Feljton

Razbojnička država: Kosovo u svetskoj politici (7)

Prekinut zavet ćutanja

Zašto je Zapad, pre svega SAD, izabrao baš Kosovo i Metohiju taj delić balkanske zemlje istorijske postojbine Srba (prvi srpski državni oblici potiču upravo sa teritorije Kosova u IX veku) za ulogu razbojničke države? Zašto Zapad i njegovi saveznici, u prvom redu Turska, Saudijska Arabija i Katar, aktivno doprinose rađanju mafijaške, narkoterorističke države u ovom regionu Balkana i na svaki način se trude da ga uvrste u svetsku politiku, da ga legalizuju putem priznavanja, pa čak i priključivanja Ujedinjenim nacijama? Ova i mnoga druga pitanja, postavila je dr Elena Ponomarjova, poznati ruski politikolog i profesor Univerziteta u Moskvi, u svojoj knjizi "Razbojnička država, Kosovo u svetskoj politici". Izdavačka kuća Evro Book iz Beograda, ustupila je srpski prevod ovog dela "Magazinu Tabloid" za feljtonizaciju odabranih delova u nekoliko nastavaka.

dr Elena Georgijevna Ponomarjova

Bivša tužiteljka Međunarodnog tribunala u Hagu, Karla del Ponte, je 2008. godine u svojoj knjizi napisala kako je još 2000. nadležna kancelarija Međunarodnog tribunala u Hagu „dobila informacije da su 1998. i 1999. vojnici OVK oteli stotine Srba, Roma, Albanaca i ljudi drugih etničkih pripadnosti. Neki od otetih su držani u specijalnim logorima, drugi zaključavani u podrume u kojima je bilo samo vode, ili u štale za stoku. Tukli su ih, silovali, mučili i kažnjavali. Neki su nestali bez traga i glasa". Prema svedočenju bivšeg tužioca Međunarodnog tribunala u Hagu (Del Ponteova je bila na toj funkciji od 1999. do 2007.) u Tribunalu je saopšteno da su „vojnici OVK, služeći se nasiljem i zastrašivanjem prinudili Srbe i Rome da napuste rodna sela, a one koji su ostali pobili su. Vojnici OVK su koristili zatvorenike kao žive mete. Rečeno nam je da su ih pogubili u blizini jezera. Takođe nam je rečeno da su tela ubijenih, kao i žive zatvorenike, slali u Albaniju."

Okolnosti pod kojima su ti ljudi nestali bile su vrlo čudne, i rađale sumnju da je reč o postkonfliktnoj osveti. Većina ljudi je nestala u regionima gde za vreme bombardovanja nije zabeleženo nasilje velikih razmera srpske vojske. Desetine vojnika Vojske Jugoslavije nestalo je tokom bombardovanja i u borbama sa vojnicima OVK. Više od 1.500 Albanaca, koje je OVK držala u specijalnim logorima za vreme bombardovanja, nestalo je bez traga. Više od 300 Albanaca nestalo je u drugoj polovini 1999. i 2000. godine.

U logore za transplantaciju žrtve su dovožene u kamionima, što je dokaz masovnih egzekucija, a mirovne snage na Kosovu i Metohiji, kao i albanski graničari, nisu mogli da ne primete takva i slična premeštanja. Mnogi od prevoženih ljudi do danas nisu nađeni.

Tokom posete Beogradu 25. januara 2001. godine Karla del Ponte se kao glavni tužilac Međunarodnog tribunala u Hagu susrela sa rođacima nestalih na Kosovu. Tada je Ranko Đinović, predsednik Udruženja za potragu za nestalima na Kosmetu u periodu od 1998. do 2001. god. izjavio: „Udruženje ima dokaze o kriminalnom delovanju pripadnika OVK".

U sklopu tih dokaza, prema rečima Đinovića, bila su svedočenja o otmicama muškaraca, žena i dece. Tri četvrtine otetih nestalo je posle dolaska mirovnih snaga NATOa u organizaciji misije UN na Kosovu. Đinović je optužio šefa OVK, političkog lidera Hašima Tačija i vojnog komandanta Agima Čekua za otmice i ubistva na Kosovu i Metohiji. Đinović je rekao da njegovo udruženje ima imena 200 otmičara, i da su svi oni članovi OVK. Sve to je bivša tužiteljka znala još 2001. godine ali je to napisala tek 2008. godine, što je najvažnije kada je napustila Tribunal.

Nepobitne dokaze o jezivim zločinima OVK posebno su prikupile porodice otetih Dragana Ristića, Jovice Paunovića i Dragana Arsića. Rođaci zatvorenika su uspeli da stupe u kontakt sa Ahmetom Isufijem, članom Glavnog štaba OVK i sa komandantom zone OVK Karadag, njegovim bratom Ahmetom Kadrijuom, kao i sa Alijem Raifijem, komandantom logora Burelj. Oni su obećali da će za novčanu naknadu osloboditi zatvorenike, čak su dozvolili rodbini da se vidi s njima. Posle tog susreta saznalo se da u tom logoru drže 280 ljudi.

Na sastanku sa Del Ponteovom 2001. godine rođaci nestalih su je zamolili da se istraže zločini na Kosmetu, izvršeni od dolaska mirovnih snaga, juna 1999. Na to je glavna tužiteljka odgovorila: „Potrudiću se". Kao što je poznato, uspela je samo da objavi knjigu i to osam godina posle tog sastanka. Ipak, hvala joj i na tome. Prema rečima bivše tužiteljke, najozbiljnija prepreka u istrazi zločina Albanaca bili su upravo vlada SAD, rukovodstvo NATOa, pripadnici međunarodne misije UN, i Bernar Kušner lično.

Početkom 2003. godine, eksperti UN objavili su izveštaj sa svedočenjima o tajnim logorima u Severnoj Albaniji. Dve godine kasnije, italijanski novinari Đ. Vitorio i Đ. Romano objavili su dokument koji dokazuje da je 2005. godine uz finansijsku podršku UN tamo „sprovedena istraga o kršenju zakona o transfuziji krvi na Kosovu, obavljanoj u centrima koji se dovode u vezu s nezakonitim davaocima krvi i nekim privatnim klinikama, koje rade u regionu Prištine". Međutim, ni 2000. ni 2003. ni 2005. godine nisu donete nikakve mere u cilju dalje istrage tog slučaja. Svetski mediji su pisali o nezakonitoj trgovini organima 2008. pošto je objavljena knjiga Karle del Ponte.

Sve ove godine od dolaska „mirotvoraca" na KiM i proglašenja „nezavisnosti" pokrajine neprekidno se uz napore srpske javnosti, političara, naučnika i diplomata iz raznih zemalja probija zid laži i lukavstva, koji su podigli albanska kriminalna država i njeni zapadni, pre svega, natovski zaštitnici. Dirljiva briga predstavnika određenih političkih krugova Zapada o albanskim fanaticima, koja su isprečila istrazi trgovine organima i otvorenog genocida nad Srbima, podseća na sličan odnos zapadnih vođa prema nizu nacističkih zločina, kada su na zatvorenicima koncentracionih logora vršeni medicinski eksperimenti. Današnja situacija razlikuje se samo po tome što zapadni pokrovitelji nastupaju i kao poslovni partneri albanske mafije, tačnije kao njeni saučesnici.

Tek krajem maja 2011. godine, Apelacioni sud u Prištini je odlučio da istraži materijal koji je sakupio EULEKS, a odnosi se na lekare i funkcionere kosovske vlade, optužene za trgovinu ljudskim organima, zloupotrebu vlasti i zločinačko udruživanje. Kao što je već zabeleženo, istragu tih zločina započeo je UNMIK još 2008. godine u slučaju nezakonitog uzimanja unutrašnjih organa od pacijenata u klinici „Medikus" u Prištini, predstavljanoj kao „Nemačka klinika za kardiovaskularne bolesti".

Pritom, ni mnogobrojni dokazi Srba, ni obraćanja različitim nadležnim organima nisu bili dovoljni da se pokrene istraga. Stvar se zakomplikovala kada je u novembru 2008. godine na aerodromu u Prištini iz aviona izveden dvadesetčetvorogodišnji građanin Turske, Jilman Altun, koji nije mogao da poleti za Istanbul zbog teškog zdravstvenog stanja. Posle četiri dana, u klinici „Medikus" su mu izvadili bubreg, obećavši mu da će mu platiti 20.000 dolara. Taj bubreg je presađen sedamdesetčetvorogodišnjem državljaninu Izraela. Od tog trenutka više nije bilo moguće izbeći zvaničnu istragu. Kasnije je kancelarija tužioca prikupila još 20 sličnih činjenica. Među kupcima organa bio je i Kanađanin Raul Fajn, koji je kupio bubreg izvađenoj jednoj ženi, kao i jedan Nemac iz Severne Rajne Vestfalije.

Iz slučaja Kanađanina, kojem je hitno trebalo presaditi bubreg, saznalo se da je on najpre vodio pregovore sa izraelskim posrednicima, koji su ga doveli do rukovodstva klinike „Medikus". Cena presađivanja bubrega je bila 87.000 evra. Fajn je novac uplatio na račun izraelskog posrednika Moše Harela i zatim iz Istanbula odleteo u Prištinu, gde ga je pregledao jedan od glavnih osumnjičenih Jusuf Sonmez. Posle toga Kanađanin je zajedno sa još jednim „pacijentom", državljaninom Nemačke, smešten u kliniku, gde su mu i presadili bubreg. Pritom su, prema podacima, donori za Kanađanina i Nemca, bile dve žene iz bivših republika SSSR. Mediji su objavili da je jedna od njih s dalekog istoka Rusije, Ana Rusalenko. U materijalu korišćenom u istrazi stoji da je njen bubreg presađen Kanađaninu, iako naknadu od 20.000 evra Ana nije dobila, a odmah potom je prebačena u Istanbul.

Slična informacija dobijena i od drugog svedoka, menadžera iz Njujorka, Džozefa Koralašvilija, koje je u oktobru 2008. godine pratio svog oca u RK, takođe na presađivanje bubrega. Za zaštitu tog svedoka pobrinuo se FBI. Prema Koralašvilijevim rečima, tokom njegovog šestodnevnog boravka u Prištini nijedan lekar u bolnici „nije se predstavio imenom", kao i da on nije ništa znao o donoru bubrega presađenom njegovom ocu. Fajnovo i Koralašvilijevo svedočenje nesumnjivo su pružili dokaze o izuzetnoj međunarodnoj koordinaciji trgovine organima. Istražitelji tvrde da su nelegalno pribavljene organe dobili državljani Nemačke, Izraela, Kanade i Poljske i platili su otprilike 90.000 evra za bubreg. Donori su uglavnom bili iz siromašnih zemalja istočne Evrope i srednje Azije, i u najboljem slučaju su dobijali do deset hiljada evra.

Šta je sa klinikom do koje se došlo u istrazi?

Klinika „Medikus", zavedena pod brojem 70293202 u kosovskoj Agenciji za privredne registre, pripada profesoru doktoru medicine Manfredu Ernestu Beru, koji je istovremeno i internista odeljenja urologije jedne klinike u Tirgartenu u Berlinu.

U registru se kao odgovorno lice navodi kosovski lekar Ljufti Derviši, koji je još 1998. godine optužen za otmicu srpskih civila koju je izvršio zajedno sa OVK, da bi im odstranio unutrašnje organe. Tada nije odgovarao, verovatno zato što je prijatelj Hašima Tačija, koji je tada bio potreban Zapadu, jer je pokrajina u to vreme još uvek bila sastavni deo Srbije.

Prijateljstvo Hašima Tačija i Lj. Dervišija (koji je 1982. bio profesor na Prištinskom univerzitetu), počelo je pred sam početak rata. Kako kaže Frančesko Mandoi, bivši specijalni tužilac EULEKSa, "...porodica Derviši je sklonila Tačija posle eksplozije u njegovoj kući". Prema rečima svedoka, Derviši je često viđan u okolini „Žute kuće", jednog od tajnih boravišta otetih ljudi. Tu su se pre transplantacije obavljali testovi kompatibilnosti na srpskim i albanskim zatvorenicima. U „Žutoj kući", nedaleko od grada Burelj u Albaniji i od Prizrena na Kosovu, obavljane su operacije odstranjivanja organa žrtvama kosovske mafije. Tokom rata i neposredno po njegovom okončanju ta oblast je bila pod kontrolom Tačijeve grupe.

Deset godina kasnije, u novembru 2008. godine, kosovska policija je uhapsila u Prištini urologa Lj. Dervišija s optužbom za nelegalno presađivanje bubrega. Pritom što je odraz cinizma i licemerja međunarodnog pravosuđa Derviši nije uhapšen na osnovu podataka o zverstvima počinjenim nad Srbima, već zato što je obavljao nezakonite transplantacije...

Podaci srpskog tužioca za ratne zločine takođe svedoče o užasnim „operacijama" koje su se tamo sprovodile od 1998. godine do marta 2001. Prema drugim svedočenjima, ilegalni donorski centar je radio od 1999. do 2003. godine. U Burelj su žrtve dovožene iz nekoliko koncentracionih logora i zatvora koji su se nalazili u Tropoji, Kukešu, Bajram Curiju, Kolišu i iz zatvora u rudniku Deva. Za to vreme ubijeno je više od 500 ljudi. Među njima je bilo nešto više od 50 Rusa. Našim dobrovoljcima koji su došli da brane pravoslavnu braću, Albanci su s posebnim zadovoljstvom i okrutnošću vadili organe, jer su smatrali da Ruse niko neće tražiti.

Dokazi, koje su sakupili predstavnici Haškog tribunala, jasno ukazuju da je kanal za nabavku jeftinih organa donora za potrebe u Evropi, sadašnji premijer RK Hašim Tači. Po najskromnijim procenama Karle del Ponte, na trgovini organima, odstranjenih živim ljudima, Tači je zaradio više od dva miliona evra. Verovatno ga je zbog toga Džordž Buš nazvao „demokratom novog talasa i jednim od najboljih evropskih menadžera". Uzgred, dvostruki standardi danas su norma zapadne vrhuške. Dovoljno je setiti se da je predsednik Ronald Regan nazvao gvatemalskog generala Efrana Riosa Monta, dželata, „izuzetno poštenim čovekom". Narod Gvatemale ga je nazivao Velikim čudovištem i Đavolom.

Predstavnici Međunarodnog suda bili su u Burelju još 2003. godine i čak su našli Žutu kuću trospratnicu sa operacionom salom, sa zidovima isprskanim ljudskom krvlju. Međutim, istraga nije pokrenuta. Ni na saslušanjima o presađivanju organa, koja su sprovedena pod rukovodstvom Vilijamsona, nije bilo pomena o zverstvima iz tog vremena. Komisija EU nesumnjivo je uradila veliku stvar otkrila je kanale ilegalne transplantacije, ali sve to ne doseže do onoga što su radili kosovski Albanci sa otetim i uhvaćenim ljudima krajem devedesetih i početkom dve hiljaditih godina.

Tako je 4. oktobra 2011. godine pred sudom u Prištini optuženo sedam lokalnih stanovnika, od kojih su šestoro bili saradnici kosovske klinike „Medikus". Po tvrdnjama istražitelja, optuženi su obmanjivali državljane Moldavije, Kazahstana, Turske i Rusije, predlažući im da im prodaju bubrege za transplantaciju. Za svaki donorski organ organizatori tog „posla" obećali su donorima 15 hiljada evra. Posle operacije donori nisu dobijali obećanu sumu, a za to vreme bubrezi su prodavani za 80100.000 evra. Prema podacima Rojtersa, izvršeno je 30 takvih operacija.

Svih sedmoro kosovskih Albanaca, među kojima je i bivši visoki funkcioner Ministarstva zdravlja RK Iljir Recaj, optuženo je za trgovinu ljudima, zločinačko udruživanje, izvođenje nelegalnih operacija i zloupotrebu položaja, beleži američka novinska agencija. Ali nisu svi priznali krivicu. Osim građana „nezavisnog" Kosova u tom zločinu su učestvovali i turski hirurg Jusuf Sonmaz, zvani doktor Frankenštajn, koji je vršio operacije, kao i državljanin Izraela Moše Harel, koji je bio odgovaran za odabir organa i prijem. Obojica se nalaze na međunarodnoj poternici Interpola. U septembru 2011. godine istanbulsko tužilaštvo je podiglo optužnicu u kojoj za obojicu traže po 171 godinu zatvora.

Kolika treba da bude kazna za zverstva koja su počinili kosovski Albanci od 1999. do 2003. godine? Svetska javnost, to jest Zapad, kao da ne mare za to pitanje, a o žrtvama među nealbanskim stanovništvom pokrajine i o zločinima počinjenim u tom periodu, u toku sudskog procesa opet ništa nije rečeno. Međunarodni tužioci, kao predstavnici EU, zaboravili su da navedu glavne figure u slučaju trgovine organima Hašima Tačija, njegove saradnike i neposredne pokrovitelje.

U junu 2011. godine bivši pripadnik obaveštajne službe RK Nazim Blaca priznao je da je bio član tajne grupe egzekutora koja je aktivno sarađivala sa Tačijevom „Dreničkom grupom", i imala podatke o neposrednoj umešanosti u ubistva 450 ljudi, koji su sarađivali sa Beogradom i bivšim Tačijevim političkim protivnicima, počinjena u prvih šest meseci posle rata. Sada se Blaca nalazi pod stalnom zaštitom EULEKSa, u svojoj kući 20 kilometara južno od Prištine, kao svedok i zločinac, ali najvažnije je da aktivno sarađuje u istrazi. „Ja sam spreman da svedočim do kraja", rekao je Blaca. On svedoči protiv drugog potencijalnog pripadnika grupe, Fahredina Gašija, i zato se mnogi analitičari nadaju da će njegova svedočenja dovesti i do onih na višim položajima u vladi RK, ali i da će otkriti Tačijevu direktnu povezanost sa zločinima. Blaca je prvi koji je prekršio zakon ćutanja OVK, ali nadamo se da nije i poslednji.

Izveštaj Dika Martija sadrži veliki broj informacija o slučajevima ozbiljnog kršenja ljudskih prava pred početak NATO kampanje bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, za koje su odgovorna lica na visokim položajima samoproglašene Republike Kosovo. Osim toga, Marti tvrdi da je po završetku oružanog konflikta na Kosmetu OVK izvršila mnoge okrutne zločine u vezi s nasilnim operacijama uklanjanja organa u klinici, koja se nalazi nedaleko od Firše Kruže na teritoriji Albanije. Marti konstatuje da zločinačka delatnost OVK, tačnije njenih „demilitarizovanih" delova do danas ne jenjava.

U dokumentima koji su predstavljeni Savetu Evrope nalaze se mnogobrojni dokazi da je Hašim Tači glavni šef kriminalne organizacije pod nazivom „Drenička grupa", jedne od centralnih struktura OVK i organizovanog kriminala u RK i Albaniji. Usled odluke Zapada da diplomatski prizna Republiku Kosovo, zakonski je nemoguće sprovesti istragu o Hašimu Tačiju i drugim vladinim funkcionerima, koji uživaju međunarodni imunitet. Tači i drugi rukovodioci RK slobodno se kreću po svetu, učestvuju u raznim pregovorima na visokom nivou, i spremaju se da uskoro zauzmu mesto na zasedanjima Saveta Evrope i Generalne skupštine UN.

U svom izveštaju Marti tvrdi da su ostali članovi „Dreničke grupe": Džavit Haljiti, Kadri Veselji, Azem Sila i Fatmir Limaj, zajedno sa Tačijem umešani u organizovanje naručenih ubistava, trgovinu ljudima, prisiljavanje na prostituciju, kao i u trgovinu ukradenim automobilima.

Nije manje značajna ni figura Šaipa Muje, glavnog „medicinskog koordinatora" u štabu OVK. Osim što iznosi veoma teške optužbe na račun Tačija, Marti tvrdi i da su NATO i službe bezbednosti najmanje četiri države, Nemačke, Italije, Velike Britanije i Grčke, godinama vrlo dobro informisane o zločinačkom radu OVK i samog Tačija.

(Nastavak u sledećem broju)

Narudžbenica

Knjigu dr Jelene Georgijevne Ponomarjeve "Razbojnička država, Kosovo u svetskoj politici", moguće je naručiti putem telefona 011/344.66.20 (www.evrobook.com)