Scenario za ekonomski slom zemalja u tranziciji (1)

(Ovaj feljton objavljen je u Magazinu Tabloid počev od broja 150 - dakle pre 14 godina. Da su ga balkanski političari pročitali, mogli su nešto i naučiti))

Budžetska država - mafijaška država

Bujanje budžetske države pravi je znak da je program strukturnog prilagođavanja neuspeo program. Ovaj tip države je potpuno patološki tip države koji stvara patološku političku strukturu

Dragomir Sundać

Natalija Nikolovska

Razvijene zemlje sveta poseduju svoju ekonomsku strategiju, dok države u tranziciji nemaju nikakvu strategiju. Zato je i razumljivo da upadaju u neokolonijalističke zamke. Uključivanje država tranzicije u svetski ekonomski sistem izvodi se pomoću različitih koncepata političke stabilizacije.

Najrazvijeniji model te stabilizacije je strukturno prilagođavanje. Problem ovog programa je u tome što se on u svojoj praksi pretvara u vlastitu suprotnost.

Umesto da pomaže tranzicijskim ekonomijama da se stabilizuju i strukturno prilagode svetskim ekonomskim odnosima, ovaj program direktno, putem devizne zamke, gura države tranzicije u dužnički status. Strukturno prilagođavanje završava se tako da na jednoj strani postoji eksploatisana periferija u kojoj se kapital ne zadržava već ističe po svim osnovama, a na drugoj strani postoje svetski centri moći u kojima se akumulira kapital i taloži profit.

Inače, to se u teoriji naziva klasična matrica neokolonijalizma, nasuprot globalizaciji, jer globalizacija je ideologija tržišnog fundamentalizma pročišćenog od bilo kakvih socijalnih, demokratskih i humanitarnih vrednosti, kao i reprezent najeksploatatorskije špekulativne forme razvijenog kapitalizma.

Da bi programi stabilizacije i strukturnog prilagođavanja mogli biti prihvaćeni, oni se uobličavaju u različite mitove. Zato je potrebno demistifikovati mitove, utvrditi osnovne postamente, sagledati realnost i videti praktične posledice.

Ekonomska politika u državama tranzicije po preporukama MMF-a svodi se na monetarni koncept. On je potpuno zanemario realan proces. Doktrinirano gledajući, stabilizacijski program MMF-a je eksperimentalni proces monetarne alhemije.

Spektakularna rešenja rekonstrukcije bivših socijalističkih država dovedena su do takvog nivoa koji je prerastao u vulgarizaciju ideje da se pomoću stabilizacije cena i valute može ostvariti tranzicija. No, to može samo imati završnicu u dubokoj finansijskoj krizi i apsolutnoj atrofiji proizvodnje zemlje u tranziciji.

Interesantno je to da se ovako postavljene pogrešne hipoteze u javnosti prikazuju kao veliki recept koji ne treba proveravati. Pojedini politički subjekti gotovo su dogmatski vezani uz taj koncept.

Gotovo mitološko verovanje stabilizacijskom programu dovodi nas do stanja nepodnošljive lakoće življenja. Pod uticajem monetarne iluzije formirao se sindrom lažnog bogaćenja. Navedeni sindrom suzio je kritičku svest i ne vidi se da ceo sistem vodi razgradnji realnih proizvodnih mogućnosti država u tranziciji.

Restriktivna fiskalna politika bila je glavni cilj strukturnog prilagođavanja. Ovo je istovremeno najslabija tačka tog programa. Takvo stanje se potvrdilo u slučaju tranzicijskih ekonomija kada budžet države postaje javna kasa za finansiranje različitih tranzicijskih zahteva. Tako smo opet došli do jednog paradoksa gde onda budžetska potrošnja postaje izvor državnog intervencionizma umesto da se afirmiše tržište.

S obzirom na to da sve teškoće sa kojima se susreću zemlje u tranziciji (reforme, strukturna prilagođavanja, sanacija banaka, zamrznute devizne štednje, denacionalizacija, stečajevi itd.) država se pretvara u megadržavu.

U megadržavi nastaje trend rasta javnih rashoda u kome onda država putem oporezivanja cedi i više nego polovinu godišnjeg dohotka svoje populacije. Tako je bujanje države došlo u koliziju sa štednjom, investicijama i zapošljavanjem.

Privreda spas nalazi u sivoj ekonomiji, kriminalnim radnjama, neplaćanju poreza i kompenzacijama samo da bi izašla iz sektora kontrole države. Tako je megadržava u tranzicijskim ekonomijama vremenom mutirala u budžetsku državu. Ovaj tip države je potpuno patološki tip države koji stvara patološku političku strukturu.

Korišćenje budžetskih prihoda, u interesu privrede, potpuno je voluntaristički oblik ponašanja. Tako u Makedoniji 2003. godine 30 do 40 odsto budžetskih sredstava nije svrstano po nameni. Neidentifikovane budžetske stavke pravi su izvor za prljave poslove ekonomija u tranziciji.

Osnovni koncept monetarnog modela MMF-a polazi od pretpostavke da se smanjivanjem realnih zarada promeni odnos snaga između rada i kapitala u korist kapitala i profita. To treba da stvori uslove za povećanu akumulaciju kapitala, kako bi se stvorile nove investicije na osnovu tehnoloških inovacija, sve u cilju bržih strukturnih prilagođavanja. Ovakvu teoriju teško je realizovati u ekonomijama država u tranziciji.

Uzroci neuspeha monetarne koncepcije proizilaze iz niskog nivoa štednje uz početni visoki deficit u bankarskom sistemu, nasuprot privredi koja ne raspolaže vlastitim sredstvima. Tokom devedesetih godina prošlog veka privredni sektor u državama tranzicije je bio nelikvidan, razvojno nesposoban, bez akumulacije za investicije, pa i novca za redovno poslovanje. Takvoj privredi naređena je obaveza privatizacije i strukturnog prilagođavanja. U uslovima slabe akumulacije privrede, bez pripremljenog i stabilnog bankarskog sistema, tržišta i kapitala, javio se fenomen kamata koji je nazvan realna kamatna stopa. Taj fenomen sastojao se u astronomskom bujanju kamatnih stopa (30, 50 i 100 odsto godišnje) čime je došlo do odlivanja kapitala iz proizvodnje u finansijsku sferu i u pravcu finansijsko špekulativnih transakcija. Time je došlo do odliva kapitala u inostranstvo uz istovremen pad proizvodnje, porast nezaposlenosti i enormni porast nelikvidnosti u privredi. Unutrašnji dugovi privrede porasli su u svim državama tranzicije bujanjem troškova i inflacije. Tako unutrašnji dug nadmašuje obim aktive u privredi. Zato ekonomije država u tranziciji ulaze u duboku krizu radi unutrašnje nelikvidnosti.

U državama tranzicije bankarske kamate su stabilno visoke zbog smanjenja potražnje privrede i zbog visokog rizika ulaganja. Kriza likvidnosti prenosi se na bankarski sistem pa se loši plasmani povećavaju. Kida se normalan lanac u ekonomiji, a banke se spasavaju kroz špekulativne poslove. Tako cela ekonomija postaje špekulativni naduvani balon. Zato se pred ekonomsku politiku država u tranziciji postavljalo pitanje da li popustiti sa monetarnim restrikcijama, što vodi u inflaciju. Ako do toga dođe vlade država u tranziciji tada sabotiraju vlastiti stabilizacioni program pri čemu automatski dolaze pod udar političkih snaga MMF-a.

U okviru programa strukturnog prilagođavanja, najveći mit se gradi oko deviznog kursa. On u stvari predstavlja najfiniji instrument neokolonijalizma. U uslovima borbe sa inflacijom, međunarodne institucije u zemljama tranzicije eksperimentišu sa deviznim kursom. Delotvornost čudesnog delovanja deviznog kursa na inflaciju demistifikuje se pitanjem: da li deluje lek toliko toksično da privreda umire pri stabilnoj temperaturi?

Pitanje koje se postavlja za zemlje u tranziciji je: kako je nastala kobna greška u šok-terapiji? Odgovor na to pitanje je jasan. Osnovna strategija zamišljena je kao kombinacija neoklasičnog liberalizma i ortodoksnog monetarizma. I upravo na startu postojala je opasnost da se zapadne u bezizlazno stanje. Nelogičnost sistema u tom primeru asocira na situaciju kada istovremeno pritiskate kočnicu i gas u automobilu. Tako "gas" predstavlja metaforu za liberalizaciju, a "kočnica"ortodoksni monetarizam.

Tržišta zemalja u tranziciji pretvorila su se u ogromne šoping-centre "polubesplatnih" stranih proizvoda. "Gas" je bio pritisnut, duh neoliberalizma izašao je iz boce, reka robe i kapitala isisana je iz centra u periferiju osvajajući tržišta država u tranziciji. Stabilnost operacije bila je osigurana pomoću "kočnice". Rigidni monetarizam je povećao kamatne stope iznad 20 odsto, izazivajući lako dugoročnu radnu recesiju. Pri kamatnoj stopi iznad 20 odsto, preduzeća nisu mogla da uzimaju kredite, a još manje su mogla da budu konkurentna na svetskom tržištu. Tako nezaposlenost rapidno raste, plate padaju, a preduzeća su prinuđena da usvoje strategiju snižavanja cena pri povećanju troškova. Ovakav diktat bio je insceniran od svetskog tržišta. Paradoks savremenog monetarizma jeste u tome što se "kočnice" pritiskaju za unutrašnje tržište, za domaći proizvodni pogon.

Paradoksalno je što su države u tranziciji na globalnom tržištu dobile interventnu cenu koju podržavaju MMF i nacionalne banke država u tranziciji. Politika jeftinih deviza i skupog domaćeg novca učinila je svoje: domaći proizvodni pogon je zaustavljen, a tržište se snabdeva stranom robom. Tako je pomoću kombinovane metode "big puš" - kočnice i gasa, slomljena kičma ekonomskog sistema država u tranziciji. Sve se to radilo da tržišta zemalja u tranziciji učestvuju u oplodnji kapitala u zemljama jake ekonomske moći.

ANTRFILE 1:

Direktiva

Kada je Hrvatska 1996. godine sklopila prvi "stend baj" sporazum sa MMF-om, osim standardnih uslova za vođenje vlastite monetarne, fiskalne, dohodovne i politike ekonomskih i trgovinskih odnosa sa svetom, u posebnom aneksu stajao je i vrlo precizan i jasan opis preduzeća koja moraju brzo u likvidaciju - što u stečaj, što u prestrukturiranje. Gotovo sva navedena, njih 19, u ovom dokumentu nazvana su "socijalističkim gigantima", ali je u stvari bila reč o vodećim preduzećima u crnoj i obojenoj metalurgiji, metalnoj industriji, brodogradnji, a posebno u vojnoj industriji.

ANTRFILE 2:

Dilema

Početkom devedesetih godina prošlog veka član Vašingtonskog instituta za međunarodnu ekonomiju Džon Vilijams u svojoj knjizi "Ekonomsko otvaranje Istočne Evrope" postavio je problem u vidu dileme: Kako najuspešnije izvesti prelazak bivših centralističko-planskih sistema ka tržišnoj ekonomiji? Pitanje je bilo da li to učiniti uz radikalno brzu transformaciju ili putem postepenog prilagođavanja ekonomskih sistema država tranzicije. Američki ekonomista je pri tom povezao izbor metodologije tranzicije s mogućnošću da reformski napor lako završi "bezizlaznom" privrednom političkom krizom.

GLOSA 1:

TABLOID u nekoliko nastavka objavljuje delove knjige "Scenario za ekonomski slom zemalja u tranziciji" čiji su autori prof. dr sc. Dragomir Sundać i prof. dr sc. Natalija Nikolovska. Ova knjiga na utemeljen naučni način, laganim i popularnim stilom, upozorava na jedan od glavnih problema zemalja u tranziciji.

GLOSA 2:

Još jedan argument koji ide u prilog činjenici da su se u procesu tranzicije bivše socijalističke države pretvorile u budžetsku državu jeste uvođenje PDV-a. Šema po kojoj se PDV ne plaća po realizaciji plaćanja nego po tzv. fakturisanoj realizaciji tipičan je primer kako država može svojoj privredi oduzeti finansijske "sokove" čak i uslovima smrtne agonije privrede. I upravo to ukazuje da je fiskalna država ta koja potkopava sposobnost Vlade da upravlja nacionalnom ekonomijom.

GLOSA 3:

Prva karika monetarnog fetiša upotrebe deviznog kursa kao antiinflacijskog sidra svoju negativnost prikazuje kroz spoljnotrgovinski bilans države gde se trajno pogoršava uvozno-izvozni trend na štetu izvoza.