Turska

Erdogan namiče omču demokratiji

Zatvoriće svima vrata, u duhu šerijata

Turska je velika zemlja i to ne samo po površini, nego i kao jedna od nosilaca svetske politike. Vekovima je bila središte velike imperije, a danas je granična teritorija koja mora da se suočava sa ratom u Siriji. Takođe je država u kojoj se testira da li demokratija može da se uskladi sa političkim islamom. Turska je primorana da balansira između liberalnog Zapada i diktaturama sklonog Istoka. Poslednjih godina, pod vođstvom Redžepa Tajipa Erdogana, Turska je koračala unazad, da bi prošlog 16. aprila referendumom potvrdila da napušta liberalnu demokratiju i evropsku civilizaciju, a u korist imaginarnih ideala islamskog uređenja i sultanskog režima. Kako će joj ići pod političkim sistemom jednoumlja ostaje da se vidi, ali verovatno će biti dosta truckanja jer, skoro svi parametri na to ukazuju, većina Turaka nije podržala Erdogana. Referendum je pokraden, a najmanje polovina stanovnika žele liberalnu demokratiju. Ona obrazovanija polovina, tvrdi urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Reprezentativna demokratija nikad se nije osećala komotno u Turskoj. Turska republika, osnovana 1923, nije održala prve višepartijske izbore sve do 1946. Malobrojne su turske vlade koje su vodile zemlju bez trzavica, a ni pod jednom nije se razvila istinska vladavina prava. Vojska je bila deo turskog demokratskog deficita. Izvršila je državne udare 1960, 1971, 1980 i 1997. Potom i onaj iz prošle godine, taj neuspeo i neuverljiv. Nakon što je Erdogan došao na vlast 2003. godine, on i njegova AK partija uradili su dosta dobrih stvari. Turska je, uz asistenciju MMF obuzdala inflaciju i pokrenula ekonomski rast. Ohrabren podrškom Evropske Unije, Erdogan je smirio previranja u vojsci i u birokratiji „duboke države", podržao građanska prava i započeo pregovore sa Kurdima. Takođe se zalagao za radničku klasu konzervativnih načela koja je do tada već decenijama bivala zapostavljena. Ali današnja Turska grca u problemima.

Ekonomija, jedina svetla tačka, sporo raste, zaražena je nepotizmom, lošim upravljanjem i kolapsom turizma. Zemlja je pod senkom Sirijskog građanskog rata, izložena napadima Islamske države i sukobima sa kurdskim militantnima. Prošle godine odigrao se vojni udar i ne zna se ko ga je pokrenuo, organizovao i osmislio. Ankara kaže da iza udara stoji Fetulah Gulen, koji se nalazi u Americi. Čudan je to bio pokušaj državnog udara. Krenuo je oko 10 sati uveče, a obično su to Turci radili u zoru, i nije imao nikakve šanse na uspeh, obično je turska vojska bez problema dolazila na vlast.

Bio je to pokušaj vojnog puča koji je Erdoganu legao kao kec na jedanaest. Sada tvrdi da je Turskoj potreban novi Ustav koji će generisati političku stabilnost. Kaže da će samo „jak predsednik" biti u stanju da oživi državu i otera neprijatelje. Naravno, to bi bio on. Novi Ustav predstavljao bi nacionalističku ne-liberalnu demokratiju, nešto u stilu, ali još drastičnije, mađarskog Orbana i ruskog Putina. Međutim, Turska nije pogodna zemlja da „pobednik uzima svu vlast", jer je veoma podeljena između sekularnih, religioznih i nacionalističkih stanovnika, kao i između Turaka, Kurda, Alevita i nešto preostalih Grka, Armenaca i Jevreja.

Ukoliko religiozno konzervativna većina pokuša da potčini sve druge, baš kao što su oni bili ućutkani, Turska ne može ikada biti stabilna država. Ali, najjači argument protiv strogog predsednika je sam Redžep Tajip Erdogan. Od neuspelog državnog udara upravlja po zakonima vanrednog stanja i pokazuje kako surova vlast može biti. Država ima pravo da zaštiti svoje građane, naročirto kada se radi o političkom nasilju, ali je Erdogan prešao meru razumnog. Blizu 50.000 ljudi je uhapšeno; dodatnih 100.000 je otpušteno, a samo veoma mali broj njih je bilo na neki način povezano sa državnim udarom. Svakoga koga Erdogan vidi kao opasnost predstavlja fer plen: običan narod koji je pohađao Gulenovu školu ili je štedeo sa Gulenovom bankom.

Potom, akademici, novinari i političari koji su pokazali i najmanju simpatiju za kurdske stavove. Bilo ko, uključujući i decu koja se zavitlavaju sa predsednikom na društvenim mrežama.

Od 2006. godine Erdogan je počeo da promoviše ideju da se Turska prebaci sa parlamentarnog sistema na predsednički „američkog stila". Mnogi su to u početku videli kao potez protiv vojske koja je bila „čuvar sekularizma", nešto što Erdogan, posvećeni musliman, nije odobravao. Četiri godina kasnije vlada g. Erdogana optužila je pred sudom nekoliko stotina oficira pod optužbom da su planirali da sruše vladu. Više od 200 je osuđeno. Potom je novembra 2015. Erdogan rekao da „Turska mora odmah da reši pitanje Ustava", što bi bilo prenošenje vlasti sa Parlamenta na Predsednika. Rekao je da je to jedini način da se pobedi terorizam. Šta je terorizam odlučuje Erdogan. Terorista u Turskoj može biti svako ko se suprostavi Erdoganu. A problem sa „američkim stilom predsedništva" je u tome što Turska nema ostatak tog sistema. Nema Parlament, ni sudove koji bi kontrolisali jedne druge, a i Predsednika, ni on njih. Erdogan je na čelu vlasti već 14 godina, više nego bilo ko drugi još od vremena osnivača republike, Kemala Mustafe Ataturka. Novi ustav bi mu omogućio da služi maksimalno dva mandata, počevši od predsedničkih izbora 2019. Ali, ukoliko bi Parlament raspisao vanredne izbore tokom drugog mandata po pet godina, on bi mogao da bude predsednik do 2034. Referendum, koji je imao mnoge znakove krađe, nije samo odlučivao o budućnosti Erdogana, već i o budućnosti Turske, a to je mnogo važnije.

Negativni glas na referendumu pobedio je u najvećim gradovima: Istambulu, Izmiru i Ankari. Takođe u većem delu turističke i industrijske Turske. Uopšte, dužinom Sredozemne obale. Erdogan je takođe izgubio i u istambulskom susedstvu gde on živi. Ruralni deo zemlje glasao je većinski za referendum. Predizborna kampanja bila je potpuno jednostrana. Erdoganu je najveća državna televizija posvetila deset puta više vremena nego svim opozicionim partijama zajedno. Pro-kurdska partija, čije su vođe u zatvoru, nije se uopšte pojavila na TV programima. Dan nakon glasanja, turski Savet nacionalne bezbednosti produžio je vanredno stanje do 20. jula. Međunarodni posmatrači tvrde da referendum nije bio regularan. Referendum je, inače, održan u atmosferi straha. I pored krađe glasova i nekoliko miliona listića bez državnog pečata, iznenađenje je da je Erdogan veoma tesno pobedio. Dobio je svega 51,4 odsto glasova. Protiv referenduma izjasnilo se 48,6 odsto. Opozicija je zahtevala da se provere 37 odsto glasačkih listića. Jednom rečju, po demokratskim merilima, referendum je bio očigledna krađa. Kad bi se Turska, primera radi, danas primala u NATO - ne bi kvalifikovala kao islamistička država, nedemokratska i, na kraju, antiamerički raspoložena. Druga je stvar što turski vlastodršci imaju jaki lobi u Vašingtonu i uspevaju da ne budu kritikovani. Jedan od njihovih glavnih lobista je i bivši gradonačelnik Njujorka, Rudi Đuliani. Takođe je uticajan i kontraverzni Majkl Flin, donedavni savetnik za bezbednost Donalda Trampa.

Erdogan je odbacio sve kritike o ispravnosti glasanja na referendumu insistirajući da Turska ignoriše strane monitore. Poručio im je da se „drže svog mesta". Pre referenduma je bio jasan da „nećemo videti ili čuti politički motivisane izveštaje koje pripremate". Odmah je na ulicama dobio podršku svojih sledbenika: „Reci nam da ubijemo; ubićemo. Reci nam da umremo;umrećemo".

Nakon referenduma od 16. aprila i nakon promene Ustava, Erdogan će imati moć da kontroliše budžet, postavlja ministre, raspusti Parlament, proglasi vanredno stanje i uopšte upravlja dekretima. Sve to bez odobrenja bilo koje institucije. Nije uopšte bitno sa koliko glasova je pobedio. Šema glasanja ukazuje na duboke podele unutar turskog društva. Između kosmopolitskog, obrazovanog, bogatijeg i sekularnog stanovništva iz velikih gradova duž obala Egejskog mora i skromnijih, konzervativnih stanovnika Anatolije, a odakle tokom poslednje dve decenije potiče velika većina Erdoganovih istomišljenika. Bez obzira što je Tramp čestitao Erdoganu, bez obzira na njihovog mogućeg uzajamnog simpatisanja, zemlje sa najvećim vojskom u NATO su podeljene oko američke politike pomoći vojnim snagama Kurda u Siriji i odbijanja Vašingtona da Turskoj isporući Erdogovanog političkog protivnika Gulena. Amerika takođe ne gleda sa simpatijama Tursko približavanje Moskvi. Pošto je Erdogan nekoliko vlada evropskih zemalja nazvao nacistima, neće mu ići baš najbolje sa Starim Kontinentom. Ipak, nategnutost sa Evropom će najverovatnije povećati njegovu popularnost u Turskoj. Nakon što je Erdogan nagovestio vraćanje smrtne kazne u tursko pravosuđe, i ako se to ostvari, ulazak te zemlje u EU je postalo nemoguće.

Erdogan ima jedno opasno oružje protiv Unije, a to je najmanje tri miliona izbeglica koje bi mogao da pusti ka Evropi. Naravno, i na taj potez ne bi mu bilo lako da se odluči. U samoj zemlji neće mu biti lako sa tolikom mnogobrojnom opozicijom. Neće moći da je ignoriše. Ipak, možda je najveća opasnost što njegovu vlast to što će oni koji su glasali za njega od njega i tražiti da polaže račune jer više neće biti niko da bude okrivljen. Erdogen će biti sve i svja i kada je dobro u pitanju i kada je loše. Redžep Tajip Erdogan hoće, kaže Dojče vele, da postane Ataturk posle Ataturka, ali istovremeno hoće da poništi sekularnu tradiciju Mustafe Kemala. U tome se sa njim slaže oko polovine stanovnika Turske. Problem Ataturka je u tome što, kažu neki turski istoričari, Ataturk i njegovi sledbenici nisu shvatali, ili prihvatali, realnost koja vlada u turskom društvu. Potcenili su snagu otpora socijalne povezanosti u jednom muslimanskom društvu kao što je tursko. Nisu shvatili snagu i uticaj religije na politička opredeljenja. Ataturk, evropskih nazora, mislio je da će religija postepeno nestati iz svakodnevnog života njegovih sugrađana. Između ostalog on je tvrdio da „postoje mnoge kulture, ali je civilizacija samo jedna - evropska".

Erdogan, budući da dolazi iz skromne, i siromašne, porodice, tačno zna kako je stanje u dobrom delu Turske. Zna šta običan i neuk svet ceni i kako se njima treba obračati. To što nije dobio više glasova je jedino iz razloga što u Turskoj postoji veliki broj ljudi koji su veoma dobro obrazovani i nisu religiozni, ili makar „naročito" religiozni.

Bilo kako bilo, demokratija je izgubila u Turskoj, mada je Erdogan očekivao 60 odsto glasova da bi izgubio u najvećim turskim gradovima i jedva prebaci preko polovine. Njegov kredibilitet i dalje će slabiti zbog optužbi da je glasanje na referendumu bilo pokradeno. Makar to tako vide u Evropi. Turska je nakon referenduma prepuštena u šake hirovitog i osvetoljubivog čoveka. Iako se promene neće formalno dogoditi do 2019. godine, rezultat referenduma ojačaće njegov već jaki stisak na tursko društvo. Novi Ustav ukida funkciju premijera, tako da će sledeće dve godine turski premijer biti na pozajmljenom vremenu. Konačno, kako bi demokratija preživela u Turskoj, to će zavisiti od miliona Turaka koji se ne slažu sa autorativnim sistemom koje je posadio Erdogan. Sledbenici Erdogana, od kojih neki vole nešto od njegove politike, a neki nešto drugo, većinski tvrde da će biti ekonomskih i religioznih koristi. Jedna žene od 28 godina tvrdi da je Erdogan demokrata jer ona sada može da ide na posao u državnu instituciju sa maramom na glavi. Tako nešto bilo je zabranjeno pre nego što je Erdogan progurao zakon. Isto važi i za studente i učenike. Osim toga, ima i onih koji apriori vole „čvrstu ruku". Ta „čvrsta ruka" često je omiljena ne samo u Turskoj, i drugim muslimanskim zemljama, već i u zemljama u kojima je „sabornost" na ceni.

Nakon pobede na referendumu, Erdogan će moći legalno da vlada kao diktator, a moglo bi se to nazvati i kao Sultan. Tu nema nikakve sumnje jer ukus toga može da se oseti nakon neuspelog državnog udara i uvođenja vanrednog stanja. Jedan lekar je priveden jer je imao štednju knjižicu u Gulenovoj banci. Istina, ta mu je banka bila najbliža kući u kojoj je stanovao. Policija mu je rekla da ga privodi zbog sumnje da je „nameravao da ubije predsednika Erdogana". Lekar se na to smejao, kaže u reportaži Njujorks tajmsa, a onda su se na takvu optužbu smejali i policajci. Ipak je priveden. To se dogodilo u pola šest ujutru. Policajcima je bilo čudno što je lekar zatražio cigaretu jer Gulenovi sledbenici ne puše. Izvršili su mu premetačinu u stanu tražeći, između ostalog, novčanicu od jednog dolara čiji serijski broj počinje sa F. Turske vlasti tvrde da se tako između sebe prepoznaju Gulenovi sledbenici. Vlada je skovala priču da ti sledbenici pripadaju organizaciji FETO (Fetulah Gulen teroristička organizacija), a odatle i slovo F. Ima više indikacija kako turska vlada prepoznaje Guleniste. Jedan je da se ima račun u Bank Asia, koju su osnovali Gulenisti; posedovanjem novčanice od jednog dolara sa serijskim brojem koji počinje na F; slanjem dece u škole povezane sa Gulenovim organizacijama; radeći u nekoj Gulenovoj instituciji (univerzitetu ili bolnici); biti pretplaćen na novine Zaman ili posedovati neku Gulenovu knjigu u kući.

Doktor je pušten, ali je kasnije pobegao tajno iz Turske jer ga je iskustvo naučilo da puštene ponovo hapse i tada podižu optužnice. Sada je negde u Nemačkoj i to među mnogobrojinim Turcima koji su morali da beže od progona. Inače, za nešto imućnije švercovanje preko granice košta i do 20.000 evra. Na desetine hiljada Turaka uhapšeno je i maltretirano, naročito vojna lica su tučena, pa čak i silovana, i sve pod optužbom da su učestvovali u pokušaju državnog udara. Da je toliko ljudi učestvovalo, puč bi bio uspešan. Bez sumnje, kakav je to državni udar i bio? Čudan. Veoma čudan. Bilo je deset uveče, a svi prethodni turski pučevi su se događali u zoru. Internet i telefonske linije nisu prekidani. TV stanice u početku su i dalje emitovale programe. Poznavaoci tvrde da turska vojska ne bi nikada izvodila takav državni udar. Stariji Turci to dobro znaju jer su mnogi iskusili četiri državna udara. Najčudnije im je bilo kad su videli da vojska puca na civile koji su protestvovali u Istambulu, nešto što nije viđeno ranije u zapadnom delu Turske. Lovački avioni su probijali zvučni zid iznad grada na Bosforu, a tenkovi i vojska pojavili su se u glavnoj ulici Istambula, Taksim. Koga je to vojska obarala? Narod ili vladu? A onda je sve bilo gotovo i puč nije uspeo. Bilo je 276 mrtvih i oko tri hiljade ranjenih. Podržavaoci Erdogana izašli su organizovano na ulice, a to su nazvali odbranom demokratije. Veoma čudan puč po mnogim merilima. Toliko čudan da je ličilio na „namešten". Ništa manje od toga našta je ličio referendum od 16. aprila.

Do sada su oko 140.000 Turaka ostali bez pasoša, proglašeni su nevažećim. Oko 6.000 akademski obrazovanih su izgubili svoja zaposlenja, to se isto dogodilo i za 4.000 sudija i tužilaca, 24.000 policajaca, 200 guvernera, 7.000 vojnih lica ostalo je takođe bez službe. Zatvoreno je 15 univerziteta, 1.000 škola, 28 TV stanica, 66 novina, 19 magazina, 36 radio stanica, 26 izdavačkih kuća i pet novinskih agencija je ugašeno. Vojska je nekoliko puta proglasila vanredno stanje tokom turske istorije i to nakon uspešnih državnih udara, ne propalih. Ali, bez obzira koliko su ti pučevi bili krvavi, uvek je obećavano da će se stanje normalizovati da će biti slobodnih izbora. Sada niko i ništa ne najavljuje tako nešto.

A 1. Koliko se Erdogan nakrao

Dok njihov otac zarađuje platu iz državnog budžeta, Erdoganova deca žive u velikom luksuzu. Isto je tako sa njegovom ženom koja troši i po dve do 3.000 evra za rolnu svilenih zidnih tapeta. Takvo trošenje nije omogućeno od nasleđenog porodičnog blaga, jer je Erdogan kao dete bio veoma siromašan i prodavao je limunadu i igračke po istambulskim ulicama.

Po nekim zvaničnim listama neto vrednost imovine Erdogana iznosi 185 miliona dolara. Ni to nije malo, ako se uzme u obzir da njegova plata ne iznosi više od 200.000 dolara godišnje. Porodica Erdogan ima raznorazne poslove, mada nekima pomaže turska vlast, te je ta suma novca tehnički moguća. Međutim, to su uglavnom proverene liste podataka o bogatstvu pojedinaca i na njima nema velikih špekulacija koliko je neko pokrao ilegalnim operacijama. E, po takvim listama Erdogan ima najmanje jednu milijardu dolara.

Nemački Bild objavio je svojevremeno da jedan od Erdoganovih sinova, Ahmet, ima 80 miliona dolara i to uz nagađanja kako je stigao do tog novca. Ahmet je „mala beba" u poređenju sa njegovim bratom Bilalom koji, a to tvrde i nemačke i britanske novine, isto kao što to tvrdi ruski ministar inostranih poslova, Sergej Lavrov, kao i bivši potpredsednik Amerike, Džon Bajden, trguje sa sirijskom i iračkom naftom koju kupuje od terorista Islamske države. Lavrov nije svoje optužbe kasnije ponavljao, valjda od kako je Rusija počela da pregovara sa Erdoganom, a Bajden je odmah povukao ono što je rekao i to iz taktičkih razloga. Americi je bilo potrebno nesmetana upotreba vojnog aerodroma koji se nalazi u Turskoj. Bilal Erdogan je suvlasnik jedne grupacije koja se bavi morskim transportom. Njegovi brodovi uzimaju ilegalnu naftu i kasnije ih pretaču u Japanske i druge tankere sa Dalekog istoka.

Bolonjski tužilac je istraživao prijavu da je Bilal ilegalno u Italiju uneo milione dolara, ali se kasnije o istrazi nije više pričalo. Postojao je i snimak na Jutjubu Gde Erdogan otac kaže Bilalu da mora da pod hitno sakrije nekoliko desetina miliona dolara. Sama zvanična i super-luksuzna rezidencija u kojoj živi Erdogan građena je oko tri godine i procenjena je na preko milijardu dolara. Ipak, to nije plaćeno iz Erdogovanog džepa, već iz džepova turskih poreskih obveznika.