Natrag

Lapovo

Prvi maj: I štrajk glađu se može iskoristiti kao dobra propaganda

 

Kreveti puni praznih stomaka

 

Štrajk glađu koji treba da počne... Nije počeo, samo je misao o štrajku smoždila i isušila radnike. Štrajk glađu - to od postanka Lapova nije bilo. Oni su građevinski radnici, pored Morave, iz Lapova i okoline. Ljudi od karaktera, Morava obavezuje. Ovo je Lapovo, oni ni na poslu ne znaju  da zabušavaju. Misle, da će onaj ko ne umre pokvariti štrajk

 

Miodrag Milojević

Kao kocka leda misli klize belom linijom pruge, tope se. Kocka leda na vreloj ravnici  gvožđa. Zelena pijaca skuplja je u Kragujevcu nego u Lapovu. Skuplji su paradajz, celer, spanać, zelena salata. Znači li to da  su ljudski životi tamo skuplji?
Znači. Znači. Ne znači, ali je tako.
Ovako razmišlja svaki radnik,  nekad moćnog,  danas potonulog građevinskog preduzeća, ''Prvi maj'' iz Lapova. Svaki radnik, da ga neko pita, niko ih ništa i ne pita, rekao bi bivšeg ''giganta'', dosolio bi, dao sebi na važnosti. To mu je najpotrebnije, sad kad je postao krpa. Kad je svaki potonuo kao krpa u Moravi.
Ovo je Lapovo, ravnica, zelenilo, metar visoka trava  što se povija, koprive kraj puta. Koprive šibaju u visinu, čovek je ovde manji, izgledi na uspeh tanki. Ne možeš ništa, ovde se umire tihom smrću.
Bljesnu stakla  trakom auto puta. Za Lapovom  niko da se osvrne. To je tačno, to je strašno.
Dileme nema - otpočeti štrajk glađu. Dileme ima - kako izabrati smrt koja će nekoga da gane?

U krug

Metalna crna  vrata, nalik na zatvorska,  čekala su me  otvorena. Trenutak kad se odlučuje. Niko me na zaustavlja, zašto? Zašto su vrata širom otvorena? Trenutak je takav, čeka se mesija. Mesija može biti svako, nikome ne piše na čelu.
On predsedava, on stoji pravo: - Treba da se razmišlja do sutra. Ne bi trebalo odmah da krenete. Odmorite se. O našoj budućnosti se radi. Je l' vidite ljudi da on o nama i ne razmišlja? Samo što nije napisao - prekidam pregovore za rešavanje vaših problema. Nije napisao, ali jasno se vidi.
- Drugim rečima, ko te jebe!
- Između redova...
- Ima li nadzor lekara?
- Ako se ja javim za štrajk glađu,  kazan mora da se skloni.
- Da se skloni. Tačno. To je korisno. Pojeli smo malo čorbe.
- Ja neću!
- Ima ko 'oće! Niko te silom ne tera.
- Samo jedinstvom možemo da istrajemo. On neće milom, znači mi idemo na jedan vid radikalizacije. To što preti sa stečaj, majku mu, mi smo sad gori nego stečaj. Osam plate ljudi, šta ćete gore od toga? Treba da radimo, možda, još dve godine pa da idemo u stečaj. Ako on želi da ide u stečaj,  mi ne možemo da idemo u stečaj. Razmislite još sutra, to je sad korak kojim idemo...
- Šta se događa u stečaj?
- To je važno, videćemo, piše u u Službeni glasnik, videćemo... Piše tačno, šta kome sleduje. Šta sleduje tebi sa 30 godina staža, tebi sa 20 i tebi sa 15 godina. Prema tome, i na to mora da mislimo.
Miloševo je selo kod Lapova.  - Ljudi, vi znate  da Miloševci slave sutra.
Neki glas iz mase progovara turobno: - Sretna im slava!
- Sve ove slave što dolaze, to su zavetine...
- Idemo i mi!
- Neko će da se pita gde su ti ljudi sad, Miloševci?... Oni su sa nama,  tu su oni s nama, ...Najvažnije je da su  oni s nama. Znate kako, slava je...
Ovaj odgovor što smo dobili od Upravnog odbora, navodno od Upravnog odbora... Od direktora...
Mi ćemo kratko i jasno da kažemo - gospodo, vi ste prekinuli pregovore, mi štrajkujemo glađu. I tačka. Nema ništa više.
Obrad se javlja: - Slučaj ja imam informaciju da si ti razgovarao sa njim telefonom . Da je on tebi rek'o, nalazi se na sastanku.  Pregovori se vode.  Neće biti onako kako ste tražili, ali biće nešto...
Jedan glas dobacuje: - Nešto?  -  To je ništa...
Obrad se bori: - Kaži ti meni sad,  kad je rek'o ''nešto'' -  što sad ništa?
Drugi ratnik: - To je ništa, to je ništa. On laže uvek, on laže uvek...
- Brka mi zamera što ga zovem, ja ga teška srca zovem, je l' znam čim ga pozovem on slaže.
- Kaži mu. Bre, direktore što rekoste ''nešto'', a sad ništa? Kaže da nije mog'o da ostvari ni prodaju ni proizvodnju...
- Šta je sad?
- Hteo sam da pitam za ovo, štrajk glađu i ovo dalje,  je l' ima neka procedura.
- To je jezivo. Jezivo. Ja neću..
- Niko te, bre, i ne tera. Da vidimo da l' imamo uslove, šta je sa lekarskim pregledima, da se prijavimo... Ja mog se prijavim,  al' nisam zdrav. Nemo da ugrozimo nečiji život, da nosimo na duši nekog čoveka. Do kraja života da ga nosimo na duši... Da vodimo računa...
- Ljudi, ja kad kažem štrajk glađu, ja nisam za štrajk glađu... Ali na to me tera, on . Je l' u ovoj Srbiji samo ako se štrajkuje glađu nešto se čuje...
- Nešto treba da preduzmemo..
- Ljudi, gledao sam, gledao sam... Ono je jezivo. Ko nema srce, nemoj, nemoj... Ko nema srce, nema šta da traži.
- On nema srce. Nema on srce!
Prostorija je mračna. Dva tamna lika sijaju u znoju. Zatišje. Tišina je odnekud ušla ili je mačka. Jedan glas kao da se sa neba spustio.
- Ljudi su namučeni. Nemo ga mučiš dalje. Nemo ga teraš da umire. Nek dođe neki da kaže nešto, ovde.
- Ne možemo mi ništa,  do kraja veka.
Krug je uvek, krug je svuda isti. Isti je krug, događa se ista priča,  na pogrebu i ovde. U sredini sveštenik, ljudi su ozbiljni. Po krajevima se može čuti šapat, razgovor.

 

Slikanje za banderu

 

Tražio sam Stanislava Vulijanca, radnika ''Prvog maja'' zbog fotografisanja. Zakazala tehnika, fotografije neuspele. Malo smeha, sad, kad je najteže, daj malo smeha.
- Njega ni foto-papir neće da trpi, nemo da škljocate džabe.
-  Vulijanac, traže te novinari radi slikanja za banderu.
- Gledaj u aparat. Šta gledaš u mene!
- Slikaj ga za banderu, jebem ga usta!
- Vulijanac, i aparat si pokvario!
- Gde njega nađeš da slikaš? To je najgori čovek.  - kaže portir u uniformi.
- Najbolje je pričao.
- Bre, ćuti. On ubačen. On radi za njih.
Vulijanac pita može li ovde u masi? Može. Shvatam da mora. Radnici će  posumnjati da u izdaju, da je čovek zaista ubačen. Posao stoji, firma ne radi, sad radi mašta. Sumnja je na početku, živci na kraju.
Od 265 štrajkuje nešto manje od 200 radnika.
- De Simče sad, jebem mu karanfil!
Pred  Upravnom zgradom ''Prvog maja''  poređani bicikli. Bicikli se spojili pa to deluje kao metalna ograda Unutra se odvojila radnička drama. Odvojila se prolaznika, automobilskih guma, plastičhih creva za polivanje, od celog sveta.
- Je l' ima prijavljenih za štrajk?
Javlja se moj sagovornik. Najstariji radnik: - Stekao sam uslov za penziju, žena mi bolesna, ja samo da idem pod voz.
Odlučno kaže: - Ja sam prvi. Ozbiljno ti kažem.

• Pa ne vredi. S njim ne znam šta da se radi....

''Vreme je za akciju. Stručnost ispred politike''. To vidi svako izađe na sunce.  Kao sunce da je naslikalo. Direktno preko ulice stranačke  su prostorije G 17 +.
Vreme za akciju? Prvo kazan mora da se skloni. Neko  sumnjičav mogao bi da posumnja, i u ljude i u kazan.
Štrajk glađu je procena, ujedno i ucena. Legneš, pokušaš da umreš, pa ustaneš, ideš dalje. Oni ne misle tako. Štrajk glađu ujedno znači smrt.
Napolju sunce sija, diže se zelena trava. U Lapovu sam, gde nema alternative. Nema odustajanja. Koji legne mora i da umre.

Trumanova jaja

 

Radnici ''Prvog maja'', svake noći  sanjaju isto. Sanjaju popa, pogrebnu povorku, komšije se krste, bacaju plave stodinarke. Sanjaju i sveće. Nek gore sveće, nek izgore sveće!
A sreća je bila došla pod prozore,  gde stoji saksija sa muškatlom... Došla kao nezvani gost.
Došlo je u Lapovo nešto kao Trumanova jaja. Pred fabriku građevinskog materijala, kao jato roda,  spustilo se gradilište. Kao iz padobrana, jednog jutra, palo veliko gradilište. Jedan radnik tako i reče: -  Ovo ti je,  ko kec na desetku!
Kao što pokazuje fotografija, strelice ukazuju na položaj jedne i druge firme, u ravnici, gde zemlja utanja koliko je crna. Pored  fabrike građevinskog materijala ''Prvi maj'' nacrtalo se  veliko gradilište. Došla firma ''Kromašpan''. Nagađalo  se da je ''Kromašpan''  austrijska firma, ali po registracima automobila, što su  kao čamci nasukanim duž valovitog puta, po govoru radnika, slovački jezik dominira, reklo bi se da je firma slovačka.
''Prvi maj '' bi mogao da radi za komšijsku firmu, ograde  se  kao prsti dodiruju negde u daljini, da zaposli još par stotinak radnika.
Znači, sve kako se samo poželeti može: - Jeste! Al vlasniku je stalo da da proda 300 hektara zemlje, proda fabričke hale, one su montažne i  da pobegne.
''Kromošpan'', buduća fabrika medijapan ploča, velika investicija,  procene idu od 350 do 450 miliona evra. Kabine kamiona rone iz blata. Ozbiljna investicija ne  zahteva ništa posebno, nikakvu infrastukturu, asfaltiranje, trotoare. Beli kamioni iskaču kao beli, ošamućeni zečevi. Krik fazana pored žice. Svetli plavo perje.  Beton se dovozi iz Kragujevca Male Krsne i Smedereva. Preduzeće ''Prvi maj'' poznato je po betonu. Mešaone stoje u travi, pustoš. Radnici iz Niša, Smedereva, Velike Plane, Kragujevca,  su ovde su  našli posao. Vidi se prema registracijama nanizanih automobila.
Bog je mazao, firma ''Kromašpan'' dole. Keš lova, nismo prodali ni kubik šljunka, mi sedimo. Naši poslodavci - ništa. Znači, njemu opšte nije stalo do radnika.  Da ova firma radi. Mi imamo dve šljunkare.

• Radnici su, naravno,  u pravu. Iz žbunja iskače

piramida od peska visoka deset metara. A pesak za separaciju, u građevinskom žargonu ''kec'', najbolji je moravski pesak. Proizvodi ''Prvi maj'', Lapovo.
Ne proizvodi se tu ništa, pesak se prosto zahvati kašikom. Voda ga pere.
- Imamo četiri kamiona ''maza.'' Kamioni leže na placu. Vlasnik samo da je izdao kamione, utovarivače.... Kamioni bi zaradili plate za stotinu radnika. Eto koliko on razmišlja. Da je izdao  mašine za iskop zemlje jedan radnik bi zaradio  dvadeset naših plata.
- Svi ovi ljudi što su došli da štrajkuju. Mi smo udarili u dno, ljudi. Mi više nemamo gde. Nama je došlo dovde! Prosečna starost četrdeset,  pa naviše. Neko stekao uslov za penziju. Neće ni da obrade.

 

Nebeski radnici

Stanislav Vulijanac je čist ko belutak iz Morave, dobar i naivan do suza, žali se na sreću: - Nismo imali sreće da nas kupi neki gazda. Da nam bude dobar gazda. Ova firma bila bi najbolja u regionu, jer mi imamo sjajne ljude i nebeske radnike.
Direktor je okupio radnike: - Slušajte, biće ovde mnogo posla. Za ''Kromšpan'' treba da vučemo materijal. Radiće se subotom, nedeljom. Jeste li spremni?
Stanislav Vulijanac gleda kroz prozor:- Posle deset dana - ništa. Ništa. Ko malo dete. Turiš mu  lažu u usta, malo ga prevariš.
Gledali su se, gledali, gledali... Gledalo se gradilište sa radnicima. Oči sijaju, niko ne sme da priđe: - Imamo elektronsku skelu preko Morave  vuče dva kamiona puna šljunka. Separacija, i to se proda. Vlasnika sad zanima  zemlja. Trista hektara protiv Morave. To je Žikica  Milojković kupio 300 hektara zemlje za separaciju.
Tretiraju ih kao nedorasale od privatizacije 2006. godine. Radnici počeli razmišljaju kao deca:. Ili je samo Stanislav Vulijanac detinjast:  - Ako  mu se ne isplati da radi, on neka me plaća. Ja ću da sedim.
Vlasnik neće da plaća nego direktor kaže. - Idi, pa se se snalazi. Ako negde ima bolje ti idi.
- Direktore, da se dogovorimo. Daj sto evra po godini staža pa idem kući...
- Nema ništa! Beži! Nema ništa, nema ništa...
Agencija za privatizaciju krije vlasnika. Vlasnik je neki nepoznati vlasnik. Vlasnik zove radnike na posao da ne trpi proizvodnja. Plate, ako bude, biće plate. Kad bude. A ako ne bude, opet  neko mora da radi.
Jedan radnik, pogled mu se zalepio za prozor, samo je ćutao.
- Ovo su ljudski izrodi!
Stolica ostade prazna. Radnik ode.
Dubok uzdah: - Ne piše nam se dobro. Mi znamo da nam se ne piše dobro. Ali smo spremni na sve.
Bio sam među radnicima istog dana kad je direktor stigao na pregovore. Radnički predstavici  polaze: - Ljudi, mi idemo. Ako počnu da palamude nešto... Slušajte, mi nemamo ni volju ni želju da se zajebavamo s vama. Šta nudite, imate li vi rešenje
Bulinac, ti ostaješ? -  neko reče  zaverenički.
      - Ovo su ozbiljne stvari. Teško. Pa znamo mi da je teško. Slušaj, prošli put smo slušali demagogiju. Sad nećemo. Direktno, konkretno - šta nudite? Narod je radio, vi ste narod prevarili.  Nije ovo pozorište da glumite.
      - Predsednik opštine Lapovo je posrednik u pregovorima: - I on je glumac. Reći ćemo i njemu da više ne glumi. Dragane Zlatkoviću, neke stvari teško će da pogode i tebe.
Radnici štrajkuju u Upravnoj zgradi, dok betonjerku čuva obezbeđenje: - Tu smo sad. Nemamo potrebe da idemo u betonjerku. Da smo otišli tamo, zatvorili bi se u geto, niko nas u onom korovu  ne bi našao.. Ne smeta nam obezbeđenje.
Radnici su poručili:  - Sedite tu. Budite vi obezbeđenje. Ako mi krenemo, vi se sklonite u stranu. Tu smo sad, pa šta budemo rešili.
Mladi radnik je odlučniji: - Nek on izvadi šta će da izvadi. Njih petorica ne mogu da zadržati deset radnika.
Prošle godine plate su izborene štrajkom: - Vlasnik je digao kredite i krenuo u realizaciju kredita. Da bi nastavio posao dalje,  imao je ugovoren posao, dao je plate, onda nije imao kud. Da smo tad nastavili štrajk, privatizacija bi bila poništena. Tu smo se prevarili teško.
Isplaćeni smo tako smo tako što je vlasnik prodao za milion evra stovarište na dobroj lokaciji u Kragujevcu. Stovarište kupila hrvatska ''Idea.''
Istekle su dve godine. Agencija za privatizaciju neće da kaže ime vlasnika.
Zvanično vlasnik je ''Auto - Vojvodina, Dunav grup.''
- Predsednik Upravnog odbora je neki Milomir Joksimović, zvani Miša Omega iz Zrenjanina. Raspitivali smo se po Zemunu, Novom Sadu, Beogradu. Poznat je kao Miša Omega, pod pravim imenom nepoznat. On je predsednik, dva sina su članovi Upravnog odbora.

 

Nekad bilo, a sada...

Vulijanac se vraća u prošlost: -  Kad sam ja doš'o u ''Prvi maj'' bila je samo jedna šupica. Kad je on, pre 37 godina, doš'o nije bilo ništa. Šta je sve uradio Žikica Milojković... Neću da kažem Žikica, nego mi, s njim na čelu. Al' je znao da rukovodi. Nismo mi imali neke plate ni onda, al si mogo da uzmeš na veresiju u Svilajnac i u Batočinu i u Raču. Samo kažeš, radiš u ''Prvi maj.'' Davali su na reč, imali su poverenje.
- Mi smo u SFRJ imali izvoz, gradilište u Libiji!
Sa radnicima razgovaram u prizemlju dok gore, na spratu, sedi Gordana Stanojević, šef računovodstva. Direktori su u Beogradu, navrate povremeno: - Pošto je išla na seminar ona zna kako se vrši obračun plata. Ona platu obračunava ispod minimalca. Zvali smo inspekciju, dolazla je inspekcija bezbroj puta. Nikad ništa.
- Ona to radi po nalogu direktora.
- Ljudi, mi nemamo državu.
- Ona je šef računovodstvo, muž joj je u betonjerku direktor.
-  Prolazi ona ovuda. Niko je ne smeće. Svaki čovek odlučuje o svojoj sudbini. Neka joj služi na čast. Ona i još neki dobili stanove, kuće, pre dve godine. Za 15 hiljada evra kuća od 200 kvadrata u Kragujevcu!
- Ko? Ja bi je besio!
Računovodstvo, komercijala, ne štrajkuju. Primaju li oni plate?
- Mi to ne znamo. Može da im gurne u džep. Mi to ne vidimo. Dobili su prošle godine 20 posto stimulaciju, nagradu što ne štrajkuju.
Džip na misteriozan način nestao iz ''Betonjerke''. Čiji je džip?
Jedan radnik viče: - Čiji? Prvomajski! Drugi  su ga nadglasali: - Ne zna se, ne zna se...
Sporo prolazi vreme. Štrakbreheri optužili radnike - ometaju ih u poslu. Mada ništa ne rade.
      - Mi smo posle išli od radnika do radnika sa papirom. Svi su potpisali da ih mi ne ometamo. Šefica računovodstvo nije. Što skida plate ispod minimalca.
Veroljub Milojković je unutrašnja kontrola, šef obezbeđenja i doušnik. Verovatno lekari naplaćuju i bolovanje. To je tajna.  Radnici,  da im porodice prežive, uzmu bolovanje pa rade privatno. Veroljub Milojković šeta Lapovom i gleda u nebo.
Šta se događa kad se pogledi iznenada sretnu. Do sada se ni jedan radnik nije pao sa visine od straha. - Nije nijedan. To znači da ima Boga. Samo nas Bog čuva i mi se čuvamo....
- Ako su radnici glupi,  Agencija za privatizaciju mora da zna ko je vlasnik...
Minus u prodavnicu  u banku mora da rešiš! Niko više ništa ne daje, oni su puni tih veresija!
Razgovor se vodi uz prisutvo čovek iz sindikata. Funkcioner. Klima glavom, razmišlja funkcionerski: - Imao čovek viziju, imao pare...
- Nama treba neki Putin da izađemo iz krize - reče Vulijanac.
- Vulijanac, izađi napolje. Čeka te Putin.
Štrajk u kragujevačkoj fabrici kože produžila je televizija za tri - četiri dana. Dogovor je već bio postignut. Trebalo je produžiti priču  da se Vlada predstavi u najboljem svetlu, kako je humana, kako brine o radnicima. I štrajk glađu se može iskoristiti kao dobra propaganda.
Slika, naravno, ne dolazi u obzir. Ko  pogleda sliku pomisliće da u Vladi sede monstrumi koji muče  jadne  ljude.
Posebno je teatralan završetak štrajka. Svetozar Vujanić, prestavnik radnika fabrike kože, pruža ruku poslodavcu i kaže: - Dabogda ti zlato poteklo iz fabrike...
Ne znam da li je zlato počelo da teče.
Režirana predstava. Cilj je da se  vlasnik Jovan Aleksić predstavi kao dobar čovek koji brine o radnicima. Radnici, koji su se digli iz kome, prosto ga obožavaju.
Doprinosi radnicima ''Partizana'' uplaćeni su sa zakašnjenjem od nekoliko dna. Aleksić je objasnio - zato što kreditna sredstva nisu uplaćena na vreme.
Kreditna sredstva? Pare su, znači, ipak stigle iz Vlade. Ne zaboravimo, postoje takozvani nepovratni krediti.
Radnici zahvaljuju poslodavcu, jer će koliko sutra, desetine hiljada radnika otpočeti štrajk glađu. Kreveti će biti puni praznih stomaka.
Stigla je direktiva. Stani pred kamere i reci: - Dabogda ti zlato poteklo iz fabrike.
- Važi. Ako mora, onda važi.
Prst radnika iz Novog Pazara, prst je u oko Vladi.
Radnički prst uopšte ih ne zanima. Ipak je taj prst napravio dramu. Za vlastodršce bi najbolje bilo da nema celog radnika. Ipak, utisak je bio snažan. Pomislili su na svoje prste. Onaj ko je spreman da sebi nanese takav bol spreman je da i drugome nanese nepravdu ili pravdu.
Štrajk glađu u ''Prvom maju'' odlaže se do daljnjeg. Stigle su delegacije koje će pronaći pravog vlasnika. Stigla su  obećanja.
Među radnicima je i jedan dečak. Sin nekog radnika. Lice mu sija od uzbuđenja, sijaju oči. Dečak napeto osluškuje. Dečak je upamtio svaku reč.
Znam, dečak će jednom napisati roman o drami pored kazana.
- Ovo su ljudski izrodi!
- Ljudi su  namučeni. Nemo ga mučiš dalje. Nemo ga teraš da umire.
To će biti poruke romana.
Dečak je sve video! Dečak je video i mene! Dečak će da napiše! Dečak uči da piše ćirilicu i latinicu.
Ima šta da se piše.

 

 

 

 

 

Natrag