TURCI

Erdoganova diktatura osokolila je njegove sunarodnike u Evropi

Kud svi Turci, tud' i Erdogan

Tokom dva meseca nakon prošlog 15. jula kada se dogodio neuspeli državni udar, turska vlada je agresivno otpustila više od 100.000 državnih službenika i vojnih lica i uhapsila na desetine hiljada, uključujući skoro polovinu aktivnih admirala i generala. Svako je bio meta: novinari, akademici, učitelji, nastavnici, profesori, piloti, lekari, biznismeni, čak i vlasnik bakalnice sa ugla ako je on držao svoj pazar u banci koja je po vladinim tvrdnjama finansirala ilegalne aktivnosti predsedničkih protivnika. Samo tokom jednog dana, 18. septembra, u Turskoj je uhapšeno 27 biznismena i 50 vojnih oficira. Dva dana kasnije jedan prominentni novinar i njegov brat, profesor na univerzitetu, lišeni su slobode jer su navodno slali šifrovane poruke prilikom jednog TV intervjua. U Turskoj je u toku stvaranje strahovlade koju, čini se, ipak podržava većina stanovnika u zemlji. Da problem bude još komplikovaniji, takvu situaciju većinski podržavaju i Turci koji žive u zemljama Evropske Unije. Ne kaže se džabe - Kud svi Turci, tu i mali Mujo, tvrdi Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Turski predsednik Redžep Taip Erdogan odlučio je da počisti sve svoje političke neprijatelje, pre svega one koji su naklonjeni Fetulahu Gulenu koji živi u emigraciji, u Sjedinjenim Državama. Ni malo mu ne smeta što ga optužuju da zemlju vodi u diktaturu. Što njegove akcije porede sa Hitlerovom noći dugih noževa, ili sa Staljinovim čistkama. Erdogan, jasno je, hoće da postane „savremeni sultan" koji bi imao svu vlast u jednoj Turskoj koja bi podsećala na Otomansku imperiju. To predsednik i vođa jedne političke partije ne može da postgne, i zato Erdogan hoće sultansku moć i, najverovatnije, sultanske privilegije. Da bude voljen od strane svog naroda, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. A Turaka u Evropskoj Uniji ima na milione. Od Austrije pa do Velike Britanije. Oni većinom navijaju za jakog vođu u zemlji iz koje su izašli, kao i što slave Erdoganovu privrženost islamu. Kada se sve sabere, ispada da su Turci veći muslimani nego što su laici mislili.

U Nemačkoj po najvećem broju procena živi tri miliona Turaka, po drugim tvrdnjama, kada se saberu svi koji su poreklom Turci, onda ih ima između četiri i pet miliona. A sve je počelo pre pedesetak godina, 1961, u cvatu nemačkog posleratnog „ekonomskog čuda" (Wirtschaftswunder). Nemačkoj su tada nedostajali nekvalifikovani radnici. Mnogo njih. Nakon što su potpisani međuvladini ugovori između Nemačke i Italije (1955.), Nemačke i Grčke (1960.) i Nemačke i Španije (1960.), Bon se okrenuo Ankari i 30. oktobra 1961. potpisan je ugovor o radnicima-gostima. Činilo se da je to bio samo jedan od ugovora bez dalekosežnih posledica. Nemačka vlada je otvorila kancelariju u Istambulu koja je pozivala neoženjene Turke da podnesu molbu za rad u Nemačkoj. Veliki broj se odazvao pozivu. Ugovor je dozvoljavao Turcima da rade u Nemačkoj dve godine, a onda da se vrate u svoju zemlju. Međutim, nemački biznisi su zahtevali da radnici ostanu duže vreme jer im se nije isplatilo da menjaju radnike svake dve godine. Ograničenje od dve godine prestalo je da važi 1964. godine.

Niko nije očekivao da će Turci ostati duže vreme i njihovi poslovi nisu zahtevali znanje nemačkog. Većina, uglavnom muškarci, živeli su u svojim spavaonicama, izolovani od ostatka stanovništva. Oko 750.000 Turaka stiglo je na rad u Nemačku zahvaljujući tom ugovoru. Polovina njih se vratila u Tursku, polovina nije. Nagli ekonomski rast završio se sa naftnom krizom iz 1973.-1974. Tada je prestala regrutacija stranih radnika. Ova promena situacije prouzrokovala je, na iznenađenje svih, porast broja turskog stanovništva u Nemačkoj jer su radnicima počele da stižu žene iz Turske. Preseljavali su se u stanove i danas predominantno turski delovi grada rašireni su uzduž i popreko nekadašnje Zapadne Nemačke. Nekvalifikovani radnici više nisu potrebni Nemačkoj, ali su Turci već oko pet odsto celokupnog stanovništva. To Turke čini najvećom grupom imigranata u zemlji. Pre pedeset godina Turci su pomogli izgradnji Nemačke, ali sa njima danas postoje značajni problemi integracije u društvo.

Iscrpna ispitivanja u Nemačkoj ukazuju na „tursko stanje" u toj zemlji. Brojevi pokazuju da zaposlenje nije više prvi razlog zašto Turci dolaze u Nemačku. Najvažniji razlog je venčanje sa Turčinom/Turkinjom koji žive tamo. Skoro polovina etničkih Turaka veruje da je važnije slediti islamske šerijatske zakone nego nemačke ukoliko se ti zakoni nalaze u sukobu. Jedna trećina među tim ispitanicima želeli bi da se nemačko društvo „vrati" na način života koji je postojao u doba Muhameda, osnivača islama, u Arabiji početkom sedmog veka. Ova ispitivanja protivreče tvrdnjama da su Turci koji u Nemačkoj žive već duži niz godina, čak decenija, dobro integrisani u nemačko društvo. Sedam odsto ispitanih se slažu da je „nasilje opravdano za širenje islama". Tih sedam odsto, ako se uzme procenat od samo tri miliona etničkih Turaka, čini 210.000 ljudi koji misle da je džihad prihvatljiv za širenje njihove vere. Neka najnovija istraživanja pokazuju da se Turci ekonomski i obrazovno lošije kotiraju od drugih imigrantskih grupa. Čak 36 odsto njih žive ispod linije siromaštva. Može da se uporedi sa 25 odsto migranata u istoj situaciji sa Balkana i jugozapadne Evrope.

U jednom istraživanju pitani su muslimani šta osećaju koliko su diskriminirani, sa namerom da se otkrije povezanost između diskriminacije i razvoja fundamentalističkih pogleda na svet. Nije bilo te povezanosti, tvrdi istraživanje. Turci osećaju diskriminaciju, ali ona nije izvor radikalizacije. S druge strane, muslimanska mržnja prema ne-muslimanima nije specifični problem imigranata, već je ta mržnja mnogo gora u zemljama iz kojih oni dolaze. Radikalizam nije prvobitno formiran u Evropi, već dolazi iz muslimanskog sveta. Mnoga druga istraživanja takođe bacaju svetlo na stanje uma muslimanskih imigranata u Nemačkoj. Nekih 50 odsto ispitanih se slaže da postoji samo „jedna prava religija". Preciznije, to bi bilo 54 odsto unutar prve generacije imigranata, a 46 kod druge i treće. A 23 odsto ispitanika tvrdi da muškarci ne bi trebalo da se rukuju sa ženskim osobama. To je stav 27 odsto među imigrantima prve generacije i 18 odsto među onima iz druge i treće generacije. Čitavih 61 odsto se slažu da je „islam pravo rešenje za Zapadni svet".

U poređenju Turaka i Nemaca, 57 odsto Turaka povezuje islam s ljudskim pravima, dok samo šest odsto Nemaca to misli. I dok 56 odsto turskih Nemaca povezuje islam sa tolerancijom, pet odsto Nemaca se s time slaže. A 65 odsto etničkih Turaka povezuju islam sa mirom, samo sedam odsto Nemaca to misli. Neki zaključci opširnih istraživanja tvrde da su 13 odsto ispitanika „religiozni fundamentalisti". Unutar prve generacije 18 odsto, a njih devet odsto u drugoj i trećoj generaciji. Ako se uzme cifra od tri miliona Turaka koji žive i rade u Nemačkoj, onda broj fundamentalno religioznih ima 400.000. Neka istraživanja takođe tvrde da 46 odsto nemačkih Turaka se nada da će jednog dana u Nemačkoj biti više muslimana od hrišćana. Jedna studija pokazuje da su Turci manje obrazovani od drugih imigrantskih grupa u Nemačkoj. Samo 60 odsto etničkih Turaka završe srednju školu. Poređenja radi, to isto urade 85 odsto iz Istočne Evrope. Samo osam odsto Turaka završi fakultet, dok iz Istočne Evrope diplomira 30 odsto. Obrazovanje je jedan od ključnih faktora uspešne integracije.

U svakom slučaju, Nemačka kao kuća u kojoj žive milioni Turaka, strepi od porasta tenzija. Odmah nakon neuspelog držanog udara od 15. jula na hiljade Turaka izašlo je na ulice nemačkih gradova. Ispoljavali su svoju podršku turskom predsedniku Erdoganu. Bez sumnje, Nemačka strepi od sukoba unutar turske zajednice. Između Turaka i Kurda, kao i između Erdoganovih pristalica i njegovih protivnika. Rastuća napetost u turskim redovima nije bila bez značaja u danima nakon neuspelog puča. Inače, najveći broj Turaka izvan Turske žive baš u Nemačkoj, a oko polovice njih zadržalo je tursko državljanstvo. Kada su turski predsednički izbori održani 2014. godine, nemačka vlada zakupila je jedan fudbalski teren u Berlinu da bi tamošnjih 140.000 Turaka moglo da glasa. Nemačka kancelarka Angela Merkel pozvala je Turke da se bolje integrišu u nemačko društvo, a Turski predsednik Erdogan je pozvao nemačke Turke da ne obraćaju pažnju na Merkelovu. Rekao je: „Integracija da, asimilacija ne". Erdogan je takođe rekao da bi Turci u Nemačkoj trebalo da govore nemački, ali da ne bi trebalo da napuste svoj pristup politici i kulturnim običajima. Konzervativni nemački političari tvrde da politički uticaj turske populacije u Nemačkoj doprinosi stvaranju „paralelnih društava".

Krajem avgusta Angela Merkel je pozvala nemačke Turke da „pokažu lojalnost prema našoj zemlji". Takođe je dodala da smo „mi spremni da slušamo njihove probleme i da pokušamo da ih razumemo". Zabrinuta za mir u svojoj zemlji ona je dodala i sledeće: „Postoji sloboda govora i sloboda demonstriranja u Nemačkoj za sve koji žive ovde, ali oni moraju da prikažu svoja razmimoilaženja na miran način". Vlada u Berlinu bila se unervozila zbog tenzija u Turskoj i mogućnosti da se one preliju u Nemačku. U nemačkim novinama objavljivane su tvrdnje da turska obaveštajna služba operiše veliku mrežu doušnika u Zapadnoj Nemakoj, veću nego što je imala Istočna Nemačka sa Štazi agentima. Te svoje agente turska služba koristi da uplaši Turke neistomišljenike sa Erdoganovim režimom. Negde istovremeno Ankara je opozvala svog ambasadora u Beču kao znak neslaganja sa demonstracijama Kurda i austrijskom dozvolom da se ta manifestacija održi. Tursko zvanično negodovanje odnosilo se i na jedan članak u jednim austriskim novinama u kojem je, pogrešno, pisalo da su u Turskoj dozvoljeni seksualni odnosi sa decom ispod 15 godina starosti.

Bilo kako bilo, činjenica je da mnogi Turci koji žive u Nemačkoj, ali i Austriji, podržavaju Erdogana. Ali, zašto je to tako? Neki od njih tvrde da se često ne slažu sa turskim predsednikom, ali da moraju da mu odaju priznanje zato što je od 2002. godine poboljšao ekonomsko stanje u zemlji. Istina je da su se mnogi Turci preselili iz siromašne Anadolije u gradove. To je stvorilo jasnu ravnotežu gradskoj eliti. Kako mnogi nemački Turci vuku korene iz Anadolije, za njih će Erdogan uvek biti jedan od njihovih. Erdogan jeste poreklom iz skromne, religiozne familije, baš kao što su to turski imigranti iz prve generacije. Ludvig Šulc, ekspert za tursku imigraciju, tvrdi da su mnogi Turci u Nemačkoj procenili da je neuspeli vojni udar bio usmeren protiv turskog društva i demokratije. Šulc objašnjava da je nacionalni ponos i podrška Erdoganu uglavnom dolazi iz redova nemačkih Turka koji se informišu iz turskih medija koje su pod kontrolom režima u Ankari. Naravno, podrška Erdoganu nije jednoglasna, tako da ima Turaka u Nemačkoj koji ne misle kao većina njihovih sunarodnika.

Napetost u turskim redovima ne oseća se samo u Nemačkoj, već i širom Evrope. U Holandiji se procenjuje da živi 400.000 Turaka. Većina njih podržava partiju predsednika Erdogana. Nakon puča pojavili su se izveštaji da je bilo više napada na kulturne centre gulenista u Roterdamu, gradu u kome živi veći broj Turaka. Gradonačelnik tog grada, Ahmed Abotaleb, pozivao je na smirenost: „Nemojte da uvozite sukobe. Dovoljno je loše što sukobi postoje u Turskoj". Kao što je slučaj u Nemačkoj i Holandiji, većina od 160.000 austrijskih Turaka takođe podržavaju Erdogana. Odmah nakon turskog puča u Beču su izbili protesti u kojem su učestvovali jedno 1.200 Turaka. Austrijskom kancelaru Kristijanu Kernu stigle su pretnje smrću od strane Erdoganovih istomišljenika. Izgleda da su pretnje stizale iz Turske. Nakon demonstracija u Beču, bečke vlasti su na razgovor pozvale turskog ambasadora. Austriski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc izjavio je da demonstranti imaju pravo da protestuju, ali je kasnije dodao da „bilo ko da želi da učestvuje u turskoj domaćoj politici, slobodan je da napusti zemlju".

U Francuskoj živi i radi nešto preko 400.000 Turaka. Odigrale su se dve demonstracije podrške turskom predsedniku, ali je takođe bilo izveštaja o napadima na Gulenove centre. Francuski dnevnik Le monde tvrdi da su sukobi između gulenista i erdoganista postali vidljiviji. Le mond kaže da Turci sa obe strane političkog spektra brinu o ostanku u Francuskoj jer strepe od nestabilnosti. U Britaniji živi manja grupa Turaka, negde oko 50.000 njih. Na dan puča Turci su organizovali manji skup ispred glavnog štaba BBC, a sledećeg dana ispred Douning ulice, uzvikujući parole podrške predsedniku Erdoganu. Samo nekoliko sati nakon što je Erdogan pozvao Turke da izađu na ulice, u Turskoj, dva Turčina ušli su u džamiju koja se nalazi u severnom delu Londona i počeli da viču, psuju i uznemiravaju prisutne. Očigledno je da Turci, čak i kada nisu u velikom broju, širom Evrope većinski podržavaju predsednika Erdogana i njegov režim. Isto tako postaje sve jasnije da se turski politički problemi i sukobi prelivaju u zemlje Evropske Unije.

Erdogan u svojoj političkoj viziji ima nekoliko ciljeva, ali se islamizacija zemlje nalazi na vrhu. Tri stuba te islamizacije su škole, džamije i zatvori. Namera je povećati broj religioznih škola, džamija i zatvora. Tome bi trebalo i dodati oštri pad kvalitetne edukacije. Nedavno je turska vlada objavila da će podići 174 nova zatvora, povećavajući kapacitet za dodatnih 100.000 osuđenih. Ovo je odgovor turskih vlasti na optužbe da po šest zatvorenika dele ćelije koje su predviđene za samo tri. Da više neće morati da spavaju na smenu. Pre toga je turska vlada oslobodila 40.000 zatvorenika da bi napravila mesta za desetine hiljada osumnjičenih za povezanost sa neuspelim državnim udarom. Potom, gradiće se nove džamije. Skoro 9.000 džamija podignuto je od 2005. do 2015. godine. Procenjuje sa da u Turskoj ima 90.000 džamija, jedna na svakih 866 ljudi. Iran, s približno istim brojem stanovnika kao Turska, ima 48.000 džamija. Egipat, sa većim brojem stanovnika, ima 67.000 džamija. Erdogan ne gradi samo zatvore i džamije, on grade i škole. Religiozne škole. U jednoj takvoj je i maturirao.

Osnivanje religioznih škola Erdogan je počeo još u vreme kada je bio premijer Turske, od novembra 2002. godine. Broj studenata u tim religioznim školama, zvanično nazvane „imam škole", porastao je od 60.000 na više od 1.200.000. Godine 2012. Erdoganova vlada uvela je 12-ogodišnji obrazovni sistem i otvorila put religioznim srednjim školama. Dve godine kasnije po jednoj šemi nasilno je upisano oko 4.000 đaka u religiozne škole. U nekim opštinama i srezovima imam škole su iznenada postale jedina opcija za upis. U isto vreme vlada je dozvolila devojčicama od deset godina i više starosti da u školi nose marame na glavi. Inače, Turska je jedna od zemalja u kojoj se najmanje troši po učeniku. Studije merodavnih svetskih organizacija utvrdile su da u toj zemlji 43 odsto Turkinja između 15 i 29 godina starosti niti idu u školu, niti su zaposlene. Svetski prosek za tu starosnu grupu je 17 odsto. Rezultati testiranja znanja iz matematike, nauke i društvenih predmeta, a isto tako i iz maternjeg jezika su katastrofalno loši. Sve to se dogodilo tokom poslednjih 14 godina, šta Tursku očekuje u sledećih 14 samo može da se pretpostavlja.

U međuvremenu evropski Turci podržavaju i Erdoganove napore da teritorijalno proširi njihovu zemlju. Pojavljuju se u Turskoj raznorazne mape na kojima se neka veća, a i manja, grčka ostrva pripojena Turskoj. Takođe dobar deo Sirije i Irtaka. Uključujući i irački grad Mosul. Erdoganov režim objašnjava da oko Mosula, na primer žive Turci i njima slični narodi. Mape se zasnivaju na položajima turske vojske krajem 1918. godine kada je završen Prvi svetski rat. Istini za volju, takve stavove imao je i otac moderne Turske, Mustafa Kemal Ataturk. A o teritoriji i uticaju Turske Erdogan se jasno izrazio u jednom svom govoru: „Turska nije samo Turska. Osim 79 miliona građana, takođe je odgovorna za stotine miliona naše braće iz geografskog prostora s kojim smo spojeni istorijskim i kulturnim vezama. Neki istoričari veruju da bi granice trebalo da uključe Kipar, Alepo, Mosul, Erbil, Kirkuk, Batumi, Solun, Kardžali, Vama i grčka ostrva u Egeju". Za slabo obrazovane Turke u Evropi pomisao na veliku i moćnu Tursku leči sve komplekse.

A1: Turski diplomati traže azil

Nemačka je dobila 35 zahteva za politički azil od strane turskih diplomata i njihovih familija. Nije još poznato, piše Njujork tajms, koliko je diplomata, a koliko članova njihovih familija. Takođe se ne zna sa sigurnošću koliki je krajnji broj zahteva jer se te cifre ne objavljuju odmah. Takođe nije objavljeno da li su to diplomate samo iz Nemačke, ili samo iz Evrope ili su neki i iz ostalih delova sveta.

Prošlog juna nemački parlament izglasao je rezoluciju proglašavajući masovnu deportaciju i masakr stotine hiljada Armena i Asira tokom poslednjih dana Otomanske imperije - genocidom. Turska je odgovorila povlačenjem svog ambasadora iz Berlina. Nakon što je Berlin objasnio da rezolucija nije obavezujuća, Ankara je vratila svog ambasadora.

Raspoloženje nemačkih Turaka prema zemlji u kojoj rade i žive, gde im deca idu u škole, kao i njihovo raspoloženje prema režimu predsednika Erdogena najverovatnije da se neće promeniti u bliskoj budućnosti. Ako ikad. Neki od Turaka već su deo Nemačke pedesetak godina, a njihova deca i unuci nešto manje, ali biti Turčin je jače od biti Evropljanin.