Natrag
Preko pune linije
Antiruska histerija: Kako se Aleksandar Vučić, nosilac ruskog ordena Aleksandra Nevskog, okrenuo protiv Rusije
PUT U NIGDINU
Istorija rusofobije, mogla bi svakog južnog Slovena, ali i sve slovenske narode da nauči nečemu. Recimo, da nikad ne zaborave kako ih zapadnjaci vide kao "niža bića", čak i kad su u najboljim odnosima sa njima. O tome očigledno nije razmišljao nepovratno odlazeći autokrata, Aleksandar Vučić. Nakon duge i teške decenije trpljenja njegovog režima i samovolje, i laicima i stručnjacim za političke prevrate, jasno je da se Srbija u proleće 2022. godine, nalazi na nepovratnoj prekretnici. Takođe, i da je samodržac na vrhuncu svoga ludila, već izvršio svoje političko samoubistvo. Tokom protekle decenije, uprkos potpunoj slobodi da čini šta god hoće sa ovom državom i njenim narodom, on je sebi bio i ostao najveći i najljući neprijatelj. Obračunavao se sa svim svojim izmišljenim i nekim retkim stvarnim neprijateljima u Srbiji (uglavnom "renegatima" njegove mafijaške hobotnice), pa je u sumrak svoje nesputane vladavine, doneo odluku da se obračuna, ni manje ni više, nego velikom Rusijom i njenim predsednikom. Pridružio se antiruskoj "koaliciji" i stavio Srbiju u neizbežan rizik od ratova koje tek slede.
Luka Mitrović
Rat u Ukrajini koji još traje i koji će iz korena promeniti izgled sveta i međunarodne odnose, samo je "vrh ledenog brega" ispod koga se nalaze naslage nerešenih problema čitavog čovečanstva, svih kontinenata i svih država. Globalizam i neoliberalizam u najgorem obliku, doveo je svet na ivicu potpune katastrofe i do samog nestanka civilizacije kakvu smo do sada poznavali. Globalni rat, Treći svetski, Poslednji rat, Majka svih ratova, već kuca pred vratima čovečanstva. A ono se i dalje (barem na Zapadu) zabavlja rusofobijom i širi mržnju prema velikom ruskom narodu koji je opstanku i velikom napretku moderne civilizacije dao nemerljiv doprinos.
Takozvani "zapadni svet", ujedinjen na silu pod anglosaksonskom čizmom od kraja Drugog svetskog rata i potčinjen svim posleratnim vladama SAD do danas, uveden je u koletivno ludilo antiruske histerije, kakva još nije viđena. Mada je rusofobija ko fenomen poznata od davnina, može se sa sigurnošću reći da je ovo njen "kreativni vrhunac".
Naime, svi važniji slobodni i nepotčinjeni istoričari, sociolozi, pravnici, filozofi prethodnog, XX veka, pisali su o rusofobiji na Zapadu koja ima svoju hiljadugodišnju pozadinu, duboke korene (još od Karla Velikog i čuvene šizme koja se desila u okviru hrišćanstva).
Rusofobija je duboko usađena u "kolektivno nesvesno" zapadnog čoveka, (o tome su čak govorili i Frojd i Jung). Zbog toga su, vrlo često, kritike rusofoba odvojene od stvarnog ponašanja objektivnog delovanja Rusije. Rusofobija je na Zapadu nastala kao odgovor na varvarstvo Britanaca i drugih zapadnh sila, na njihov despotizam i imperijalzam.
Veliki Fjodor Dostojevski u svom „Dnevniku pisca" (1881) pisao o pogubnosti rusofobije: „...U Evropi nas vide kao Azijate, parazite i robove, dok smo u Aziji viđeni kao gospodari, Evropljani. Prema Evropljanima, taj savez Slovena, to je osvajanje, otimanje, zloba, izdajstvo, uništenje budućnosti civilizacije, prosta mongolska horda. Tatari!"
Švajcarski publicista Gij Metan, nedavno je ispsao u svojoj studiji „Rusija - Zapad. Hiljadu godina rata" (naslov srpskog izdanja) da snaga mržnje prema Rusiji ne znači poricati vrednosti demokratije, slobode i ljudskih prava koje Zapad promoviše od Francuske revolucije naovamo.
Al i mnogo ranije, rusofobija se pojavljivala više ili manje kao reakcija na činjenicu da je to imperija koja se prostira na dva kontinenta koja je uvek stajala geopolitički između svojih večnih arhineprijatelja, carske Kine na istoku i jugoistoku i svih zapadnih osvajačkih imperija, pre svih gemanskih i anglosaksonskih.
Pomenuti švajcarski publicista, Gij Metan, smatra da je na Zapadu nametnut stereotip da su Rusi nasilni i surovi i da ubijaju, šalju u progonstvo i muče etničke i verske manjine. Kao primer ističu se ratovi u Čečeniji, Staljinovi komunistički gulazi, Putinovo gušenje opozicije i prisajedinjenje Krima. Metan ovo ne osporava, ali navodi masovne progone Afrikanaca koje su izveli Španci, Portugalci, Francuzi i Englezi, ili mučenja zatvorenika u Gvantanamu, kao i civilne žrtve američkih bombardovanja u Somaliji, Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji tokom poslednjih četvrt veka, što je izazvalo migrantsku krizu. Ovome treba dodati i bombardovanje Srbije od strane NATO-a 1999. godine.
Zbog čega onda, zaglušujuća tišina, s jedne strane, i snažna uzbuna, s druge strane, pita se Metan? Na Zapadu se očito oprašta Nemačkoj, Francuskoj i SAD-u, ali ne i Rusiji. Oprašta se takođe i, italijanskoj i drugoj mafiji, ali se glasno govori da je najopasnija ruska mafija.
Od kada je Karlo Veliki u osmom veku osporio Vizantiji mesto naslednice Rimskog carstva. Ruski knez Vladimir, koji se krstio na Krimu 988. godine, opredelio se za Istočno rimsko carstvo (Konstantinopolj), a ne Zapadno i za Rim. Od tada, pa do današnjih dana, traje mržnja prema Rusima praćena nesmanjenom rusofobijom, a u danšnjim uslovma, najbrutslnijom antiruskom propagandom.
No, nakon svih ovih činjenica, šta se samozvanom vođi današnje Srbije, (male po broju stanovnika ali velike po položaju i po svojoj istorijskoj ulozi u Evropi) dogodilo, pa je odlučio da joj okrene leđa i pridruži se anglo amerikoj kampanji uvođenja neproduktivnih ekonomskih i drugih sankcija Rusiji?
Pravi je trenutak da se javnost u Srbiji podseti kako je Vučić pokušao da u skorijoj prošlosti upotrebi i Putina i Rusiju za svoje diktatorske ciljeve te kako je na kraju i dobio orden Aleksandra Nevskog u Moskvi, hvaleći se da je on prvi Srbin posle Nikole Pašića koji je dobio ovo odlikovanje.
Naime, Vučićeva uličarska i manipulantska psihologija, shvatila je da je, za razliku od njegovih zapadnih "partnera", sa Rusijom lakše razgovarati o kosovskom pitanju. Ovo je postalo jasno nakon objašnjenja koje je izneo nakon što je ruskom predsedniku Vladimiru Putinu u čestim telefonskim razgovorima Nakon svakog od tih razgovora, Vučić je sluđenoj srpskoj javnosti govorio kako je Putin kazao da pomno prati situaciju na Kosovu, da Srbija može računati na pomoć Moskve i da mu je Srbija najvažnija na Balkanu i u Evropi. Ovakve poruke, Vučić (a ne Putin) slao je domaćoj javnosti, ali i zapadnim vladama.
Nakon jednog od poslednjih telefonskih razgovora sa Putinom, uoči samog rata u Ukrajini, Vučić se "obratio" javnosti i saopštio dramatičnim tonom da su ga "...jutros posle telefonskog razgovora kritikovali zbog toga što je razgovarao s Vladimirom Putinom", a da je njegov odgovor da će razgovarati sa svima, kao i da će danas razgovarati sa predsednikom Turske Redžepom Tajipom Erdoganom. Pa je još dodao: "...Moj posao je da štitim Srbiju i ne zanima me odakle ko dolazi"...Znate, mnogo je teško kada razgovarate sa nekim ko je sponzor kosovske nezavisnosti. A sponzor kosovske nezavisnosti su pre svega Sjedinjene Američke Države, i one to ne kriju, one se time hvale i ponose, i, naravno, neke još evropske zemlje. Kada sa njima razgovarate, vidite da je Albancima gotovo sve dozvoljeno."
U tom očigledno vrlo važnom telefonskom razgovoru, gde je Putin u ime Ruske federacije upozorio Srbiju na događaje koji slede, te ohrabrio Srbiju zaštitničkim stavom Rusije prema svojoj balkanskoj braći, Vučić je pronašao ono što njemu odgovara i to saopštio javnosti. U saopštenju pripremljenom pre samog razgovora sa Putinom, pisalo je da je "...u jednosatnom telefonskom razgovoru" informisao predsednika Rusije Vladimira Putina o poslednjim događajima na Kosovu, te da je Putin predsedniku Srbije preneo da može da računa na rusku pomoć u svakom obliku i da za Moskvu, kad je reč o Kosovu, važi samo Rezolucija 1244 UN, a da su svi drugi dokumenti ništavni...
Vučić je iste večeri na nekom TV kanalima bio uključen i pričao do kasnih sati kako je tokom razgovora sa Putinom osetio najviši nivo podrške, a otkrio je da je razgovarao i sa predsednikom Belorusije, Lukašenkom, te da ga je pozvao da poseti Beograd što pre. Strane novinske agencije, mahom zapadne, razumele su njegovo blefiranje i brzo su prenele svojim redakcijama, da je Vučić razgovorom sa Putinom zapravo želeo da poentira pred domaćom javnosti, ali i da pokupi ucenjivačke poene prema Zapadu.
I zaista, već sutradan, EU i američka administracija nisu nimalo bili impresionirani što Vučić tvrdi da "imamo jake odnose sa Rusijom", a neki razumniji strani tvrdili su da je krajnje što može da Srbija uradi jeste da barem jedna ili dve velike sile, vetom u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija spreči da Kosovo dobije stolicu u UN, a da sve drugo za sada samo odmaže Srbiji na putu ka Evropskoj uniji i na neki način dovodi u pitanje iskrenost u tome da je "čvrsto opredeljeni na evropskom putu".
Džejms Ker-Lindzi, profesor političkih nauka na londonskom Univerzitetu Sent Meri, govorio je tih dana da je srpski predsednik Aleksandar Vučić time što je pozvao ruskog predsednika Vladimira Putina želeo demonstrativno da poruči da Zapad nije jedina strana na koju mora da se oslanja kad se radi o Kosovu, pa u svojoj tadašnjoj izjavi rekao između ostalog i ovo: „...On je hteo da stavi akcenat na taj razgovor kako bi poručio da još uvek ima podršku Rusije, glavnog saveznika kad je reč o Kosovu, pa je u skladu s tim, taj razgovor obavljen i informacija o tome saopštena u visoko demonstrativnom maniru. U Srbiji se uopšte nije krilo da je predsednik Vučić razgovarao sa ruskim predsednikom Putinom. Iako pitanje Kosova još nije razrešeno, u regionu neki smatraju da možda i doprinose jer kad izbije ovakva kriza, onda to u fokus privlači pažnju Evropske unije. A još i kad Vučić pozove Putina, računa verovatno sa tim da će to iziritirati Zapad, pa da će onda zbog opasnosti ruske intervencije u regionu i oslanjanja Srbije na Rusiju shvatiti da treba da usmeri mnogo više pažnje na rešavanje krize. U čitavoj ovoj priči još uvek je nepoznanica ono što se tek očekuje, a to je nacionalna strategija o Kosovu koju Vučić tek treba da otkrije javnosti..."
Bila bi ovo velika i važna priča u životu jednog hohštaplera i pokušaju njegovog preobraćanja, kao scene nakon plesa "Poslednji tango smrti" iz kultnog filma "Balkan ekspres", gde grupa simpatičnih prevaranata, muzičara i lopova, odluči da se usprotivi Trećem Rajhu po cenu života,da nije poslednja Vučićeva igra sa Rusijom,
Ali, ovako trivijalan, teatralan, jadan i predvidiv, Vučić se odlučio za nešto drugo: da izda i Putina i Rusiju, ali i narod u Srbiji, koga niko nije pitao na koju će stranu da se okrene, u sitiaciji koja je više nego dramatična i gde opšti svetski rat samo što nije zakucao i na ova vrata.
Sve je počelo kad je devet poslanika liberalne političke grupacije u Evropskom parlamentu 12. marta ove 2022. godine pozvala Evropsku uniju da obustavi pregovore o članstvu sa Srbijom ukoliko država ne uskladi svoju spoljnu politiku sa politikom zvaničnog Brisela po pitanju Rusije. Reagujući na ovo pismo predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je 14. marta da su ga uputili "dežurni mrzitelji čiji je životni san da Srbije nikada, nigde i ni na koji način ne napreduje".
Njegov ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin poručio je poslanicima liberala da se "obrate Srbiji onda kada u članstvo budu primali slobodne zemlje", te da "većina zemalja iz kojih dolaze potpisnici ultimatuma liberala, ne može da se pohvali otporom svojih dedova nacistima...Verovatno zato liberali iz Evropskog parlamenta traže da Srbija raskine svoje vekovne veze sa Rusijom i počne da misli tuđom glavom"...
A, onda je nastupio veliki preokret, u Srbiju je došla delegacija američkog Senata, koje je osim Vučića, "srdačno" dočekala i premijerka Ana Brnbić, govoreći o "...jačanju partnerstva, investicijama i evrointegracijama" i sičnim maglama i dimovima, dok je pravi razgovor vođen iza zatvorenih vrata. Naime, prema tvrdnji dobro obaveštenog izvora iz Vlade Srbije, na Vučićev sto stavljene su dve mogućnosti: sa Rusijom ili sa Zapadom. U prvom slučaju čeka ga čitav njegov prljav veš, međunarodna izlolacije, hapšenje njega i najbližih saradnika, te niz ličnih obračuna vlade Velike Britanije i vlade SAD sa članovima njegove "poslovne i privatne zajednica".
Nije bilo teško da odluči. Teške su posledice po Srbiju i njene građane. Nije bilo teško ni Vučićevim medijima da se okrenu protiv Putina istog momenta kad im je to bilo naređeno. Težak će biti sled događaja. Vučiću je vlada SAD dala vremena do 1. avgusta 2022. i ni dan više nakon toga. Moraće javno da prizna nezavisnost Ksova, da se odrekne Rusije i ruskih privilegija koje je do sada uživao i da nedvosmisleno usmeri Srbiju prema anlo američkim interesima. Ukratko, da gurne Srbiju u rat sa Rusijom. To je ono što je Vučić već odluči. Ili, ono što su u njegovo ime tamo negde odlučili, kao što su odlučili da ga postave za predsednika i dozvole mu da krši Ustav i zakone i teroriše Srbiju, rasprodaje je i ponižava srpski narod i sve graane, na svakom koraku. To će i sada da uradi. Po svemu sudeći, znatn pre 1. avgusta. Za sada još uvek pokušava da "sagleda prilike", a (ne)prilike govore da će rata još dugo biti...
Ne treba ni ovo zaboraviti: 6. aprila, na dan nacističkog bombardovanja Srbije u Drugom svetskom ratu, Vučić je bio u Moskvi na razgovoru kod Vladimira Putina. Bio je to poslednji državnik sa kojim je Putin razgovrao "za malim stolom", nakon črga je sve druge primao za ovalnim stolom i "sa razdaljine" sa njima pričao.
A, tok tog razgovora se zvanično ticao energetike. Naime, pričalo se o širenju ekonomske saradnje dve zemlje, posebno u energetici. Vučić mu se požalio da je u sklopu sankcija Evropske unije nametnutih Rusiji zbog njene invazije na Ukrajinu hrvatska kompanija JANAF odlučila da prestane od 15. maja 2022. da isporučuje sirovu naftu NIS-u koja je u većinskom vlasništvu ruskog giganta Gaspromnjeft. JANAF (Jadranski naftovod) je sklopio s NIS-om ugovor o isporuci 3,2 miliona tona sirove nafte za ovu godinu i ovaj prekid dotoka je postao problem u najavi.
Istovremeno, 31. maja 2022. godine, ističe i ugovor o uvozu prirodnog gasa u Rusiji. Vučić je i tu pokušao da sa Putnom nađe dogovor. I dobio je ponudu koja se ne odbija: budite uz Rusiju, bićete zaštićeni. Umesto toga, Vučić se priklonio novim savezima a cena tih saveza biće ispostavljanr novim generacijama građana Srbije, ukoliko uopšte prežive nastupajuće događaje.
Rusofobija i ruženje Rusa predstavlja jednu od najvažnijih političkih zadataka evroatlanske koalicije i njenih satelita. Borba protiv te rusofobije takođe traje. Pogotovo protiv onih argumentacija koje tvrde da su narodi poput Srba i drugih naslonjeni istorijom i duhom na Rusiju, "sami krivi jer su birali Putina".
Ali, Zapad i njegovi politički demagozi ne žele da znaju da se ta "krivica" naroda ne određuje zbirom glasačkih odluka van bilo kakvog konteksta. A naročito ako znamo da je taj kontekst devedesetih godina baš Zapad stvorio pozivom ns čistu pljačku državnih resursa u zemljama istočne Evrope i Rusiji, nazvane "doktrine šoka i privatizacija".
Podsetimo samo na to da je Rusija DP iz 1989. dosegla tek 2005. godine. U tom periodu treba tražiti razloge nastanka Putina kao političke figure i nastanak njegove prateće oligarhije, a ne u nekoj mračnoj komunističkoj prošlosti iz koje potiče deo moderne antiruske propagande. Putin je, sa svim svojim manama, podigao Rusiju na noge i vratio joj status imperije, kako joj i pripada. Kako god da se završi ili ne završi sadašnja svetska kriza i mogućnost globalnog rata, ostaje sraman gest jednog malog balkanskog prevaranta, koji je voljom Zapada stao na čelo Srbije i poveo je na stranputicu, tako reći "u nigdinu", gde se trajno i on sam nalazi.
A 1.
Odlikovani odustao
Ordenom Aleksandra Nevskog se nagradjaju građani Rusije koji se nalaze na državnim funkcijama, ali i istaknuti strani političari i javni radnici i biznismeni zaslužni za razvoj saradnje sa Rusijom. Orden Svetog Aleksandra Nevskog je ustanovljen još u vreme Ruske imperije 1725. godine i postojao je do 1917. godine, kada ga je ukinula sovjetska vlast zajedno sa drugim carskim ordenjem. U tom periodu nagrađeni su i ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Pašić i Aleksandar Prvi Karadjordjević. Sovjetska vlast ga je ponovo utvrdila 1942, kao orden za nagrađivanje komande Crvene armije. Posle raspada Sovjetskog Saveza, taj orden nije imao zvaničan status, koji mu je 2010. godine vratio tadašnji predsednik Dmitrij Medvedev. Pres služba Kremlja saopštila je juče da je predsednik Rusije Vladimir Putin potpisao ukaz o odlikovanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića ordenom Aleksandra Nevskog za veliki doprinos u razvoju saradnje dveju država.
.A 2.
Antisruska propaganda, mržnja i rusofobija: slučaj "neutralne" Norveške
Neverovatni sled događaja nakon početka rata u Ukrajini, doneo je velika iznenađenja. Mnoge politički neutralne države sa Zapada, požurile su da se pridruže "antiruskoj koaliciji" i medijskoj histeriji. Među prvim žrtvama te antiruske histerije našao se i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. Naime, rukovodstvo Univerziteta u gradu Tromso u Norveškoj, oduzelo je Lavrovu titulu počasnog doktora zbog „ruske invazije na Ukrajinu". Ministar Lavrov titulu počasnog doktora dobio je 2011. godine, kad se istim znamenjem okitio i tadašnji ministar spoljnih poslova, a sadašnji premijer Junas Gar Stere zbog njihovog dogovora o razgraničenju u Barencovom moru.
Takođe, šefovi lanaca velikih prodavnica prehrambene robe utrkuju se u medijima i pred javnosti ko će pre da iz svojih rafova ukloni rusku robu, kao i da otkaže prijem proizvoda naručenih iz Rusije. Kine Sejland, šefica „Norgesgrupen", koji je vlasnik četiri lanca prodavnica, kaže da su svim prodavnicama koje imaju rusku robu poslali nalog da za 24 sata izbace te proizvode s polica. Reč je o dvadesetak proizvoda, mahom konditorskih i morskih plodova. Trgovci najavljuju da će robu iz Rusije zameniti ukrajinski proizvodi, u znak solidarnosti.
Teško je danas biti Rus u Norveškoj. U najgoroj situaciji su deca ruskog porekla, što potvrđuju izveštaji iz više mesta u Norveškoj. Deca i omladina ruskog porekla izložena su hajci, a prema njima se rasplamsava mržnja zbog rata u Ukrajini, potvrdila je za dnevni list „Dagsavisen" nevladina organizacija „Red barna" (Spasimo decu). Monika Sidgord, lider organizacije za zaštitu dece „Red barna", zabrinuta je zbog hajke usmerene na ruske mališane.
„Ni ruska deca u Norveškoj, ni većina Rusa nisu krivi za rat koji se sada odvija u Ukrajini. Niko od ruske dece i omladine ne sme da bude izložen hajci, mržnji na društvenim mrežama ili u školama zbog onoga što se dešava u Kremlju. Niko od dece u norveškim školama ne sme da bude izložen mobingu i šikaniranju zbog onog što rade odrasli ljudi", kategorična je Monika Sidgord, koja zaključuje: Deca nisu kriva za rat i zato je važno da roditelji, učitelji i nastavnici razgovaraju s njima u danima koji dolaze. Svaki rat je rat protiv dece. Mi vidimo to i u Ukrajini, gde smo zabrinuti za 7,5 miliona dece, a mnogi od njih su u izbeglištvu.
I Egor Rajersen, predstavnik norveško-ruskog kulturnog centra u Oslu, kao i Tatjana Kruiščank, predsednik norveško-ruskog udruženja u gradu Budo, posvedočili su za dnevnik „Dagsavisen" da su poslednjih dana deca ruskog porekla izložena mobingu, mržnji i šikaniranju jer ih optužuju i povezuju s Putinom i zbivanjima u Ukrajini.
A 3.
Glas razuma i opomena Zapadu
Komentarišući snagu antiruske propagande, u Hrvatskoj se ovih dana oglasio i jedan mladi sociolog iz Zagreba (J.D.), pa je učestvujući u jednoj javnoj diskusiji rekao i ovo: "...Nas ovde (u Hrvatskoj) uopšte ne uče niti u školama, niti kroz kulturu, filmove, niti kroz medije da je upravo Rusija oslobodila Europu i svijet od nacizma, da je preko 30 milijuna Rusa poginulo pri tome i da su Rusi postavili svoju zastavu pobjede u Berlinu, kad su se Ameri tek iskrcali u Normandiju, kada je već bilo sigurno. Glavno da smo videli stotinu filmova američke pobede i slavlja u New Yorku. Duboko smo u američkom džepu i njihovi vazali. SAD će žrtvovati celu Europu sada, a znate što se dogodi prvo kad je nuklearna razmena? EMP eksplozije u stratosferi nad celim kontinentom, vraćanje u 19.stoleće, kraj Evrope, to je ono što Amerika gura postavljanjem svojih raketa na ruske granice...
Rusi ponovno danas oslobađaju svet od fašizma, ovaj put će morati udariti Ameriku, celu njenu teritoriju i UK direktno. To je ono što će bez sumnje učiniti, a Ameri su to sami tražili, doslovno na sav glas priznaju da žele Rusiju skršiti i pružiti joj novi Vijetnam i Afganistan.
Neka Ameri budu sretni ako im ne budu uništeni svi obalni gradovi, već samo vojne mete, jer Rusi nisu za šalu. Ameri nisu nikad doživeli poraz na vlastitom tlu i biće to veliko otrežnjenje. 150 miliona mrtvih na američkom tlu. Očito su spremni na tu cenu koliko su ogrezli u mržnji prema Rusima i koliko potiču tu mržnju godinama celi svoj NATO, a svi ćemo najebati zbog toga..."