Postdemokratija

Počelo je...

Raspad sistema je otpočeo, sad je samo pitanje kojom brzinom će se nastaviti, odnosno kada će zadah te truleži nadjačati miris spreja kojim nam Vučić farba oblake. Domaće afere ga sustižu jedna za drugom, a onda i taj Tramp. Taman je uspeo da dopuzi do Klintona, plaćajući to našim novcima, sad ćemo svi videti kolika je zapravo cena političkog kurvanja na sve strane. On će, naravno, učiniti sve da narodu odvrati pažnju od toga do naših predsedničkih izbora, ne bi li na njima još jednom pobedio i tako sebi produžio rok trajanja. Dakle, do maja iduće godine treba očekivati još pokušaja raznih atentata i državnih udara,spektakularnih optužbi i hapšenja, a ne bi me iznenadilo ni nekakvo vanredno stanje. U toj panici, kao svaki očajnik, spreman je na sve i ništa nas od njega više ne sme iznenaditi, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, potpredsednik u Đinđićevoj vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Priča mi jedan prijatelj, pametan i pristojan čovek, ni malo opterećen politikom i vlašću, kako njegov desetogodišnji sin ipak jeste. Kada se malom Marku baka požalila da ne može češće da ga posećuje jer joj ne radi lift pa joj je naporno da se pentra na četvrti sprat, klinac ju je ko iz topa posavetovao da se obrati Vučiću, da joj reši taj problem. Mada se u kući o tome uopšte ne priča dete je primilo poruku, koju svakodnevno šalju mediji, da samo jedan čovek u ovoj zemlji brine o svemu i sve rešava, da od njega sve zavisi i da bez njega ništa ne može da se popravi.

Ipak, ne verujem da će ovih dana imati volje i vremena da sredi tu stvar sa bakinim liftom, ima on trenutno mnogo većih problema. Situacija mu je sasvim izmakla kontroli. Sve što je čvrsto držao u šaci bukvalno mu je eksplodiralo u rukama. Kao i taj čuveni Biro za koordinaciju službi bezbednosti, koji je nepropisno i sasvim neumesno zadržao i kad je postao premijer. Sad kaže da će se odatle povući jer se smatra odgovornim za propuste tih službi, a ne shvata da je problem mnogo ozbiljniji a njegova odgovornost mnogo veća, jer pukao je ceo sistem. Nije to samo propust nego apsolutna bruka službi bezbednosti, a one su najbolji pokazatelj opšteg stanja u zemlji. Te službe su svuda u svetu uvek najžilaviji deo svakog režima, tako da kad one dožive tako sraman poraz i poniženje, to je po pravilu i kraj tog režima. Odnosno, krah službi bezbednosti je dokaz da je režim već pao i da one ne funkcionišu zato što nemaju kome da služe. Znaju one svoj posao ali moraju da znaju i šta treba da čuvaju. Mislim naravno na suštinske društvene vrednosti i nacionalne interese, a ne na dilemu da li treba više da čuvaju premijera ili njegovog brata, ali činjenica da im se i ta dilema često nameće, najbolje ilustruje konfuziju koju im stvara nedorasla vlast.

Problemi režima nastaju kad vlast pobrka državne i svoje prioritete, čemu je najčešće uzrok nekompetentnost i neiskrene namere ljudi u vrhu vlasti. Sve ostalo je samo prirodna posledica, jer se neznanje, nestručnost i nemoral vodećih ljudi lančano prenosi na sve nivoe po principu što južnije (niže) to tužnije. Svaki nesposobni beskičmenjak, kojeg takva vlast postavi za nekakvog šefa, ispod sebe postavlja još gore od sebe, kako bi za njih bio autoritet, što neminovno dovodi do paralize sistema.

U prevodu na našu aktuelnu stvarnost to konkretno znači da kad za ministra unutrašnjih poslova postaviš ljigavog Nebojšu iz Beograda, koji je osim tog telefonskog uvlačenja Vučiću preko televizije, najpoznatiji po tome što je stekao doktorsku titulu faslifikatom, ne možeš očekivati ništa osim urušavanja sistema bezbednosti do potpune blamaže. Upravo tako, smešno i žalosno, taj sistem izgleda danas otečen od ujeda jedne jedine zolje. Ali to nije najveći problem, mnogo veći je činjenica da su zbog takve negativne selekcije u tom sektoru oni sa druge strane zakona postali u svakom pogledu superiorniji od onih koji bi trebalo da čuvaju red i garantuju bezbednost. Pametniji su i sposobniji, bolje organizovani i opremljeni. I bolje plaćeni, što povećava potencijal korupcije državnih službenika. Prosto jeftini su. E, tako je i u svim drugim oblastima, u politici, u pravosuđu, u medijima, u celom društvu.

U svim sektorima sistema dominiraju poslušni mediokriteti, koji ne mogu doprineti nikakvom napretku i koje nije teško nadigrati. Zato su korumpirani političari, tajkuni, mafijaši i kriminalci svake vrste nedodirljivi i mogu da rade šta hoće, a pošto su najmoćniji vrlo brzo im se prilagođava i pridružuje svaka nova vlast. Tako je, umesto da oko sebe okuplja elitu društva, postupio i ovaj Vučićev režim, čime je unapred potpisao krah sistema i sad ne vredi da kuka.

Možemo mi da se kunemo u demokratiju i volju naroda, ali uvek kroz istoriju sveta, u svim sistemima, države su predvodile elite tih društava. Direktno ili indirektno. Ako nisu bile na vlasti, bile su uz nju jer uvažavane, konsultovane i slušane. Ovo kod nas danas nije ni nalik eliti i nema podršku elite. Naprotiv, ovo što vodi državu i upravlja njenim institucijama je društveni talog sa dna kace, što se najbolje može videti svakog dana u TV prenosima zasedanja Narodne Skupštine, na kojima dominiraju primitivizam i prostakluk, besprizorno nasilje prema onima ispod i dodvoravanje onima iznad.

A onda taj Tramp, koji je pobedom na predsedničkim izborima doveo u pitanje ne samo američki establišment nego i celokupan svetski poredak u kojem Vučić, sa svojim nedotupavnim saradnicima, nikako da se snađe. Tek što pomisli da je svoj čamac za spasavanje vezao uz pravi i siguran brod, naiđe neka bura koja ga ozbiljno zaljulja ili sasvim potopi. Na brodu Angele Merkel već je svima pripala muka, dok je titanik dinastije Klinton sasvim potonuo. A toliko je uložio u napor da ih se domogne, makar kao privezak. Tonija Blera, naprimer, angažovao je za savetnika upravo zato što je računao da će se preko njega, kao kućnog prijatelja Klintonovih, domoći Bele kuće, u koju je opet bio siguran da će se ovi vratiti. Na njegovu i našu nesreću stigao je do Bilove fondacije u sred tamošnje izborne trke, da se i lično uključi u kampanju za Hilari, koju je ova fondacija finansirala na vrlo sumnjiv način.

Naravno, sad kad mu je taj projekat propao, odmah ih se odrekao i požurio da čestita Trampu na pobedi i da mu se preporuči tvrdnjom da se mi nismo mešali u američku izbornu utakmicu i da nismo zauzimali strane. Tako je odmah izgubio poverenje jer ne gradi se prijateljstvo i saradnja na lažima. A neistina koju je izrekao je dvostruka laž, jer srpski je narod masovno i strasno navijao za Trampa, a sa druge strane on je lično otvoreno agitovao za Klintonovu. U tom svom udvorištu demonstrirao je ne samo svoju državničku nezrelost, nego i nerazumevanje političkih procesa u svetu jer je već na početku predsedničke izborne trke dozvolio sebi da u udarnom terminu državne televizije prognozira sigurnu pobedu Hilari Klinton. Uz to upućeni kažu da fondaciji Klinton ne bi mogao ni da primiriše da i sam nije priložio koje milionče. Iz naših džepova, naravno. Tako smo se i mi svrstali suprotno svojoj volji, što će tek da nas košta. Njemu su računi već stigli. Mali je on igrač da bi se njime predsednik Amerike uopšte bavio, a nema ni potrebe jer njemu će glave doći njegovi, koje je po ko zna koji put izneverio.

Reč je o tvrdim srpskim nacionalistima ali i odmerenim patriotama, na čijoj podršci se temelji njegova vlast, koje je u poslednje vreme izdao nekoliko puta u nizu. I kad je odbio da podrži referendum u Republici srpskoj i kad je prodao Srbe u Crnoj gori Đukanoviću i NATO-u. Izneverio je na taj način i Srbiju, kojoj svakako nije u najboljem interesu da i bratska Crna Gora uđe u NATO, uprkos protivljenja većine građana.

Ne prepoznavajući prave opasnosti, koje su uvek u sopstvenim redovima, Vučić nastavlja da rešenje svojih problema traži na velikoj sceni kojoj nije dorastao, a bolesno želi da se priključi. Već je najavio da će, kao što je plaćanjem Tonija Blera nastojao da se približi Klintonovima, sad pokušati da se koristeći poznanstvo sa Rudijem Đulijanijem dodvori Trampu. Mada je i njega proglasio svojim prijateljem, pitanje je da li ga se Đulijani još seća po honoraru koji mu je dao, da bi se divio projektu Beograda na vodi u sad već davnoj kampanji za gradonačelnika glavnog grada.

A šta će taj Tramp uraditi to niko ne zna, čak ni on sam. Već ima mnogo tumačenja i teorija, a biće ih sve više, od tvrdnji da će dovesti do novog svetskog poretka, do toga da ništa neće promeniti. Ne znam ni ja šta će biti, ali znam da se velika promena već dogodila. Sama njegova pobeda je revolucionarni događaj, jer pobedio je neko izvan sistema, građani su pobedili establišment.

Možda on neće mnogo promeniti, ali posle njega ništa više neće biti isto jer on je dokaz da svako može postati predsednik, da vlast nije rezervisana samo za političku klasu. Politički sistem, ne samo u Americi, će se promeniti jer će shvatiti da ga građani više ne prihvataju zdravo za gotovo, kao nepromenljivu datost. Pitanje je samo da li će promene ići na bolje ili na gore, ka više ili manje demokratije. A što se nas tiče, danas i ovde, ne treba se zanositi, te promene do brdovitog Balkana će stići tek kao daleki eho mnogo godina kasnije.

Sve u svemu, jasno je da Tramp ne može napraviti neki revolucionarni zaokret u američkoj spoljnoj politici, ali i najmanji potres na svetskoj sceni kod nas bi mogao da se oseti kao najžešći zemljotres. Naravno, najveće potrese na svetskoj sceni može izazvati eventualno ostvarenje najava o poboljšanju odnosa sa Rusijom, pri čemu mi ne treba suviše da se nadamo da će nam to doneti satisfakciju za sve nepravde koje su nam učinjene. Uvek treba da imamo na umu staru istočnjačku mudrost koja uči da uvek kad se slonovi tuku strada trava, ali i kad slonovi vode ljubav opet strada trava.

Zato Vučić mora pasti jer uspaljen i nepromišljen, kakav je, od Srbije može napraviti monetu za potkusurivanje u igri slonova, ma kakva ona bila.