Su(lu)dovanje

Davno izgubljena čast srpskih sudija i državnih tužilaca, i njihova zlodela (36)

Pravda u generalnom štrajku

Srpski sudovi još donose presude ''U ime naroda''. I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Uvek su spremni da za sitnu paru, ili dodvoravanje nekom važnom čoveku iz partija na vlasti, poštenom građaninu otmu stan, imovinu, decu, proglase ga ludim, oduzmu mu poslovnu sposobnost, ili ga drže mesecima i godinama u pritvoru, sve dok ga potpuno ne slome i učine nesposobnim za život. I to sve čine nekažnjeno, za svoj rad primaju najveće plate u državi, a imaju i mnoge druge privilegije. I nova vlast nastoji da pravosuđe potpuno stavi u funkciju zaštite interesa vladajuće klike, suprotno zahtevima iz Brisela da se ono mora dubinski očistiti od korupcije, nepotizma, nestručnosti i politikantstva. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori među njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković. O tome piše naš urednik Milan Glamočanin, nekadašnji načelnik uprave u saveznoj policiji

Milan Glamočanin

Prvi put posle Drugog svetskog rata, srpski advokati su stupili u generalni štrajk, zahtevajući, nepokolebljivo od srpske vlasti da prestane da i njih tiraniše. Opsednuta novcem, vlašću i moći, Vučićeva kamarila je na najbesprizorniji način dovršila potpunu okupaciju sudova i tužilaštava, koji su postali servisi za zaštitu interesa naprednjačke vlasti.

Osim visokih nameta srpskim advokatima, koji su danas obični proleteri, i koji nisu u mogućnosti plaćati nametnute globe, ni građani nisu platežno sposobni da plaćaju njihove usluge. Sudovi, za službene odbrane advokata, isplaćuju im nadoknade tek kroz dve, ili tri godine.

Pored svega, ministar pravde Nikolica Selaković je, rukovođen svojim ličnim, i interesima svoje družine, promovisao privatne izvršitelje, i tako iz ovih pravnih poslova isključio advokate. Privatni izvršitelji su postali organizovana mafija koja služi rukovodiocima javnih i komunalnih preduzeća da preko privatnih izvršitelja, iz budžeta, uzmu ogromne pare, i dele ih sa odabranom grupom izvršitelja.

I na kraju, izborom javnih beležnika notara, koji su isključivo birani u kabinetu ministra Selakovića, nova su mašinerija za pravljenje para Vučićevoj kamarili. Najobičniji pravni polovi, primera radi, overe kupoprodajnih ugovora, izdigniti su na nivo takvog pravnog instituta, za koji nisu podobni ni sudije ni advokati da ga zaključe, već isključivo notar, od kojih većina njih je pravno polupismena, ali su ''ostavili utisak'' pred tročlanom komisijom, koja, po pravnoj pismenosti je ispod pismenosti skoro svakog advokata, jer nijedan član komisije nije imao položen pravosudni ispit, o čemu je magazin Tabloid pisao u prošlim brojevima.

Arognatno ponašanje ministra Nikolice Selakovića zasniva se na moći njegovog brata Dragana, koji hara po SAD-u, u ime svoje gey organizacije, varajući moćne kompanije, i tim novcem je kupio i Vučićevu ljubav prema svom bratu Nikolici.

I u vreme ratnih dejstva i okupacija Srbije, sudovi nisu bili toliko degradirani i u službi izvršne vlasti.

Vučićeva bolest i šizofrenija zahteva opštu pokornost gađana, njihovo divljenje, apaluze i njegovo veličanje, dok milionima građana duša izlazi na nos.

Zahtev Avokatske komore Srbije da kao prvi svoj zahtev štrajka istakne zahtev za hitnom smenom ministra pravde, žestoko je razbesneo Aleksandra Vučića. "Jebaćemo im majku, upamtiće oni ko sam ja" - rekao je svojim trabantima premijer. Ministar Nikolica se javio pretnjom da će advokate, koji nastave sa štrajkom koji je paralisao rad sudova i tužilaštava, početi da hapse, ako odbiju da brane po službenoj dužnosti one koje Vučićeva kamarila namerava da uhapsi, znajući, pritom, da advokatima za službene odbrane pred suom i u policiji i tužilaštvu, advokatima nije isplaćena nagrada za najmanje dve godine unazad!

Ipak, postavlja se otvoreno pitanje da li advokat može biti prisljen da nekog brani, ako se to protivi njegovoj etici, ili stručnosti.

Advokataska komora Srbije hitno je dostavila uputstvo advokatima da uzmu bolovanje, da prijave korišćenje godišnjeg odmora, odustva zbog bolesti u porodici, da se ne javljaju na mobilne telefone, ako su im brojevi nepoznati...

Advokati su, zaista, postali socijalni slučajevi. Njihove usluge malo koji građanin može da plati, a porezi, doprinosi za socijalni i invalidsko osiguranje su neizdrživo veliki, zakupnina kancelarije, troškovi telefona, struje, poštarine, onemogućavaju dve trećine advokata tavore, nesposobni da plate ni članarinu komorama, u čijem članstvu moraju obavezno da budu.

Premijer Vučić je poziv advokata iz Advokatske komore Srbije da ih primi na razgovor, i da im objasne razloge štrajka, s idnignacijom odbio, poručujući im da moraju prvo da se izvinu Nikoli Selakoviću, da ga zamole da im oproste na prozivkama u medijima, i da odmah prionu na posao, ako ne žele da imaju posla sa njim. Ipak, teško je poslati na 9.000 hiljada dvokata žandarme i premaltiti ih.

Vučićeva kamarila je očekivala masovnu podršku sudija i tužilaca, od kojih je zahtevala da počnu da kažnjavaju advokate, da ih obavezuju na plaćanje troškova suđenja, ali se, do sada, nijedan sudija nije pridružio tom očekivanju. Čak su advokatima podršku pružila i Društvo sudija Srbije i Udruženja javnih tužilaca Srbije, pozivajući srpsku izvršnu vlast da počne ozbiljne pregovore sa advokatima, oko rešavanja njihovih zahteva koji su realni, i koje treba usvojiti.

Bauk nezadovoljstva valja se Srbijom. Štrajk upozorenja održali su sindikati prosvetnih radnika, zakazavši generalani štrajk za 15. oktobar. Očekuje se da će im se pridružiti i železničari, i radnici drugih javnih preduzeća, i preduzeća u restruktuiranju. A i sindikati policije su i dalje u štrajku. Vučićeva vlada želi da vlada terorom, ali nema novca kojim može da plaća policiju, koju, premijer i njegovi ministri ponižavaju do krajnjih granica, a očekuju da ih ona štiti.

Pravda je u Srbiji u štrajku.

(Nastaviće se)

A 1.

Strašni sud se pravi lud

Osnovni sud u Šidu je poznat po tome da se nalazi u opštem rasulu. Vršilac funkcije predsednika suda je sudija Jela Mijatović koja je pokušavala da zavede neki red. Upravo zbog toga nije po volji svojim kolegama.

Tako kolegijum sudija 11. septembra 2014. daje pozitivno mišljenje o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor Jele Mijatović za sudiju Prvog osnovnog suda u Beogradu, ili Višeg suda u Beogradu. Osam dana kasnije, 19. septembra 2014. godine, iste sudije, međutim, donose negativno mišljenje o osposobljenosti i dostojnosti pomenute sudije Mijatović, da obavlja funkciju predsednika Osnovnog suda u Šidu.

Dakle, Mijatovićeva je stručna i dostojna da napusti Osnovni sud u Šidu, ali je nestručna i nedostojna da u istom sudu ostane na mestu predsednika suda. Očigledno je mnogima zasmetala pokušavajući da zavede red.

Nasuprot njoj, njen protivkandidat Ljubica Petrić je potpuno po volji svojih kolega, posebno onih koji ne žele da se bilo šta menja u nezakonitom radu mnogih sudija pomenutog suda.

Suprug sudije Nevene Smajić je Zoran Smajić, načelnik Policijske uprave Sremska Mitrovica koji je smenjen, ali još uvek obavlja dužnost, jer nije dobio zvanično rešenje. I njemu i njegovoj ženi je u interesu da Mijatovićeva ne ostane na čelu suda u Šidu i tamo uvede red i zakonito postupanje, jer je Smajićeva poznata po tome što maltretira stranke koje njoj ili njenom suprugu nisu po volji.

Siva eminencija Osnovnog suda je sudija Drago Tintor čija je produžena ruka Ljubica Petrić. On vuče sve konce preko bivše predsednice suda u Sremskoj Mitrovici Branke Bančević, koja je kao član Visokog saveta sudstva član komisije za određivanje predsednika Osnovnog suda u Šidu. Članovi tridesetak domaćinstava u Šidu potpisali su peticiju da Mijatovićeva ostane predsednik suda, ali je sva prilika da će Tintor izgurati svog kandidata i tako sebe zaštiti istrage o ranijim mahinacijama.

Srpsko pravosuđe na svaki način pokušava od građana da uzme pare. Sudija Slađana Topalović iz Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici rešenjem od 27. oktobra 2010. odbacuje zahtev Milana Terzića, advokata Radivoja Miličića, za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude istog suda kojom je osuđen na uslovnu zatvorsku kaznu. Apelacioni sud u Novom Sadu rešenjem od 5. januara 2011. ukida pomenuto rešenje Osnovnog suda i predmet vraća na ponovno odlučivanje. Sudija Topalovićeva, međutim, ne preduzima ništa i čeka da nastupi apsolutna zastarelost. Na ovaj način presuda ostaje na snazi, a Miličić, istina, ne mora da ide na odsluženje zatvorske kazne, ali je dužan da plati sudske troškove.

Iz tog razloga veće Osnovnog suda u Šidu u sastavu Nevena Smajić, Svetlana Vermeđa i Jela Mijatović 18. jula 2014. donosi rešenje kojim odbija prigovor Miličića i potvrđuje rešenje istog suda o izvršenju, odnosno prinudnoj naplati sudskih troškova. Sud ovom prilikom nije zanimala činjenica da je sudija Topalović mogla, da je uopšte nešto činila, da omogući Miličiću da u ponovljenom postupku dokaže svoju nevinost i time izbegne obavezu plaćanja troškova. I kada ništa ne radi, Osnovni sud u Šidu otima novac od građana.

Sudski spor koji Nevena Đurić vodi protiv Viktorije Todorović radi utvrđivanja ništavnosti ugovora o kupoprodaji stana traje već skoro dve decenije, a u galamatijasu koji je tokom vremena nastao malo ko može da se snađe.

Sve je počelo tužbom od 4. septembra 1995, koju je Đurićeva predala tadašnjem Petom opštinskom sudu u Beogradu tvrdeći da joj je tužena Todorićeva oduzela stan uz pomoć falsifikovane dokumentacije. Presudom pomenutog suda od 15. februara 1999. tužba je usvojena. Okružni sud u Beogradu 16. septembra 2009. ukida ovu presudu i predmet vraća Petom opštinskom sudu.

I u ponovnom postupku Peti opštinski sud je presudom od 9. aprila 2001. usvojio tužbeni zahtev, a Okružni sud 18. decembra 2001. istu potvrđuje. Po reviziji koju je izjavila tužena, Vrhovni sud Srbije 15. marta 2003. ukida presudu Okružnog suda, posle čega ovaj sud rešenjem od 17. jula 2003. ukida presudu Petog opštinskog suda.

U ponovljenom postupku Peti opštinski sud presudom od 13. februara 2009. ovog puta odbija tužbeni zahtev, ali Apelacioni sud rešenjem od 28. aprila 2010. ukida ovu presudu. U međuvremenu Peti opštinski sud je ukinut, pa se nova ročišta održavaju pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu. Posle saslušanja stranaka i nekolicine svedoka, Prvi osnovni sud se 17. marta 2011. oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu od 13. oktobra 2011. i ovo rešenje je ukinuto. Posle toga Vrhovni kasacioni sud rešenjem od 10. aprila 2012. donosi odluku da je stvarno nadležan Apelacioni sud u Beogradu, koji presudom od 3. juna 2013. odbija tužbeni zahtev.

Tek sada se zamršava Gordijev čvor koji je nemoguće razvezati. Đurićeva preko svog advokata protiv ove presude jula meseca 2013. Vrhovnom kasacionom sudu podnosi i žalbu i predlog za reviziju. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda od 24. oktobra 2013. oba zahteva su odbačena.

Vrhovni kasacioni sud navodi u obrazloženju da je na ročištu od 31. marta 2005. vrednost spora označena sa 2.000.000 dinara, što je po ondašnjem srednjem kursu Narodne banke Srbije manje od 100.000 evra, koliki je minimum za izjavljivanje revizije. Evidentno je da je Vrhovni kasacioni sud primenjivao dva različita zakona: Zakon o parničnom postupku iz 2009. kao i Zakon o parničnom postupku iz 2011. godine, što je nezakonito.

Istovremeno je VKS prevideo činjenicu da je svojevremeno već vođen revizioni postupak pred ondašnjim Vrhovnim sudom. Kako je moguće da je revizija dozvoljena kada zahtev podnosi tužena strana, a nije dozvoljena kada je traži tužilja?

Osim toga, podneskom od 14. marta 2011. tužilja je opredelila vrednost spora na 140.000 evra, kolika bi bila realna tržišna vrednost njenog stana, ne računajući vredne stvari (antikvitete, nameštaj, slike i slično) koje su joj takođe oduzete. Ovaj podnesak je neko sakrio od sudija Vrhovnog kasacionog suda, pa su oni u obzir uzeli samo vrednost spora opredeljenu 2005. godine.

Posle svega, gospođi Đurić preostaje još samo put u Strazbur, ne bi li tamošnji sud konačno razrešio misteriju ovog spora započetog još 1995. godine.

I u slučaju suda u Strazburu građani Srbije imaju probleme i to sa domaćim advokatima. Nadežda Kojić i njene dve sestre su decenijama vodile ostavinski spor pred domaćim sudom koji je uporno odbijao da donese prvostepenu presudu. Zbog toga su angažovale beogradskog advokata Vojislava Zdravkovića da pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu tuži državu Srbiju zbog ovako dugog trajanja spora.

Advokat je podneo tužbu u ime dve Kojićkine sestre, ali ne i za nju. Zbog čega, nije poznato. Kada je stigla presuda u korist klijentkinja po kojoj je Srbija bila dužna da im isplati odštetu zbog odugovlačenja sudskog postupka, Zdravković je uporno izbegavao da istu preda sestrama koje su do nje došle tek preko Ministarstva pravde.

Tada se otkrilo ne samo da nikada nije podnet zahtev za Kojićevu, već i da je advokat bez znanja i odobrenja svojih klijentkinja sa predstavnikom Srbije sklopio poravnanje umesto da pusti sud u Strazburu da donese presudu i dodeli višu odštetu. Kome u ovom slučaju da se žale izigrane sestre?