Intervju

Dramski pisac i reditelj Siniša Kovačević, u ekskluzivnom razgovoru za Tabloid otvoreno kaže: "Ako Hrvatska bude odlučivala o tome da li Srbija treba da uđe u EU, insistiraće da nam svakom pojedinačno uzmu bris!"

Spasa nam nema - propasti ne možemo!

Oštroumnog i britkog Sremca, Sinišu Kovačevića, mnogi smatraju za jednog od najumnijih Srba ovoga vremena. A, kako i ne bi kada nas decenijama opisuje i navodi na razmišljanje o sebi, svojim precima, naravima i kodu koji se vekovima nasleđuje. Ne dozvoljava da nam se trag zatre i prepusti zaboravu. Svaka njegova drama je opomena da se uzmemo u pamet.

Razgovarala: Nađa Andrejević Keleri

Krajem meseca na sceni BDP na Crvenom Krstu, zaživeće tragikomedija „Hotel Evropa". Jedina komedija koju je ovaj velikan napisao, a koja se po prvi put sada izvodi. Tim povodom za Tabloid kaže:

- Žanrovsku definiciju komada određenje senzibilitet čitaoca i gledaoca. Nešto što je komično, može da se u pozorištu igra i kao tragedija i obrnuto. Ovo je nešto između ta dva žanra. Ima dosta toga što pripada žanru komedije, a s druge strane ima i tu neku gorčinu na kraju komada. Nek tu definitivnu žanrovsku procenu donese publika. Komad nije dosad igran zato što je bio ispred svog vremena u smislu prepoznavanja nečega što podrazumeva uobičajene standarde jednog vremena. Ovaj komad je napisan podavno 1980. godine. Čekao je svoje vreme za izvođenje. Mogao je da završi u fioci i da nikad ne bude odigran. Čekao je svoje vreme, pozorište i odličnu podelu. Ne više tako inovativan kao onda kad je nastao, ali dovoljno dobar da izdrži probu vremena.

- Ove krizne godine u kojima živimo, uništile su sve što se moglo uništiti: porodicu, vaspitanje, prijateljstvo...Nestala je srednja klasa, koja je bila osnova života u Srbiji. Sela su nam prazna, a gradovi gladni. Šta nam je činiti?

- Draga moja gospođo, moj ceo život je krizni. Od kad znam za sebe, ja sam u nekim kriznim godinama. Sećam se vremena kad nisam mogao da putujem, godina nesreće mojih dedova kojima su tako bezočno oteli njihovo, kad smo morali da plaćamo taksu pri izlasku iz države. Nekad smo imali užasne restrikcije lekova, da nisam pokojnom ocu mogao da nabavim nitroglicerin, imali smo neke par - nepar restrikcije benzina. Mogli su danas da voze samo parni registarski brojevi - sutra neparni. S jednom dozom nelagode da se podsetimo raspada države i sankcija, rata, bombardovanja.

Ne pamtim da sam spojio pet lepih godina života, ne računajući one privatne trenutke sreće. Ne može lepotu prvog poljupca - niko da vam ukrade, niti lepotu jednog zalaska sunca ili rođenje deteta. Ti individualni trenuci sreće su premali da tu ogromnu nesreću naroda i građana Srbije dekolektivizuju. Ali, ceo život nam je takav, pa i ovo vreme koje živimo.

- Nije srpski ćutati, ali Srbi se godinama ponižavaju ne bi li ušli u EU iako žive u Evropi vekovima?

- Držim i da je vreme pogrešnog koncepta političkog u kome bezglavo srljamo u jedan potpuno neprimeren sistem vrednosti koji se zove EU. Dakle, odmah mi je bitno da naglasim tu distinkciju između Evrope kao paradigme civilizacijske, kulturološke, pa ako hoćete i političke i Evrope kao Ujedinjene evropske države tog monstruma koji predstavlja realizaciju jednog velikog germanskog projekta. Uz obilatu američku pomoć Nemci sad uspevaju da urade nešto što nisu uspeli uz pomoć Debelih Berti, Štuka i Meseršmita, sad su uspeli u tome. Na sve to dodajte nesreću ovog naroda da nas je sve manje - da umiremo mnogo više nego što se rađamo. Da nam sve ono što je najlepše, najkreativnije i najpotentnije i u intelektualnom i biološkom smislu napušta zemlju. I eto još jedne nevesele slike naše sadašnjice. Dodajte tome i pusta sela, kao i činjenicu da sve što je ostalo u Srbiji, grupiše se prema velikim gradovima, a naročito prema Beogradu, i dobićete sliku za 10 - 15 godina: opustele, nevesele, zašikarene Srbije i jednog megalopolisa kakav će biti Beograd. Da ne bismo lametirali i kukumavčili treba da vidimo šta može da se uradi da se to izbegne dok još ima vremena u istorijskom i biološkom smislu da se neke stvari koriguju.

Da sila Boga ne moli i da Bog silu ne voli, osetili su građani preko vodene stihije i klizišta širom Srbije. Srbi su jedini narod na svetu koji je 50 godina živeo bez Boga i molitve. To nas je i te kako zakoštalo...Većina Srba jeste živela bez Boga, ali bilo je dosta i verujućih. Kad se proverava čvrstina vere? Upravo u tim teškim vremenima. Ja jesam duboko verujući čovek, ali među ateistima ima ljudi koji su uspeli da izgrade vlastiti sistem vrednosti koji ih čini čestitim i poštenim ljudima. Ne znači da je negacija Boga ili odsustvo Boga nemanje vere.

Na žalost, živimo u partijskoj državi u kojoj napreduju samo politički opredeljeni. Kako uopšte opstaju neopredeljeni ljudi poput Vas?

- Mi živimo u državi u kojoj nažalost uspevaju ne samo politički opredeljeni, nego oni koji su politički opredeljeni za vlast. Oni dobro uspevaju. Ima tu i politički opredeljenih koji su opredeljeni za neke druge političke opcije pa im baš ne cvetaju ruže. Što bi rekao jedan moj prijatelj svojevremeno, koji je bio protiv demonstracija 2000 god., koji je dakako bio jedan čestiti i uglađeni komunista - Bog mu dao rajsko naselje - umro je, on je govorio: „...Hteli ste kapitalizam, eto vam ga, jebo vas on!"

Dakle, u tom smislu - hteli ste demokratiju, eto vam je. Demokratija je svakako jedan ne savršen moralni sistem vrednosti, ali čovečanstvo nije uspelo da proizvede bolje. Možda ćete bolja politička opredeljenja pronaći u prosvećenom apsolutizmu, ali on ima taj problem što je nasledan. Demokratija ima mnogo hendikepa i nedostataka, i nije zgoreg ponoviti - ako četiri secikese sa četiri vucibatine mogu da nadglasaju tri kaluđera - tu nešto nije u redu. Ili ako je nekoga Bog blagoslovio ili kaznio dugim vekom ima 119 god. pa glasa sa jednakim pravom kao vaša devetnaestogodišnja ćerka. Ni to nešto nije u redu.

Upotrebom medija, možete da dođete do vlastitih istina koje mogu biti direktno suprotstavljene sa kosmičkim istinama. Da je Gebels imao medije poput današnjih, Jevreji bi se tukli da uđu u konc. logore, pisale bi se rejting liste - upisivali bi se na listu čekanja. Ta medijska sokoćala svakodnevno se razvijaju i njihov uticaj na auditorijum je sve izraženiji. Veliki teoretičar medija Maršal Makluan, Kanađanin još pre pola veka je rekao da je odnos javnog mnjenja i medija smešten u sledeću rečenicu - to je odnos testa u rukama veštog pekara. Šta god vi hoćete da se napravi od tog testa - perecu, kiflicu ili veknu - ti vešti pekari to mogu da urade. Dok se moralna načela ne izdeformišu do te mere, mediji mogu da budu odlična stvar. Mediji vas edukuju, informišu i mogu da budu vrlo veliki korektiv u vašem životu, osim kad to nije. A bojim se da mi sad živimo vreme - osim kad to nije.

- Vlasnik „Informera" službeni glasnik Aleksandra Vučića, podilazio je sve vreme premijeru, ali nakon objavljivanja obnaženih fotografija hrvatske predsednice, šta se desilo...

- Sticaj okolnosti je takav da je gospođa Kolinda Grabar Kitarović izabrana za predsenicu Hrvatske, ali još nije inaugurisana. U tom smislu, taj gaf nije upućen protiv predsednika Hrvatske nego protiv građanke Hrvatske, ali ta građanka će kroz 15 minuta biti predsednica.

Zbunjujuća mi je činjenica - čak i da su autentične fotografije, a vrlo dobro znamo da nisu - pitanje je ukusa i društveno - političke odgovornosti - da li ih objaviti? U Srbiji živi 250. 000 izbeglica iz Hrvatske. U Hrvatskoj živi neutvrđen broj Srba pod vrlo teškim okolnostima. Malo - malo kad se neko napije prvu stvar koju razbije u Hrvatskoj je ćirilična tabla. I sad vi nekoga ko može u znatnoj meri da odlučuje o kvalitetu života svih tih ljudi, o njihovom povratku, o tome da li će se te table lupati ili ne - kompromitujete! Ako Srbija, za razliku od mene - toliko želi u EU - da li će ta ista Hrvatska praviti barijeru ili neće...

Da vi zarad neke sitno šićardžijske koristi od dva i po dana objavljujete neproverene fotografije, za mene je to odsustvo istorijske odgovornosti nenormalno!

Kako gledate na povratak dr Vojislava Šešelja iz Haga. Tvrdi da je tamošnje sudstvo "rasturio" i da se neće dobrovoljno vratiti sve dok ne smakne sadašnju vlast!?

- Činjenica da je neko zasužnjen 12. godina bez sudske presude je meni prosto frapantna i neverovatna. Da postoji uopšte ideja u jednom delu te razumne i demokratske Evrope da neko može biti bez suđenja držan 12. godina u 7,5 kvadrata je zastrašujuće. To je ideja konc. logora ili Gvantanama.

Što se tiče njegovog povratka, retorsko pitanje koje se može postaviti je zašto nije pušten pre šest godina ili zašto je pušten sada? To je poenta! Ja bih jako voleo zbog svih nas da on odande izađe sa oslobađajućom presudom, jer bi to u mnogome izmenilo sliku o Srbima i našem samoosećanju. Ali, čini mi se kao što je neoprostivo da taj sudski proces bude tako spor i dug, tako i to iščekivanje da li će dr Vojislav Šešelj savladati bolest ili će bolest savladati njega!

Kako gledate na puštanje Branimira Glavaša iz mostarskog zatvora?

- Ne mogu ja da komentarišem pravosuđe jedne samostalne države kakva je Hrvatska, niti sam pravnik. Verovatno su ga pustili na osnovu novih procesnih dokaza do kojih su došli. Ako je Glavaš zaista tamo pravio most preko Drave od mrtvih Srba, onda je strašno to što je oslobođen! Ako je Glavaš oslobođen što je nevin - eto onda još jednog razloga za radost. Svaka država koja drži do sebe mora da ima nezavisno i samostalno pravosuđe. A najmanje će biti samostalno i nezavisno ako predsednici tih istih država daju sebi za pravo da Međunarodnim sudovima daju direktive kako da se ponašaju.

Oteli su nam Kosovo, koje ćemo kad - tad vratiti, a danas pokušavaju da otmu "Trepču" i preostale srpske firme. Šta nam je činiti?

- To je do mere do koje vi pristajete da vam nešto bude oteto. Jevreji su se 2000. godina gde god da se sretnu - (da li se radi o dva zlatara u Budimpešti, ili dva siromašna ruska mužika, dva bankara u Parizu), za vreme jevrejskih praznika se pozdravljali sa: "Danas ovde, dogodine u Jerusalimu". Do momenta dok mi budemo opstali pri ideji da je to Kosovo deo jednog misaonog i emocionalnog sistema i dok ne pristanemo na ucenu da ga se taksativno i napismeno odreknemo, ono će biti naše.

Kao reditelj, kako bi izrežirali srpsku budućnost!?

- Mislim da je stranputica prema EU zaista stranputica, a drugo - mladi ljudi treba da preuzmu odgovornost za vlastite živote i živote svojih očeva koji im ne ostavljaju ni preteranu državu a ni nadu iza sebe. Prosto ljudi sa 25 - 30 god. treba da uđu u politiku i sistem odlučivanja da preuzmu sve u svoje ruke. Da bi se to dogodilo, potrebna je određena vrsta svesti o vlastitoj posebnosti i odgovornosti prema jedinom životu koji vam je dan. Tvrdim da je svaki dadesetpetogodišnji normalan Beograđanin srećniji na Dorćolu nego na Novom Zelandu.

GLOSA

"...Ni sebe, ni narod kojem pripadam, ni državu u kojoj živim ne vidim u EU, u tom komfornom grobu za male narode"