Francuska

Šta namerava američki pitbul da uradi sa svojim evro-pudlicama

Kad nema progresa - dobra je i pljačka

Od Libije do Sirije, preko obale Slonovače, Malija, Centralne Afrike i Iraka, ratovi pod večito istim izgovorom: sigurnost građana i pobeda demokratskih vrednosti Zapada. Serijska razaranja po svetu su spas za unutrašnju politiku nepopularnog predsednika. Narod nabije strah, stisne se oko svog vođe i sve ostalo postaje nebitno: besposlica, paranemija, neobuzdana emigracija ili orvelovska kontrola privatnog života. Da bi se narod mirno vozio u metrou, ili leteo avionima, treba uništiti jedan deo sveta, a to može da potraje, bar dva mandata. Samo, niko nije lud, jer postaje očigledno šta je pravi cilj razularenog mondijalizma.

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

Pariz ovih dana nije lepo mesto za šetnju i uživanciju. Na sve strane vojska i policija, mašinke na gotovs. Opreznost maksimalna; atentat može da se dogodi bilo kada i bilo gde. Metro, škole, sinagoge ili aerodomi su posebno opasne kote otkad su islamisti obezglavili Ervea Gurdela i proglasili Francusku za svoje ratište. Stvar je ozbiljna, jer je 1.000 mladih Francuza otišlo u dobrovoljce džihada, i sada se vraćaju obučeni i izmanipulisani.

Ovako pesimistički stavovi se sve češće mogu videti i pročitati na stranicama nezavisnih ili nepodobnih medija. Narod je nahvatao strah i svaka nasilna reakcija izgleda nemoguće, jer se prpa održava veštački, prouzrokovanjem novih ratnih akcija po Africi i Aziji, ne bi li Francuska bila mirna i (Americi) pokorna. Svaki predsednik je imao svoje vatreno krštenje i uvek je situacija bila gora nakon izbijanja primirja u zaraćenim državama. Fransoa Miteran 1991. je poslao trupe u Irak, Žak Širak je 1995. ušao u rat made in Yugoslavia, a Sarkozi je samovoljno uništio Libiju, naoružao pobunjenike, ubio svog prijatelja Gadafija i tako prouzrokovao sve ostale ratove i pobune po okolnim pustinjama.

ISIS je samo logičan nastavak tih nepromišljenih poduhvata da bi se zadovoljila taština i oprobala utoka koja svrbi u džepu. A najviše da bi se zaboravila ekonomska i politička situacija u državi. Scenario uvek isti, kao sa Al Kaidom. Zna se ko je napravio ISIS da bi poslužio kao alibi za novi rat u Siriji. Zver je pobegla iz Pandorine kutije, koju nije trebalo otvarati. Sve to se zna i opet ništa ne može da se izmeni. Nemoć, beznadežnost, fatalno mirenje sa sudbinom, pišanje uz vetar i pucanje u prazno su pojmovi koji najbolje oslikavaju odnos snaga ljudi na vlasti i onih pod njima, tvrde oni koji više ne veruju političarima, a veruju u zaveru oružanog mondijalizama i namere imperijalista da kolonizuju planetu.

Ekonomska kriza je svuda, iako nije svima. Da bi se Evropa udružila i pridružila Americi bilo je potrebno poništiti osećaj pripadnosti jednoj naciji i milom ili silom nametnuti svima identitet Evropljanina. Takvo nasilno pokrštavanje nije pustilo koren u francuskoj duši, ali je zato probudilo uspavane osećaje iskonske pripadnosti. Bretonci, Korzikanci, Ovrenjati, Normandijci, Alzašani ili Burgundijci su samo neki od dvadesetak konstitutivnih naroda od kojih je sačinjena najslobodarskija nacija, majka demokratije. I kada se razbio san evro-integracije putem briselskog ili lisabonskog ukaza, kome je narod rekao NE, probudio se nacionalizam u regionalnoj formi-svaka vaška obaška.

Nacionalizam je rak Evrope koja pretenduje da bude jedinstvena unija tridesetak različitih naroda, jezika, ekonomija i mentaliteta. Jedna velika Juga. Ali nakon Škotske, Katalonije ili Belgije, separatizam polako tinja i u Bretanji kao i na Korzici, delovima Francuske koji su ili doneseni u miraz kralju ili uzeti kao zalog za neotplaćeni dug pomorske republike Đenove. Naravno, sve je ovo bilo jako davno, i Francuska se ujedinila kao solidarna nacija sve dok je trajala i njena solidna dominacija nad kolonijama, dok su Francuzi bili ponosni što su Francuzi i bogatili se jer su Francuzi. Danas se plaše atentata, jer su Francuzi.

Čuveni filozof i humanista iz XVI veka Mišel de Montenj je u svojim Esejima napisao i danas dani aktuelnu frazu: "...Rat u nekoj drugoj državi je mnogo blaže zlo od građanskog rata, ali ne mogu da verujem da je Bogu mila takva nepravda kada se za lične interese počini zlo nad drugima".

Fransoa Oland, koji često citira Montenja, trebao bi da se inspiriše ovom mudrošću, ako je uopšte slobodan da vodi nezavisnu politiku. Ali on izgleda najviše voli uniformu vrhovnog komandanta. Kako inače protumačiti njegove reči za vreme posete ratišta u Maliju: "...Ovo je najlepši dan u mom životu!".

Svašta, zar ni rođenje deteta ili izbor na mesto predsednika nisu lepši od dana kada je krenuo u rat po Sahari? Jedino opravdanje za nastalu situaciju može da se nađe u glupostima koje je počinio njegov prethodnik.

Stvari su se zapravo iskomplikovale još od 2009-te godine, kada je Nikola Sarkozi upisao Francusku u NATO bratiju i tako vratio američku ratnu mašinu tamo odakle ju je Šarl de Gol izbacio pre pola veka!

Uprkos nezadovoljstvu javnosti i suprotno slobodarskoj tradiciji i diplomatskoj nezavisnosti nakon Drugog svetskog rata, Pariz se u poslednje dve godine potpuno zakačio za Obaminu politiku.

Danas se takva podanost plaća kešom. Francuska je ucenjena od strane takozvane islamske države, i nedavna seča talaca je neverovatan šok za narod koji je civilizovao pola planete. Pretnje su toliko zverske i zastrašujuće neljudske da je teško naći slične u celoj istoriji čovečanstva - Ako ne možete da pronađete eksploziv ili municiju uhvatite i izolujte nevernika Amerikanca ili prljavog Francuza ili bar nekog od njihovih saveznika i razbijte mu glavu kamenom, prikoljite ga nožem, pregazite ga autom, zadavite ga ili otrujte. Ako niste u stanju da ubijete nevernika, zapalite mu kuću, radnju ili auto, uništite mu useve ili mu bar pljunite u lice.

Francuzi koji su, kao i svi normalni ljudi sveta, na strani koalicije za uništenje ove nakazne države, ipak ne mogu a da se ne zapitaju, kako smo došli do ove situacije. Ko je sve to započeo i kako su se stvari odvijale da bi čovečanstvo ušlo u ćorsokače? Zašto se ubijeni Sadam i Gadafi i ko je naoružao islamiste?

Ni je li sve ovo samo izgovor da se uđe u Siriju i protera Bašira Asada bez rezolucije UN?

Nije li sve ovo samo uvertira za obračun sa Putinom i pokretanje velikog rata? Pitanja postavlja narod, ali i mnogi cenjeni intelektualci i političari, kao što je Žak Atali, savetnik svih francuskih predsednika, koji se pita; nismo li na pragu trećeg svetskog rata kao neminovnog ekonomskog procesa izlaza iz krize? Socijalne reforme i ekonomska kriza su naterali zapadne sile da se okrenu svojoj slavnoj prošlosti i zagaze stazama nove svetske pljačke.

Zapad je, znači, žestoko krenuo u pohod na sve male narode planete Zemlje, svoj srednji stalež i velika prirodna bogatstva Afrike i Azije. Zapad javno tvrdi da je u Sibiru premnogo resursa za samo jednu državu. Kako da se svetska ekonomija oporavi i kako da se bogati još više bogate, ako sve to blago treba da se uvozi i plaća? Bogatom je bogaćenje važnije i od samog života.

Potpuno je providno, i svakom čobaninu jasno, šta namerava američki pitbul sa svojim evro-pudlicama.

Jedina meta i pravi cilj mondijalizma je planeta bez Rusije. Novi svet u rukama finansijskog kapitala bez ikakvih geografskih ili moralnih granica. Da bi ostala u milosti Amerike, i pod izgovorom humanitarnih prava, Francuska bi zaratila sa bilo kim.

Lakše je biti saučesnik u zločinima koje planira imperijalistički Vašington nego dati ljudima posla ili odreagovati na skandal prisluškivanja i špijuniranja miliona ljudi i svih važnih ustanova od strane znatiželjne NSA, kako se izrazio Alex Lantier jedan, od najpoznatijih mladih buntovnika i pre svega oštroperog kritičara politike velikih sila. Ovaj neprijatelj imperijalizma, redovno se izjašnjava na sajtovima svetske organizacije socijalista wsws.org ili Le grand soir, koji su među glavnim medijima alter-mondijalizma.