Gledišta

Povodom knjige "Posledice političkog nasilja na Kosovu i Metohiji", autora dr. Hatidže Beriša

Kosovo je srpsko pitanje

Akademik, profesor dr. Kaplan Burović, osvrnuo se na doktorsku disertaciju dr. Hatidže Beriša pod naslovom "Političko nasilje na Kosovu i Metohiji od 1945. do 2003", koju je ona odbranila na beogradskom Fakultetu političkih nauka. Njena disertacija se, između ostalog, bavi i zloupotrebom Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije za razvijanje separatističkih težnji i razbijanje postojeće države uz političko i ekonomsko potiskivanje Srba i drugih nealbanaca. Akademik Burović je u ovom svom autorskom tekstu, osim pohvale na račun dr. Hatidže Beriša, dao i neke kritičke primedbe u vezi sa njenim naučnim delom

Piše: Prof. Dr Kaplan Burović, akademik

Imam u rukama naučno delo dr Hatidže Beriša, "Posledice političkog nasilja na Kosovu i Metohiji", izdanje Zadužbina Andrejević, Beograd 2013, kojim je ova Albanka, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, 14. jula 2012. godine, branila doktorsku disertaciju: "Političko nasilje na Kosovu i Metohiji od 1945. do 2003", pred komisijom u sastavu: prof. dr Ivan Radosavljević (mentor), prof. dr Dragan Simeunović, prof. dr Andreja Savić i drugih.

Prof. dr Mladen Bajagić i prof. dr Darko Trifunović (naučni saradnik), u svojim recenzijama, ocenili su je jako visoko, posebno prof. dr Vladimir V. Jakovljević.

Oni, između ostalog kažu: "...Monografija ima i praktičnu vrednost za najširi krug korisnika - od budućih istraživača političkog nasilja i terorizma, preko institucija zaduženih za prevenciju i represaliju ovih pojava, do najšire društvene javnosti...autorka je istražila aktivnost svih učesnika, od inicijatora političkog nasilja do samih neposrednih izvršilaca...U odbrani teme korišćeni su interdisciplinarni i multidisciplinarni pristupi, ukazano je na ključne uzroke problema, sadržinu i oblike ispoljavanja političkog nasilja, motive, interese i ciljeve, usmerenost i trajnost delovanja, kao i načine suzbijanja i otklanjanja tog delovanja...".

Dr Hatidža Beriša je rođena 1961. godine u Prištini. Kako nam to i samo njeno prezime kaže, ona nije ni meštanka, a ponajmanje "autohtona" Albanka, ili - kako to obično kažu Albanci - "etnička Albanka".

Beriša je oblast u sadašnjoj Albaniji, ispod reke Drim. Šire ime te oblasti je Dukađin, koje potiče od imena nemačkog vlastelina Duka Đin, koji je kao krstaš, na putu za Hristov grob, osvojio tu oblast sa svojim vojnicima, pošto mu je to prethodno rezultiralo sa neuspehom u Hercegovini.

Ime oblasti Beriša potiče od srpskog naselja Belgrad, koje su Srbi izgradili tu u V-VI veku nove ere, a čije se razvaline vide i dan-danas. Albanci su u taj Belgrad stigli u XII-XIII veku n.e. Asimilacijom Srba oni su tu formirali svoje pleme zvano Beriša, jedno od najvećih savremenih plemena severno-albanskih Gega. Ovo pleme se deli u dva dela: Berishë e Bardhë - Bela Beriša (po svemu „čistokrvi" Albanci) i Berishë e Kuqe - Crvena Beriša (po svemu albanizirani Srbi).

Toponim Belgrad se u jeziku pridošlih Albanaca, preko Beliša, pretvorio u Beriša metatezom glasa -L- u -R- : ALBAN>ARBAN, VALDANOS>VARDANAS, EDHE>ELLE>ERE i dr., naravno - posredstvom srpskog jezika.

Ova metateza je poznata u albanskom jeziku upravo od tih vremena. Priznaje je i najveći poznavalac albanskog jezika, austrijski akademik prof. dr Gustav Majer, naglašavajući da je u albanski jezik izvršena po fonetičkim zakonima slovenskog, srpskog jezika. Sa Akademikom Majer se složio i svima dobro poznati hrvatski lingvista-albanolog, akademik prof. dr Petar Skoka.

Kako se zna, posle turske okupacije, ne samo pleme Beriša, već i ostala albanska plemena, prešla su reku Drim, pa i današnje granice Albanije, i prodrla su u današnju Crnu Goru, Srbiju (Kosmet) i Makedoniju. Sa Albancima su nam došli i albanizirani Srbi, koji se sada busaju u prsa da su čistokrvniji Albanci i od samih Albanaca.

Doktor Beriša je diplomirala na Beogradskom univerzitetu 1987, na Fakultetu Narodne odbrane, magistrirala 2002. na Fakultetu civilne odbrane i doktorirala 2012. na Fakultetu političkih nauka, upravo ovim delom, koje imamo u ruke. Završila je i više specijalističkih kurseva, pa je učestvovala i na mnogim stručnim skupovima u inostranstvu i zemlji. Autorka je više stručnih i naučnih radova, objavljenih u časopisima na srpskom, ruskom i engleskom jeziku. Godine 2002. godine, u Beogradu, objavila je i delo (magistarska teza) Odbrambeno bezbednosne posledice narkomanije i narkoterorizma na Kosovu i Metohiji.

Živi u Beogradu i profesor je na jednoj višoj akademiji. Ovim delom - "Posledice političkog nasilja na Kosovu i Metohiji", stručno i sa vidljivom kompetencijom, ona temeljno obrađuje nastanak, razvoj i posledice političkog nasilja na Kosovu i Metohiji od strane albanske dijaspore, imajući u vidu i složene geopolitičke, istorijske, socioekonomske i bezbednosne specifičnosti. Ona je prudentno analizirala nastanak, uzroke i manifestacije svih oblika nasilja, koji su se pretežno ispoljavali preko terora albanskih ekstremnih nacionalista, zadojeni i indoktrinirani albanskom falsifikovanom istorijom, a zatim, u toj razini, i organizovanjem paralelnih institucija „vlasti" ovih Albanaca, pa i terorističke organizacije OVK, kao i drugih paralelnih terorističkih organizacija na Kosmetu.

Pri kraju knjige ona svesno i ljudski priznaje da „...Svetska javnost bi morala bolje da se upozna sa kosovskom stvarnošću, kao i sa pitanjem opstanka srpskog naroda, ugroženog planskim genocidom. Bez obzira na sva dosadašnja reagiranja, kosovsko pitanje nije albansko, već srpsko pitanje. Za Albance to je samo etapa njihove ekspanzije i osvajanje centralnog balkanskog prostora, dok je za Srbe pitanje biološkog i nacionalnog opstanka, pitanje slobode i ravnopravnosti ljudskih prava i nacionalnog identiteta".

Sve ovo prožimaju uobičajeni nedostaci srpskog tretiranja albanskog problema uopšte i kosovsko-albanskog posebno, koje se - naravno - odrazilo i u radu koleginice Beriša, koja je obrazovana i vaspitana upravo od ovih jugoslovensko-srpskih kadrova, profesora i akademika. Doduše, ako zbog nepoznavanja stranih jezika, nemačkog i engleskog, nije mogla da sazna nova svetska naučna otkrića u vezi porekla Albanaca, poznavanjem albanskog jezika, ona je mogla da pretrese bar albansku literaturu, da i preko nje sazna tu istinu, pa i da prebrodi te nedostatke, da postane i učiteljica srpskih kadrova, srpskih istoričara, profesora i akademika, učiteljica naučne istine u vezi sa Albancima uopšte i, posebno, u vezi sa albanskom dijasporom u Jugoslaviji, Srbiji. Rekao bih da je upravo tu ulogu ona trebala da odigra u jugoslovenskoj nauci, balkanologiji, da bude učiteljica svojih profesora. Ali, na svoj način, i ona je sprečena u tome od Titoista. Ja je potpuno razumem i zato je ne osuđujem.

Još u prvom poglavlju - Sažetak - ona naglašava da dugoročne posledice albanskog terorizma na Kosmetu održale su se i razvijale kroz dve osnovne tendencije: zloupotreba Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije za razvijanje separatističkih težnji i razbijanje postojeće države uz političko i ekonomsko potiskivanje Srba i nealbanaca i kroz izgrađivanje ekonomske i operativne terorističke i vojne strukture. Mislimo da ovde treba dodati i dve druge snažne poluge terorizma: zloupotreba socijalističkih principa tretiranja Albanaca u Jugoslaviji i falsifikovana istorija albanskog naroda, oktroisana i od samog Beograda.

Prema socijalističkim principima, Albanci su se tretirali, ne kao što su ustvari, kao dijaspora, emigracija, već kao nacionalna manjina, pa i kao narod, ili narodnost, ravnopravni u potpunosti sa ostalim narodima Jugoslavije. Po ovim principima oni su trebali da razviju svoju socijalističku nacionalnu kulturu i da preko nje idu ka zbližavanju, bratimljenju, integrisanju i slivanju sa ostalim narodima Jugoslavije. Umesto toga oni su razvijali svoju nacionalističku, antisocijalističku kulturu, baziranu na falsifikovanoj istoriji albanskog naroda, i - preko nje - gajili i razvijali netrpeljivost i mržnju prema svim drugim narodima na svetu, posebno prema Srbima, Crnogorcima i Makedoncima.

Albanci su se prividno busali u prsa za socijalizam i komunizam, a sa druge strane su zabijali klinove i dinamit, detronizirajući ovako narodnu vlast, socijalizam i komunizam, vihoreći i otvoreno zastavu svog najekstemnijeg nacionalzma, šovinizma i rasizma. Svaka čast retkim izuzecima. Koleginica Beriša na str. 31 naglasila: „...Visok standard korišćenja ljudskih i manjinskih prava, koje je vlast u Srbiji (U ime socijalizma!-KB) omogućila Albancima, ekstremisti (Antisocijalisti-KB) su zloupotrebljavali".

Oni su zloupotrebljavali sve, posebno socijalistička prava, koja antisocijalistima ne pripadaju.

Falsifikovana istorija albanskog naroda, po kojoj su oni autohtoni, Iliri, pa i Pelazgi, što znači - svuda po Balkanu - meštani, na svome, a - istovremeno - svi drugi narodi Balkana, ne samo Srbi, već i Grci, pa i Vlasi, prezreni došljaci, uljezi, okupatori, rušioci „njihove" Velike ilirske kulture, bila je jedna snažna poluga za njihov ekstremni nacionalizam, šovinizam i rasizam, koji su svestrano podržali i jugo-akademici, pošto su i sami bili indoktrinirani tom falsifikovanom istorijom.

Ove dve tačke su najseriozniji nedostatak ove, inače sjajne monografije u svim drugim aspektima. A za ovo ona nije kriva, jer - i kada sam ja, i na srpskom jeziku, dokumentima, činjenicama i zdravim naučnim argumentima dokazivao da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi, da nisu ni nacionalna manjima, ponajmanje narodnost, jugoslovenske vlasti, a posebno srpske, ne samo što nisu dozvoljavale ulazak tih mojih dela u Jugoslaviji, već i ona, koja su uspela da pređu granicu, uništavana su zločinački, pa ih i dan-danas na sve moguće načine opstruišu. Slepa mržnja Titoista protiv mene skupo je koštala i košta sve jugoslovenske narode, posebno srpski.

Ova dva nedostatka u ovoj monografiji su baza mnogih nejasnosti autorke, sledstveno i zabluda, pa i antinaučnih stavova, kao što je, navodim koliko za primer, onaj sa str. 13, o prvom pominjanju Srba u istorijskim izvorima i stavljanja Albanaca Kosmeta na istoj razini sa Srbima. Mislim da bi ona trebala da zna da su Srbi ušli u Durrhachium (Drač, Durrës) 548. godine n.e., što i sami albanski naučnici-akademici priznaju, upravo u njihovom zvaničnom izdanju dela Histori e ShqipËrisË, Tirana 1959.

Tada Albanci ne samo što nisu bili na Kosmetu, već nisu bili nigde ni u Albaniji, pa ni na Balkanu! Kako je to jasno rekao i dokazao najveći albanski istoričar-albanolog akademik, prof. dr Ećrem Čabej, tada su Albanci bili u Rumuniji, na padinama planina Karpati i Beskidi, odakle su sišli i stigli u Mat (Oblast iznad Tirane). Prema njegovim istraživanjima- u X veku n.e., a po mom proračunavanju - u IX veku n.e. Iz Mata su se zatim širili po čitavoj današnjoj Albaniji. A, posle turske okupacije stigoše i na Kosovo. Posle turske okupacije, koleginice Beriša!

Ova studija ima i drugih nedostataka, inkonsekvencija, koje mogu da isprovociraju nepoželjno mišljenje za autorku, počev od samog naslova. I pored toga, studija je pozitivna, jako-jako dobra za upoznavanje istine o albanskoj dijaspori na Kosmetu, o njenom teroru, o posledicama političkog nasilja Albanaca (!) na Kosovu i Metohiji.

U vezi sa tim, i komisija joj je sa pravom dodelila zvanje doktora nauka, jer ona to jeste zaslužila svojim dugotrajnim radom. Ja joj najiskrenije i najsrdačnije čestitam za stav koji je zauzela u vezi srpskog pitanja Kosmeta, za njenu iskrenost i naučnu objektivnost, pre svega i za smelost, za svoje samopožrtvovanje u odbrani naučne istine.

Ovom knjigom ona je dokazala da je treba uvrstiti u listu onih Albanaca koji su spremni da prihvate naučnu istinu o svom narodu.

Beograd, 14. juna 2014.

__________________

1) Za opširnije, vidite moje delo KO SU ALBANCI?, drugo srpsko izdanje, Jagodina 2013, str. 30-31.

2) Pripremajući ovu kritiku za štampu upoznao sam lično dr Hatidžu Beriša i od nje saznao nešto jako interesatno u vezi sa poreklom njenog prezimena, što rezervišem da dodam mojoj već objavljenoj etimološkoj studiji BERIŠA u delu "Etimološke studije", Ulcinj 2014, str. 23.