Veterani

Povodom veleizdajničkog govora Aleksandra Vučića u Bačkom jarku

Zločinci postali žrtve

Kako i zašto se samozvani Vođa Aleksandar Vučić poklonio potomcima podunavskih Švaba koje žive u Nemačkoj i pozvao ih da se "osećaju kao kod svoje kuće", zašto je namerno zaboravio na srpske žrtve iz Drugog svetskog rata koje je pobila zloglasna Princ Eugen divizija, i u čije ime on vrši "oproste grehova"? Zašto Srbija nema centralni spomenik u slavu svojih žrtava fašizma i gde je kraj njegovom izdajništvu, pita se Željko Vasiljević, predsednik Pokreta veterana Srbije

Željko Vasiljević

Burna vremena su pred napaćenom, prevarenom i opljačkanom Srbijom i njenim građanima, koji stoje na raskrsnici puteva prema budućnosti i boljem životu. Nije lako doneti bilo kakvu odluku, u pitanju je opstanak nacije i države. Diktator ne dozvoljava da bilo ko osim njega učestvuje u izboru tog puta, ne dozvoljava se da na referendumima odabere da li će na Istok ili Zapad, ne dozvoljava građanima da odaberu da li će u organizacije koje su oduvek bile protiv našeg interesa ili u one koje su nam gotovo uvek pomagale u skladu sa svojim mogućnostima.

Ovaj izbor za nas treba da urade političari, izabrani na manje ili više neregularnim izborima, kojima često lični interesi dominiraju nad opštim ili narodnim i koji gotovo uvek rade po diktatu stranih nalogodavaca koji im pomažu da osvoje vlast. Gledajući šta se dešava ovih dana i meseci, izgleda da se nalazimo u procesu donošenja konačnih odluka o izboru daljeg državnog i političkog puta. Kako je Vođa zamislio, taj put mora da bude onaj kojim mi kao narod nikako ne želimo da idemo!

Najveće žrtve ratova od 1990 -1999 godine sigurno su ratni vojni invalidi, članova porodica poginulih boraca i veterani kao i njihove porodice ali su oni i najveće žrtve vremena i političkih odluka i posle ratova. Najveći bol je što se te žrtve upadljivo i kontinuirano ignorišu i ne dozvoljava se od strane vlasti odavanje počasti i sećanje na njih, kako dolikuje junacima koji su se žrtvovali za svoju otadžbinu. Za pet godina od kada je sadašnja vlast zajahala ovaj narod ne dozvoljava se izgradnja centralnog spomenika koji bi odao počast svim žrtvama ali i trajno odredio karakter njihovih žrtava.

Za to vreme, samozvani Vođa, istovremeno premijer-predsednik-gospodar naših sudbina, olako bez konsultacija sa bilo kim a naročito sa žrtvama tuđih političkih grešaka iz novije istorije, otvara spomenik u Bačkom jarku, i to podunavskim Švabama, koji su stradali po okončanju rata u logoru koji su oslobodioci napravili za civilno stanovništvo u tom i okolnim selima. Uglavnom su stradali starci, žene i deca, jer muškaraca nije bilo, svi su bili u Hitlerovoj, nacističkoj vojsci, uglavnom u zloglasnoj diviziji Princ Eugen.

Za žaljenje je zla sudbinu stradalih, onih koji se nisu ogrešili i nisu pravili zločine, ali je skandalozno da srpske žrtve koje su pobile podunavske Švabe kao vojnici Vermahta i jurišnici Princ Eugen divizije, državna oligarhija ne pominje! A, to su sve bili civili, običan narod koji je masakriran od strane pomenutih "domaćih" nacista.

Da li naš "gospodar sudbina" zna za akciju koju su izveli oni čijim se senima poklanja, pod nazivom "Kopaonik"? Reč je o operaciji u kojoj su značajnu ulogu imale podunavske Švabe, naročito oni iz Banata i Bačke (pa u ovom slučaju i iz Bačkog jarka), pripadnici zloglasne jedinice Princ Eugen u kojoj su njih 20.000 učestvovali u likvidaciji jednog ravnogorskog odreda sa 1.500 vojnika.

Ali, ono što je posebno bolno, to je sećanje na događaj u selu Kriva Reka, gde je Princ Eugen divizija masakrirala 309 civila i to počevši od najmlađeg deteta, tada jednomesečne bebe Vere Trifunović, pa sve do Jablana Miškovića koji je imao preko 80 godina. Način likvidacije je bio stravičan od paljenja živih da sečenja delova tela i klanja. Za ova zlodela su osuđeni na smrt, August Šmithuber na suđenju u Beogradu u periodu od 3-16 februara 1947. godine i kapetan Kazerer na suđenju od 9-19. decembra 1946. godine.

Zna li Vučić da ove žrtve imaju pravo na sećanje i spomenik podignut od strane države Srbije i posetu istom od strane najviših državnih funkcionera?

Većina građana Srbije se grozi Vođinog čina jer je ponizio sve srpske žrtve i pokazali da su vam važnije sudbine naših zlotvora i okupatora nego naših ljudi koji nisu ni mrava zgazili, a stradali su od ruku onih koji su želeli da nas satru i unište da ne postojimo. To što ih Vučić danas smatra "velikim prijateljima", to je njegova stvar ali mu niko nije dao ovlaštenje da u ime svih građana Srbije prekraja istoriju i amnestira zločince nad civilnim stanovništvom, pa šta god za to dobili, bilo kakvu i bilo koliku pomoć i podršku. Sa zločinima se ne trguje i zločnicima se ne prašta, čak ni na onom svetu.

Da li zbog ovakvih Vođinih stavova, za vreme njegove apsolutističke vladavine, a to je više od pet godina, nijedan spomenik srpskim herojima i srpskim žrtvama nije podignut u Srbiji a kako stvari stoje i neće!

Da li na ovaj način svima pokazuje da su mu važnije tuđe žrtve od naših? Da na ovaj način svojim mentorima na Zapadu, pre svega u Nemačkoj, dokazuje da su njihovi interesi prioritetni za njegovu Vladu? Da li nas na ovaj način priprema za vraćanje prava i imovine podunavskim Švabama, među kojima ima i potomaka osvedočenih zločinca nad našim narodom?

Odgovor na ovo pitanje daje nam sam Vučić koji je u Bačkom Jarku rekao doslovno: "...Na ovoj našoj zemlji, u Srbiji, svako ko je pozvan nije gost, već je domaćin. Mi ne biramo ljude po veri i nacionalnosti, već po poštenju i dobroti...Ovo je vaša zemlja, osećajte se na svome i ponašajte se na takav način", rekao je Vučić obraćajući se Hansu Supricu, predsedniku Saveza udruženja podunavskih Švaba Nemačke. Odavno nam je jasno da nas sa ovakvim političarima čeka sumorna budućnost ali ovakvi dokazi nas uveravaju u činjenicu da je svaka borba protiv njih borba za opstanak Srbije i srpskog naroda.

Još jedan dokaz pogrešnih prioriteta je da je spomenik podignut sredstvima pokrajinske i lokalne administracije a za spomenike našim herojima i stradalnicima nema sredstava, a rekli bi da nema političke volje, jer smo sve više u ubeđenju da su našim vlastima interesi naših građana irelevantni i nebitni.

Ako Vučić svoj govor završi rečima "Živela Nemačka i živela Srbija" postavlja se pitanje koja mu je zemlja važnija i od koje ima više koristi? Zamislimo nemačkog predsednika u ovakvoj situaciji! I pitajmo se, da li je takvo nešto uopšte zamislivo!

Postavljaju se i druga brojna pitanja ali svaki odgovor na njih je dokaz da su lični interesi podivljalog, sujetnog i šizoidnog diktatora, uvek iznad državnih i nacionalnih interesa, jer samo oni mogu biti razlog za ovakav izdajnički gest. Vučić, uprkos upozorenjima koja su stizala čak i iz njegove stranke od pojedinih ljudi, namerno po ranama ovog naroda koje su još otvorene od zločina iz Prvog i Drugog svetskog rata koje su nam zadali "naši prijatelji Nemci". Niko danas ne sprečava saradnju sa potomcima nacista, ako prihvatimo stanovište da deca, unuci i praunuci zlotvora nisu i ne mogu bioti kriva za ono što su im preci radili. Ali, ta saradnja ne može biti uslovljena oprostom za učinjene stravične masakre. Uprkos tome, Vučić je odlučio da natera Srbe da zaborave da na ružnu prošlost i prihvate pogrešan put kojim ih on vodi.

U ovakvu sliku se uklapa i politika Vučićevog ministra Vulina koji ne propušta priliku da se ljigavo, licemerno i providno, sa ciljem dobijanja sitnih političkih poena, uhvati za temu srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu.

A, pad nivoa zaštite ratnih veterana i invalida rata pod njegovim upravljanjem ministarstvom je nezabeležen u skoro 180 godina postojanja pravne zaštite ratnika u Srbiji. Verovatno da istorija ne pamti ministra čiji je nesklad između izgovorenog i učinjenog veći i ne pamti političara koji je slađe pričao a veću gorčinu i muku stvarao.

Da mu je istina o stradanju ovog naroda "zadnja rupa na svirali" izdajničke vlade u kojoj sedi Vulin, svedoči i izostanak odgovora, a o podršci ne treba ni razmišljati, na pokretanje Inicijative za utvrđivanje posledica bombardovanja NATO zlotvora na teritoriji Srbije i utvrđivanje štete po ljude i imovinu.

Jasno je da pokretači ove inicijative ne mogu računati na bilo kakvu podršku srpskih vlasti jer su njima mnogo važniji oni čiju krivicu i zločine treba rasvetliti do kraja!

Svaki dan građani Srbije shvataju da im o glavi više rade mangupi iz naših redova nego neprijatelj sa strane i shvataju da budućnost ovog naroda zavisi od skidanja sa grbače naših dušmana i to što pre to bolje.

A 1. Omladina iz Srbije na Uskršnjem vojno-patriotskom kampu u Rusiji

Povodom organizovanja kampa koji je odobren od strane ruske vlade u okviru državnog programa "Patriotsko obrazovanje građana Ruske Federacije 2016 - 2020 godine", redakciji Magazina Tabloid obratio se i gospodin Željko Vukelić informacijom o Uskršnjem Vojno - Patriotskom Međunarodnom kampu mladih, posvećenom 75. godišnjici bitke za Staljingrad. Deca ratnih Veterana Srbije u organizaciji Udruženja učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije su učestvovala u pomenutom kampu gde su srdačno primljena od strane ruske braće i gde su dostojanstveno predstavili Srbiju i Udruženje iz kojega su većina dece. Ovaj put je omogućio g. Milan Stamatović predsednik Opštine Čajetina koji je i obezbedio prevoz i ovim putem mu se iskreno zahvaljujemo što je deci omogućio nezaboravne prijatne trenutke koje će pamtiti celi život.