Zrenjanin
Žrtve kriminalne privatizacije u rukama mutnih poslovođa
Kako ubiti tehnološki višak
Nakon decenije masovne
prodaje magle u beskrupuloznoj tranziciji, nižu se istinite priče o ponižavanju
i maltretiranju radnika. I zrenjaninski primeri svedoče o perfidnoj državnoj
praksi legalizovanog varanja i pljačkanja obespravljenih ljudi, ali i
nekažnjenom ucenjivanju, nasilju i seksualnom napstvovanju uz beznadežna
maratonska suđenja kojima se ne vidi kraj. Dve takve sudbine, simbolično vezane
za aerodrom i ribnjak u Ečkoj, govore o statusu srpske radničke klase koja je,
kao što se iz ovih primera vidi, ni na nebu ni na zemlji
Zoltan Horvat
Olivera Rudić iz Zrenjanina, bez
zaposlenja, samohrana majka dvoje dece, Nađe i Bojana, sa
"prebogatim" podstanarskim i volonterskim iskustvom, uglavnom ima
brda obećanja od situiranih poslodavaca kod kojih se dokazala radom. Imala je,
između ostalog, i nesreću da 2007. godine zavoli avione i jedriličarstvo na
aerodromu u Ečkoj, gde je bila na ispomoći svojoj prijateljici pri Kulturnom
klubu "Dvorska luda" na državnom prvenstvu u vazduhoplovnom
jedriličarstvu.
Dve godine kasnije, Kulturni klub je potpisao ugovor sa
Aero-klubom u Ečki čiji je predsednik Jagoš Banović Jagica, a
saradnja se odnosila na proširenje marketinških i uslužnih delatnosti.
Padobranstvo i vazduhoplovno jedriličarstvo je doživelo ekspanziju na ečanskom
aerodromu, pa je iskorišćena prilika da se po lepom vremenu uvede i noćni
start. Lova je počela da se sliva u kasu Aero-kluba i Aerodromskog preduzeća
usled velikog odziva gostiju iz Beograda, Novog Sada, Kikinde i drugih mesta
željnih nimalo jeftinih vazdušnih avantura. Jagica Banović je 22. jula
te godine, kao član reprezentacije Srbije, otišao na tronedeljno Evropsko
prvenstvo u Litvaniju, a Oliveri je kao dotadašnjem vrednom volonteru, ovaj put
za pare, ponudio posao koji je podrazumevao smeštaj u spavaonicama i brigu oko
ishrane terenskih radnika iz privatne subotičke firme vlasnika Zorana Musića
angažovanih u fabrici ulja Dijamant.
- Jagica mi je usmeno predložio da cifra po danu boravka
bude 5 evra, nakon čega sam Musiću saopštila da će ugovor naknadno potpisati sa
direktorom Banovićem. Terenci su se zadržali do 9. oktobra, na kraju su ukupni
troškovi bili uredno plaćeni od strane Musića, nakon čega mi je Jagica saopštio
da napravim kalkulaciju kako bi upravni odbor overio naknadu za moj uložen rad,
kojim su, da ne budem lažno neskromna, bili prezadovoljni. Tim povodom je Dragan
Antonov, v.d. direktora Aerodromskog preduzeća, ponudio i posao potpisavši
i overivši ugovor o delu koji mi je predao na ruke...
Ali, Olivera Rudić navodi da je za samo 24 časa
nastao totalni preokret, nakon čega je shvatila da je na ečanskom aerodromu
nepoželjna!
- Niko od
nadležnih u Aero-klubu i Aerodromskom preduzeću nije hteo sutradan da primi moj
dopis o izvršenom delu, uz zatraženu naknadu u iznosu od 70.700 dinara
(tadašnjih 800 evra). Jagica i Dragan su od tog dana nedostupni za mene, pa se
pitam da nije možda razlog moje odlučno ne nepristojnim ponudama
upućenih meni sa željom da se, za početak, rukom malkice pređe preko mog tela!
Par dana kasnije, presavila sam tabak, tužila Aerodromsko preduzeće i Aero-klub
sa namerom da dobijem zasluženu zaradu. Međutim, nakon dve godine mučnog
nadgornjavanja u zrenjaninskoj palati (ne)pravde, gde sam izjave davala i po
sat vremena, ne samo što je rešenjem sudije Zagorke Živankić odbijen moj
zahtev, već mi je naloženo i da platim troškove parničnog postupka u iznosu od
32.365,60 dinara.
Ne pada mi na pamet da platim ovu skandaloznu kaznu,
nastavljam još odlučnije borbu za uterivanje tih para u naš siromašni porodični
budžet sa podstanarskim statusom i par hiljadarki mesečno od šivenja i drugih
jednokratnih poslova...
- Teško mi je da teže ne može biti, bahati i obesni
poslodavci su u ovoj zemlji zaštićeni kao beli medvedi, ali dostojanstvo mi
niko ne može oduzeti - završava svoju ispovest Olivera Rudić.
Ranko Maljković iz Lukinog Sela
danas je teško bolestan čovek sa preležanim infarktom i primer je kako čovek
može postati uličar i najureni balast u privatnoj firmi. Naime, Ranka je juna
2007. godine zadesio težak infarkt na mestu čuvara na Tisi, kod jezera Joce
Ribarskog gazdinstva Ečka, koje je trenutno u vlasništvu privatne firme Mirotin.
Po odlasku u bolnicu na lečenje, tadašnji izvršni direktor Ribarskog gazdinstva
Miloš Ćosović obećao je Ranku da će ga nakon izlaska iz bolnice poslati
u banju o trošku firme.
- Usput je od mene zatražio da privremeno iselim stvari
iz objekta na Ribnjaku gde sam boravio, obećavši da će se u najkraćem roku
rešiti moje stambeno pitanje - kaže Ranko Maljković.
- Šta sam onako
bolestan mogao, dao sam načelni pristanak, ali već sutradan, nakon odlaska na
komisiju za produžetak bolovanja, novi izvršni direktor Ribnjaka Nenad
Radulović, inače bivši policijski inspektor iz Crvenke, saopštio mi je
telefonom doslovce: da od dogovora sa bivšim rukovodiocem nema ništa, da će
ekspresno provaliti u objekat gde sam stanovao i izbaciti stvari. Još mi je
saopštio da mogu da idem gde god hoću jer im više nisam potreban.
Maljković navodi da se istog dana vratio do stana, ispred
kojeg je zatekao dvojicu čuvara iz privatne firme Polar Security.
- Grubo su mi
saopštili da je čuvarska služba sa 37 ljudi ionako raspuštena, da sam i ja
preostali višak i da su oni novoangažovani na obezbeđivanju Ribnjaka. Usput su
mi rekli da su sve moje stvari odneli u hladnjaču firme odakle ih mogu odneti,
uz pretnju da ne smem provaljivati u svoje i da je najbolje da se javim
Raduloviću. Novi izvršni direktor je baš tog dana "propao u zemlju",
pa sam bio prinuđen da pozovem zrenjaninsku policiju koja je nakon uviđaja
napravila zapisnik. Usput su me savetovali da bi bilo najbolje da odem sa
Ribnjaka, jer, kako je navedeno, ugrožavam privatni posed. Nisam imao kud,
otišao sam do hladnjače, video razbacane stvari u katastrofalnom stanju,
pokupio lična dokumenta, bez nešto novca koji je "ispario", i otišao
da budem beskućnik bez posla. Spavao sam na pijacama i u trošnoj ladi nivi,
a trenutno živim u Lukinom Selu sa statusom ni na nebu, ni na zemlji...
Danas je Maljković obespravljen i bolestan čovek i bivši
vredan, ali bolestan radnik bez igde ičega, kojeg, počev od države, niko ne pita kako mu je
niti da li je živ.
- Sudim se već četiri godine sa firmom Mirotin,
imam sudsko rešenje za izvršenje od 15. decembra prošle godine (broj 18 I
1887/10) i gomilu ispitanih svedoka koji su rekli istinu na sudu. Sve to nema
nikakvu obavezujuću snagu ni za koga u ovoj državi, na zakazana ročišta iz
Ribarskog gazdinstva ne dolazi niko, i slučaj se odlaže u nedogled.
Usput, već više od dve godine se ne zna gde je nestao
Ćosović, ali zato suvlasnik Mirotina Pavićević zna da me pošalje kod
Radulovića, a ovaj me vraća kod Pavićevića jer on kao izvršni direktor nema ama
baš nikakva ovlašćenja. I tako u krug, a ja u ovakvoj "centrifugi"
dođem kao idealna meta za sprdnju. Nemam nameru da odustanem i svojih 300.000
dinara koje potražujem izdejstvovaću kad-tad.
Maljković posebno podvlači kriminogeno delovanje
privatnih firmi poput Mirotina.
- Radulović je bio idealan izvršilac za Pavićevića i
njegove pajtaše, koje kao oči u glavi čuva, tetoši, mazi i pazi pokrajinska
vrhuška. Prvo je došao kao savetnik direktora, da bi potom zaseo u fotelju
izvršnog direktora Ribarskog gazdinstva, gde trenutno, da budem blag, vlada
teror nad zaposlenima da bi se sakrila istina o punjenju privatnih džepova
gomilama para iz donacija za izgradnju i razvoj ribnjaka. Radulović je, inače,
manje poznat javnosti i po "hrabrom obezbeđivanju" rampe vrbaškog Vitala,
kada su iz kruga tog nekadašnjeg bačkog giganta netragom odvoženi kamioni puni
robe i cisterne! Ako su ovakvi ljudi ponos i dika pokrajinskih budža, onda je u
ovoj zemlji zaista sve otišlo...
Funkcionersko (pro)padanje
Zanimljiva
su poslednja dešavanja na ečanskom aerodromu, na kojem trenutno vlada zatišje
zbog zimske pauze. Računi Aero-kluba i Aerodromskog preduzeća trenutno su
blokirani uprkos odličnom poslovanju u poslednjoj deceniji. Naime, glavni izvor
prihoda ovog inače skupog sporta je, osim vožnje sportskim avionima, iskakanje
padobranom po ceni od 300 evra po skoku. Po lepom vremenu, a prošle godine ih
je bilo preko 150, ljudi sa dubljim džepovima, posebno viđeniji državni i
pokrajinski funkcioneri, iz čistog zadovoljstva naskakali su se do besvesti,
nakon čega se sa pokrajinskih i drugih podobnih računa slivao novac na račune
Aero-kluba i Aerodromskog preduzeća. Da li su se računi plaćali i na ruke, o
čemu govore svedoci, možda ni ne zavređuje pomena. Zašto su računi uprkos
izvanrednih poslovnih rezultata blokirani, to Banović i Antonov ne saopštavaju
javnosti, a i ne mogu jer ne odgovaraju na telefonske pozive. Međutim, kada
gradonačelnik dr Mileta Mihajlov "doleti" do aerodroma svojim motorom
sa namerom da odleti u visine i tendencijom propadanja padobranom, tada se Olivera Rudić iza šanka savetuje da
umesto redovnih pića po pristupačnim cenama, nudi isto ali u ambalažama (poput
plastičnih krmača) koje Jagica posebno donosi. Nakon letenja i
funkcionerskog propadanja po lepom vremenu, obavezno sledi treće poluvreme, sa
slikanjem i pevanjem, gde su sem poslužitelja i manuelnih radnika za džabe, svi
srećni, veseli i dobro situirani.
Prosečna dnevna zarada od skakanja padobranom redovno je prelazila 5.000
evra, što pomnoženo sa preko 150 lepih dana iznosi još lepših milion i mnogo
više evra.