Dežurna

(RE)KAPITULACIJA!

Kraj godine je po pravilu prilika da se podvuče crta i tako objektivno sagleda pozicija u kojoj se kao društvo i država nalazimo. Takođe, to je prilika da se i svi mi kao pojedinci presaberemo i iskreno sebi priznamo kolika je naša krivica u svemu ovome. Šta smo to radili ili šta nismo radili, a trebali smo. Sve u svemu, bez suočenja sa realnošću nema ni izgleda da se bilo šta promeni na bolje. A nade ima čak i nakon niza promašaja i teških poraza koje smo doživeli. Negde sam pročitao kako je Majkl Džordan u svojoj blistavoj karijeri promašio više od polovine šuteva koje je uputio prema košu, tačnije mašio je 12345 puta. Mi Srbi smo svega nekoliko puta promašili na izborima i ne treba sebi baš toliko da prebacujemo i da budemo demoralisani već treba da se dobro pripremimo i da naredni put pogodimo, zaključuje dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Elem, ovu 2022. godinu su počeli onako kako je to postala tradicija u Srbiji, a to znači da smo zimske mesece proveli u predizbornoj kampanji. Ne znam koliko se ljudi sećaju, ali aprila ove godine održani su redovni predsednički i izbori za skupštinu Grada Beograda, a uz njih su dodati i sada već redovni vanredni parlamentarni izbori.

Zagrevanje za predizbornu kampanju i kasniju izbornu manipulaciju bio je fingirani referendum za promenu Ustava Republike Srbije u delu koji se odnosi na pravosuđe, a koji je Vučiću poslužio da malo nabilduje tzv. patriotske stranke koje je već bio namerio da uvede u skupštinu, ali i da izmeri udeo stvarno nezadovoljnog stanovništva kojeg treba umiriti da se slučajno u izbornom danu ne desi nešto nepredviđeno.

Manevar mu je prošao gotovo bez greške, pogotovo jer je u referendumskom rezultatu video uticaj društvenih mreža pre svega na mlađe ljude koji su masovnije nego što je on očekivao izašli i glasali protiv njega. Faktor srpske mladosti je Vučića iznenadio i na Ivanjdan 2020. godine na spontanim demonstracijama ispred Narodne skupštine kao i u decembru 2021. na mostu Gazela kada su se ljudi masovno okupili da protestima spreče otvaranje rudnika litijuma u dolini Jadra.

Zbog svega ovoga nije hteo da rizikuje pa je posegao za masovnom korupcijom pa je tako u dve tranše jednom pre izbora, a drugi put nakon izborne prevare za preko milion mladih od 16 do 29 godina iz budžeta isplaćeno po dve stotine evra. Ovome treba dodati i plaćanje glasa svakog penzionera kojima je oko Sretenja (tada su izbori i raspisani) uplaćeno po 20.000 dinara.

Jednostavnom računicom dolazimo do toga da je Vučić samo u ovom segmentu svoje predizborne kampanje potrošio oko pola milijarde evra državnog novca, tako da ne treba da čudi što je i aprilske izbore završio baš onako kako je i planirao, praktično bez bilo kakvog velikog iznenađenja. Jedina stvar koja mu je bila mimo plana je solidan rezultat generala Zdravka Ponoša koji je na izborima za predsednika dobio oko 700.000 glasova što je od 2012. najbolji opozicioni rezultat.

Koliko ni u tom pogledu Vučić nije ništa prepustio slučaju govori i informacija koju sam dobio o tome kako su naprednjaci ciljano deo Ponoševih glasova prebacivali drugim kandidatima, a sa ciljem da se pokuša svesti na rezultat ispod onoga koji je 2017. godine ostvario Saša Janković. Time je njegov rezultat umanjen za najmanje 100.000 glasova, ali opet nisu uspeli da tu zamisao dovedu do kraja tako da je stvorena potencijalna opoziciona baza iz koje bi konačno mogla da nikne relevantna snaga sposobna da napravi dogovor i sa narodom i sa međunarodnom zajednicom, a to je scenario kojeg se Vučić plaši imajući u vidu da je njegova poslednja linija odbrane to što je ostao jedina adresa kojoj se obraćaju građani koji imaju problem kao i stranci koji imaju ineters u regionu.

Dakle, ova godina je započela novom kapitulacijom građana Srbije pred agresivnom i bezobzirnom kampanjom Vučića i njegove parapolitičke kriminalne organizacije. Kampanjom „Mir. Stabilnost. Vučić“ jasno nam je data najava šta će nam režim sve raditi u ovom mandatu i koliko će nas sve zajedno to koštati i na svaki način boleti.

Treba se setiti perioda vladavine Slobodana Miloševića i one njegove čuvene krilatice da jedino mir nema alternativu, a u ime koje su vođeni i ratovi i unutrašnje podele u narodu. Po toj matrici sada i Vučić deluje, ali isključivo na unutrašnjem planu jer za razliku od devedesetih godina manevarski prostor za vođenje srpske politike je značajno sužen pa je samim tim i nemoguće izazivati krize na periferiji kako bi se lakše čuvala centralna vlast. Nažalost, ali trideset godina loše politike su doveli do toga da su i Knin i Banjaluka i Podgorica i Priština stigli u Beograd tako da sada oni koji vladaju mogu jedino da izazivaju građanski rat većeg ili manjeg inteziteta.

Trenutno je na delu jedna vrsta specijalne operacije psihološko propagandnog rata protiv građana Srbije, a sa ciljem brzog preumljavanja ljudi kako bi lakše prihvatili nekoliko vrlo nepovoljnih i po nacionalni interes štetnih stvari.

Prvo je sporazum o Kosovu koji formalno predlaže Evropska Unija, a kome će glavne fusnote dodati Sjedinjene Američke Države. Taj sporazum je skrojen tako da se njime Srbija trajno odriče od bilo kakvih pretenzija na KiM, a zauzvrat u narednih deset godina vlast ne mora da prizna da je priznala nezavisnost naše južne pokrajine. Ovo je inače već viđeno i na primeru reševanja pitanja statusa Brčkog kao i tzv. mirne reintegracije Baranje i Zapadnog Srema u Hrvatsku. U oba primera je dat određeni vremenski period u kojem se na terenu ništa drastično ne menja kako bi se javnost do kraja ohladila i kako bi se eliminisala svaka potencijalna snažna reakcija. Cela priča se pakuje u model da je sada zarad mira i stabilnosti potrebno prihvatiti realnost na Kosovu.

U tom pravcu idu i sve učestalije ratne predstave za televizijske gledaoce , a u okviru kojih se svako malo diže borbena gotovost Vojske Srbije i onda se po građanima Srbije puca iz svog raspoloživog oružja. Samo u novembru i decembru Vučić je na nas podizao avione MIG 29 kako bi njima obarao dečije dronove, a potom izvodio haubice, Lazare, Miloše i načelnika generalštaba Mojsilovića koji je specijalno za najvernije gledaoce izveo i tačku davanja raporta Draganu J. Vučićeviću i Dragoslavu Bokanu uživo na TV Pink.

Druga stvar koja je stavljena pred Vučića je proterivanje ruskog i suzbijanje kineskog uticaja u regionu Zapadnog Balkana, a specijalno u Srbiji gde su interesi ove dve države i najzastupljeniji. Otuda je pokrenuta akcija drastične promene energetske politike zemlje, a sa ciljem prepuštanja ovog strateški važnog sektora u ruke američkih korporacija i investicionih fondova.

Razlog je krajnje jednostavan, energetika je oblast u kojoj je Rusija najprisutnija u Srbiji i preko devedeset procenata njenog uticaja leži u energetskom sporazumu koji imamo sa tom državom, sa druge strane uticaj Kine je pre svega u sektoru privrede i industrije i njihove kompanije su visoko energetski zahtevne (železara u Smederevu, Ling Long, rudnici u Boru) tako da se skroz druga dimenzija kineskog poslovanja u Srbiji dobija ako oni budu primorani da potrebnu energiju kupuju ne više od srpskih državnih kompanija već od američkih investicionih fondova.

Zbog svega ovoga ne treba da čudi što je Vučić od Amerikanaca preko norveške kompanije Ristad enerdži dobio „to do“ listu, a o čemu je i sam javno govorio tokom nedavne posete Oslu. Tada je uživo u prenosu rekao kako su mu Norvežani dali na nekoliko stranica spisak stvari koje moraju da se urade u srpskom energetskom sektoru, a jedna od tih stvari je i uvođenje strane uprave u sva energetska preduzeća koja su u vlasništvu Republike Srbije. Za očekivati je da ova odluka neće proći baš tako lako i to pre svega u delu ljudi koje je Srpska napredna stranka zaposlila u energetskim preduzećima, kao i u nizu sa vlasti povezanih privatnih firmi koje sarađuju sa javnim sektorom.

Čisto sumnjam da će strana prinudna uprava nastaviti ugovore sa Ultrakopom, Montopom i drugim navijačko- naprednjačkim firmama, kao i sa više hiljada zaposlenih bez stvarne kvalifikacije za posao u energegskom sektoru. Paradoksalno, ali za očelivati je da se zbog ovih odluka Vučiću najveći otpor i pobuna dese u samom SNS-u te zbog toga ne treba da čudi što je on započeo proces pravljenja novog političkog pokreta u koji planira da sa klupe za rezervne igrače uvede deo političkih snaga koje su do sada više ili manje uspešno glumile opoziciju.

Sve ovo otvara prostor da se u 2023. godini započne sa realnom akcijom demontaže Vučićevog režima. Za to se pojavio veoma važan preduslov, a to su ozbiljni sukobi unutar same vlasti. Taj sukob će se drastično povećati u mesecima koji su pred nama tako da će postati maksimalno vidiljiv i javan. Takva situacija će uticati i na međunarodnu poziciju režima jer će svima postati jasno da Vučić gubi konce i da se na njega ne može više ozbiljno računati.

Na taj način će se otvoriti još jedan važan preduslov za promenu vlasti. Kao poslednji preduslov ostaje faktor opozicije čije nejedinstvo ostaje poslednja Vučićeva snaga. Zbog toga je neophodno napraviti jasnu i što širu opozicionu političku platformu koja će biti otvorena za sve istinske protivnike vlasti. Predstojeći lokalni izbori su velika prilika da se uspostavi princip jedisntvenih opozicionih lista koje će se suprostaviti režimu, ali i lažnoj opoziciji.

Na lokalnom nivou nema velikih tema i samim tim ni razmirica između tzv. nacionalne i građanske opcije tako da se minimizuju i mogućnosti glupavih izgovora kojima bi se potrebno jedinstvo rušilo. Ovde bih stao kako bih mogao da u narednoj kolumni podrobnije objasnim kako vidim mogućnost pobede nad režimom. Ujedno, želim da svim čitaocima poželim puno sreće i zdravlja u novoj godini sa ključnom porukom da se ne smemo predati.