Francuska

Početak asimetričnih ratova protiv nevidljivih neprijatelja i petokolonaša

Vreme za ukidanje slobode

Predsednik francuske vlade, Manuel Vals, izjavio je da je Francuska u ratu sa teroristima gde god da su i ko god da su. Francuzi ili stranci. Nosač aviona Šarl De Gol je zaplivao na krstarenje po Mediteranu, pravac obale Sirije a deset hiljada vojnika, plaćenika, izašlo je na ulice, aerodrome, stanice ili robne kuće kao i ispred jevrejskih škola i sve to samo kao pojačanje već mnogobrojne policije i žandara. Uzbuna je i dalje na najvišem nivou, što znači da su puške pune i na gotovs spremne. U isto vreme Šarli nastavlja sa radom i to u 7 miliona primeraka, (svetski rekord) u ime slobode štampe. Reakcija na novi broj je svetska i u desetak muslimanskih država Francuzi su se našli u opasnosti ! Ima i žrtava... čemu vodi sve to, pita se naš dopisnik iz Pariza Mile Urošević

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

Emocije i paradoksi - Šarli or not Šarli

Te nedelje, 11. januara (od 15 do 19 časova) dogodili su se u Francuskoj najveći mirovni skupovi posle onog koji je označio kraj Prvog svetskog rata. Ova se šetnja sada uzima kao primer jedne literarne utopije koja se pretvorila u političku stvarnost. Francuska je postala idealna država, kakvu je pre 150 godina sanjao Viktor Igo. Velika masa Čarlija je poput svojih predaka hipika klicala: Mir, brate, mir, u stilu: Bolje ljubav nego rat, Živela republika, Živeo Šarli Oland, Živela sloboda mišljenja i crtanja, Stop atentatima.

Da se čovek zapita kako to nikome nije ranije palo na pamet, čuje se tu i tamo a pogotovo onamo gde su oni koji se gnušaju političke rekuperacije jedne tragedije koliko i same tragedije. Još dve ovakve šetnje i on prolazi glat i drugi mandat. Tako se sa reči automatski prešlo na delo i svi problemi i sve razlike su prevaziđene, bar kako izveštavaju zvanični mediji.

Rodio se duh 11. januara tvrdi Oland i pokušava da iskoristi situaciju za svoje političke ambicije. Nije Francuska mnogo drugačija od ostalih demokratija, koje su sve podložne masonskim simbolima i udarnim parolama. Najbolji primer je bila vanredna sednica parlamenta, direktan TV prenos pa smo i mi obični ljudi prisustvovali.

Scena je ličila na neko veliko pesničko veče, gde je svako došao da odsluša svoju pesmicu i izgovori svoj referat. Ko je veći Čarli i ko više pati. Zaista, nije ni čudo da ekipa novinara bez granica nije želela da uzme učešća u pariskom Vudstoku, zbog prisustva političara. Ni preživeli novinar Šarlija, Loran Leger nije išao na manifestaciju iz istih razloga. On je čak dodao da se ni njegove kolege i žrtve atentata ne bi složile sa ceremonijom koja je organizovana u njihovo ime uz prisustvo ljudi koji su često bili na naslovnoj strani Šarlijevog nedeljnika. Viktor Orban, Benjamin Netanijahu , Mahmud Abas, Angela Merkel, Sergej Lavrov ili Petar Porošenko nemaju zajedničko mišljenje o demokratiji niti o slobodi misli. Ako oni, novinari Šarlija, tako misle, nema razloga da im se ne veruje.

Sve moj do moga

Možda je najbolju sliku o velikom balu hipokrita dao italijanski polemista Manlio Dinucci, koji u svom prikazu manifestacije 11. januara piše: - Treba samo pogledati pedigre onih koji su ruku podruku šetali bulevarima Pariza, i sve je jasno. Isti oni koji su u velikoj meri sami stvorili problem protiv koga sada protestuju. Pre svega tu su bili Jens Stoltenberg , generalni sekretar NATO , turski premijer , kralj Jordana i ministar spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata, zemalja koji su zapravo naoružali islamiste i potpalili vatru velikog požara koji počinje da zahvata i EU.

U mnogim zemljama koje podržavaju akciju i redakciju, sam časopis je zabranjen. Turska, Mali ili Jordan, na primer. Kako je moguće, pita se autor teksta, da britanski premijer Šarli Kameron i bivši francuski predsednik Šarli Sarkozi, koji su srušili Libiju i indirektno naoružali islamiste, sada imaju obraza da se gurkaju u prvi red pored Šarli Olanda. Francuski predsednik, je ovom akcijom zaradio 21 poen, a Francuska je lažnom borbom protiv terorista i pravom vojnom intervencijom uspela da sačuve bogata nalazišta zlata ili uranijuma u Maliju i Nigeriji. Prihodi će završiti u džepovima multinacionalnih korporacija i lokalnih elita, kao i obično. Ni izraelski premijer Netanijahu nije bio pošteđen kritike, kako za hiljade žrtava u Gazi, tako i za neumesan poziv francuskim Jevrejima da emigriraju u Izrael ako se ne osećaju sigurni u Francuskoj, i to u sred Pariza pored živog premijera Valsa.

U povorci 50 veličanstvenih ipak se osećao nedostatak nekog vrlo bitnog za borbu protiv globalnog terorizma u ime globalnog mondijalizma. Falio je Obama ili bar Džon Keri da ulepšaju paradu! Barak nije imao vremena, a Keri se toga dana muvao po Indiji, da se i ona pridruži borbi protiv Rusije i Kine. Ipak sa nekoliko dana zakašnjenja Amer je stigao iz Indije tek koliko da obiđe mesta zločina, položi po venac i najavi " samit o globalnoj bezbednosti"(lepo ime za globalno stezanje slobode), koji će se održati 18. februara u Vašingtonu . Gde bi drugde? Čovek sleteo, video i odleteo.

Francuska trenira strogoću

Oduvek su postojale dve verzije jedne te iste istine. Ima ona zvanična, koja dopire preko vladinih medija sa svih strana, i ona druga, koja ide od usta do usta. U Francuskoj je dosta brojna opozicija idile - ja sam Šarli, koja ironično primećuje da pored 5 miliona crno na belo oglašenih Šarlija, u državi ostaje još 62 miliona Francuza koji se nisu izjasnili. Tako se Francuska podelila na dva tabora i umesto najavljenog jedinstva i sloge došlo je do krize, razdora i podeljenog straha.

Prosečni građani koje je tragedija izvela na ulice su iskreni i dobronamerani ljudi. Oni znaju da su u napadu na redakciju ubijeni nedužni novinari i da su ih ubili islamski teroristi, tačka. To je , nažalost , gotovo sve što narod razume. Ima ih naravno koji se pitaju - ima li kakve veze sve ovo sa francuskim inicijativama za priznavanje Palestine ili skidanje sankcija Rusiji. Neki idu i dalje pa se pitaju se kako to da je 11. septembra iz aviona teroristi ispao pasoš, a na sedištu auta u Francuskoj, teroristima je ispala lična karta? Zbog čega se upucao policijski ispektor koji je učestvovao u istrazi o napadu na novinare Šarlija, pitaju se neke neverne Tome, (ne ovaj naš) i šta se krije iza ovog samoubistva iz zasede?

Naravno, ovakva pitanja su politički nepodobna i smrde na sumnju o nekoj hipotetičkoj zaveri a svaki čitalac zvanične štampe i gledalac zvanične televizije odavno zna da zavere u demokratijama ne postoje, nikada nisu i nikada neće postojati. To su novinarske patke. Ko razume shvati će. Ono što zvanični ne mogu da shvate je sasvim druge prirode. Imaju li kakve veze brojni incidenti po školama gde deca odbijaju minut ćutnje u znak žalosti ili desetine hiljada ljudi koji se oglašavaju preko interneta da nisu Šarli, pa čak na stotine anonimnih podržavaju teroriste sa utopijom koju su voljni da proglase kao zvaničan režim.

Odgovor francuske vlade na ovako komplikovan problem je krajnje prost. Da bi država postala ono što oni misle da jeste, treba više vojske, više hapšenja i puno više prisluškivanja i cinkarenja pojedinaca, a to znači manje slobode za sve. Francuska trenira strogoću i uvodi isto ono što zamera Amerikancima. Kontrole telefona i interneta koje često vode ka optužbama, sudskim procesima , velikim kaznama ili zatvorskim kelijama i to ne samo za pominjena nedela već i za neumesne izjave ili politički nepdobna piskaranja i sve to u ime slobode nazvane ja sam Šarli.

Po francuskom zakonu negiranje istorije ili propagiranje mržnje na primer su zlodela kažnjiva zatvorom do 7 godina i kaznom od 100 000 evra. Novi broj toliko hvaljenog časopisa doneo je ponovo provokativne karikature nimalo smešne i jako opasne po život francuskih građana širom sveta, koje francuska policija ne može da brani. Kao da neko stvarno želi da se na leđima žrtava ispenje do udobne fotelje. Kao da ljudi žele rat po svaku cenu. Nedavno je na svom gostovanju kroz Srbiju francuski levičar Badju podsetio publiku da je i pred Prvi svetski rat narod u Francuskoj defilovao ulicama kličući "Živeo rat". A zna se da je svaki rat nekome brat.

Veliki bata kuca na otvorena vrata i po svoj prilici je ne samo neizbežan već i veoma poželjan. Možda je ovo čas kada cela civilizacija pada u ropstvo i početak asimetričnih ratova protiv nevidljivih neprijatelja i petokolonaša.

Idealno vreme da se ukine sloboda, a da se ipak ne osigura bezbednost. I ne samo u Francuskoj.