Feljton

Tajna istorija američke imperije: Ekonomske ubice, šakali i istina o globalnoj korupciji (1)

Istorija života ekonomskog ubice

Autor sveodčanstva - knjige "Ispovest ekonomskog ubice", koju je Magazin Tabloid feljtomnizirao, dopisao je svoja sećanja i iskustva koje je imao kao agent CIA, opisavši tajnu istoriju američke imperije. Magazin Tabloid će u deset nastavka , u prevodu Paje Ilića, objaviti najzanimljivije i poučnije delove ovog svedočanstva.

Džon Perkins

Vama, privrženim izgradnji sveta stabilnog, sposobnog za život, slobodnog od ratova i nasilja. Ova knjiga nikad ne bi bila napisana da oni koji su svojevremeno služili u redovima ekonomskih ubica i „šakala" nisu pokazali hrabrost i ispričali svoje slučajeve. Ti ljudi ne samo što su svoj život izložili opasnosti, nego su mi otkrili najmračnije, tajne aspekte svoje delatnosti. Izražavam im duboku zahvalnost.

Ova knjiga nikada ne bi bila napisana i bez onih ljudi, pod čijim rukovodstvom žive i rade nevladine organizacije, zahvaljujući kojim su korporacije prinuđene da menjaju svoju politiku na bolje. Takve organizacije, njihovi službenici i aktivisti-dobrovoljci svojim radom obasjavaju put kojim svi moramo ići. Nekima od njih je posvećeno više mesta u mom pripovedanju, ali mnogi su ostali neimenovani, kao i ljudi koji žrtvuju sredstva na za njih danas toliko važan rad nevladinih organizacija. Zahvaljujem se svima.

Zahvaljujem se svim ljudima u celom svetu koji se ne plaše da se suprotstave korporatokratiji: i onim malobrojnim, čija imena dospevaju u rubrike novosti u medijima, i mnogobrojnim koji stoje na piketima, lepe plakate po zgradama, izražavajući svoje mišljenje, šalju elektronska pisma, kandiduju se na izborne dužnosti i glasaju za pozitivne promene. Oni su istinski heroji savremene istorije koja se danas rađa pred našim očima. Da nije bilo Pola Fedorka, čoveka koji me inspirisao i podržao, ni ova knjiga, ni „Ispovest ekonomskog ubice" (Confessions of an Economic Hit Man) nikada ne bi ugledali svetlost dana. Osim toga što Pol radi kao moj književni agent, on mi je uvek „pokrivao" leđa: on je moj poverenik i glasnogovornik.

Nekoliko reči autora

Svi ljudi i događaji, opisani u ovoj knjizi su stvarni. Potrudio sam se da ih naslikam onoliko verno, koliko mu dozvoljavaju napravljeni lični zapisi, beleške, pisma, elektronske poruke, uspomene i objavljeni dokumenti. U niz slučajeva, da bi sačuvali anonimnost, menjao sam imena aktera i konkretne detalje događaja; ponekad sam slično književniku dodavao izmišljene ali hipotetički moguće dijaloge, ipak tom metodu sam pribegavao u interesu glatkoće pripovedanja i nikada na štetu istinitosti izlaganja.

Pominjući istorijske događaje, rukovodio sam se obavezom da što je moguće tačnije izložim njihovu suštinu, na mestima prateći replike aktera pozivanjem na zvanične izvore (oni se navode fusnotama teksta). Pri tom sam pažljivo opisao sve slučajeve koje su mi drugi ljudi poverili, ne menjajući ni jedan detalj i ne proveravajući njihovu tačnost.

Ma o čemu da su mi pričali - o krađi komercijalnog aviona, oružanoj invaziji na neku zemlju sa ciljem likvidacije njenog predsednika, potkupljivanju rukovodstva država ili o tome kako lukavo zarađuju na prirodnim katastrofama, o uceni i podmićivanju demokratski izabranih državnika ili o drugim epizodama njihove tajne delatnosti, - smatrao sam svojom dužnošću da prenesem svaki slučaj kakav jeste, ne usuđujući se da se mešam u njihovo tumačenje događaja, komentare i zaključke pripovedača.

Još jednom želim naglasiti, da su se svi događaji u kojim sam učestvovao, zaista i desili, oni su opisani u radovima drugih autora, istoričara, novinara ili ostavili trag u arhivama međunarodnih organizacija, kao što je Svetska banka; i ako je sva ova priča ispričana sa moje tačke gledišta, onda njene konkretne epizode imaju dokumentarnu potvrdu.

Prolog

Počinjem svoju priču upravo od onog momenta kojim se završava moja prva knjiga, „Ispovest ekonomskog ubice". Tada, 2004. godine, dopisujući poslednje redove, nisam imao ni najmanju predstavu o tome hoće li nekoga zainteresovati istorija života ekonomskog ubice. Pokretala me je želja da ispričam, otvoreno ispričam istinu o događajima u kojima sam učestvovao.

Život je potvrdio ispravnost mog poriva. Proputovavši Ameriku i druge zemlje držeći predavanja, odgovarao sam na pitanja i jednostavno besedio sa ljudima koji su zaista zabrinuti za budućnost, imao sam mogućnost da se uverim u njihove žarke želje da saznaju stvarnu pozadinu događaja koji se dešavaju u savremenom svetu. Svi želimo imati sposobnost da čitamo između redova škrtih novinskih saopštenja i bez nametljivih sugestija sa strane da otkrijemo istinu, zamagljenu interesnim izjavama onih koji drže u svojim rukama konce upravljanja biznisom, vladama i sredstvima javnog informisanja (ta moć se naziva korporatokratija).

U predgovoru „Ispovesti" već sam pričao, da sam se nekoliko puta prihvatao pisanja te knjige. Obratio sam se drugim ekonomskim ubicama i „šakalima" (koji su na platnom spisku CIA-inih pomoćnika), koji u potrebnom momentu izlaze iz senke, da bi dovršili posao, koji su započele ekonomske ubice, - koristeći pritisak i ucene, dodvoravanje i podmićivanje, a onda i fizičke likvidacije nepodobnih.

Hteo sam takođe da i njihove priče uđe u moju knjigu. Veoma brzo će se o tome raširiti glasina, i ja sam se pretvorio u objekat pretnji i ucene. Morao sam da odustanem od svoje zamisli.

Ali nastupio je 11. septembar, i pred licem te tragedije sam se zakleo, da me ovaj put više ništa neće zaustaviti i ispričaću svetu ono o čemu sam dugo vremena bio prinuđen da ćutim. Da bi izbegao pritisak, odlučio sam da držim u tajnosti pripremu knjige do onog momenta dok ona ne bude objavljena. Takva politika je u ovom momentu bila najbezbednija. „Šakali" su dobro znali: desi li se bilo kakva nesreća, prodaja knjige će astronomski skočiti.

Naravno, samome, bez pomoći onih koji su se kuvali u tom kotlu, bilo je teško pisati slične stvari, ali samo oni su mogli osigurati makar nekakvu bezbednost. Ali, evo moja knjiga je ugledala svetlost dana, i za mnoge od onih koji su doveli do pokretanja tajnih pokretača događaja, o kojima ću pričati, to je poslužilo kao podsticaj, da se izađe iz senke. Ekonomske ubice, „šakali", novinari, volonteri Mirovnih snaga, rukovodioci krupnih korporacija, Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), državni činovnici - svi su krenuli meni sa svojim priznanjima. Njihove priče, ispričane na ovim stranicama, otkrivaju tajnu pozadinu događaja koji formiraju oblik ovog sveta, koji ostavljamo u nasledstvo našoj deci, i dovode do neizbežnog zaključka: moramo delovati, moramo se menjati.

Želim posebno naglasiti: ne nameravam uvlačiti čitaoca u mračni bezizlaz i pesimizam. Po prirodi sam optimista i kao niko drugi razumem da su uz svu svoju ozbiljnost, probleme našeg sveta stvorili isti oni ljudi koji u njemu žive. Ne preti nam ogromni meteorit, i Sunce se za sada ne namerava ugasiti. Pošto smo sami stvorili te probleme, onda ih niko od nas ne zna bolje rešiti. Izučavanje mračnih tajni naše prošlosti pomaže nam da osvetlimo budućnost koja nas čeka, i promenimo je nabolje.

Pročitavši do kraja „Tajnu istoriju američke imperije", vi ćete, u to sam beskrajno ubeđen - steći apsolutnu uverenost da će biti nađen pravi put. Svaki od vas sam odlučuje sa planom delovanja. Svi zajedno možemo koristiti plodove iznenadne spoznaje, stečene tokom istraživanja prošlosti, da bi izgradili harmonično društvo, koje odgovara našim najvišim idealima.

Već nekoliko meseci sam putovao po zemlji promovišući svoje „Ispovesti", kada sam se jedne večeri našao u knjižari u Vašingtonu (okrug Kolumbija). Predstojalo mi je da organizujem prezentaciju, koju je, kako sam obavešten, nameravalo da poseti nekoliko službenika Svetske banke. Osnovana 1944. godine u gradiću Breton-Vuds, što je u mojoj rodnoj državi Nju Hempšir, Svetska banka je trebala da obezbedi obnavljanje privrede zemalja postradalih u Drugom svetskom ratu. Veoma brzo, ipak, njena misija se transformisala u zadatak opravdavanja prednosti kapitalističkog sistema nad onim što je stvoren u Sovjetskom Savezu. Radi pogodnosti realizacije tog zadatka službenici Svetske banke su uspostavili tesne veze sa glavnim pobornicama kapitalizma - transnacionalnim korporacijama.

Takvim kao ja, ekonomskim ubicama to je otvaralo prostor za organizovanje finansijskih afera od više milijardi. Njihov mehanizam je bio ovakav: usmeravali smo sredstva Svetske banke i njoj srodnih organizacija u projekte, na hartije koje podržavaju interese siromašnih slojeva stanovništva, dok su u stvari oni bogatili samo šačicu najbogatijih. Slične projekte su uvek isto počinjali: izabrali bi zemlju u razvoju čije su resurse želele dobiti naše korporacije, i ubeđivali smo njihovo rukovodstvo da uzmu velike kredite, koji bi se dalje prebacivali u ruke naših projektantskih i građevinskih kompanija, kao i šačici lokalnih kolaboracionista. Tim novcem su razvijali infrastrukturne projekte velikih razmera poput izgradnje elektrana, aerodroma ili industrijskih parkova.

Istina, oni su retko donosili korist stanovništvu zemlje - primaocu kredita: većina stanovnika je suviše siromašna i nije mogla koristiti blagodeti elektrifikacije, nije imala mogućnosti da leti avionima i nije imala potrebne kvalifikacije da bi dobila posao u industrijskim parkovima. Zatim je prošlo neko vreme i mi, ekonomske ubice, ponovo smo se vraćali u zemlju, koja se smatrala našim dužnikom, - ovog puta da bi iznudili ono što nam s pravom duguju: isporuku jeftine nafte, ili odgovarajuće nam glasanje u OUN, ili oružanu podršku našoj vojsci u bilo kojoj za nas interesantnoj tački sveta, na primer u Iraku.

Razgovarajući sa čitaocima, a uvek naglašavam njihovu pažnju na jedan za mene očigledan momenat, ali kako je praksa pokazala, nejasan za većinu: zapravo Svetska banka uopšte nije svetska - to je pre prava američka banka. Takav je isti i njen bliski sabrat - Međunarodni monetarni fond.

U upravi svake od tih međunarodnih finansijskih institucija su po 24 direktora, pri tom su iz osam zemalja - Sjedinjenih Država, Japana, Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Saudijske Arabije, Kine i Rusije - zauzeli individualni predstavnici, dok ostalih 16 direktora predstavljaju interese 184 zemlje - članice MMF-a i Svetske banke. Pri tom SAD kontrolišu otprilike 17% glasova u MMF-u i 16% - u upravi Svetske banke; drugi po uticaju je Japan, koji samim tim ima 6% i 8% glasova; dalje sledi Nemačka, Velika Britanija i Francuska, svaka od ovih zemalja kontroliše otprilike 5% glasova.

SAD imaju pravo veta na neželjene odluke Svetske banke, a njenog predsednika direktno postavlja predsednik SAD. Kada se završio zvanični deo moje promocije, prešao sam za mali stolić da bi potpisao primerke svoje knjige. Čitaoci su već napravili dug red, koju se uvijao među policama. Po svemu sudeći, veče je obećavala da će se otegnuti - uostalom, već sam se na to počeo navikavati. Istina, iznenađujuće je što je na promociji bilo tako mnogo publike u radnim odelima - po svemu sudeći, službenika iz kancelarija i institucija. Svi su prilazili, menjajući jedni druge i uručujući mi svoje vizit karte. Njihovi vlasnici su zauzimali visoka mesta u stranim ambasadama, kao i u Svetskoj banci. Ispostavilo se da sam bio počastvovan prisustvom nekoliko ambasadora, a dvojica su čak zatražila da im potpišem primerke ne samo za sebe, nego i za predsednike svojih zemalja.

Na kraju reda su bila četvorica muškaraca: dvojica starijih, u ozbiljnim poslovnim odelima i sa kravatama, a dvoje sasvim mladih, odeveni više demokratski, u farmerice i sportske košulje polo.

Stariji džentlmeni su mi uručili vizit karte službenika Svetske banke, a jedan od mlađih je rekao: „Naši oci su dozvolili da vam prenesemo sledeće. Svako jutro vidimo kako oni obukavši se tačno onako, - pokazao je na jednog od starijih muškaraca, - odlaze na posao u kancelarije Svetske banke. Ali kada su u Vašingtonu održane demonstracije onih koji protestuju protiv ove ustanove, naši oci su im se pridružili, istina nastojeći da ostanu neprepoznati - u nekom starijem umesto u poslovnim odelima, pa još i u kačketima i sunčanim naočarama. Pa ipak oni ne bi mogli podržati demonstrante, zato što su verovali u svoju - i vašu - nevinost".

Stariji muškarci su mi energičnu pružali ruku. „Da je više takvih boraca za pravdu, kao vi", - reče jedn od njih.

„Napišite još jednu knjigu, - vatreno ga je podržao drugi. - Ispričajte detaljno o tome što ste nam danas govorili. Pokažite šta se desilo sa zemljama u kojim ste vi radili, objasnite kako im ogromnu štetu, navodno u ime progresa, nanose takvi kao mi. Pokažite lice te imperije, iznesite njihove metode - kao u Indoneziji gde statistički podaci ukazuju na rast i progres, a život običnih ljudi postaje sve gori i gori. To će nam dati makar nekakvu nadu. Ponudite našim sinovima alternative, zahvaljujući kojima svoj rad mogu učiniti boljim za nas".

Preostalje mi samo da obećam da ću napisati takvu knjigu. Ali pre nego što pređem na glavno izlaganje hteo bih detaljnije da analiziram reč koju je upotrebio moj sagovornik iz Svetske banke, - „imperija". Poslednjih godina ona se dosta često čuje u medijima, i u auditorijumima, i u lokalnim pabovima. Ali koje je tačno značenje te reči? Kakav smisao mu danas pridajemo? Nije valjda da Amerika sa njenim veličanstvenim ustavom, „Bilom o pravima" i bučnim izjavama o potrebi zaštite demokratije zaslužuju sličnu etiketu koja je tokom čitave istorije čovečanstva simbolizovala surovi i koristoljubivi režima vladanja?

Dakle, imperija je država koja dominira nad drugim državama i koju karakteriše jedno ili nekoliko sledećih obeležja: 1) eksploatiše resurse na teritoriji, nad kojom dominira; 2) troši ogromne količine resursa - neproporcionalno mnogo računato po glavi stanovnika u poređenju sa drugim zemljama; 3) postoje moćne oružane snage, koje ih koriste kao instrument politike, kada ne opravdavaju prikrivene metode; 4) teže da nametnu svoj nacionalni jezik, svoju kulturu, umetnost i tradicije na čitavoj teritoriji svog uticaja; 5) oporezuje ne samo sopstveno stanovništvo, nego i žitelje drugih zemalja; 6) nameće svoju nacionalnu valutu na kontrolisanoj teritoriji.

To je definicija reči „imperija" koju sam formulisao tokom mnogobrojnih susreta sa univerzitetskom omladinom, koja je prošla okvire promocije moje knjige 2005. godine i 2006. godine. Ispostavilo se da su skoro svi studenti, sa retkim izuzecima saglasni sa sledećim zaključkom: Sjedinjene Države imaju sve karakteristike globalne imperije. Uverimo se u to postupno razmatrajući svako od navedenih obeležja primenljivo na Ameriku.

Tačka 1) i 2): stanovništvo SAD čini manje od 5% od ukupnog broja stanovnika planete; pri tom Amerikanci troše više od 25% svetskih resursa. To se u mnogome obezbeđuje na račun eksploatacije drugih zemalja, uglavnom zemalja u razvoju.

Tačka 3): SAD raspolažu najmoćnijim i tehnički najopremljenijim oružanim snagama u svetu. Iako je Amerika stvorila svoju imperiju uglavnom ekonomskim metodama - tj. naporima ekonomskih ubica, - rukovodioci svih zemalja ni najmanje ne sumnjaju da ako te metode odjednom uspeju, odmah sledi intervencija američke vojske, kao što se to desilo u Iraku.

Tačka 4): u svetu dominira engleski jezik i američka kultura.

Tačka 5) i 6): iako SAD ne oporezuju direktno druge zemlje i američki dolar na njihovom unutrašnjim tržištima ne zamenjuje nacionalnu valutu, korporatokratija uvodi prikriveno oporezivanje, a dolar je odavno postao opšteprihvaćena valuta u međunarodnoj trgovini. Taj proces je počeo krajem Drugog svetskog rata, sa sledećom modifikacijom zlatnog standarda - od onog momenta, kada je pravo razmene dolara za zlato ostalo samo za državu, pojedinci su ga lišeni.

Od 1950-1960-ih godina SAD su u inostranstvu uzimale velike zajmove, da bi finansirale društveni pokret za zaštitu prava potrošača (konzumerizam) koji se uzdigao u Americi, ratove u Koreji i Vijetnamu, kao i izgradnju „Velikog društva" koje je proglasio predsednik Lindon Džonson. Ali kada je došlo vreme da se plate krediti i strani biznismeni pokušali dobiti američku robu i usluge u zamenu za svoje dolare, odjednom se ispostavilo da je inflacija pojela značajan deo njihove vrednosti - nije li to indirektni porez? Njihova vlada je zahtevala otplatu američkih dugova zlatom - pa šta je to? 15. avgusta 1971. godine administracija predsednika Niksona je izgubila nadu da će zabranom zlatnog standarda u potpunosti vratiti uložena sredstva u američku ekonomiju.

Posle su u Vašingtonu nastojali iz petnih žila da ubede ostali svet da i dalje prihvate dolar kao standardnu svetsku valutu. U okviru projekta SAMA (Saudi Arabian Money-laundering Affair) - tako se kod nas zvala tajna afera pranja novca Saudijske Arabije, u koju sam se umešao početkom 1970-ih, - Kraljevska kuća Sauda je preuzela na sebe obavezu da prodaje naftu samo za američke dolare. A pošto je ta zemlja kontrolisala svetska tržišta nafte, ostalim članicama OPEK ništa drugo nije preostalo nego da se saglase sa tom obavezom. I dokle god nafta čuva status najvažnijeg strateškog resursa, dolaru je obezbeđena dominacija na svetskom monetarnom tržištu, a samim tim i garantovano plaćanje indirektnog poreza Sjedinjenim Državama od strane svih država.

Tokom kasnijih razmatranja „Ispovesti" u studentskim učionicama se pojavilo još jedno, sedmo obeležje imperije: njom upravlja imperator ili vladar, koji vrši kontrolu nad državnim strukturama i sredstvima javnog informisanja, ne bira je narod i ne potčinjava se njegovoj volji; volja takvog vladara nije ograničena zakonom.

Na prvi pogled to SAD sasvim razlikuje od drugih imperija. Ali samo na prvi. Ako se udubimo, onda je to samo iluzija razlike. Imperijom Sjedinjenih Država upravlja grupa lica, koja kolektivno deluju skoro isto onako kao apsolutni vladar. Ti ljudi su na čelu najvećih korporacija, što im daje mogućnost da kontrolišu našu vladu. Oni sami, njihova volja i njihove ideje slobodno cirkulišu kroz „okretna vrata" između biznisa i vlade. Pomoću finansiranja političke kampanje i medija oni sebi obezbeđuju poluge pritiska na naše izabrane predstavnike vlasti, nezavisno od toga, koje partije predstavnici - republikanske ili demokratske - u ovom momentu dominiraju u Beloj kući ili Kongresu. Oni nisu potčinjeni volji naroda i u svojim postupcima nisu ograničeni zakonima.

Ova savremena imperija je tajno i postepeno građena. Većina njenih građana i dalje ne sumnja da ona postoji; ipak to su na sebi dobro osetili oni koje ona, ta imperija, eksploatiše i koji nastavljaju vući bedni život. Svaki dan od gladi i bolesti, izazvanih sistematskom neuhranjenošću, umire otprilike 24 hiljade ljudi. Više od polovine stanovništva planete nastavlja živeti na manje od dva dolara dnevno - često je to nedovoljno za zadovoljavanje čovekovih najnasušnijih potreba, i ako preračunamo u realne pokazatelje, onda se ispostavlja, da se za poslednjih 30 godina taj prihod nimalo nije povećao.

Jednom rečju, milioni ljudi plaćaju suviše visoku cenu da bi mi građani imperije mogli živeti uobičajenim komforom, ničeg se ne odričući. I mada smo sada tako zabrinuti za štetu koju životnoj sredini nanosi naš neobuzdani merkantilizam, mnogi nisu svesni ili prosto ne žele znati, kakvim ljudskim patnjama je on plaćen. Ne ostavljamo izbora našoj deci - iako ga ona ili nemaju, moraće da odgovaraju za užasne socijalne razlike i nejednakost koje je izazvalo naše pokolenje.

Zidajući po ciglicu tu imperiju, mi koji s ponosom nosimo zvanje građana SAD, uspeli smo da izgubimo one fundamentalne duhovne vrednosti, koje su u prošlosti činile samu suštinu pojma „Amerikanac". Svojim rukama smo ih lišili osnovnih građanskih prava, toliko zanosno proglašenih Deklaracijom o nezavisnosti, i sebe, i onih, koji su dospeli u orbitu naših kolonijalnih pretenzija. Ne možemo više pretendovati na zvanje nacije koja poštuje univerzalne principe jednakosti, pravednosti i opšteg blagostanja.

Ipak, vek imperije nije dug - tako svedoči istorija. Svim imperijama koje su bilo kada postojale predodređen je tragičan kraj - jedne su propale, druge su srušili osvajači. Na njihovim ruševinama su besneli ratovi i nastale nove imperije, da bi nakratko ispunili nastali vakuum. Moramo se setiti tih upozorenja. Moramo se promeniti. Ne možemo dozvoliti istoriji da nas ponovo nauči ovu gorku lekciju.

Uporište korporatokratije, njenu snagu i moć čine najveće korporacije. Ko, ako ne one određuje oblik našeg sveta? Pogledajte na globus - neobična preplitanja linija obeležavaju granice ne više od dvesta država koje danas postoje. Granice mnogih od njih su iscrtane voljom kolonijalnih država i malo odgovaraju interesima naroda koji ih naseljavaju - bivši kolonijalni posedi često skoro nemaju autoriteta i uticaja u svojim regionima.

Geopolitički model sveta je beznadežno zastareo; realije njegovog savremenog ustrojstva znatno bi bolje prikazali ogromni kondenzovani oblaci, koji su se nadvisili nad celom planetom i koji oličavaju sferu uticaja transnacionalnih giganata. Ni jedna zemlja nije izbegla njihove železne zagrljaje. Njihovi pipci su prodrli i u najneprohodnije džungle ekvatorijalnih šuma, i u najudaljenije kutke pustinja. Nema na zemlji takvog mesta, do kojeg nije dosegla korporatokratija.

Ona aktivno deluje, zato što su se prilično izveštili u režiranju šoua pod nazivom „demokratija transparentnosti" i sa uspehom ih izvode na pozornicama mnogih država sveta. Ali to ne menja suštinu korporacija, već samo maskira njihov imperijski diktat, kada samo šačica tajno izabranih donosi odluke i usmerava u svoje džepove lavovski deo profita. Dovoljno je pogledati na naš elektorski proces - osnovu osnove naše demokratije - da bi shvatili, da nam podmeću kao kandidate samo one koji imaju punu predizbornu kasu. Tako da u stvari mi biramo između onih koje su kupile korporacije, i onih koji ih poseduju. Imperija koja gazi naše visoke ideale, izgrađena je na pohlepi, veštini tajnog sređivanja svojih poslića i neizmernom merkantilizmu.

Međutim, korporatokrativni monstrumi nisu loši u svemu. Tokom više godina oni su demonstrirali veštinu da efikasno mobilišu i iskoriste resurse, održe duh kolektivnog umetničkog stvaranja, prošire informacionu i distributivnu mrežu, sposobnu da obuhvati najudaljenije kutke sveta. Upravo one, najveće korporacije, sposobne su da daju sve ono što bi moglo spasiti od gladne smrti one koji 24 sata pate, što i dalje umiru svaki dan. Zahvaljujući naporima korporacija imamo znanja, i tehnologije, i efikasne sisteme da na našoj planeti izgradimo stabilan, sposoban za život i pravedan svet.

Očevi-osnivači naše države dobro su shvatili, da revolucija ne mora dovesti do anarhije. Izbavljajući svoju zemlju od tiranije metropole, oni su istovremeno udarili temelje komercijalnim i zakonodavnim mehanizmima poput onih što su efikasno delovali u Britaniji. Sada nas očekuje nešto slično - uzeti od izgrađene imperije sve najbolje i usmeriti na dobrobit ujedinjenja naroda sveta, izgladiti najoštrije protivrečnosti, zalečiti rane i smanjiti jaz između bogatstva i siromaštva.

Kao nekada naši očevi-osnivači, i mi moramo pokazati građansku hrabrost i sa svom odlučnošću završiti sa starim šablonima ustrojstva društvenog života, koji su cele narode osudili na patnje i bedu. Naš zadatak je da transformišemo imperiju u model društva, gde dostojni rukovodioci mudro upravljaju dostojnim građanima.

Da bi postigli taj cilj i predali u nasledstvo našoj deci svet, koji oni imaju čast da naslede, treba početi od glavnog - transformisati oslonce, na kojima se zasniva vlast i moć korporatokratije, - korporacija. Moraćemo menjati bukvalno sve: i njihovu samoidentifikaciju, i to kako oni određuju svoje ciljeve, kako razvijaju metode upravljanja i kriterijume za izbor top-menadžera.

Korporacije u svemu zavise od nas, ljudi, jer upravo mi smo građevinski materijal za jačanje njihovog intelekta i mišića. Mi smo isto i njihovo tržište: kupujemo ono što oni proizvode, i svojim novcem finansiramo realizaciju njihovih ideja i težnji. Istovremeno, kao što je pokazano u ovoj knjizi, sposobni smo da postignemo zadivljujuće uspehe, ako sebi postavimo za cilj da promenimo pogubne navike korporacija - na primer ako uspemo da ih nateramo da očiste reke zagađenje industrijskim otpadom, prekinu proizvodnju sredstava koja uništavaju ozonski ekran, oslobodimo se sramne prakse diskriminacije. Sada je nastalo vreme da se izvuku pouke iz naših pobeda i uzdignemo na viši nivo.

Moramo preduzeti akcije - one, o kojima se govori na ovim stranicama, - da dovršimo posao, koji su 1770-ih godina započeli naši prethodnici i koji do danas nije završen. Sam život nas poziva da preuzmemo štafetu od očeva-osnivača naše zemlje i od svih onih muškaraca i žena, koji slede njihov zaveštani kurs, od onih koji se bespoštedno bore protiv ropstva, koji zemlji nisu dali da nestane u teškim godinama Velike depresije i pobedili Hitlera; od onih, koji su spašavajući se ugnjetavanja, obratili nama u potrazi za skloništem ili boljim životom, koji su obećavali društveni principi, sadržani u svetim dokumentima za svakog Amerikanca.

Kucnuo je čas kada moramo mobilisati svu svoju hrabrost i ispuniti misiju, koja su nam zaveštali. U ime sećanja na njih ne smemo dopustiti da se ta nova imperija uruši i na smenu njoj dođe druga. Hajde da je promenimo, dok još nije kasno!

Nakon ove promocije za sećanje u Vašingtonu često se u mislima vraćam na molbu dva službenika Svetske banke i svoje obećanje da ću napisati još jednu knjigu koja bi pokazala pogubne posledice delatnosti takvih kao ja, ekonomskih ubica i ukazala svim neravnodušnima put nade u bolji svet i bolju sudbinu. Shvatio sam da sam obavezan to učiniti. Tako sam shvatio svoj dug prema onima koji su pročitali i koji duboko osećaju moju prvu knjigu, prema sinovima one dvojice muškaraca, prema mojom 23-ogodišnjom kćerkom i prema svim mladim pokolenjima, koje oni oličavaju. Za sve njih - i za sebe samog - dužan sam da napravim sledeći korak.