Druga strana

Na ivici ponora

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju razmatra mogućnost da li je Konferencija o bezbednosti u Minhenu ipak bila dobra platforma da se ponor u svetu izbegne, i da se Rusija i Evropa ponovo zbliže.

Vlado Dragićević

"Bezbednosni Davos", kako se često naziva Minhenska konferencija o bezbednosti, održana je od 6-8. februara ove godine u glavnom gradu Bavarske.

Pedeset prvoj Konferenciji po redu, prisustvovali su vodeći političari sveta, potpredsednik SAD, Džo Bajden, kancelarka Nemačke, Angela Merkel, ministar spoljnih poslova Ruske federacije, Sergej Lavrov i državni sekretar SAD, Džon Keri.

Centralne teme ove nevladine, međunarodne konferencije o bezbednosti, bile su, ovoga puta, konflikt u Ukrajini i njegove posledice, upoznavanje sa najnovijim razvojem ekstremnog džihadizma i terorizma uopšte, te novim izazovima sa kojima se suočava svet (globalna izbeglička kriza, bezbednost komunikacija putem Interneta, ekonomska kriza, te zaštita slobode govora i privatnosti).

Inicijativu za održavanje ovakvih konferencija pokrenuo je, davne 1962. Godine, nemački izdavač Evald fon Klajst. Prva konferencija je održana kao neformalni sastanak predstavnika ministarstava odbrane zemalja NATO pakta, kako bi se razmatrala pitanja Trans-atlantskog partnerstva. Od tada se ovaj skup organizuje svake godine. Izuzeci su jedino bile 1991. Godina (rat u Zalivu) i 1997. godina. Organizatori Konferenciju deklarišu kao mirovnu, koristeći se sloganom "mir kroz dijalog".

Ovogodišnja Konferencija je prezentovala i godišnji Izveštaj (tkz. Minhenski bezbednosni izveštaj) u kome se razmatraju kritička pitanja i najvažniji pravci delovanja na polju međunarodne bezbednosne politike. Ovoga puta, Izveštaj je poneo naziv "Kolaps poretka - neodlučni čuvari". Kada se pažljivo pročita ovaj svojevrsni uvodnik u ovogodišnji skup, uočava se da su pisci teksta pokušali da diskusiju o konkretnim pitanjima usmere u određenom pravcu, kako bi se, na ovakav način, izvukli i određeni, već željeni zaključci i odluke.

Ipak, kako bilo da bilo, centralne teme ovog Izveštaja, a to se pokazalo i na samoj Konferenciji, bile su kriza u Ukrajini i Bliski Istok. Ponavljaju se isti stavovi o kršenju međunarodnog prava od strane Rusije (što nije bio slučaj kada je NATO bombardovao tadašnju SR Jugoslaviju), o njenoj okupaciji dela Ukrajine, te pretnji zemljama u kojima jednim delom živi rusko stanovništvo, a pre svega zemljama Baltika. Podržavaju se sankcije Ruskoj federaciji, uz određenu skeptičnost u njihovu delotvornost, jer se pokazalo da one nisu dale nekog opipljivijeg rezultata kada je u pitanju ruska spoljna politika.

Dakako, naglašava se i vodeća uloga SAD, kao svetskog lidera, i njene spremnosti da predvodi Alijansu u borbi za bezbednije društvo.

Tokom Konferencije se pokazalo da Evropa u ovaj stav počinje i da sumnja. Tačno je da je vojni potencijal SAD veliki, da su one sposobne da destabilizuju mnoge zemlje u svetu, ali je takođe evidentno da su ekonomski i psihološki problem, nagomilani jos od Bušove Administracije, daleko smanjili pomenutu sposobnost Amerikanaca, a pogotovo kada se od njih očekuje da predvode misiju uspostavljanja i održavanja mira i stabilnosti u svetu.

Današnji svet je na ivici ponora. Ova teška konstatacija je veliki balast za Evropu. Njen dosadašnji najpouzdaniji saveznik sve više postaje gospodar koji želi potpunu dominaciju - ekonomsku, vojnu i političku. Dok Evropa igra po taktovima melodije koju joj komponuju SAD, na njenoj teritoriji, pod islamskim barjakom, teroristi u Parizu ubijaju 12 i ranjavaju 11 osoba. Evropa reaguje sto nosi majice "Svi smo mi Šarli", a Noam Čomski im javno upućuje pitanje zašto to nisu radili kada je NATO bombardovao Srbiju.

SAD, posle 11. septembra, ne žele više bilo kakvu mogućnost terorističkih napada na svojoj teritoriji. One sa teroristima igraju svojevrsnu simultanku, čas ih napadajući, čas ih podržavajući. Pedeset prva Konferencija u hotelu Bajerišer Hof, samo je pokazala da će vreme biti sudija kada će ta Evropa biti spremna na strategijski izazov.

Da je ponor sve bliži pokazuje i činjenica da je kancelar Nemačke, gospođa Angela Merkel, po prvi put nakon četiri godine, uzela učešća na ovakvom skupu. Nemački diplomata, Volfgang Isinger, upozorio je organizatore da prisustvujemo kolapsu međunarodnog poretka. Po prvi put Konferenciji u Minhenu prisustvovao je i predsednik Irana, a na listi govornika su se našli Masud Barzani, predsednik Kurdistana, Hajder el-Abdi, predsednik vlade Iraka i Ašraf Gani, predsednik Avganistana. Svi oni su imali isto da kažu, upozore i pokušaju da objasne, budući da su im svima problemi zajednički.

Kada je u pitanju centralna tema Konferencije - situacija u Ukrajini, pokazalo se da su zemlje Zapada duboko podeljene kada je u pitanju naoružavanje Kijeva u borbi protiv tkz. "ruskih separatista".

Nemačka kancelarka, gospođa Merkel, otvoreno se suprotstavila vojnoj podršci Kijevu i, umesto toga, pozvala na stalne pokušaje da se Rusija i separatisti ubede da prekinu vatru. Bila je i uočljiva činjenica da se tokom ove Konferencije, ukrajinski predsednik Porošenko, stalno držao američkog potpredsednika Bajdena i državnog sekretara Kerija, dok su nemačka kancelarka i francuski predsednik bili odvojeni i vrlo retko viđani sa ukrajinskom i američkom delegacijom.

Politički prioriteti Nemačke i Francuske se duboko razlikuju od onih koje imaju SAD. Evropa strahuje od prejakog guranja Rusije u ćošak, jer bi takvo ponašanje izazvalo oštru reakciju druge strane, što opet, ne bi bilo dobro za njene susede. SAD žele da do prekida vatre u Ukrajini dođe, ali da za to Rusija plati visoku cenu. Kolaps Rusije ne služi interesima Evrope, a posebno ne Nemačkoj. Ruska federacija važi za trećeg po važnosti partnera Nemačke, van Evrope (odmah iza Kine i SAD), sa trgovinskim volumenom od 77 milijardi evra u 2013. godini. Više od 6.000 nemačkih firmi operiše u Rusiji, a oko 10% nemačkih izvoznika je prisutno na njenom tržištu.

Zato i reči kancelarke Nemačke na Konferenciji u Minhenu, da vojno rešenje krize u Ukrajini samo može dovesti do više žrtava, i ničeg drugog.

Kineski predstavnik na Konferenciji, savetnik u vladi NR Kine, Jang Đi Ci, rekao je da je svet uspostavio određeni opšti mir, u poslednjih 70 godina, i ostvario svojevrsni humanitarni progres. Sa druge strane, on je istakao da se ne mogu zatvarati oči pred ekonomskim problemima, globalnim izazovima i narastajućoj pretnji terorizma. Po njemu, Konferencija treba da pozove sve zemlje da podrže viziju opšte, sveobuhvatne i kooperativne bezbednosti.

Pedeset prva Konferencija je, dakle, pokazala da su njeni učesnici svesni ivice ponora, a da samo jedna strana u slučaju Ukrajine, SAD, i dalje insistira na primeni sile, pozivajući se, čak, na sve veću podršku američkog Kongresa kada je u pitanju naoružavanje Ukrajine.

Ide se čak i do neumesnih i uvredljivih izjava američkih zvaničnika, npr. Senatora Džon Mek Kejna, koji kaze da se ruski predsednik Putin neće zaustaviti dok ne plati visoku cenu, a govor nemačke kancelarke, gospođe Merkel, sažima u jednoj reč: "budalaština".

Američki potpresednik Džo Bajden, je u Minhenu izgleda činio sve što je mogao kako bi što više isprovocirao Rusiju. Učesnicima Konferencije je ukazivao kako Rusija "pojačava konflikt", a Ukrajina se bori za svoj "opstanak". Evropsku sumnju u američke sankcije Rusiji nazvao je "ozlojeđujućim i neprikladnim", te da se Evropa mora čvrsto suprotstaviti ruskim pretnjama o "prekrajanju mape Evrope" (o prekrajanju mape jedne suverene države, kao što je to bila SR Jugoslavija, nije imao komentara, jer je to verovatno bilo opravdano).

Poslednji razgovori između Merkelove, Olanda i Putina, bez prisustva Amerikanaca, kao i očevidna podvojenost stavova na pedeset prvoj Konferenciji u Minhenu, pokazali su se kao jasan signal da Evropa počinje da biva umorna i zasićena američkim pozivima na rat.

Konferencija o bezbednosti u Minhenu je ipak bila dobra platforma da se ponor izbegne i da se Rusija i Evropa ponovo zbliže. Ona će stoga doneti i praktični rezultat, ukoliko Evropa učvrsti sposobnost da samostalno kroji svoju sudbinu. Jer, ipak, bolje je svoje jaje, nego tuđa kokoška.