Osvrt

Kome je koristila izmišljena podvala o velikosrpskoj ideji

Slobodan Milošević nije zapalio žito

Imaginarna ideja Velike Srbije, ustvari, predstavlja "medalju" sa licem i naličjem. Kada govorimo o licu, radi se o tome da je na Zapadu skoro opšteprihvaćena i medijski nametnuta teza o srpskoj ekspanziji na komšijske teritorije. Ta teza je služila kao paravan za naličje "medalje" o kojoj govorimo, odnosno za originalnu ideju Velike Srbije, skrojenu u zapadnim radionicama svetskog poretka. Ona je podrazumevala proterivanje Srba sa svih područja van Srbije u samu Srbiju, pri čemu bi Srbija zaista postala velika, ali samo po broju izbeglih stanovnika.

Kostja Šukara

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka u Sjedinjenim Američkim Državama pojavio se pevač Siksto Rodrigez. Njegovo ime znači „Šesti", jer se rodio kao šesto dete u porodici. Za Rodrigeza su producent i svih sedam ljudi koji su kupili njegov prvi album tvrdili da je on nešto najbolje što Amerika tog trenutka može da ponudi. Zato niko nije mogao da objasni potpuni neuspeh Rodrigezovog prvenca. Pošto su veliki koncerti postali iluzija, a zadimljeni barovi Detroita realnost, Rodrigez je shvatio da se od muzike „neće hleba najesti", pa je gitaru zamenio lopatom.

Međutim, Rodrigez nije mogao da zna da će jedan od sedam kupaca njegov album poneti sa sobom u Južnu Afriku i pustiti ga na nekoj zabavi mladim Južnoafrikancima, željnim dobre muzike sa socijalno-političkim prizvukom. Posle toga sve se odvija munjevitom brzinom. Mladima se svidio album, a oni koji ga nisu presnimili mogli su da ga kupe, jer ga je južnoafrička varijanta Jugotona izdala u rekordnom roku. Priča se da je svaki tamošnji vlasnik gramofona u to vreme imao najmanje tri ploče. To su bili Bitlsi, Sajmon i Garfankl i Siksto Rodrigez. I Elvis i Stounsi mogli su da prođu, ali nisu bili ni izbliza popularni kao Rodrigez.

Jedini problem je bio to što niko u Južnoj Africi nije znao ništa o tom tajanstvenom pevaču. Tada su počele da kolaju razne priče. Dve verzije njegove navodne sudbine bile su naročito česte. Prva je bila da je tokom koncerta, razočaran svetom u kojem živi, Rodrigez pucao sam sebi u glavu. Druga verzija je slična, s tim da je umesto pištolja koristio benzin i šibicu. Takvo uverenje bi i opstalo, da se polovinom devedesetih godina u Južnoj Africi nije pojavio uporni novinar koji je želeo da otkrije više detalja o životu harizmatičnog umetnika.

Nakon bezbroj neuspešnih telefonskih poziva prema Evropi i Americi, on dolazi do Detroita i igrom slučaja stupa u kontakt sa producentom Rodrigezovog albuma. Prvo što je novinar hteo da zna bilo je - kako je završio Rodrigez. Producent je odgovorio: „Ali, on je još uvek živ. Eno ga radi na građevini kao fizikaner".

Nije prošlo ni nekoliko sedmica, a Rodrigez je, iznenađen spletom okolnosti, već sa svojom prašnjavom gitarom bio na putu za Južnu Afriku, gde ga je dočekala crna limuzina i unapred rasprodani koncerti. Jedino što nije imao prateći bend, ali to nije bio problem. Svi popularni južnoafrički muzičari odrasli su na njegovoj muzici i rado su mu bili na raspolaganju. Posle te uspešne turneje, Rodrigez je još nekoliko puta gostovao u Južnoj Africi. Išao je čak i do Australije, stekao je i malu popularnost u Americi, ali je i dalje nastavio da živi u Detroitu, u ruševini koju je davno kupio za 75 dolara.

Ali, to su bile sedamdesete. Da li bi nešto slično moglo da se desi u današnje vreme? Odgovor je, naravno - ne. U doba interneta, informacije iz bilo kojeg dela sveta dostupne su kao na dlanu. Zato se postavlja pitanje - kako je moguće da, kada se na Zapadu priča o bivšoj Jugoslaviji, gotovo opšteprihvaćena verzija novije balkanske istorije glasi: Slobodan Milošević, zaluđen velikosrpskom idejom, utemeljenom u Memorandumu SANU, a ispoljenom u njegovom čuvenom govoru na Gazimestanu, vodi Srbe da osvajaju tuđe teritorije. Međutim, čak i za laike, dovoljno je samo malo pretraživanja na Guglu da se vidi da se ništa od toga ne podudara sa stvarnošću.

Famozni Memorandum SANU, na razočarenje raznih internet ratnika, nije ništa drugo nego referat koji daje na uvid kako političku, tako i ekonomsku situaciju u zemlji tog vremena. Doduše, ekonomske prilike koje odlikuje zapošljavanje rodbine i popunjavanje kućnog budžeta krađama društvene imovine, te mitom i korupcijom, aktuelne su i danas. S druge strane, navodni velikosrpski manifest se ne može pronaći ni između redova u Memorandumu SANU. U tom dokumentu našlo se mesta za kritiku dotadašnjeg sistema, zasnovanog na nameri da se slabljenjem Srbije, kroz nepotrebno rasparčavanje sa dve autonomne pokrajine, jača Jugoslavija. Memorandum je više, kako bi Englezi rekli, "cry for help", gde se potencira teška situacija Srba, kako na Kosovu, tako i u Hrvatskoj. U jednom delu, dokument čak i sadrži upozorenje: „...Za manje od desetak sledećih godina, ako se stvari bitno ne promene, Srba na Kosovu više neće biti, a etnički čisto Kosovo, taj nedvosmisleno iskazani cilj velikoalbanskih rasista, utemeljen još u programima i akcijama Prizrenske lige 1878-81, biće u potpunosti ostvaren".

Memorandum dalje ukazuje na tendenciju, uzrokovanu nepravednom politikom, opadanja broja Srba u Hrvatskoj, navodeći primer da ih je 1948. bilo 14,48 odsto, a već 1981. godine 11,5 procenata.

Memorandum SANU ne samo da nije opravdao očekivanja antisrpskih struja, ponudivši Srbima manifest Velike Srbije, nego je donekle i pobrkao istorijske lončiće. Za jednu deceniju, kako su pretpostavili, nije se mnogo toga promenilo na Kosovu. Ali, upravo je toliko trebalo Hrvatima da u Hrvatskoj svedu Srbe na manje od četiri odsto stanovnika. Da Kosovo bude zamalo etnicki čisto, trebalo je više vremena. Punih 14 godina.

Jednom prilikom je bivši ministar spoljnih poslova Nemačke Hans Ditrih Genšer izjavio za „Dojče vele" da je „morao da prizna Hrvatsku i Sloveniju kada je čuo Miloševićev govor na Gazimestanu, jer su svi znakovi ukazivali na to da se sprema Velika Srbija". Taj čuveni govor, za dobronamerne i objektivne ljude koji su ga slušali, nije zvučao drugačije od klasičnih socijalističkih govora iz perioda od 1945. do 1990. Može se reći, bez obzira na to što bi se autor verovatno zgrozio zbog takve komparacije, da je Miloševićev govor varijacija na temu poznatih stihova Đorđa Balaševića: „Život pred nama još bitaka skriva i preti nam, preti, kao duboki vir, ja znam da nas čeka još sto ofanziva, jer moramo čuvati mir". Čak se stekao utisak da je masa na Gazimestanu tražila i očekivala od Miloševića da srbuje, ali on je uporno insistirao na svojoj socijalističkoj retorici. Tek na kraju dao je malo nade nacionalistima, kada je uzviknuo: "Neka živi Srbija", da bi ih odmah potom spustio na zemlju još jačim uzvikom: "Neka živi Jugoslavija", uz dodatak: "Neka živi mir i bratstvo među narodima".

Na prostoru bivše Jugoslavije postojale su četiri ideje, a nijedna od njih nije ideja Velike Srbije. Prva ideja je jedina imala civilizacijski smisao, ali je doživela potpuni krah. To je bila ideja jugoslovenstva.

Druga je bila već pomenuta albanska ideja o nezavisnom Kosovu, koja se ostvarila.

Treća ideja se zasnivala na ustaškom istrebljenju manjina i verovanju njihovog ministra Mile Budaka da trećinu Srba treba pobiti, trećinu proterati, a trećinu pokatoličiti. Realizacija te ideje počela je 1941. godine, a završila se „Olujom" 1995. i u potpunosti je uspela.

Četvrta ideja je islamska vizija Bosne i Hercegovine, a njena personifikacija je Alija Izetbegović. Pokušaji ostvarivanja te ideje još uvek traju.

Problem sa Velikom Srbijom jeste to što ta ideja nikada nije ni postojala u krugovima koji su donosili političke odluke. Nijedan Srbin koji je u 19. i 20. veku bio u poziciji da može da ostvari tu ideju, nije mario za nju, uključujući i Slobodana Miloševića, koji je imao na umu isključivo suženu ili umanjenu Jugoslaviju. To potvrđuje i činjenica da su iz JNA dezertirali svi osim Srba, te da su je u svim republičkim centrima, osim Beograda, već na startu „godina raspleta" prekrstili u „srpsku armiju", a Milošević je ostao lojalan jugoslovenskom okviru, nevoljno prihvatajući faktičko stanje i preimenovanje, na samom kraju te sage.

Rat na prostoru Jugoslavije većinom se vodio na teritorijama gde su živeli Srbi, ali ti Srbi u te delove nisu došli samo za vikend, niti im ih je neko poklonio na određeni vremenski period. Ti delovi su pripadali Srbima, a ako su, recimo, Hrvati želeli da izađu iz Jugoslavije, nije bilo razloga da ti isti Srbi sa teritorijom na kojoj su živeli vekovima ne ostanu u Jugoslaviji. Ako su Hrvati i muslimani iz BiH želeli da izađu iz Jugoslavije, nije bilo razloga da Srbi iz BiH ostanu u Jugoslaviji. Da su kojim slučajem ostali u Jugoslaviji, po kojim osnovama bi to prestala da bude manja verzija Jugoslavije, a postala Velika Srbija? Ako sa „Stojadina" skinemo dva točka, to će i dalje da bude „Stojadin". Istina, rashodovani „Stojadin", ali to nikada neće, niti može biti „Golf".

Frapantna je činjenica da je zapadni svet, u moru nacionalista sa prostora bivše Jugoslavije, za vrhovnog neprijatelja i simbol zla tokom devedesetih godina odabrao jedinog lidera koji nije bio nacionalista. Svaki prosečan sportista će reći da je nemoguće uspeti u bilo kojoj profesionalnoj sferi sporta ako nemate dobrog sponzora. Milošević ili „kasapin sa Balkana", kako ga je često nazivala zapadna štampa, bio je jedini lider koji nije imao „sponzora", pa možda tu i leži objašnjenje njegove demonizacije.

Za čoveka sa čijim imenom se povezuje Velika Srbija, Milošević je vukao upitne poteze. Srbe iz Hrvatske je ostavio na milost i nemilost Hrvatima koji su ih proterali, dok je Srbe iz BiH terao da prihvate nepovoljne mirovne sporazume, samo da se ukinu sankcije Srbiji. Šta Hrvati mogu da zamere Miloševiću?

Jedino mogu da mu se zahvale što ih je pustio da etnički očiste svoju zemlju. Kako muslimani da mrze Miloševića, kada je on još davno nudio njihovom lideru da bude predsednik ostatka Jugoslavije, ali Izetbegović nije hteo nikakve asocijacije sa, kako je on to zvao, "krnjom Jugoslavijom". Da je, kakvim slučajem, imao političku viziju koja nije pretpostavljala rat i prihvatio tu poziciju, danas bi muslimani bili suvereni vladari Bosne. Hrvati je svakako tretiraju kao „prazničnu državu", u koju dolaze iz germanskih zemalja da obiđu ostarele roditelje. Hrvati ne bi smetali muslimanima da učvrste svoju dominaciju. Srbi se ne snalaze dobro u modernoj politici i diplomatiji, tako da im se ni oni ne bi mogli politički suprotstaviti u decenijama koje bi usledile da je Izetbegović prihvatio Miloševićevu ponudu.

Imaginarna ideja Velike Srbije, ustvari, predstavlja „medalju" sa licem i naličjem. Kada govorimo o licu, radi se o tome da je na Zapadu skoro opšteprihvaćena i medijski nametnuta teza o srpskoj ekspanziji na komšijske teritorije. Ta teza je služila kao paravan za naličje „medalje" o kojoj govorimo, odnosno za originalnu ideju Velike Srbije, skrojenu u zapadnim radionicama svetskog poretka. Ona je podrazumevala proterivanje Srba sa svih područja van Srbije u samu Srbiju, pri čemu bi Srbija zaista postala velika, ali samo po broju izbeglih stanovnika.

Taj plan bi u potpunosti uspeo da u septembru 1995. Slobodan Milošević nije zapretio ulaskom Srbije u rat ako Hrvati i muslimani ne zaustave prodor prema Banjaluci. Teško je danas znati da li bi on i ostvario svoje pretnje, ali Amerika ih je shvatila ozbiljno i zaustavila je dalji prodor. Da je tog dana Banjaluka pala, sada bi Republika Srpska postojala samo u sećanjima bivših ratnika i današnjih izbeglica, rasutih po Srbiji i svetu. Da je zapadna ideja Velike Srbije jos uvek aktuelna i da se njeni kreatori neće smiriti sve dok ne nestane Republika Srpska, pokazuju i svakodnevna kidisanja prema RS, kako iz Sarajeva, tako i od zapadnih lobija, koji su u svoju mašineriju regrutovali i veliki broj srpskih tzv. nevladinih aktivista.

Ako Republika Srpska opstane i izbori se za nezavisnost, koja joj po svim osnovama pripada, možda se seti Miloševića, pa mu se pokloni, kao što se Južna Afrika poklonila Rodrigezu. U protivnom, Milošević će ostati upamćen kao ličnost koju je istorija dobro „sažvakala", da bi ga na kraju ispljunula, kao što je uradila sa mnogima koji joj nisu bili dorasli.