Život potvrđuje

Pijani smo bili bolji (1)

TOP 100 PIJANACA JUGOSLAVIJE

Čuveni srpski novinar Miodrag Mile Isakov, stalni kolumnista Magazina Tabloid, napisao je knjigu naslovljenu kao ''Pijani smo bili bolji''. On se drži još uvek devize čuvenog šabačkog svirača Vlastimira Pavlovića Carevca, koji je tvrdio da čovek u životu treba da radi i pije. A kada se razboli, treba da prestane da radi. Ovo je njegova druga knjiga

Šarl Bodler: Opijen uvek treba biti. U tome je sve - početak i svršetak mudrosti. Da ne osećate strahovito breme vremena što vam pleća povija ka zemlji, morate se bez daha opijati. Čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam drago. Ali, opijajte se!

Mr Mile Isakov

Kome se ne bi zavrtelo u glavi već pri samom pominjanju tih imena, a kamoli kad sretne najveće sportiste, pisce, glumce i reditelje, muzičare, slikare, novinare, pa i političare svog vremena. Pa još kad primeti da i oni njega prepoznaju po onome što je radio.

Priznajem, ja sam i sad opijen dok samo nabrajam sve one ljude kojima sam se divio, a onda došao u priliku da im srdačno stisnem ruku, s njima prozborim i popijem koju. Jer među njima su: najveći naši i svetski šahisti svih vremena Svetozar Gligorić i Ljubomir Ljubojević, najbolji fudbaleri Rajko Mitić, Stjepan Bobek, Toza Veselinović, Velibor Vasović, Dragan Džajić, Nenad Bjeković, Joakim Vislavski, Ivica Osim, Ilija Pantelić i trener koji je sa „Zvezdom" postao prvak Evrope, Ljupko Petrović. Pa košarkarkaške legende Marija Veger, Moka Slavnić, Željko Obradović, Vlade Divac, Saša Danilović i Duško Vujošević, odbojkaši Žarko Petrović i Vladimir Gajić, svetski prvak u rvanju Refik Memišević, zlatni olimpijci u džudou Slavko Obadov i streljaštvu Branislav Lončar, braća Tadija i Slobodan Kačar, šampioni svega i svačega u boksu, zlatni rukometaš i imenjak Mile Isaković. Najbolja teniserka sveta Monika Seleš. I, naravno, Novak Đoković, nekoliko puta najbolji sportista sveta. Zatim književnici i publicisti o kojima sam učio i od kojih sam učio, Miloš Crnjanski, Velibor Gligorić, Jara Ribnikar, Dušan Matić, Aleksandar Tišma, Dobrica Ćosić, Milorad Pavić, Matija Bećković, dr Draško i dr Jelka Ređep, Fadil Hadžić, Slobodan Selenić, Laslo Vegel, Pero Zubac, Ljubivoje Ršumović, Momo Kapor, Vuk Drašković, Raša Popov, Miljenko Smoje, Igor Mandić, Bogdan Tirnanić, Brana Crnčević, Duško Kovačević, Vida Ognjenović, Biljana Srbljanović, Mirjana Bobić Mojsilović, Svetislav Basara, Duško Trifunović, Voja Despotov, Siniša Kovačević, Atila Balaš, Red Sudarski. I, naravno, Miroslav Mika Antić. Glumci koje sam obožavao i na sceni i naročito iza nje, Branko Pleša, Miodrag Petrović Čkalja, Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić, Ivo Serdar, Boris Dvornik, Radko Polič, Milena Dravić i Dragan Nikolić, Neda Arnerić, Svetlana Bojković, Darinka Đokić, Vlasta Knezović, Zoran Radmilović, Bata Stojković, Petar Božović, Aca Berček, Rade Šerbedžija, Bogdan Diklić, Miki Manojlović, Lane Gutović, Voja Brajović, Aljoša Vučković, Dragan Bjelogrlić, Milan Štrljić, Tika Pleskonjić, Tika Stanić, Branislav Lečić, Josip Tatić, Baja Gardinovački, Vlada Kaćanski, Enver Petrovci, Emir Hadžihafizbegović. I, naravno, Mira Banjac. Pa stvaraoci pozorišta Jovan Ćirilov, Borka Pavićević i reditelji Dejan Mijač, Ljubiša Ristić, Veljko Bulajić, Boro Drašković, Želimir Žilnik, Karolj Viček, Slobodan Unkovski, Egon Savin, Emir Kusturica i moj Stanko Crnobrnja. Slikari i vajari, Milan Konjović, Sava Stojkov, Mersad Berber, Zuko Đžumhur, Jovan Soldatović, Žika Miškov, Miša Nedeljković, Mića Mihajlović, Dan Rajzinger, Koraks, Gradimir Smuđa, Nikola Džafo, oba Kešelja, Dujac, Kuza, Rajko Bosanac i moj školski iz osnovne Mića Uzelac. Iz sveta muzike najpre dame u koje sam se zaljubljivao svaki put iznova kad zapevaju, toliko da se potpuno ukočim kad bih došao u priliku da im se možda udvaram, a nije da nisam želeo. To su Ljiljana Petrović, Jadranka Stojaković, Jasna Zlokić, Bisera Veletanlić, Neda Ukraden, Doris Dragović, Dubravka Zubović, Lepa Brena i Julija Bisak. Na drugačiji način, ali ništa manje nisam uživao u društvu njihovih kolega među kojima je bilo i pravih kapitalaca kao što su Zvonko Bogdan, Janika Balaž, Cune Gojković, Dragan Tozovac, Toma Zdravković, Halid Bešlić, Arsen Dedić, Bora Čorba, Neša Leptir, Oliver Mandić, Sead Memić Vajta, Nele Karajlić, bubnjar Dragoljub Đuričić, Joca Adamov, Milan Mumin. I naravno Đole Balašević.

Ipak, najviše sam drugovao sa tamburašima čika-Miše, na čardi u Bačkoj Palanci, čijem je sinu moj otac kum po silbaškoj liniji. Njegovi najbolji učenici i naslednici Žika i Neša takođe su bili iz Silbaša, kao i opevani „Crni Steva" iz bande Janike Balaža.

Znate li za slučaj da cigani daju pare nekome da ih plaća dok mu sviraju. E, to sam sa njima doživeo kad sam jedared na čardu samo svratio, bez dovoljno argumenata u džepu, a oni čim sam ušao krenuli da sviraju neke moje pesme. Bili su trenutno bez posla u polupraznoj kafani, a znala su braća tamburaši da ću sutra doći da vratim novce i pri tom potrošiti još toliko.

U Novom Sadu najvećma sam se kerio sa lepim Jovicom, Bratašom i Đenom, sa kojima sam već zajedno i radio, najpre u „Sportu", a naročito u „Kecu". Sa ponosom moram da kažem da sam ih ja naterao da uvežbaju "Love me tender", pošto sam im doneo kasetofonski snimak sa kojeg su melodiju skidali po sluhu, a engleski tekst sam Bratašu napisao ćirilicom po Vuku. A probe smo održavali svaki dan predveče, na početku njihovog radnog vremena, dok još nema gostiju koji bi ih angažovali. Zahvaljujući nekim glumcima, koji su ih sa mnom slušali u „Kecu", sa tom pesmom su ušli i u film „Jagode u grlu". Svoju televizijsku labudovu pesmu, a nažalost i njegovu, otpevao sam kao što i priliči sa emisijom „Džigi Bau šou", 2010, snimljenoj, naravno, u Deronjama.

Što se političara tiče, više kao kuriozitet nego što bih se time hvalio, jer najčešće nije za hvalu, red je da kažem da sam se sreo i sa svim predsednicima svih pet država (FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG, RS) u kojima sam živeo poslednjih sedamdeset godina, ne seleći se iz Novog Sada.

Istina, Drug Tito me je, na Kongresu omladine, samo u prolazu potapšao po ramenu i ohrabrio rečima „Biće sve u redu", pošto sam bio jedini koji mu, iznenađen i ukočen, nije aplaudirao dok je za mene iznenada, mada ne sasvim neočekivano, ulazio u salu baš pored mog sedišta.

Naime, u beogradskom Domu sindikata, danas se valjda to zove Kombank arena, postojala su dva ulaza iz hola u veliku salu, kojima se imeđu tri kriške numerisanih sedišta stiže pravo do pozornice, na kojoj je bila i govornica. Ja sam sedeo u prvoj stolici do prolaza na desnom krilu, odmah u drugom ili trećem redu od ulaza, pa kad sam primetio da se crveni tepih razvlači od drugog ulaza do bine, dakle između središnjeg bloka sedišta i levog krila, zajedno sa još nekoliko šiljokurana koji su sedeli oko mene, pogurali smo čepove od piva i još koješta u šine ispod ogromnih vrata na rasklapanje na tom drugom ulazu i tako ih zaglavili. Radnici su, u panici, hitno premestili tepih duž našeg ulaza, tako da smo znali da će Tito tuda proći ali nismo znali kada. U jednom trenutku započeo je sporadičan aplauz iza mojih leđa, od onih koji su ga prvi primetili, i svi oko mene počeli su da ustaju i aplaudiraju. Ustao sam i ja spreman da ga dočekam i pozdravim, ali kad sam se okrenuo on je već bio tu ispred mene i ukočio sam se toliko da to nije mogao da ne primeti, pa mi se obratio sa razumevanjem tapšući me po ramenu. A mogao me je i ubiti, rekli bi cinici. Neka kažu šta hoće, za mene je to bio i ostao jedan od najdražih susreta u životu.

Slobodan Milošević me je, takođe u prolazu, tek popreko pogledao kad je izlazio sa sednice Skupštine SR Jugoslavije, na kojoj je izabran za predsednika, uprkos mom govoru i glasanju protiv. Nikad se nismo upoznali jer sam ja uredno izbegavao prijeme na koje je pozivao i sve poslanike, da se ne bih morao rukovati sa njime pri ulazu. Sa svim ostalim predsednicima, od Koštunice i Marovića, do Tadića, Nikolića i Vučića, imao sam već kojekakvih reči. Saradnja i prepucavanja sa Zoranom Đinđićem su posebna priča, kojoj ću ovde posvetiti posebno poglavlje.

Namerno u taj koš ne trpam prvog i jedinog predsednika Vojvodine i mog druga i favorita u svakom pogledu, Ivana Đurića, jer bila bi to uvreda za njega. Kako bi moja baba Julka rekla, ne mešaj se sa pomijama da te svinje ne pojedu. Ali, ne treba zaboraviti, on je pobedio Miloševića na prvim demokratskim izborima sa više kandidata, nažalost samo u Vojvodini. Sa ponosom se sećam i saradnje sa gromadama antiratnog pokreta Miladinom Životićem i Nebojšom Popovim, ali ni oni se, kao ni Ivan, ne mogu svrstati među političare. Voleo bih da i ja mogu u to društvo, ali, mada nikad nisam postao političar, diskvalifikuje me desetak godina provedenih u tom kupleraju iz kojeg se ne može izaći nevin.

Sve u svemu, mnogo više sam uživao u tom političkom putovanju nego kada sam stigao na cilj. Možda zato što nisam imao drugi, sledeći cilj, da budem nešto ili da uzmem nešto. Ja sam već bio neko kao autor mnogobrojnih TV-emisija i zadovoljan time hteo sam to i da ostanem, odnosno da se vratim u svoj život, da se vratim na svoje putovanje, ali to više nije bilo moguće jer svi su mostovi bili porušeni. Kad jednom zagaziš u profesionalnu politiku, nema povratka na slobodnu teritoriju, jer dok ti jurišaš na vrh te piramide da srušiš faraona, iza tebe idu tvoje ulizice i kao lešinari zauzimaju prostor koji si oslobodio. Oni ruše i mostove da ne možeš da se vratiš, pa da i njih ugroziš. Tako da nemaš ni kud da se vratiš, ni sa kime da obnoviš porušeno. „Nezavisni" se ugasio jer su svi kojima sam ga ostavio pohrlili na sigurnije i veće državne plate, a TV Novi Sad su preuzeli nesposobni i nemoralni poslušnici nove lokalne vlasti, gradske i pokrajinske. Ali, nema ljutiš, to su bili tvoji verni saradnici, ti si ih šlepao.

Skoro sasvim hrišćanski, ali i komunistički samokritično, sad, u oproštajnim godinama, pokušavam da krivicu za nevolje svake vrste ne tražim u drugima, niti na bilo kom mestu izvan samog sebe. Budući da sam do tog stava došao poprilično kasno, ne znam koliko ću u tome uspeti, a koliko će, ipak, ono što ovde napišem ličiti na pravdanje, uprkos tome što nemam nameru da se vadim. Nemam ni jedan motiv za to. Nemam više nikakvih ambicija, a nemam nikakvu poziciju da branim ili čuvam, čak ni privatnu. Živim sam, sa tri kera, sa gospodinom Lakijem i dve avlijanerke, Flekicom i Višnjom, a na vreme sam naučio da posle jebanja nema kajanja. Samo pokušavam da se, pre svega sa sobom, objasnim šta mi se sve izdogađalo, kako i zašto. A možda još neko izvuče neke pouke iz toga.

Od onih koji su vladajući Srbijom uprljali ruke, a svi jesu, najbliži sam bio sa Borisom Tadićem, pa se valjda logično i najviše razočarao, a najveće uvažavanje imam prema Voji Koštunici, uprkos tome što se nikad nisam saglasio sa njegovim tvrdim nacionalizmom i slepim legalizmom koji ume da bude i kontraproduktivan. Težak je čovek, nije lako sa njime se dogovoriti kad nešto neće, ali kad se ipak dogovoriš to je bilo dogovoreno, za razliku od svih ostalih, na čelu sa Đinđićem. Uostalom, Koštunica je jedini podneo ostavku na vlast iz principa.

Ja sam to samo planirao, ali nisam napustio mesto potpredsednika u prvoj demokratskoj, takozvanoj Đinđićevoj vladi, jer me je Nebojša Čovič ubedio da sačekam da on pozavršava neke poslove oko Kosova, pa da to zajedno učinimo, da jače odjekne. A onda je Đinđić ubijen pa bi bilo sramotno napuštati brod koji tone. Jadan je to izgovor, tako da ni ostavka koju sam podneo posle poraza na izborima 2004, povlačeći se sa čela Reformista Vojvodine i iz politike, ne može to da kompenzuje. O tom svom osećanju odgovornosti i za sve ono čemu sam se suprotstavljao u toj vladi, detaljno sam pisao u knjizi „Paradoks", pa ovom prilikom neću ponovo. Nema smisla, a ni efekta. Kriv sam, možda ne koliko i oni koji su namerno izigrali poverenje građana i krali, ali od krivice što su to mogli pored mene živog ne mogu pobeći. I nemam nameru.

Najviše se ponosim potpisom, La Pasionarija, u mojoj partijskoj knjižici, naravno onoj crvenoj, koji mi je posle intervjua svojeručno otrukovala legendarna Dolores Ibaruri. Imponuju mi i intervjui koje sam pravio sa Felipeom Gonsalesom i Moamerom Gadafijem, kao i razgovori koje sam kao ambasador u Izraelu vodio sa Šimonom Peresom, Lehom Valensom i Igorom Ivanovim. Ali, od svih političara najviše sam voleo dva vojvođanska lidera, dva Mirka, Tepavca i Čanadanovića, a nikad me nisu ni razočarali. Za razliku od Neše Čanka, sa kojim sam najduže i najbolje sarađivao dok sam učestvovao u toj igri bez granica.

Od ljudi koje sam upoznao posredstvom politike i zaradio za prijatelje, pre svega po čovečnosti, ali i po potencijalima, svim srcem i pameću, izdvajam dvojicu tad mladih lavova, Aleksandra Popovića iz DSS-a, i Nebojšu Medojevića, nekad crnogorskog Reformistu a sada lidera crnogorskog Pokreta za promene. Njima bih, posle svih iskušenja kroz koja smo zajedno prošli i testova koje su sami polagali, bez rezerve, prepustio sudbinu države i naroda.

Novinare ovom prilikom neću nabrajati jer bi zauzeli celu knjigu, a nema ni svrhe. Jednostavno, ne postoji ni jedno poznatije ime iz te branše sa kojim nisam polemisao, što javno što u kafanskom dijalogu, koji se nije morao obavezno dogoditi u bircuzu.

Neće svima po spisku biti posvećena posebna poglavlja, prosto zato što sa nekima od njih nemam dovoljno ličnih doživljaja, ali većina će, uz mnoge manje poznate, dobiti svoj naslov jer su ga zaslužili držanjem, kao u našoj himni „mi stojimo postojano", na prvoj liniji fronta. U kafani.

kako smo voleli da se opijamo zajedno. Bili smo opijeni i bez alkohola, već pri samoj pomisli na druženje, već kad bismo telefonom dogovarali susret. Sa onima koji su bili skloni kao i ja, vinom smo samo pojačavali taj doživljaj i kad nam se nije pilo. Bilo je dana kada mi se uopšte nije trošio alkohol, ali to nikad ne bih priznao u trenutku kad mi se pojavi neko od drugara sa kojima se to podrazumeva. Sasvim sam siguran da je i kod njih bivalo takvih trenutaka, da su se ponekad čak i obostrano podudarali, ali to ništa nije menjalo naš ritual. Naprotiv, čim bismo se čuli bilo nam je bolje i bili smo spremni. A onda, ma šta bio povod susreta, pravac naša kafana, jer trebalo je održavati taj visok, najviši nivo pijanstva neprestanim dolivanjem ulja na vatru.

I ma šta ko govorio, nije to bilo šljokanje od kojeg se čovek izbezumi i uneredi, to je bilo emotivno i inspirativno pijančenje koje je izvlačilo ono najbolje iz nas. Zahvaljujući tim trenucima, koji su umeli da potraju nekoliko dana i noći, bivali smo bolji ljudi i kreativniji u svakom pogledu.

Nismo mi bili samo dobri drugari koji uživaju u kafanskom derneku, postali smo tako saborci. Saborci u večitoj borbi za slobodu, koje nikad dovoljno. Zaverenička družina koja mora preko reke. Oduvek je postojala i uvek će postojati ona druga obala, koju valja osvojiti ili bar istražiti. I uvek će biti ljudi koji će to pokušavati ili bar maštati o tome. Bez obzira na ideološka opredeljenja, svi smo mi, komunisti i oni koji to nisu bili, vernici i nevernici, bili disidenti, ne samo u odnosu na vladajući poredak, nego i u odnosu na kolotečinu svakodnevnog života koju svaka vlast pokušava da nametne po svojoj meri. A mi smo uvek imali nešto drugačiju. Čak i u piću. Ne onu koja cinično kaže da neko ima meru tako što pije dok se ne usere. Mom društvu više odgovara ona druga, ne manje zajebantska definicija, koja kazuje da onaj ko ima meru u piću može da pije koliko hoće.

Imao sam, dakle, sreću u životu da se družim, kraće ili duže vreme ali uvek veoma intenzivno, sa velikim brojem ljudi opijenih u isto vreme svim Bodlerovim i još ponekim razlozima. Mada on to verovatno podrazumeva pod vrlinom, moram posebno da pomenem ljubav, jer ljubav je najžešći opijat, uvek prisutan, tako da provocira i pojačava dejstvo svih ostalih. Naročito ako se ne pominje.

Naravno da smo i pili. Alkohol, a šta bi? Skoro uvek, dugo i mnogo, najčešće vino za koje je Hemingvej ustvrdio da je „najznačajnija tekovina svetske kulture". Uostalom, i u Bibliji se neprestano pominje i pije vino. A još nekoliko vekova pre Hrista, rimski filozof i političar Marko Tulije Ciceron je zapisao da „ljut čovek, pijan čovek i dete uvek govore istinu".

„Šta je to u ljudskom biću, što ga vuče prema piću"? Na to pitanje od million „ Essencia" iz kolekcije Royal Tokaji (flaša 35.000 evra) , mnogi su pokušali da daju odgovor i svi su bili u pravu, ali ne sasvim. Niko, čini mi se, nije uspeo da rastumači taj fenomen do kraja, da sagleda i objasni sve motive i razloge, jer stvar je individualna, različiti su kod različitih ljudi, a ni kod jednog te istog čoveka nisu uvek isti. Nekad se pije od radosti, nekad zbog tuge, nekad iz straha i protiv njega, nekad iz inata, nekad protiv ružnog sna, a nekad da bi se sanjalo. Nisu na to pitanje do kraja odgovorili ni „Prljavo kazalište", pesmom, ni Duško Kovačević u scenariju za film sa tim naslovom. A nije im to ni bila namera. Ni ja neću. Neću ni pokušati. Samo ću ispričati neke događaje iz sopstvenog iskustva, koji će biti sličice za sklapanje tog šarolikog mozaika, pa kako kome uspe. Jedno je sigurno, u pravu je Loša iz „Plavog orkestra", mnogo je bolje biti pijan nego star. Eto, njega sam zaboravio u nabrajanju, a sedeli smo dva-tri puta.

Naravno, kad god mi se ukaže prilika pozvaću u pomoć one koji to bolje umeju od mene, kao što je to bio strikan Miljenko Smoje, koji je opisujući svoje gostovanje u Novom Sadu povodom učešća u žiriju mog kviza „O čemu je reč", na stranicama „Slobodne Dalmacije", tekst završio sa nekoliko biranih reči o meni. „Tija me je ubit alkoholon. Popija san za tih nedelju dana više no Branko Radičević za cili život, a on je bija poznat ka pijanac. Eto, kaka je pizda od čovika ovi moj Mile". Posebno sam ponosan na te reči pošto mi je njegova Lepa, koju u tekstovima uvek oslovljava sa Ona, objasnila da je u čitavom zajedničkom životu izuzetno retko čula da za nekoga kaže ili napiše ono MOJ.

Za sva vremena sam zapamtio još jednu izjavu meni posebno dragog čoveka, koji je značajno uticao na mene u vreme kada sam formirao svoj pogled na svet. Kad je Vladimir Maksimović, Maksa, odlazio sa čela Pokrajinskog komiteta omladine u Beograd za predsednika Saveza omladine Jugoslavije, a moj drug Brane Panić - Baba i ja jedini bili protiv, na oproštaju koji smo mu priredili kod Bate Pežoa u Čelarevu, sMeni je poručio kratko „Malo manje racija, a malo više emocija"!?

Bio sam zapanjen, jer uveren da je sasvim obrnuto, da u sve što radim unosim previše emocija i da stoga nisam baš racionalna osoba. Ali, Maksa je bio veoma pametan i znatno iskusniji od mene, nemoguće da je tako kardinalno pogrešio. On tada mene nije dovoljno poznavao, intenzivno smo se počeli družiti tek kad je proteran iz Beograda i politike, pa je moguće da sam uspeo da ga prevarim.

Naime, kao najmlađi član pokrajinskog rukovodstva omladine, ja sam se verovatno previše trudio da se predstavim starijim i zrelijim nego što sam bio, kako me ne bi potcenjivali. Instinktivno osećajući šta se u politici traži, a imajući negde u podsvesti svoje ljudske slabosti, sasvim je moguće da sam uspevao da kontrolišem i krijem emocije, a u prvi plan istaknem racio, koji mi istina nikad nije bio svojstven, mada ne i nepoznat. To sam, valjda dokazao i u pomenutom Maksinom slučaju, kada sam se usprotivio njegovom odlasku zato što nisam želeo da izgubim mentora kojeg sam voleo, a to obrazlagao činjenicom da je kao predsednik Pokrajinskog komiteta omladine godinu dana proveo u vojsci, tako da nije odslužio svoj mandat i nije završio posao. Možda ga je to pogodilo toliko da je naseo, ali dilema koju mi je tako nametnuo ostala je sa mnom za sva vremena.

Tako sam celog života bio i ostao raskrečen, k'o Lala u vicu u kojem mu se objašnjava kako smo jednom nogom u socijalizmu, a drugom već u komunizmu, a on pita dokle ćemo biti tako raskrečeni.

Takav je bio i moj svet. Raskrečen. U tom svetu voleli smo se mnogo više nego što smo bili spremni da to i priznamo. Zabrinuo bih se da su me Smoje i Maksa pohvalili ili, ne daj bože, izrazili nekakvu naklonost. Tako sam i odrastao, bez maženja i kreveljenja tipa kuco, maco, dušo, srce, sunce moje i sličnih kerefeka. Ni rođeni otac, a onda ni majka nije smela, nikad mi nije rekao da me voli. I nije mi nedostajalo, jer znao sam. Nikad me nije ni pohvalio. Posle svakog uspeha u školovanju ili sportu, koji bi eventualno potvrdio klimanjem glavom, častio bi me konstatacijom da sam dobro prošao koliko sam učio ili trenirao. I odmah pitanjem, kad je sledeći ispit ili utakmica. Plašio se da se ne uobrazim. Ne bez razloga. Nisam bio baš toliko umišljen i pun sebe, kao što je njegov sveže građeni i stoga rigidan komunistički kriterijum pretpostavljao, ali ni mnogo manje. Iskreno, sad znam, bilo je ponekad i gore, samo što sam to dobro krio jer sam znao da se ne sme.

Čitav moj život zapravo je protekao u toj borbi sa samim sobom, između skromnosti koja mi je usađena vaspitanjem i prirodne nadobudnosti i prepotencije, od malih nogu podsticane odličnim ocenama u školi bez mnogo učenja, blagonaklonošću učitelja i nastavnika, kao i vršnjaka koji su u potrazi za vođom podgrevali moju sujetu.

A kako se i ne bi poneo seljačić iz Bačke Palanke kad je već pri dolasku u veliku novosadsku varoš, u drugom polugodištu prvog razreda, pobedio u tuči sa alfa mužjakom u odeljenju, Bobom. Bio je to jedan od tada uobičajenih dvoboja, koji su se zakazivali za posle nastave i kojima je prisustvovao ceo razred. Povod je gotovo uvek bio rivalitet oko najlepše devojčice u odeljenju, pa tako i u ovom slučaju, bila je to jedna Mila. Znači bez posebne svađe, besa i mržnje, pravi džentlmenski obračun uz apsolutni fer plej. Odmah nakon obračuna pružili smo jedan drugome ruku i postali najbolji drugovi.

Kupite knjigu

Ako želite da imate primerak knjige, odrecite se tri pakla duvana, pozovite broj 062 - 8269549 i za 1.000 dinara biće vam poslana pouzećem