Esej

Građanski rat u Srbiji u četničkom ogledalu (3)

Kome je tuđa otadžbina milija od svoje?

Građanski rat u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu je najveća tema srpske literature. I svm sam učestvovao u „razradi" ove teme: kao profesor predavaio sam đacima Književnost NOB-e, isključivo sa partizanske strane, jer je četnička strana bila strogo zabranjena; kao pisac usudio sam se da sagledam i drugu stranu medalje, odnosno da uvedem četnike u literaturu („Arizani", „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije", „Crni dani Rake Drainca"). Trebalo je da prođe tri i po decenije od pojave etabliranih Ćosićevih "Deoba", da bi se literarna slika o četnicima i partizanima izmenila. Dok Ćosić ruži četnike, pojaviće se pisci koji grde partizane. Napisan je, dakle, Anti-Ćosić! U ovaj odeljak svrstao sam četiri pisca, koji daju negativnu sliku o partizanima. To su: Ljubomir Simović, "Užice sa vranama" (1996); Milovan Danojlić, "Oslobodioci i izdajnici" (1997); Žarko Komanin „Gospod nad vojskama" (2001) i Miloslav Samardžić, "Borački krš" (2007).

Ivan Ivanović

Umesto da se sudi Titu "kao agentu i plaćeniku strane obaveštajne službe, koji je zarad svojih sebičnih interesa ceo narod zavio u crno", sudi se Draži. A zašto? "Draža je bio naš oficir, a ne probisvet. Koju će državu oficir braniti, sem onu koja mu je dala čin i dužnost? (...) I šta je Draža morao da uradi? Da se potčini svetskom mangupu, da mu se stavi na raspolaganje, da mu pomaže u sprovođenju Svetske revolucije i u rušenju zakonite Vlade, s kojom smo ušli u rat? (...) Tito je iskoristio ratni metež za izvođenje svog plana. On je ratni profiter, kajišar, nema koga nije prevario, i koga neće prevariti..."

"Prevarantu upalila karta, ugrabio vlast, i sad, u Beogradu, napravio suđenje, sudi svom glavnom konkurentu, a za šta? Za to, što mu se nije pokorio!"

"Sve dok ruski tenkovi ne izbiše na Dunav, niko nije mogao zamisliti da će nekakva austrijska kaplarčina zavladati Srbijom!" Tito "nema pojma o prošlosti, o istoriji ovog naroda, a došao je da nad njim vlada!" Pre rata za njega nismo ni znali, a za vreme rata smo bili protiv."

komunističkim rukovodiocima seljaci misle sve najgore. "Ne zna luka u bašti posejati, ne razlikuje kravu od bika, a dali mu da sprovodi socijalistički preobražaj sela! A već ovi, koji su poreklom sa sela, oni ne mogu očima da nas vide - podsećamo ih na prošlost!"

Komunisti neprestano lažu. "Što se silom i na laž uzme, tako se i čuva, uz pomoć sile i laži..."

Sve se zaverilo protiv Srbije! "Viši kadar došao iz Crne Gore. (...) Prešlo Cetinje na Dedinje, došla Lika do Erdevika... (...) Od pukovnika nema nižeg čina. (...) Dali su mu da vodi i čuva državu, i spreman je da gine za nju kao što je ginuo za Vojnu Krajinu. (...) Ličani, Krajišnici, Crnogorci, Ercegovci, otrovna dinarska rasa, ozdo vilične kosti, odozgo titovka s petokrakom, glava ko dvosekla sekira, trougao nabijen na trougao - to nije ideološki, to je etnološki fenomen!"

U novoj državi Srbijanci su skroz potisnuti. "Dinarska rasa, sve sam koščati brđanin, to je majka zmijskim mlekom zadojila. (...) Ono nije imalo ništa, a sad je dobilo sve." Sve ih je doveo Tito. "Ti s kojima je došao preko Romanije, ono mu je pretorijanska garda, ako ovamo šta zaškripi, oni mu neće otkazati."

Seljaci se posebno bave Titom. "Ja mislim da Srbi, u svojoj istoriji, opasnijeg neprijatelja od Tita nisu imali. Niti je ijedan okupator, ikada, imao ovoliko domaćih saradnika i pomoćnika koliko ih ovaj ima! Ova nam se guja u nedra uvukla. Tek će se videti, jednoga dana, koliko nas je upropastio." "On jedan, a njemu, ispod nogu, trista hiljada žaba, opsenjene, zevaju, i gutaju svaku njegovu reč."

I tom i takvom Titu seljaci su prinuđeni da se žale. Kao, sa izvora teče bistra voda, ovi dole je mute. Otac dečaka, junaka romana, piše Titu, žali se na sve. "Maršalu Jugoslavije Josipu Brozu Titu, Dedinje, Beograd."

Eto, to je okvir u kojem odrasta Danojlićev junak. Njegovo sazrevanje u četničkoj sredini a komunističkoj državi moglo je biti romaneskno, ali tu se pisac predstavio prilično nemoćnim. Ipak, tu su nagoveštaji.

Vidimo junaka u osnovnoj školi, na proslavi Svetog Save, koji se neposredno posle rata još uvek slavio. Na toj poslednjoj proslavi, dečak, kao najbolji đak, dobija važnu ulogu da recituje rodoljubive pesme. Lokalni komunisti posedali u prvi red, još nisu bili dobili direktivu da će se Sveti Sava ukinuti. Tu su Stanko Jeremić Beg, Braca Frklja... bivši bezemljaši a sad rukovodioci. "Prvoborci, a nisu bili ni u jednoj ofanzivi, aktivisti, a u selu se ništa ne radi..." Dečak najpre recituje pesmu "Heroji krsta" Vojislava Ilića Mlađeg. Tu je Sveti Sava prikazan kao uzvišeni mirotvorac i narodni prosvetitelj. Onda deklamuje pesmu "Izdajici" Jovana Jovanovića Zmaja. Ta deklamacija ga je u selu proslavila.

U pesmi Zmaj šiba otpadnike i odrode, koji su se priklonili neprijateljima svoga naroda... Dok deklamuje, dečak nehotice pokazuje rukom na Stanka Bega! Na taj način je identifikovao izdajicu srpskog naroda! "Scenario je bio Zmajev, režija đavolova, a ja sam bio slepi glumac u komediji zabune." Dok su za komuniste izdajnici četnici, na čelu sa Dražom, za narod su izdajnici komunisti, na čelu sa Titom!

Drugi put se junak romana proslavio kad je sakupljao potpise za pomilovanje četničkog komandanta sela poručnika Martinovića. Seljaci su ga odabrali kao bistrog i mladog da preda peticiju Stanku Begu. Dečak je sakupio oko sto potpisa, ali poručnik je već bio streljan. Kad je Martinović pritvorio Bega i Frklju za vreme rata, seljaci su podneli molbu za njihovo puštanje na slobodu i on je to prihvatio. Sad su ga ubili oni koje je pomilovao.

U dečaku se sukobljavaju dve ideje, ono što pričaju seljaci i ono što se govori na proslavi Dana Republike. Voli dedu, ali mu je blisko i ono što je pisalo u brošuri "Socijalistički pokret u Srbiji" Svetozara Markovića, koju je dobio kao nagradu za odlično učenje i primerno vladanje. "Verujem dedi, a verujem i ono što pišu novine." Čak ga deda savetuje da se prilagodi novoj vlasti. "Zato ti ne slušaj ovo što mi pričamo, mi smo naše prošli, a pred tobom je život, kud drugi tu i ti!"

U gimnaziji u Krivićevu junak se odlikuje privrženoću za književnost. Neobično ga privlači pisaća mašina, koju može da nađe samo u Komitetu. "Pročulo se, preko Literarne sekcije, da pišem pesme, što su svi - čak i Miletić (sekretar Komiteta) - smatrali za pohvalnu delatnost, a obučavanje na pisaćoj mašini držali za neku vrstu književne predradnje." Tako se u njemu lome dva pogleda: "Ne mislim da je sve što se u selu govori - i ćuti! - istinito, a ni ono, što Kusturić pušta preko zvučnika, nije uvek laž". Opredelio se za pisanje, ali još u gimnaziji shvata da nikad neće postati "narodni pisac, ni optimistički raspoložen novinar".

Lepo je opisana poseta selu majora Strajinje Sabljića. Taj Strajinja je bio sluga kod porodice pripovedača i u šumu otišao pravo od goveda. Čak ih nije ni obavestio da je ostavio goveda. A sad major! "Eto, to je Revolucija: juče čobanin, danas major!" Seljaci ga lepo dočekali, priredili gozbu, ali njemu nelagodno. "On, nesrećnik, nikad dotle nije sedeo sa dražinovcima za astalom, nikad s njima nije delio zalogaj hleba, on se s njima hvatao za gušu, gledao ih kroz nišan. Tito ih je naučio da smo im mi i od Nemaca veći neprijatelji!" Da li Strajinja shvata da su njegovi pobedili, ali da srpski narod nisu osvojili; u dušu mu nisu prodrli...? "Jer njegov rat nije naš rat, mi smo svi bili na drugoj strani... (...) ceo im je svet priznao pobedu, mi jok!" Politički komesari su ga naučili tamo negde u Bosni da su Kralj i Draža najveći neprijatelji borbe za oslobođenje, ali ovde u Jarećim Brdima to ne važi! Epizoda se završava padanjem partizanskog majora u nesvest.

Izveštačeno i nefunkcionalno deluje ujakova (ujak je u porodici najškolovaniji, pre rata je započeo da studira prava) tirada o opanku i šajkači. Dok je gledao majora Strajinju u uniformi, ujak je odjednom shvatio zašto su naši izgubili rat: zbog uniforme! Između odevanja našeg Šumadinca i četničke uniforme nije bilo nikakve razlike. "Nas je šajkača žive zakopala!" Jer "svi su udarili na šajkaču: Nemac i Mađar, fašista i komunista, Bugarin i Šiptarin, Tito i Pavelić, Hitler i Staljin, pa kako da Čerčil ostane po strani? On je Dražu odbacio i zbog šajkače, zbog čega bi drugog! Da je glavu omotao čalmom, bolje bi prošao. Na šajkaču ustade i jedan deo Srba, pa što drugi da je poštuju i štede..."

"Šajkača i titovka, to su dve vere, dve različite i nepomirljive ideje, dva pogleda na svet: jedan kućni i domaćinski, drugi beskućnički i svetski."

"Čim Srbin baci šajkaču sa glave, odrekne se polovine srpstva; već su se i po šeširima, pre rata, bolji domaćini odvajali od običnih seljaka, sa šeširom se čovek uzdizao iznad sela, a sa titovkom se uzdiže iznad cele Srbije."

Na kraju, "čeka šajkača da propadne komunizam, sam da propadne, ni u tome neće da mu pomogne." (Nije jasno iz koga vremena pisac ovo stavlja junaku u usta?)

Istakao bih i dva lepa portreta komunističkih vođa, Lenjina i Tita; prvi pravi ujak, a drugi pripovedač gimnazijalac.

Portret Lenjina. "Lenjin nije ni saranjen, - otkriva ujak, na opšte zaprepašćenje. - Njega su uvoštili i balsamovali i ispunili slamom, kao ticu-prepelicu! Bio je bezemljaš, što se kaže, ali je imao ideju kako da se organizuje poljoprivredna proizvodnja. Njegova je njiva bila cela Rusija..." Kad ga seljaci pitaju je li Lenjin isterao do kraja to što je naumio, ujak kaže: "On ne stiže, a ni narod ne izdrža. Umre, od sifilisa, ili od posledica atentata, i iste godine nekoliko miliona seljaka crče od gladi!"

Portret Tita. "Sredina veka, nasred Balkana. Središnjim putem istorije tutnji kolona motornih vozila. Napred otvoren auto, u autu stoji On. Otpozdravlja belom rukavicom, levom; desnu nije ni skinuo sa ruke. Klizi kroz mirisni lahor, onako kako se nekad probijao kroz vjetar i kroz snijeg, uz usku stazu planinsku, visoko. Pored puta stoji, ovde-onde, zablenut seljak. Gužva šajkaču."

Na kraju kolektivizacija, konačno ubijanje sela. Izgradnja zadružog doma kao spomenika komunističke gluposti. Junak romana tu igra neku ulogu, prilagođava se. Mora da se živi!

Milovan Danojlić je napisao Dodatak romanu, u kojem pripovedač komentariše događaje sa distance od pedeset godina. Već sama ta činjenica pokazuje da je pisac shvatio da mu je priča ostala nedorečena. "Ovaj dosta proizvoljan izbor prizora, zbivanja i razgovora, koji mi se čini karakterističnim ne samo za duhovno stanje i raspoloženje jedne porodice, i jedne seoske sredine, nego i šire narodne zajednice, istrgnut je iz sećanja dečaka koji je u trenutku izbijanja svetskog rata imao pet, a u času dovršenja Zadružnog doma petnaest godina." U Dodatku nalazimo psihološki i politički portret Milovana Danojlića iz devedesetih godina prošlog veka.

Danojlić kaže da je "huka aviona iz avgusta 1995, kad su Amerikanci, uz otvorenu pomoć Engleske i Nemačke, u saradnji sa Francuskom, i uz blagoslov Vatikana, lupili po bosanskim Srbima" delovala na njega kao "osvešćujući udarac u glavu". On ovo bombardovanje povezuje sa bombardovanjima srpskih gradova na kraju Drugog svetskog rata i pita se zašto su nam to radili. "Opet su nas tukli sa iste strane, i opet zbog neuklapanja u njihove zamisli o preuređenju sveta!" Ti naši nekdašnji saveznici (iz Prvog svetskog rata) "u leto 1995. su jedan manji, hronično tvrdoglav deo srpstva pokušali nagnati da prihvate muslimanski karakazan kao idealan državni okvir za ostvarivanje vekovnih oslobodilačkih težnji balkanskih hrišćana, posebno pravoslavaca! Sve te košmarne improvizacije se pozivaju na ideologiju tzv. ljudskih prava, a u stvarnosti se svode na dubok prezir prema našoj istoriji, tradiciji, vekovnim težnjama i iskušenjima, u jednu reč, prema svemu što smo bili i što možemo biti".

Razvijajući tezu o mržnji Zapada prema pravoslavlju i Srbima kao nosiocima te ideje, Danojlić se okomljava na one Srbe, njegove saplemenike, koji ne razumeju ono što je on shvatio. Ti Srbi su, u stvari, novi izdajnici! "Poziv inostranstvu za bratsku pomoć ovde je već stolećima otvoren, a poštovanje što ga neki naši prosvećeni umovi gaje prema velikim silama ide do spremnosti na prihvatanje mnogo težih kazni nego što su preventivna bombardovanja nekih tamo sela i varošica, Bogu iza nogu i Evropi iza leđa."

Danojlić se kaje što je kao petogodišnjak (!) "u potpunosti delio shvatanja i osećanja današnje liberalne inteligencije". Dok je ta inteligencija ostala na njegovom petogodišnjem nivou, pisac "Oslobodilaca i izdajnika" se osvestio, prosvetio na pragu starosti, pa se u njemu razvila "očajnička mržnja prema najvećoj sili planete". Danas ga "razjeda mržnja protiv ne znam kojeg američkog predsednika i ne znam kakvog nemačkog ministra spoljnih poslova".

Pisac se boji da srpski narod ne zaboravi šta mu se danas dešava i da "sve te upade, prepade i napade ne uzima kao neko naročito zlo". On bi hteo da Srbi "svoje potomke poučavaju da zapamte nanete udarce te da, kad im se i ako im se ukaže prilika, uzvrate ravnom merom... "

Danojlić je "dugo mislio da se zlo, koje se ne da suzbiti, mora prihvatiti i trpeti, dok danas smatra da čovek i u takvim okolnostima ima pravo na gnev i na mržnju, ako ni na šta drugo". Danas zna da "čovek ne sme u sebi da suzbije žeđ za osvetom, ni da odustane od pripremanja odgovarajućeg dočeka onim koji se, već po navici, na takve udare usuđuju". "Izgubio sam dečju trpeljivost prema velikim i jakima, zamenivši je, bar zasad, nemoćnim siktanjem i jalovim zamišljanjem protivudaraca koji moćnike izluđuju, ali se nadam da to tako, u početku, mora biti, i da će se naći ljudi kadri da moju očajničku zamisao, jednog dana, kako treba razrade i ostvare. Na bojnom polju se gube i teže bitke od ovih koje smo izgubili; naši najteži porazi su druge vrste. Oni su u prihvatanju nasilja i nasilnika, u pristajanju na tolike kaznene i sankcione zidove, u prevelikom, samoubilačkom uvažavanju neprijatelja."

Ipak, Danojlić zna da postoji "Onaj Gore, koji gleda šta se radi dok mu se ne smuči, a onda lupi po nosu onoga koji je odveć digao nos, a koga on lupi, taj se sa zemlje više ne diže... čim neko pođe da zavodi novi poredak, znaj da se počeo spuštati u bezdani ponor; dovoljno je ako se malo strpiš, jer on neće dugo!"

Ovu svoju današnju (1995) političku filozofiju Danojlić pojačava sa još dva pisma: jedno piše četnički emigrant Miloš Višnjić ujaku iz romana, koji je u međuvremenu dovršio prava i otvorio advokatsku kancelariju u Novom Sadu; drugo predstavlja ujakov odgovor na to pismo.

Emigrant iz Toronta objašnjava u svom pismu ujaku zašto je stupio u redove Draže Mihailovića 1941. godine. Smatrao je da mu je to oficirska i građanska dužnost, ali je prevideo da "državu vredi braniti jedino onda kad je većina građana oseća kao svoju. Godine 1941, u Jugoslaviji, takvog konsenzusa nije bilo". Zato je izgubio taj rat.

A kako stoje stvari danas? "Vaša štampa, vaša istoriografija, i vaša publicistika naziv izdajnika dodeljuje pre svega generalu Mihailoviću, i nama, koji smo ga od 1941. do 1945. sledili. Vi ste tri generacije mladih ljudi ubedili da je Josip Broz najveći srpski rodoljub, a general Mihailović najveći srpski izdajnik." Emigrant ukazuje na proslavu pola veka od iskrcavanja Zapadnih saveznika u Normandiju i kaže da na tu proslavu nisu pozvani ne četnici ni partizani. "Nas, dražinovce, Evropa je odavno žrtvovala i otpisala, a sad, odjednom, pokazuje da ni Titov doprinos ne ceni mnogo. Ali zato usijane glave i kod nas, i kod njih - a kod njih ih je uvek bilo više nego kod nas - nastavljaju ludi partizansko-četnički spor - ko je dao veći prilog međusobnom istrebljenju tokom građanskog rata."

Emigrant se zalaže za nacionalno pomirenje. "Trebalo bi usred Beograda organizovati Kongres našeg pomirenja." Pogađa ga što se Srbi i dalje glože. "...Tužno vas je, sa ove razdaljine, gledati kako i dalje jedni drugima vadite oči iz glave zarad tog mangupa, koji vam je i unuke zavadio! I pritom potežete argumente zajedničkog neptijatelja koji vas je, i jedne i druge, u razmaku od pola veka, istim oružjem usaravio..."

U odgovoru, ujak iz Novog Sada analizira aktuelnu političku situaciju u Jugoslaviji. Ono što su komunisti 1945. govorili o četnicima, sad se sa mnogo više prava može govoriti o njima. Sad su oni izdajnici. "Posle pobune na Kosovu, 1981, mnogi su se i među njima trgli: slepo sledeći zlog gospodara i ne misleći o onome što čine, stigli su u nacionalnu izdaju." (Uz pretpostavku da je Danojlić izmislio pismo, ono mu je poslužilo da do kraja pojasni svoj stav o tzv. nacionalnom pitanju.) On je, očito, pristalica centralizma ili unitarizma, sa Srbima kao stožerom države. "Mislili su (komunisti) da se delimičnim zadovoljavanjem separatističkih težnji umanjuje negativan naboj i stišava nezadovoljstvo manjinskog življa, izmislili su formulu bez presedana u ljudskoj istoriji: da se država dade graditi razgrađivanjem."

Tako Danojlić dolazi do Kosova. "Ravnopravnost na Kosovu nikom nije potrebna", piše ujak u pismu Višnjiću. "Što je za Srbe belo, za Šiptare je crno; i obrnuto." Ujak za to okrivljuje Tita. "...Tito je mislio ovako: donde, dokle zagorčavaju život Srbima, donde su u redu. Ako preduzmu nešto ozbiljnije, on će motkom po glavi... Svi su mislili, Tito je besmrtan; a i on se, izgleda, u to nadao..."

Konačno, kroz ujaka pisac je negativno prorokovao o događajima na Kosovu. Plašeći se gubitka Kosova, ujak piše da je Troja danas u Turskoj, Ronsevo u Španiji. Grcima je ostala samo "Ilijada", Francuzima "Pesma o Rolandu". "Tako se i nama može desiti da nam od Kosova ostane samo "Kosovski ciklus", i desetak manastira, pod zaštitom naše velike prijateljice gđe Olbrajt. U ono ostalo ionako nemamo pristupa, već danas Kosovo je naša nesreća: niko ga ne voli, a mnogi bi da ga prisvoje." Desetak godina kasnije ova prognoza će se ostvariti.

Milovan Danojlić je pronašao priče kako da se osveti onima koji su izdali Dražu, a to su bili Čerčil i kralj Petar. Za sebe kaže da je mnogo godina kasnije saznao da su "kalkulantsku izdaju ratnog saveznika u onom času osudili jedino Rebeka Vest, Džordž Orvel i Žorž Bernanos".

Prisustvovao je u Splitu kad je pijani Čerčil došao u posetu Titu. Dok se pijano čudovište klatilo na mostu od jahte do kopna, pisac je poželeo da će pasti u more, puno izmeta. To se nije dogodilo, ali ipak, jednog trenutka "pijanica se strašno zakašljala, i sve što joj se našlo u grlu, ispljunula na rever svog sakoa". Tako je Vinston Čečrčil popljuvao sebe pred Milovanom Danojlićem!

I kralja Petra, koji je nekoliko dana posle svog dvadeset prvog rođendana, pozvao svoju vojsku da se priključi Titu, zapretivši da oni, koji to ne učine, "neće uspeti da se oslobode izdajničklog žiga ni pred narodom, ni pred istorijom", stigla je zaslužena kazna. O poslednjim danima poslednjeg srpskog (jugoslovenskog) kralja, Danojlić je zapisao: "U kasnu jesen 1970. u Opštu bolnicu države Kolorado, u Denveru, primljen je bolesnik po imenu Aleksandar Petrović (nisam razumeo, pretpostavljam da nije greška, moguće je da je kralj upisan pod tim imenom), belac, rođen 6. 9. 1923, u Jugoslaviji, star 47 godina, never married, bez socijalnog osiguranja, nepoznatog zanimanja, oboleo od hronične ciroze jetre i od povrede mokraćnih kanala. Trećeg novembra 1970. bolesnik je umro. Tako je otišlo sa sveta ono što je, posle niza nesrećnih lomova, ostalo od poslednjeg jugoslovenskog Kralja. Petar Drugi Karađorđević umro je mnogo ranije, 12. septembra 1944, onog dana kad je preko londonskog Radija pročitao govor koji mu je sastavio jedan od najvećih državnika Dvedesetog veka, ser Vinston Čerčil."

Ne ulazeću u Danojlićevu političku filozofiju, hteo bih da zaključim da on grdi partizane najviše zbog toga što su mu uzeli njegovo seljačko detinjstvo.

Kao i kod Ćosića, politika je pokvarila književnost.

ŽARKO KOMANIN : GOSPOD NAD VOJSKAMA

Roman Žarka Komanina „Gospod nad vojskama" objavljen je u beogradskoj Prosveti (u to vreme elitnom izdavačkom preduzeću) 2001. godine, dakle u vreme kad je komunistički režim Slobodana Miloševića bio već pao. Stoga se ne može smatrati smelim prodorom u zabranjenu temu, Komanin tu dosta kasni. (Primera radi, ja sam četničku temu otvorio romanom „Braća Jugovići" još 1990. godine, a nastavio romanom „Crni dani Rake Drainca" 1997. godine.) Komanin kaže da je ovaj roman nosio u sebi punih četrdeset godina, a da ga je pisao deset godina. Pisac je smislio roman još 1954. godine u rodnoj Drenovštici, a završio ga je 1994. godine u Parizu. „S mukom i bolom", kaže Komanin.

Kad sam pogledao gde je sve Komanin pisao svoj životni roman, bio sam zaprepašćen: Drenovštica - Nikšić - Beograd - Podgorica - Cetinje - Kijev - Moskva - Beč - Minhen - Stokholm - Njujork - Detroit - Čikago - San Francisko - Los Anđeles - Montreal - Toronto - Grenobl - Pariz. Kako se roman ne piše u hodu i prolazu, znači da je pisac u svim tim mestima živeo. Pa se samo po sebi nameće pitanje ko mu je finansirao taj boravak, ili koja je uloga komunističke države u Komaninovom ekskursu?

Bilo kako bilo, tek, „Gospod nad vojskama" je četnički roman: u građanskom ratu u Crnoj Gori (gde se radnja romana dešava) drži četničku stranu. Slobodno možemo da kažemo da je u tom pogledu Žarko Komanin antipod Mihailu Laliću: obojica opisuju iste događaje, Lalić sa partizanske a Komanin sa četničke strane.

Posle čitanja ovog romana postaje izvesno: Komaninovog oca, učitelja u Drenovštici Spasoja, ubili su komunisti.

Pre nego pročitam roman za Čitaoca, da kažem nekoliko reči o njegovim umetničkim dometima, mada to nije cilj ovog pisanja."Gospod nad vojskama" je više istorijska čitanka nego roman, kazivanje je iz druge ruke (kao kod Antonija Isakovića), što priču čini više objektivnom nego subjektivnom, što je dobro za istoriju ali nije za književnost. Inače, Komanin veoma lepo pripoveda, ali je izostao pravi doživljaj. Problem je u tome što istoričar smeta piscu i obratno. Stoga je izostala dublja sociološka i psihološka analiza građanskog rata.

Tematika Komaninovog romana je građanski rat u Crnoj Gori 1941-45. godine, dat hronološki po godinama (otud petoknjižje). Glavna ličnost je četnički komandant Jakov Rujanić, oficir bivše Jugoslovenske vojske, kao nosilac nacionalnog bića Srba iz Crne Gore. Kao i ceo pokret kome je pripadao, Jakov doživljava tragičnu sudbinu poražene strane u građanskom ratu, pa je „Gospod nad vojskama" u stvari tragedija četničkog pokreta.

Sin koji posle četrdeset godina traga za svojim ocem (Simon) priča njegovu istoriju, ali i istoriju četničkog pokreta u Crnoj Gori. Tu priču je morao da skriva u devet jama iz straha od komunističke vlasti. Pobednici su pobeđenog proglasili izdajnikom i to su kanonizovali. Sad je rešio da progovori o „diobama, revoluciji i kontrarevoluciji".

U prvom petoknjižju vidimo porodicu Jovana Rujanića iz Pelinova na početku rata. Postavlja se pitanje o smislu rata. Oficir Jakov, tradicionalista, iako je u mnogo šta posumnjao, zastupa tezu da treba pružiti otpor italijanskom osvajaču po svaku cenu. U tome ga podržava otac Jovan, stari ratnik iz Prvog svetskog rata. Međutim, najmlađi sin Vladimir, očito pod uticajem komunista, smatra da za takvu državu ne treba ratovati. Dolazi do političke podele u porodici Rujanića.

Glavni zagovornik komunističke ideje u Pelinovu je Matija Mrkić, sa čijom ženom Ilinkom živi Jakov. (Šema iz „Tihog Dona",) Matija odvraća Pelinovljane da idu u vojsku i ratuju za monarhiju i buržuje. „Za čijeg kralja i za čiju otadžbinu", govori seljacima. A Vlaimir Rujanić dodaje: „Ratovaćemo za novu sovjetsku vlast ako Rusi zarate!" Tako izgleda komunistička propaganda u Pelinovu. Oficiru Jugoslovenske vojske ne ide u glavu da je nekome tuđa otadžbina milija od svoje. Za njega je najvažniji spas otadžbine. Kad komunista Matija Mrkić, koji rovari u jedinici kojom Jakov komanduje, kaže da za ovakvu otadžbinu ne treba ratovati i da je treba srušiti, komandant mu uzvraća da „otadžbinu treba braniti kakva je da je".

Komanin dalje opisuje borbu Jakovljeve čete na frontu prema Skadru. Ali vojska se raspada iznutra. Kad se pronese vest da su kralj i Vlada pobegli iz zemlje sa aerodroma na Kapinom polju kraj Nikšića, front pada. Komunisti mogu da trijumfuju, Jugoslavija je kapitulirala.