Natrag
Feljton
Američka prevara veka: kako je stvoren alibi za obračun vlade u Vašingtonu sa celim svetom (3)
Priznanje pod torturom
Izuzetnim istraživačkim delom, pod naslovom "11.09. Deset godina kasnije-rušenje jedne zgrade sazdane na laži" (naslov nemačkog originala: "Zehn Jahre danach-Der Einsturz eines Lugengebandes"), autori Matijas Brekers i Kristijan K. Valter, dokazuju da je prava istina o rušenju takozvanih kula bliznakinja u Njujorku u septembru 2001. godine, sakrivena. Brekers i Valter argumentovano obaraju izveštaj komisije za utvrđivanje činjenica o događajima koji su tog dana zadesili Ameriku, smatrajući da je to samo "hipoteza koja se ne zasniva na čvrstim i nedvosmislenim dokazima", i da je reč o mnoštvu besmislica, protivrečnosti i zataškavanju samog događaja. Iz prvog izdanja nemačkog originala, izdatog u Frankfurtu 2011. godine (u prevodu Milana Malenovića), magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najinteresantnije delove ovog publicističkog podviga za koji je Zidojče cajtung napisao: "Knjiga koja podstiče ne razmišljanje".
Matijas Brekers
Kristijan K. Valter
U Izveštaju Komisije nijednom rečju se ne pominje pakistanska tajna služba, ISI, blisko povezana sa CIA, a ne pominje se ni činjenica da je tadašnji šef ISI-ja, general Mahmud Ahmed, 11. septembra 2001. u Vašingtonu doručkovao sa potonjim šefom CIA, Porterom Gosom, i da je preko svog agenta, Omara Saida Šeika (uporediti glavu 6), Muhamedu Ati uručio 100.000 dolara. Da li se general Ahmed izjasnio o ovom slučaju? Nije, bar ne pred štampom, već je otišao u prevremenu penziju i do danas ni reč nije rekao o tom događaju. Prema onome što znamo, niko za to nije ni pitao.
Autorima Izveštaja Komisije ovo nije bilo „praktično nevažno"; to za njih u stvari nije bilo vredno pomena.
Blanko ček bez navođenja izvora, ipak nije nešto nevažno. Prema Izveštaju Komisije, ne postoji nijedan dokaz da su „bilo koja inostrana vlada - ili bilo koji inostrani zvaničnik - bilo kakva sredstva teroristima stavili na raspolaganje11,4 mada su autori dozvolili da postoje samo „indicije" o učešću A1 Kaide i da nemaju saznanje o finansiranju operacije.
Stoga sebi dozvoljavamo da ukažemo kako to nije od malog značaja, već je naprotiv, vrlo važno odakle potiču sredstva za finansiranje udara.
Ako Halid Šeik Muhamed to ni pod mukama nije znao, onda on ne može biti inspirator napada. Ipak, postoji neko ko zna odakle dolazi novac, i gde treba početi sa istragom. Odgovore znaju CIA, ISI i Omar Said Šeik.
Omar Said Šeik i pakistanska tajna služba, ISI, ne pojavljuju se u Izveštaju Komisije1 jer ni agenti, ni agentura sa napadima izvedenim 11. septembra nemaju nikakve veze.
Niste nikad čuli za Omara Saida Šeika? To nije čudno, ali nije ni dobro. Izložimo ukratko ono što znamo: prema vestima koje do dana današnjeg nisu opovrgnute, pakistanska taj- na služba, ISI, predala je Muhamedu Ati 100.000 dolara. Šef ISI-ja, general Mahmud Ahmed, neposredno posle obeloda- njivanja ovog zlokobnog zadatka povukao se i do danas ni reči nije rekao o tome.2
Čovek koji je po nalogu generala Ahmeda predao Ati taj novac zove se Omar Said Šeik, i krajem 2001. važio je ne samo za blagajnika, već i za učitelja terorista koji su izveli napad 11. septembra. Šeik, koji je rođen 1973. u Engleskoj, početkom devedesetih postao je „ljubljeni sin" Osame bin Ladena, a 1993. uhapšen je u Indiji prilikom pokušaja da kidnapovane britanske turiste zameni za kašmirske separatiste, i tom pri- likom osuđen je na višegodišnju robiju. Godine 1999, on je oslobođen na zahtev terorista koji su oteli avion indijske kompanije Indian erlajnz; iste godine je otputovao u Englesku gde je posetio svoje roditelje, što je za čoveka njegovog statusa sve drugo samo ne i razumljivo.
Ostaje nejasno zašto su britanske vlasti dozvolile čoveku koga su teroristi oslobodili da uđe u zemlju. Isto tako, ostaje nejasno na čijem platnom spisku je Omar Said Šeik bio u tom času. Na platnom spisku ISI-ja, CIA, MI6, ili na Bin Ladenovom?
Neposredno posle napada izvedenih 11. septembra upravo se ovaj Omar ponovo pojavio u udarnim vestima, naime kao učitelj terorista A1 Kaide, ali i kao saradnik pakistanske tajne službe, ISI. Novinar koji je prvi shvatio ovu vezu radio je za Volstrit džurnal i zvao se Danijel Perl. Perl je otputovao u Pakistan i započeo istragu. Dan pošto se pojavila vest u Times of India da je Omar Said Šeik čovek koji je predao novac Muhamedu Ati, Perl je bez traga nestao u Karačiju; nekoliko dana kasnije, naime, 31. januara 2001, on je ubijen. Video-sni- mak njegovog svirepog pogubljenja obišao je svet.
Pakistanske vlasti su 5. februara 2002. uhapsile glavnog osumnjičenog za ubistvo Danijela Perla i on je posle dugog procesa zatvorenog za javnost, kao ubica, 15. jula 2002. osuđen na smrt. Njegovo ime je Omar Said Šeik.
Tako daleko, tako strašno - ali tako jednostavno
Učitelj atentatora od 11. septembra ubio je novinara koji je njemu i onome ko je povlačio konce napada ušao u trag. Donald Ramsfeld je 25. februara 2002. potvrdio vest londonskog Tajmsa po kojoj postoji mogućnost da je Omar radio za ISI. Istu tu vest demantovao je Kolin Pauel, američki mini- star spoljnih poslova. Pakistanski novinar Tarik Ali energično se suprotstavio Pauelu na stranicama britanskog Gardijana. Tarik Ali je isticao da je Šeik iskusan pripadnik ISI-ja. Kad bi on bio izručen Vašingtonu i kad bi odlučio da progovori, doš- lo bi do prave eksplozije u javnosti".
Sjedinjene Države morale bi da traže Omarovo izručenje, jer je očigledno da se ovaj tajni agent nalazio u samom centru zavere 11. septembra, i to kao blagajnik i učitelj. Ali po čijem nalogu je delovao? Po nalogu ISI-ja, tajne službe, najvažnijeg američkog saveznika u regionu, usko povezane sa CIA? To je nezamislivo. Pogotovo bi bile nezamislive posledice kad bi blagajnik i posrednik, Omar Said Šeik, otkrio nešto drugo, različito od verzije o „ratu A1 Kaide".
Omar je morao biti ućutkan. Međutim, njega nisu mogli tako jednostavno ubiti jer se on svesno predao i bio primetno zapanjen kada mu je izrečena smrtna kazna. Posle izricanja ove kazne on je prvo pretio sudiji, a onda porekao svoje pri- znanje. Prema tome, on je još uvek mogao biti izručen SAD i mogao je tamo biti saslušan. To se nije desilo.
Jer, pošto su stvari dobile tako opasan obrt, monstruozni problem ,,Omar" odstranjen je na upečatljiv način - što su detaljno dokumentovali Haim Kupferberg, Pol Tompson, kao i mi na drugom mestu. Izložimo čitavu stvar u kratkim crtama...
Tokom procesa koji je u Pakistanu vođen protiv Omara - pripadnika Al Kaide, CIA i ISI-ja, i Perlovog ubice - pojavio se drugi blagajnik i čovek koga je Osama bin Laden označio kao ,,inspiratora" 11. septembra - Halid Šeik Muhamed. On je neposredno pre toga u medijima označen kao desna ruka Osa- me bin Ladena. Umesto da se posle toga sakrije, on je novi- naru Al Džazire Josri Fudi dao opširan intervju (na tajnom mestu).10 Konačno ga je 11. septembra (sic!) 2002. uhapsila pakistanska specijalna policija, zajedno sa Ramizom Bin al- Šibom, navodnim bliskim saradnikom devetnaestorice pilota samoubica. Neki fotografi su prisustvovali toj raciji, pa su nji- hove upečatljive fotografije obišle ceo svet,11 a svetska štampa je javila da je zagonetka 11. septembra gotovo potpuno rešena: „Ako je istorija 11. septembra 2001. dosad bila zagonetka u kojoj su nedostajali neki suštinski elementi, sada je slika događaja, prema izjavama, gotovo potpuno sklopljena - u nekim delovima, do najsitnijih detalja.
Istina, navodno još uvek živ, Halid Šeik Muhamed, uhvaćen u kandže saslušavanja, preko davljenja vodom, u Gvantanamu, nije ništa važno mogao da otkrije (uporediti glavu 7), ali je istinski problem otklonjen njegovim pojavljivanjem. Naime, otklonjen je Omar Said Šeik.
Kako?
Tridesetog septembra američka novinska agencija Junajted pres internešenel (UPI), iz dobro obaveštenih krugova prenela je sledeću vest: „Prema iskazu dvojice pripadnika CIA, reporter Volstrit džurnala, Danijel Perl bio je na tragu čoveku koji je planirao otmice aviona i napade izvedene 11. septembra na Njujork i Vašington kada je u Pakistanu otet i ubijen.
To nije bilo ništa novo, ali je potpuno bilo novo ime čoveka kome je Perl bio na tragu. Prema Junajted pres internešenelu, taj čovek se više nije zvao Omar Said Šeik već Halid Šeik Muhamed.
U Junajted pres internešenelu sažeto je objašnjeno: mada je javljeno da postoje još četiri čoveka koje je pakistanska policija uhapsila u vezi sa Perlovim ubistvom, onog časa kada su novo-osumnjičeni, Halid Šeik Muhamed i Bin al Šib izvedeni pred sud, postupak protiv prvobitno osuđene četvorke morao je da se obnovi pošto su nove činjenice optužbu protiv Omara Saida Šeika učinile bespredmetnom.
A Omar?
„...Priča deluje kao potpuna izmišljotina"
S pojavom Halida Šeika Muhameda sredinom 2002, Omar Said Šeik nestao je iz vesti - a sa njim i čitav niz indicija koje su ukazivale da su CIA, ISI i A1 Kaida tokom priprema za 11. septembar održavale izuzetno bliske veze. Smrtna presuda izrečena Omaru ni do dan-danas nije izvršena. On navodno sedi u pakistanskom zatvoru, i četrdeseti ili četiristoti put čeka na obnovu sudskog postupka. Vlasti Sjedinjenih Država nisu tražile njegovo izručenje zbog učešća u napadima izvršenim 11. septembra.
Jula 2004, Majkl Mičer, član britanskog parlamenta i mini- star prirodne okoline u Blerovoj vladi, u intervjuu datom Gardijanu, podsetio je na ovaj neobičan slučaj i ukazao da je sasvim neuobičajeno što ni general Ahmed ni Omar Said Šeik nisu zbog 11. septembra optuženi i izvedeni pred sud.15
Ipak, možemo poći od toga da je Komisija za 11. septembar uzela u obzir ove priče. Ili, možda nije?
U avgustu 2006, Li Hamilton, predsedavajući Komisije, na promotivnoj turneji povodom knjige Bez presedana koju je napisao zajedno sa Tomasom Kinom, dao je izjavu o tome. Upitan da li je Omar Said Šeik onaj čovek koji je Ati poslao 100.000 dolara, on je odgovorio: „O tome ne znam ništa". A kada ga je novinar CBS-a, Ajvan Solomon, upitao da li je Komisija istraživala moguće učešće ISI-ja u napadima, Hamilton je odvratio: ,,To je moglo da se desi. Ne sećam se da smo o tome nešto napisali u izveštaju. Može biti da jesmo ali ja se ne sećam."
U Izveštaju ipak nije pomenuta ta veza mada je Komisija već u aprilu 2004. priložila dokumente prema kojima su bivši šef ISI-ja Hamid Gul i agencija bili umešani u izvođenje napada od 11. septembra. A Omar Said Šeik se ne pominje u zvaničnoj istrazi. Međutim, ipak znamo u kom zatvoru se nalazi. Navodno. A Pakistan, naš verni saveznik u borbi protiv Al Kaide, tog zločinca bi rado izručio. Međutim, to bi neko morao da zatraži od Pakistana.
Šest nedelja pre nego što će biti ubijena u Ravalpindiju, novoizabrana predsednica pakistanske vlade, Benazir Buto, dala je intervju novinaru Dejvidu Frostu. Kazala je kako je Omar Said Šeik čovek koji je ubio Osamu bin Ladena. Frost nije postavio dodatna pitanja, a Benazir Buto svoje tvrđenje nije ponovila. Za Bin Ladena se i dalje smatralo da je živ, a Omar Šeik nije smatran nevinim. Inspirator 11. septembra, Halid Šeik Muhamed (HŠM), dao je detaljno priznanje posle hapšenja.
Pošto je Osama bin Laden svako učešće u događajima 11. septembra više puta kategorički porekao (uporediti glavu 4) i pri tom sredinom 2002. dao čitav niz dokaza protiv pakistanske tajne službe, ISI, i Omara Šeika kao inspiratora 11. septembra (uporediti glavu 6), iznenada se pojavio sasvim novi idejni tvorac 11. septembra - Halid Šeik Muhamed. Na jednom skrivenom mestu, HŠM je priznao, kao što smo rekli, novinaru Josri Fudi1 da je on planer i finansijer napada, posle čega su mu CIA i ISI ušle u trag i uhapsile ga u Karačiju.
Ko je i kada to učinio, ostaje zapanjujuće nejasno. Jer, prvo je 16. juna 2002. javljeno da je HŠM uhapšen u Karačiju, onda da nije uhapšen, pa je 11. septembra 2002.3 ponovo javljeno da je uhapšen, opet u Karačiju, ovog puta zajedno sa otmičarom koji se skrivao s Ramizom bin al Šibom,4 što je ipak ponovo osporeno. Izjave su se kretale od ,,još uvek nije" i „možda je umakao" do izuzetno dobro dokumentovane tvrdnje „ubijen je i pokopan".
Pošto su strani novinski foto-reporteri slučajno prisustvovali raciji i snimili Bin al Šibovo hapšenje, mesto gde je HŠM boravio (u bekstvu, na groblju ili odavno u Gvantanamu) ostalo je nepoznato sve do početka marta 2003, kada je po treći put javljeno da ga je pakistanska tajna služba uhapsila, ovog puta u Ravalpindiju; da je FBI potvrdila taj datum to treba pripisati činjenici da je on pružio veliku pomoć avganistanskim vlasti- ma. Godine 2006. autori Izveštaja Komisije potvrdili su da je osim FBI-ja pomoć pružila i CIA i ponovo su premestili mesto hvatanja - od Ravalpindija u Karači.
Svedoci su i ovog puta izvestili da HŠM nije uhapšen; kao tačna mesta hvatanja pominjane su različite adrese; osim toga, Mustafa al-Hausavi, navodno glavni finansijer 11. septembra, uhapšen je sa Halidom Šeikom Muhamedom. Ili, u stvari, nije. Ih, umesto njega. Britanski Gardijan ovo je komentarisao na sledeći način: „Priča deluje kao potpuna izmišljotina."
Čak su i vodeći listovi izrazili sumnju: „Pojedini stručnjaci čak sumnjaju da je Halid Šeik Muhamed uhapšen u subotu i smatraju da je on uhapšen znatno ranije a da je vest objavljena u trenutku kada to odgovara američkim i pakistanskim interesima."
Ipak: hapšenje supruge i maloletnih sinova Halida Šei- ka Muhameda, o čemu je u septembru 2002. objavljena vest, potvrđeno je u martu 2003. (odnosno pojavila se nova vest) i ovoga puta je jedna novinarka zabrinuto upitala šta je CIA uradila sa njegovom nedužnom porodicom. Odgovor ni do danas nije dobila. Američki agenti su mimo zakona HŠM prebacili van zemlje na mesto koje čak ni američkom predsedniku nije bilo poznato.
Centralna obaveštajna agencija je štampi predstavila fotografiju izubijanog debelog Šeika koju je jedan saradnik Crvenog krsta tek u septembru 2009. mogao dalje da prosledi. CIA je navodnog inspiratora 11. septembra ispitivala iza zatvorenih vrata.
Pošto HŠM, po mišljenju ministra odbrane Ramsfelda, nije „ratni zarobljenik" već „neprijateljski borac", za njega ne važi Ženevska konvencija, pa je od početka podvrgnut kreativnom ispitivanju, što prostije rečeno znači - mučenju, koje je CIA odobrila. Da li je ista sudbina zadesila njegovu ženu i sinove, to još uvek nije poznato. Pod dejstvom, između ostalog, i 183 seanse davljenja vodom,11 Šeik je sve priznao i u potpunosti potvrdio zvaničnu verziju o 11. septembru, koja je u tom trenutku bila predmet velike i masovne kritike.
Od 2002. niko od zainteresovanih osoba sa strane nije dobio priliku da vidi HŠM. I to se odnosi ne samo na radoznalu javnost ili nekog pripadnika medija; to se odnosi i na članove zvanične istražne Komisije. Mada je Izveštaj Komisije, podnet aprila 2004, u velikoj meri zasnovan na iskazima krunskog svedoka Halida Šeika Muhameda (više od četvrtine fusnota Izveštaja upućuju na njega kao na jedini izvor), nijedan član Komisije ovog svedoka nije saslušao.
Ko je poverovao na reč dželatima?
Predsedavajući Komisije, Tomas Kin i Li Hamilton, pristali su na uslov koji je predvidao ne samo to da se uhapšenik ne može direktno ispitivati, već da se ne može saslušati ni onaj ko ga je ispitivao. CIA je samo odgovorila na pismeni upitnik, i to ne navodeći doslovne iskaze ispitivanog već preko svojih formulacija tih iskaza.
Sve molbe predsedavajućih Komisije da zatvorenika, ako već ne mogu da ispitaju, a ono bar vide, šef CIA, Džordž Tenet i ministar odbrane, Donald Ramsfeld, kategorički su odbili, mada su Kin i Hamilton čak bili spremni da odabranog saradnika Komisije službenici CIA sa vezanim očima prebace na tajno mesto boravka uhapšenog Halida Šeika Muhameda. Obojica predsedavajućih pristali su da o ovome ne govore javno,15 i da u završnom izveštaju nijednom rečju ne pomenu da su praktično svi iskazi, na kojima se Izveštaj zasniva, podložni sumnji, i nisu sudski potvrđeni. Umesto toga, fantomu, podvrgnutom velikim mukama, doslovno je poverovano na reč koju su preneli njegovi mučitelji.
Odakle A1 Kaidi 500.000 dolara neophodnih za izvođenje napada, predstavlja pitanje na koje HŠM ni pod torturom nije mogao da odgovori. Zbog toga je ovo pitanje u Izveštaju Komisije označeno kao od „manjeg značaja" (uporediti glavu 5). To što Halid Šeik Muhamed od samog svog hapšenja nije znao prava imena otmičara, već samo njihova konspirativna imena, gotovo da više nije ni bilo važno. Pa on je inače sve priznao. Ne samo „11. septembar od A do Š", već i ubistvo Danijela Perla i vezu sa osujećenim shoe bomberom, Ričardom Rejdom - koji je pokušao da u avion unese eksploziv sakriven u cipelama - kao i učešće u gotovo svim planiranim i izvedenim napadima poslednje dve decenije, između ostalog u operaciji „Bojinka", u napadu na papu, na Bila Klintona, i u napadu na banku Plaza u saveznoj državi Vašington. Pošto se poslednji slučaj dogodio tri godine nakon hapšenja HŠM, odlučeno je da se u ovom slučaju - ali samo u ovom, to pripiše „hvalisanju zatvorenika".
Novembra 2009, predsednik Obama izjavio je da će se HŠM i ostalim počiniocima konačno javno suditi u Njujorku. Došlo je do velikih, čak javnih otpora. Advokati glavnog planera dali su do znanja da će u slučaju da dođe do javnog procesa, tražiti da se njihov branjenik oslobodi.
Posle ove Obamine izjave, bivši potpredsednik Dik Čejni javno ga je u medijima napadao, ali se posle lakšeg srčanog udara 2010. povukao iz javnih rasprava. Obama se konačno sa pijetetom i u tišini odrekao svoje zamisli o javnom procesu. U novembru 2010. iz vladajućih krugova procurila je vest da će HŠM „određeno vreme" i bez procesa i dalje ostati u vojnom zatvoru. Međutim, pošto je predsednik Obama 4. aprila 2011. najavio svoju kandidaturu za najviše mesto u državi, on je istovremeno dao do znanja da će optuženom biti suđeno na uobičajen način. Ipak, nasuprot prvobitnom planu, to se neće dogoditi u Njujorku već malo južnije. Halidu Šeiku Muhamedu sudiće vojni sud u zalivu Gvantanamo.
Javnost se dakle mora strpeti do daljeg. Ako bude zavisilo od američkih vlasti, verovatno će morati da čeka ne još deset godina nego do dana kad HŠM umre.
Ipak da utvrdimo: završni izveštaj zvanične istražne komisije o okolnostima i pozadini 11. septembra u najvažnijim delovima temelji se na priznanjima navodnog inspiratora ovih događaja, Halida Šeika Muhameda. Ova priznanja i sami pripadnici CIA smatraju za total fucking bullshit, jer su, prvo, dobijena pod torturom, a drugo, nepouzdana su 90%.
(Nastaviće se)