Nismo mi od juče

Dve decenije bez pasoša

Khalil. N. al Rashed iz Iraka

Moj problem počeo je oduzimanjem pasoša od strane srpske policije na jedan perfidan način, i to kada sam otišao da produžim boravak, kao apsolvent na Stomatološkom fakultetu, kada sam overio zadnju godinu studija 1990 godine, u aprilu mesecu. Oduzimanje se desilo u Odelenje za strance ul.29. novembra. Ja sam predao pasoš radi produžavanja boravišne vize, kao student apsolvent, kada sam došao da podignem pasoš, policija me je dočekala takvim odgovorom - ne znamo gde je vaš pasoš nestao i ne znamo kako se izgubio .

Čekao sam nekoliko dana da se reši taj problem, međutim rešenja nije bilo. Kasnije sam došao sa svojim advokatom, ali su u policiji dali isti odgovor, ne znamo gde je pasoš. Onda sam odlazio u iračku ambasadu i tada mi je konzul iračke ambasade rekao donesi mi potvrdu da je srpska policija izgubila pasoš pa ćemo ti izdati nov pasoš. U Odeljenje za strance su rekli da neće i ne mogu da mi daju potvrdu. U ambasadi nisu bez potvrde mogli da mi daju nov pasoš

Onda je kasnije policija došla u moj stan, i uzeli su meni index sa fakulteta koji mi je bio na stolu. Znači, uzeli su mi prvo pasoš, onda index, tada sam ostao bez dokumenata u Srbiji. To je bilo aprila 1990 godine . Onda sam obavestio moju familiju o tome. Oni su u kontaktirali međunarodne organizacije za ljudska prava. Tada u Srbiji, pod pritiskom takvih reakcije, došli su meni u stan policajci i to nakon sedam godina od oduzimanja pasoša i priveli me, čak nisu mi dali da se obučem.

Bio sam kod njih nekoliko sati. Kasnije su me predali sudiji za prekršaje, on je mene poslao u zatvor 15 dana, a nakon toga su me stavili u kamp za strance u Padinskoj skeli, a razlog je da ja boravim ilegalno u Srbiji i bez pasoša. U kampu sam boravio još izvesno vreme. Tada sam štrajkovao glađu i došlo je do pogoršanja zdravstvenog stanja. Tada lekar koji me nadzirao rekao da je stanje je opasno, da ću pasti u komu... Policija iz kampa na silu me odvela u bolnicu na lečenje i po povratku me oslobodili .

Pre napuštanja kampa došao je meni službenik UN. Taj službenik je bio Vladimir Jovanović koji radi za UNHCR u Srbiji, tada me preuzela ta organizacija u zaštitu kada sam napustio kamp. Izdali su meni njihov dokument kao zamena za pasoš. Tada je srpska vlast htela da skine svoju odgovornost i da prebaci tu odgovornost na UN, znači od 2001. godine UN me štiti, tada sam se žalio da je naporno da dolazim svakih sedam dana da produžim taj dokument, i tražio sam prijem kod šefa te organizacije u Srbiji koji je bio gospodin (Karminat) Italijan i predložio sam da taj dokument produži. On je to prihvatio i počeli su da izdaju mesečni dokument umesto svakih sedam dana i takvo stanje trajalo je od 2001. god. do 2006 god. Ali problem i dalje nerešen. Ostao sam i dalje bez pasoša, sem taj dokument A4 i mesečni boravak.

Srbija je nastavila da manipuliše preko UNHCR i drži me na njenoj teritoriji, a ja sam u haosu i ne znam da šta da radim. Međutim UNHCR nije rešio problem. Tada sam njima rekao da više neću da produžim taj dokument, to je bilo 2006. godine. Pre toga sam imao razgovor sa Vladimirom Jovanovićem koji je bio šef zaštite stranaca, te međunarodne organizacije UNHCR. Tada sam imao sa njim razgovor koji se pretvorio u svađu jer nije meni rešio problem, a takođe sam s njim razgovarao u vezi stanja u kampu za strance, jer sam bio nekoliko puta tamo dok je kamp bio u Rakovici, tada se zvao 1.000 ruža i tamo su veoma loši uslovi i jako loše i slaba ishrana i ljudi (izbeglice) jako teško žive i bedno, ja sam mu rekao da su uslovi loši, da hrana jako loša i tada sam rekao da vi tamo hranite pacove a ne ljude.

Kasnije su prebacili izbeglice na Novi Beograd, u drugi kamp, stanje i dalje loše sem da su bili blizu Buvljaka i tako su mogli malo da izlaze i da rade pomalo da bi zaradili neki dinar radi bolje ishrane.

Petnaest godina sam na ulici i dvadeset dve godine bez pasoša, bez vode , bez struje i grejanja, spavam na kartonskoj kutiji ispod sebe i jorganom na minus 10 ili 15 stepeni u zimskom periodu, nemam uslove za higijenu. Nekada nemam para da se okupam po šest meseci, i nekada nemam para za ishranu po tri ili četiri dana jer živim od pomoći prijatelja i to skromna pomoć, mala količina novca koja pokriva dan ili dva dana i to traje 15 godina. Počelo je da se moje zdravstveno stanje pogoršava..

Živim u Srbiji kao u getu. Iračka ambasada je obavestila vlast u Srbiji da ja ne želim povratak u Irak i ne želim irački pasoš, ali i ne želim ni azil u Srbiji i srpski pasoš, i to je uradila pismenim putem, kada je uputila svoj dopis srpskoj vlasti tj. ministru spoljnih poslova i meni lično

Osnovni problem je sloboda kretanja koju nemam. Ja ne smem da se vratim u moju zemlju jer moj život i sloboda su ugroženi, i to su potvrdile Ujedinjene nacije, ali i ne želim ni u Srbiji.Vlast snosi svu odgovornost za moj problem. Tražio sam prijem u kabinet predsednika vlade Vučića, preko njegove sekretarice (Darija). Ona nije htela da mi zakaže razgovor sa njim bar 5-10 minuta u vezi toga.

Ne prihvatam kamp u Srbiji i ne prihvatam simboličnu novčanu pomoć kao što sam rekao. Jedino prihvatam rešenje problema: pasoš po mom izboru. Srpska vlast mora meni da izda dokument A4 Format za izlaz iz Srbije i to prosledi UN. U tom dokumentu tražim kratko i jasno tri rečenice, a to je ne želim povratak u Irak i irački pasoš, ne prihvatam azil u Srbiji i srpski pasoš i tražim azil i pasoš zemlje treće po mom izboru, a ja ću sam da rešim pomoću tog dokumenta problem pasoša sa državom koja meni odgovara, jer sam je kontaktirao dva puta zadnjih 10 godina. Zadnji put prošlog leta. To što radi vlast u Srbiji je je represija bez osnova.