je distanca između
civilne i vojne obaveštajne delatnosti obično lažna. U velikoj meri, celokupan
obaveštajni rad i prikupljene informacije proizvod su rada jedne vlade ili
države; to postaje vojni problem samo onda kada stvari krenu u veoma
pogrešnom smeru.
Mnogi od nas čitali su novinske izveštaje
i knjige o događajima o kojima se govori na ovim stranicama. Ali mali broj nas
video je događaje iznutra. Pogled iznutra podrazumeva posedovanje
informacija; a posedovanje informacija znači posedovanje moći. Pod
pojmom iznutra ne podrazumevam insajderski pogled političara ili drugih samozadovoljnih
klasa, kao što su službenici bivših vlada ili čak veliki novinari, koji često
pišu u stilu, „pa, kao što mi je predsednik rekao u poverenju…",
implicirajući da su oni jedini koji poznaju problem.
Pravo „insajdersko znanje" uvek su
informacija ili informacije koje su bile dostupne političarima i donosiocima
odluka u datom trenutku. Tako je lako zaboraviti da su, u stvari, tajne
informacije te koje stoje iza novinskih naslova i da su one oblikovale
događaje. Informacije su onaj faktor koji je učinio da ljudi - donosioci odluka
- postanu heroji ili zločinci. U ovoj knjizi pokušavam da skinem veo s onoga
što se zaista desilo iza scene u obaveštajnom svetu za vreme nekih
najpoznatijih događaja, od Drugog svetskog rata, do današnjeg rata protiv
terorizma. Knjigom pokušavam da pokažem zašto su neke čuvene ili manje poznate
ličnosti, na osnovu obaveštajnih podataka i u uslovima tajnosti u kojima su
morale da deluju u datom trenutku, donele neke odluke, bilo dobre ili loše.
U knjizi se koncentrišem na obaveštajne
greške i promašaje iz vrlo jednostavnog razloga - oni su mnogo interesantniji
nego daleko brojniji uspesi obaveštajaca, koji moraju ostati tajna kako bi se
mogli ponoviti ako ustreba. A u mnogim slučajevima, obaveštajni promašaji su
obično bili vrlo pažljivo skriveni od poreskih obveznika, koji ih plaćaju.
Stoga se u ovoj knjizi identifikuju brojne
laži i zataškavanja. Nisu sve prevare bile sprovedene da bi se zavarao
neprijatelj, što neće doprineti opštoj popularnosti priča koje slede.
Na primer, priča o Dijepu i ulozi viceadmirala
lorda Luisa Mauntbatena (Louis Mountbatten) u toj pogubnoj
avanturi, uzburkala je posebno jake emocije. Ali, evidentirane činjenice su
jasne i istina je izašla na videlo. Zavirivanjem pod kamenje osvetljavaju se one oblasti koje
bi mnogi želeli da sakriju ili zaborave.
Mauntbaten nije usamljen u tom pogledu.
Ima mnogo vladinih službenika i obaveštajnih oficira, u svim režimima, koji bi
više voleli da ostanu figure u senci i zadrže u tajnosti sopstvene promašaje i
loše odluke, samo da bi sačuvali svoj ugled, karijeru i penziju. Tajnost u
obaveštajnom radu ne pokreću uvek najpošteniji motivi.
Tajnost je, takođe, opasan saveznik onih
viših civilnih službenika iz administracija svih država koji napreduju i prosperiraju
u sigurnosti spoznaje da im kontrola obaveštajnih tajni daje moć bez
odgovornosti. Dobri obaveštajni oficiri trebalo bi da uvek imaju moralnu
hrabrost da preuzmu odgovornost za savet - dobar ili loš - koji su dali svojim
političkim gospodarima. Na kraju krajeva, obaveštajni rad se svodi na
predviđanje najverovatnijeg toka događaja u budućnosti, a ne samo na
svakodnevno zabavljanje zabrinutih donosilaca odluka jučerašnjim informacijama.
Televizije CNN, „Sky" i BBC mogu to da učine daleko bolje, zbog čega se u
kancelariji predsednika vlade svake države uvek nalazi TV prijemnik.
O
obaveštajnom radu
Prema staroj
izreci, pojam „vojnoobaveštajni" (military intelligence) jeste kontradikcija.
Ovaj izlizani stari vic nema veliki uticaj na profesionalne obaveštajce.
Međutim, ovo je opšteprihvaćeno mišljenje, jer je istorija prepuna pogubnih
obaveštajnih promašaja. Od najranije zapamćene istorije pa sve do Zalivskog
rata, vojnici na svim stranama bili su žrtve iznenađenja. Kako mogu biti tako
glupi?
Ipak,
iznenađenje je jedan od glavnih principa svakog rata. Na svakoj vojnoj
akademiji i u štabnom koledžu, svakom studentu vojnih nauka drži se nastava o
potrebi da se postigne iznenađenje - kao i da se spreči. I pored toga, izgleda
da vojska skoro redovno biva iznenađena. Da li su promašaji posledica naše
gluposti, ili neprijateljeve lukavosti?
Odgovor je -
i jedno i drugo. Kao što svaki vojni komandant nastoji da ne bude iznenađen,
tako potencijalni protivnici nastoje da svim trikovima i sredstvima zavedu
neprijatelja i uhvate ga u neznanju. Da bi izbegli iznenađenje, komandanti se
oslanjaju na obaveštajce i njihove informacije. Oni su ponekad uspešni, a
ponekad nisu. Od uspešnog obaveštajnog rada zavise komandantove odluke i njegov
ugled; a takođe, vrlo često, i budućnost njegove države i naroda.
Na tome se
zasniva naše oduševljenje odlukama vojnog profesionalca i shvatanje razlike
između njegovog i drugih poziva. Vojničke odluke jednostavno nose veću težinu
nego odluke u drugim profesijama.
Jer, u drugim
profesijama, izuzev odluka političara u ratu, nijedna ne nosi sa sobom takav
nivo odgovornosti. Ako bankar načini fatalnu grešku, ekonomija će propasti i
ljudi će izgubiti svoju ušteđevinu i posao. Ako hirurg načini fatalnu grešku,
pacijent će umreti. Ali ako general ili admiral pogreše, umiru i vojnici i
civili, ponekad ogroman broj ljudi. Evo samo jednog primera: Hitler i Fon Paulus
su poslali ne manje od 250 hiljada ljudi u bitku za Staljingrad. Od tog broja,
samo se oko 5.000 slomljenih ljudi vratilo iz Rusije. Da li bi Hitler naredio
svojoj Šestoj armiji da uporno juriša da je imao tačne podatke o planovima
ruskih generala?
Mada
obaveštajci mogu pomoći, oni ne mogu doneti odluku u komandantovo ime. Čak i
kad ispred sebe ima kristalno jasne izveštaje, tačne, ažurirane i dokazima iz
prve ruke poduprte podatke, istorija nam uvek nanovo pokazuje da će tvrdoglav,
ambiciozan ili pogrešno informisan komandant jednostavno zanemariti te čelične
dokaze. Ne treba da idemo daleko u prošlost da bismo našli takav primer.
U septembru
1944. general Brauning (Browning) zanemario je vazdušne
foto-snimke majora Brajana Urkarta (Brian Urquhart), koji su
jasno prikazivali prisustvo nemačke SS oklopne divizije, grupisane ispred Arnhajma.
Ne samo to: Brauning je na licu mesta otpustio svog nesrećnog obaveštajnog
oficira, tvrdeći da je on 'mentalno poremećen zbog stresa i premora'. Urkarta
je iz štaba izveo namrgođeni direktor sanitetske
službe i uputio ga na odmor i oporavak. Nekoliko dana nakon toga, padobranci su
skočili.
Posledice
naređenja koje je izdao Brauning bile su katastrofalni gubici Prve britanske
vazduhoplovne divizije, u zlosrećnoj operaciji „Market garden". To se
nikad ne bi desilo da nije bilo Brauningove odluke, koja je, izgleda, bila
bazirana na želji da se ne ostane van akcije u trenutku kada se, sasvim
pogrešno, smatralo da je kraj rata na vidiku. Vojnici britanske i poljske vazdušno-desantne
brigade platili su užasnu cenu za zabludu i aroganciju koje su motivisale Brauninga
da odbije tačne podatke koje mu je prezentovao njegov obaveštajni štab.
Ironično,
godinama kasnije, kada je Urkart bio stariji savetnik za bezbednosne operacije
generalnog sekretara UN, osvrnuo se na priču o sudbonosnoj ratnoj jeseni u
tužnom i humornom tonu, završivši rečima: „Ali ja zaista ne krivim generala Brauninga;
na tom mestu, šta je drugo mogao da uradi?"
U velikom
broju slučajeva vojni komandanti nisu glupi. Čak i intelektualno najslabiji
general shvata da je rat pitanje najmanje dve strane i, što je
razumljivo, uvek želi da bude na pobedničkoj. Pobeda će mu doneti poštovanje,
bogatstvo, nagrade i aplauze zemljaka. Zašto onda, uprkos ovakvim podsticajima,
približno 50 posto njih načini suštinske greške?
U većini
slučajeva poraz se može pripisati nedostatku podataka o neprijatelju. Bilo zbog
prevelikog pouzdanja, neznanja, lakovernosti ili jednostavno nesposobnosti da
se shvate činjenice, vojni poraz je skoro uvek u vezi s obaveštajnim porazom.
Na Malajskom poluostrvu, 1941, britanski komandanti su verovali da su Japanci
slabašni, mali Azijati, nesposobni da se bore u džungli, a da ne govorimo o
upravljanju modernim borbenim avionom, tako da predstavljaju malu ili nikakvu
pretnju. Nisu bili u pravu.
Teško je
naknadno ustanoviti kako su ovako pogrešne ocene postale deo državne vojne
politike. Stoga moramo izbliza sagledati važeće mehanizme obaveštajnog rada, koji
je dugo tretiran kao tamna i misteriozna umetnost koju sprovode ljudi i žene
daleko od središta pažnje. Jesu li njihovi nedostaci i greške pravi uzrok
mnogobrojnih promašaja? Kako su obaveštajci uopšte mogli tako strašno
pogrešiti?
Ne bi trebalo
da budemo suviše iznenađeni. Imajući u vidu koliko su dobre informacije
važne, mora se reći da komandanti, tradicionalno, ne pružaju veliku
podršku nekoj obaveštajnoj operaciji koja bi često mogla da vojsci spase kožu.
U mnogim vojskama obaveštajni štab je kao Pepeljuga. Problem je u tome što se staza do vojničke slave neizostavno
nalazi u polju operacija. Obaranje aviona, potapanje brodova, zarobljavanje
neprijateljskih brigada ili komandovanje operativnim sastavima siguran je put
do priznanja i visokih komandnih dužnosti u svim vojnim organizacijama.
Rezultat je taj da se obaveštajni rad, zajedno sa svojim partnerom koji dobija
bitke - logistikom, često tretira kao pozadinsko pitanje, ili oblast
misteriozne opsednutosti pametnih ali teških individualaca. Ipak, ironično, i
obaveštajna delatnost i logistika priznati su na svakom štabnom koledžu u svetu
kao dva fundamentalna faktora koji mogu garantovati komandantov uspeh na bojnom
polju.
„Da
Kuvajt gaji šargarepu, ne bi nas bilo briga"
(Zalivski
rat)
Ako Zalivski
rat nije bio obaveštajni promašaj, onda je svakako bio sirovo iznenađenje. Kako
je iračka vojska Sadama Huseina 2. avgusta 1990. pohrlila u malu,
nezavisnu naftnu državu Kuvajt, na vrhu Persijskog zaliva, reakcija novinara i
obaveštajnih oficira širom sveta bila je ista: „Ne verujem!" Jednom
kada je šok prošao, druga reakcija obaveštajne zajednice zapadnog sveta bila je
podjednako univerzalna: „Vidi, s vojskom veličine kao što je
iračka..."
Ono što
invazija na Kuvajt pokazuje, možda jasnije nego ijedan drugi nedavni primer
obaveštajne greške, jeste jasna razlika između mogućnosti i namera
u proceni obaveštajnih podataka. Jer, ako je ijedna država 1990. imala jasne i
spremne vojne sposobnosti, to je bio Irak. Irak je imao vojsku od 5.000
tenkova, 7.000 borbenih vozila pešadije i 3.500 artiljerijskih oruđa.
Bilo je do
milion ljudi pod oružjem, što je deset puta više od britanske vojske. Irak je
imao više borbenih helikoptera nego što su imali RAF i britanska kopnena vojska
zajedno. To su bile zapanjujuće vojne sposobnosti. Stoga je obaveštajni problem
o Iraku 1990. bio sasvim jasan. Šta će Sadam Husein, diktator s četvrtom
najvećom vojskom na svetu, uraditi sledeće? Obaveštajni zahtev je bio onaj
najteži, najopasniji i najosnovniji od svih obaveštajnih zahteva: Koje su
Sadamove namere?
Obaveštajni
analitičari i eksperti za Irak imali su zadatak da uđu u Sadamov um. Jedini
način na koji se ovo može postići jeste ili mogućnost da se vide Sadamova tajna
naređenja, ili da se regrutuje neki nesumnjiv izvor, što je moguće bliži
iračkom predsedniku. To je bio težak zadatak, ali suštinski važan.
Od
Vijetnamskog rata obaveštajna zajednica SAD predvodila je svet u prikupljanju
obaveštajnih podataka. Sposobnost američkih obaveštajnih agencija i njihovih
saveznika za prikupljanje podataka zadivljujuća je. Od satelita iznad glava, do
teleskopa na zemlji, obaveštajna zajednica SAD prikupljala je sve što je mogla
o potencijalnim neprijateljima, što je do 1993. neizostavno obuhvatalo
Sovjetski Savez i komunistički blok. U tom procesu oni su složili obaveštajnu
bazu enciklopedijskih razmera. U stvari, tajna lista ciljeva Strategijske
vazduhoplovne komande SAD bila je čak poznata kao BE - „bombarderska
enciklopedija".
Najuticajnija
i najiščekivanija publikacija kasnih osamdesetih godina za zapadnu obaveštajnu
zajednicu bio je dokument pod nazivom sovjetska vojna moć, sjajni crveni
priručnik koji je svake godine štampala DIA.
Za
obaveštajnog stručnjaka, ovaj dokument (čiji je nivo tajnosti godinama opadao,
da bi na kraju postao javni dokument koji se daje novinarima kao deo
vašingtonske vežbe u odnosima s javnošću) bio je bogata trpeza dobrih stvari:
slika iz svemira novih raketa zemlja-zemlja, koje se izvlače iz tajnog hangara
duboko u sibirskoj tajgi; snimak u krupnom planu najnovijeg sovjetskog tenka
kako napušta fabriku; sitne fotografije nekog nepoznatog jurišnog helikoptera
koji lebdi iznad neke udaljene piste; čak i kao igla oštri snimci nove moderne
radarske antene nepoznate namene, koja štrči s vrha nuklearne podmornice Crvene
flote koja nikada ranije nije viđena.
Sve je bilo
tamo, sa šemama, uporednim tabelama i procenom efikasnosti dejstva. sovjetska
vojna moć bio je san svakog obaveštajnog analitičara o organizacijsko-formacijskoj
strukturi i naoružanju, tako da iskreno uzbuđenje prilikom dolaska putujućeg
cirkusa DIA da upoznaju više oficire NATO i njihove obaveštajne štabove s
najnovijim podacima ne bi trebalo potceniti.
Kakva god da
je bila vrednost sovjetske vojne moći, objavljivanje ovog dokumenta nije
uvek nailazilo na potpuno odobravanje. Cinici, koji su često poticali iz redova
službi za EI, ponekad bi postavili pitanje: „Imate li neke informacije o
sovjetskim namerama?" gostujućem prezenteru iz SAD, koji bi se
onda našao uvređen i promrmljao da to nije odgovornost njegove agencije, i
uopšte, ko to zna. Uzbuđeni slušaoci bi onda iznervirani blenuli u čoveka koji
je postavio pitanje i sastanak bi se nastavio, ali bi šteta već bila učinjena,
balon je pukao. Istina je da su namere uvek pravi obaveštajni izazov.
Invazija na Avganistan 1979, umalo pa invazija na Poljsku 1981, kolaps
komunizma 1989-1992. i okupacija Kuvajta 1990, događaji su koji su potpuno
iznenadili obaveštajnu zajednicu, uprkos ogromnim količinama novca poreskih
obveznika koji je potrošen na obaveštajnu opremu i resurse, kao i na
visokoobučeno ljudstvo da njima rukuje.
Problem različitih namera je i kulturološke
i praktične prirode. Kulturološki problem
usađen je duboko u našu modernu psihu kao poseban način pogleda na svet. Da
bismo se suočili s njim, analiza problema mora proći tri određene faze. Prvo, identifikaciju
problema; drugo, jednom kada je problem identifikovan, on mora biti izmeren;
i poslednje, kada znamo razmere problema, moramo biti sposobni da odredimo mogućnosti
za njegovo rešenje. Ključ ove materijalističke logike jeste u merenju
problema: kvantifikaciji. Ona prožima ceo naš život i čak se širi u
humanističku sferu, gde se sada kompjuteri mogu upotrebiti da analiziraju
ritmiku Šekspirovih dela. Kako je Tom Volf (Tom Wolfe) u očaju
uzviknuo: „Dođavola! Oni su počeli čak i literaturu da oblače u bele mantile!"
(Nastaviće
se)
A 1.
Od
podatka do informacije
Spoznaja da
obaveštajne informacije mogu biti zanemarene ili odbačene kao neprihvatljive i
netačne, primorala je savremene obaveštajne službe da neprestano jačaju svoje
kapacitete. Cilj je da se korisnici, bili oni vojnici ili političari, primoraju da shvate očiglednu istinu. Da bi se ovo
postiglo, današnje vojnoobaveštajne organizacije formirane su kao sistem koji
treba da smanji mogućnost greške i anomalija na minimum. Proces kojim se to
postiže poznat je kao obaveštajni ciklus. To je jednostavan sistem, koji je
osmišljen tako da obaveštajni podatak transformiše u obaveštajnu informaciju.
Za nas je važno da shvatimo ove osnovne
procese obaveštajnog rada. Samo tako ćemo moći
da razumemo šta je to u prošlosti bilo pogrešno i zašto.
GLOSA
Čitav
tok svetske istorije mogao je biti drugačiji da je Adolf Hitler odgovorio
„ne" na pitanje svog načelnika generalštaba: „Da li da nastavimo moj
Fireru?", 31. avgusta 1939. godine. Namere su za obaveštajni svet ono što
je „nejasna logika" za matematičare.