(P)likovi

Čišćenje Srbije od Vučićevog đubreta

Bez oficira s ružom

Sve smo bliži oslobođenju od Aleksandra Vučića. Pomahnitalog diktatora čeka sudski postupak u kome će odgovarati za izvršene zločine. Međutim, da bi Srbija bila uređena pravna država, neće biti dovoljno da samo on završi iza rešetaka. Nova vlast mora da primereno kazni sve saučesnike u udruženom zločinačkom poduhvatu. Ne sme da bude pošteđen niko, od vrha do dna naprednjačkog kartela, kao ni9 onih iz predhonih vlada i koalicionih partnera, koji su okrvavili ruke, tvrdi urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Srbi nisu imali sreće s većinom svojih vladara. Bilo je apsolutista, ratnih avanturista i stranih vazala. Svaki je otimao od države i naroda, ali niko to nije radio beskrupuloznije od Vučića.

Kad je, da podsetimo, prvi put bio na vlasti, kao ministar informisanja i šef ratne propagande, zalagao se za etničko čišćenje Kosova i Metohije od Albanaca, prizivao je NATO agresore i pretio „stranim plaćenicima, domaćim izdajnicima i defetistima" koji su upozoravali na tragične posledice tog primitivnog šovinizma. Iza crno-crvene koalicije ostala je razrušena Srbija, s oko 30 milijardi materijalne štete, sto hiljada izbeglica s Kosmeta, desetak hiljada invalida i nekoliko hiljada grobova.

Drugi boravak na vlasti, tokom ovih šest godina, Vučić je iskoristio da nanese još veću štetu. Potpisom na Briselskom sporazumu i seriji pratećih dokumenata utvrdio je državnost albanske republike Kosovo, odrekao se državne, a nije zaštitio privatnu imovinu Srba. Dosledan u širenju nesreće, nije poštedeo ni ostale građane Srbije. Opljačkao je penzionere i zaposlene u javnom sektoru, zadužio je sledećih nekoliko generacija, a trenutno radno sposobne najurio je u beli svet ili naterao da rade za robovlasnike, koje od milja naziva stranim investitorima. Vučić je državne institucije pretvorio u servis za zaštitu interesa članova svoje porodice, kumova i ostalih pripadnika naprednjačkog kartela.

Ma koliko paradoksalno izgledalo, upravo tim i takvim zločinima Vučić je odredio način na koji Srbija mora da izvrši dekontaminaciju, očisti se od njegovog đubreta i postane normalna, civilizovana država. Naprednjački sneg je prekrio breg, pa je svaka zverka ostavila trag. Sad se zna ko je imao kakvu ulogu u Vučićevom pljačkaškom pohodu. Zna se i da niko od njih ne zaslužuju milost.

Sredinom devedesetih, američka administracija je napravila „crnu listu" nepodobnih Srba. Bez obzira na pogrešne motive, mora se priznati da sva imena s tog spiska predstavljaju simbole srpske propasti. Od Slobodana Miloševića i ostalih državnih funkcionera, preko tajkuna Miroslava Miškovića i Milana Beka, od Cece Ražnatović i Željka Mitrovića, pa do Aleksandra Vučića i mame mu Angeline, svi su zaslužili da budu uspisani crnim slovima na listi srama. Nažalost, opet političkom greškom, Amerikanci su ih skinuli sa spiska, a i petooktobarski revolucionari su im oprostili sve grehove.

U rano jutro 6. oktobra 2000. godine Zoran Đinđić se nagodio s Milutinom Mrkonjićem i Bogoljubom Karićem.Zarad vlastitih interesa i stranačkog nadgornjavanja, lideri DOS-a su propustili šansu da sprovedu pravdu i kazne zlikovce iz prošlosti koja, eto, još traje.

Da se taj kiks ne bi ponovio, neophodno je na vreme napraviti plan za deratizaciju Srbije od naprednjačkih štetočina. Izvršioci krivičnih dela moraju da budu sankcionisani; njih treba spakovati u zatvor i oduzeti im svu nelegalno stečenu imovinu. Odgovornost moraju snositi i svi državni činovnici koji su im to omogućili ili su znali za njihova krivična dela, a ništa nisu učinili da ih spreče.

Što kaže Ljubiša Ristić: „Za socijalnu pravdu potrebni su politička volja i malo vojske". U nešto radikalnijem smeru ide i predlog sociologa Jove Bakića, koji insistira na primeni „revolucionarne pravde" i nad lažnim levičarima Ivicom Dačićem, Aleksandrom Vulinom i Željkom Mitrovićem. Normalni građani upravo to traže od današnje opozicije, da se obaveže da će se, čim preuzme vlast, nemilosrdno obračunati sa svim razbojnicima iz SNS-a i njenih koalicionih gangova.

To izgleda kao obiman i kompleksan posao, ali nije. Postoje svedoci i dokazi inkriminisanih dela. Postoji i Magazin Tabloid u kome su prozvani mnogi naprednjački zlikovci i detaljno opisana njihova zlodela. Tu je i „Službeni glasnik", zvanični zbornik prljavih akcija režimske mafije.

Tu su i zakoni, samo ih treba primeniti. Ali, ne kao što je rađeno u vreme DOS-a.

- Za sve postoji mogućnost dogovora. Koliko ponudite nama, mi ćemo vam uzvratiti - rekao je Vladimir Beba Popović u pregovorima sa Mihaljom Kertesom i Branom Crnčevićem, kad ih je vrbovao da optuže Slobodana Miloševića.

Snimak tajnog sastanka u prostorijama „Spektre", na kome je Popović, tvrdeći da govori u ime Zorana Đinđića i Vladana Batića, drastičan je primer nezakonite trgovine uticajem. Takvim postupcima DOS je prokockao šansu da izvuče Srbiju iz mulja. Da nije tragično, bilo bi komično što su sva tri pomenuta parazita kasnije postali saradnici Aleksandra Vučića. Razbojnici su se nagodili, oprostili jedni drugima krivična dela i nastavili da parazitiraju na nesreći građana.

Umesto tajnih dilova, privatnih ponuda i potražnje, neophodno je da čistku vode zvanične državne institucije. Policija, tužilaštvo i sudovi moraju da ispune obavezu i procesuiraju sve sumnjivce. Naravno, sad to izgleda kao nemoguća misija. Današnja policija je, što kaže Marko Vidojković, najvažniji deo mafije. Tužilaštvo je privatni servis braće Vučić, a pravosuđe je leglo korupcije. Tako je sad. Međutim, posle oslobođenja, te institucije će imati snage da se suprotstave organizovanom kriminalu.

U policiji, kao i u Bezbednosno-informativnoj agenciji, ima poštenih ljudi, ozbiljnih profesionalaca koji vredno sakupljaju i arhiviraju dokazni materijal nezakonitih radnji poličkih komesara iz vrha MUP-a. Onog trenutka kad im nova vlast odreši ruke, raskrinkaće sve što su radili Nebojša dr Stefanović, Biljana Popović-Ivković, Vladimir Rebić i ostali aktuelni naprednjački komesari. Saznaće se ko je i zašto sakrio krivične prijave protiv Dijane Hrkalović i kakve su njene veze s narko dilerima.

Kad je postavljen na mesto ministra pravde, Nikola Selaković je uterao strah u kosti republičkom javnom tužiocu Zagorki Dolovac. Bilo je dovoljno da joj zapreti da će, ako ne bude poslušna, zaplivati Dunavom, pa da ona podvije rep i počne bespogovorno da izvršava naloge naprednjačke, kao nekad crveno-žute vlasti. Zaštitom Vučića i njegovih kriminalaca, Dolovac je postala saučesnik zločina nad Srbijom. Svaka optužnica koju je montirala protiv nepodobnih pojedinaca, kao i one koje je odbacila da bi zaštitila kartel, sve to ide njoj na teret. Isto ovo tužilaštvo, koje danas ona predvodi, moraće da vodi opsežnu istragu njenih nezakonitih radnji. Po svemu sudeći, nju čeka optužnica debela skoro kao ona protiv Vučića.

Nema ništa komplikovanije od deratizacije sudova. Spisak nepodobnih sudija objavljen je na portalu sudova. Svaka generalizacija je pogrešna. Osim one koja se odnosi na srpske sudije. I među njima ima poštenih profesionalaca, kojima je zakon važniji od političkih direktiva, ali oni ćute i trpe. Nedostatak hrabrosti i spremnosti da se suprotstave pravosudnoj mafiji ne abolira ih od odgovornosti. Naprotiv, strah od ugrožavanja vlastitih interesa ne sme da bude jači i važniji od obaveze da poštuju Ustav i zakone, za šta su školovani, obučavani i plaćeni.

„Mi samo obavljamo svoju dužnost", sramni je alibi mnogih režimskih slugu. Tako su govorili i stražari u Aušvicu. Tako govore i policajci koji pomažu privatnim izvršiteljima da otimaju stanove prezaduženim građanima, a salutiraju pred ministrom s plagiranim doktoratom, drže stražu banditima s fantomkama dok hapse slučajne prolaznike, svedoke rušenja u Savamali ili dok stranački batinaši tuku studente i novinare na protestima. Sudije procesuiraju i kažnjavaju prestupnike koji pogrešno parkiraju auto, a tolerišu počinioce najtežih krivičnih dela i učestvuju u multimedijskim režimskim igrokazima, u šta je pretvoren slučaj ubistva pevačice Jelene Marjanović.

Bahato, bez potrebe i da prikriju novu predstavu, sudije i advokati, zajedno sa tobož suprotstavljenim strankama, režiraju suđenje za napad na Predraga Rankovića Peconija. Željko Rutović, koji je optužen da je sa šest metaka ranio nepismenog tajkuna, nalazi se na bezbednoj udaljenosti, pa mu se sudi u odsustvu. Njegov telohranitelj Neđeljko Mumun, drugooptuženi u tom postupku, negirao je krivicu Rutovića, tvrdeći da on nije mogao da puca jer nije imao pištolj. Mumin je priznao da je lično naneo teške telesne povrede Peconiju. Kad je došlo do verbalnog sukoba između Rutovića i Rankovića, Mumin je nekoliko puta drškom pištolja udario u glavu vlasnika „Inveja". U iskazu, on je istakao da je Peconi raspisao nagradu od pet miliona evra za Rutovićevu glavu.

Sudija Slavica Nikolić nije pokazala nikakvo interesovanje za tu tvrdnju, a kamoli da prijavi Rankovića za pripremu krivičnog dela. Takođe, ni sud, ni advokati nisu se uzbudili zbog nestanka dokaza, kao što su snimci sigurnosnih kamera, koji bi nesumnjivo otkrili šta se zaista događalo 22. marta prošle godine u hotelu „Prag" i ko je pucao u Rankovića. Snimci su nestali da se ne bi videlo da li je među svedocima bio i Andrej Vučić. Iz istog razloga niko nije hteo da od 19 reportera, koji su pratili taj događaj, uzme snimljeni materijal i pomoću fotografija utvrdi činjenično stanje. Očigledno, suđenje će se pretvoriti u farsu, koja će se završiti presudom Rutovićevog telohranitelja. On će dobiti solidan honorar i sve će se zaboraviti. Do neke sledeće pucnjave. bnh

- Zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon, da ću dužnost člana Vlade vršiti savesno, odgovorno i predano i biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije - navodi se u zakletvi koju su recitovali članovi kabineta Ane Brnabić.

Predvođeni premijerkom, ministri su dokazali da su krivokletnici. Na način koji nije zabeležen u istoriji čovečanstva, Vlada Republike Srbije svom snagom vodi kampanju za priznanje državnosti okupiranog dela svoje teritorije. Svi članovi Vlade svesno i namerno krše Ustav, a niko ni ne pokušava da ih spreči. Nijedan policajac, tužilac ili sudija ne pokreće postupak protiv Aleksandra Vučića, Ane Brnabić, Maje Gojković i ostalih državnika koji učestvuju u veleizdajničkoj zaveri protiv interesa Srbije i srpskog naroda.

Kao saučesnici, značajan doprinos daju i ostali pravnici iz državnog sistema. Koliki nivo apsurda je dostigao Vučićev režim najbolje ilustruje primer Srba koji su članovi tzv. ustavnog suda Republike Kosovo. Na tu funkciju je, na predlog Srpske liste, imenovan Radomir Laban, koji je nedavno pred Hašimom Tačijem položio zakletvu da će dostojanstveno i profesionalno braniti interese Kosova. Kao saradnik „carinske mafije", Laban je 2011. godine u Srbiji osuđen na šest godina zatvora zbog korupcije. Pola kazne je odslužio u pritvoru, dok je čekao suđenje. Privremeno puštanje na slobodu iskoristio je za bekstvo na Kosovo. Sud u Kraljevu izdao je nalog za potragu i hapšenjem Labana, ali naprednjačka Srpska lista ga je udomila u kosovski ustavni sud.

Još veću sramotu predstavlja primer prof. dr Ivana Čukalovića, koga je Laban nasledio u albanskom ustavnom sudu. Istovremeno dok mu je trajao devetogodišnji mandat u Prištini, Čukalović je radio kao profesor na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, kao šef Odeljenja za međunarodno javno pravo i Centra za međunarodno pravo i međunarodne odnose. Samo u Srbiji može da se desi da studente prava uči profesor koji je član ustavnog suda lažne države. Pri tom, da bruka bude veća, nijedan njegov kolega nije digao glas i bar pokušao da odbrani dostojanstvo fakulteta, studenata i svoje lično. I Čukalovicu se sudilo u aferi indeks, koja je okončana zastarelošu gonjenja.

Da, teško je pominjati dostojanstvo kad i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, Sima Avramović, podržava „najboljeg studenta" Aleksandra Vučića i njegovo gaženje Ustava i svih zakona.

Nijedan funkcioner MUP-a, sudija i pravnik ne vidi ništa sprorno što braća Vučić pripremaju formiranje batinaškog odreda pod nazivom „zaštitna narodna straža". Miša Vacić, komandant „straže", priča da ima političku i logističku podršku Andreja Vučića, a finansijsku Zvonka Veselinovića. Javno, bez ikakvih sankcija, Vacić vređa i preti svim naprednjačkim političkim protivnicima i medijskim kritičarima. Zbog fizičkog izgleda i mentalnih kapaciteta, neoprezni opozicionari ga potcenjuju. Zaboravljaju da je hapšen zbog nelegalnog posedovanja oružja i ugrožavanja javnog reda i mira. Vacićev saradnik je izvesni Stevan Đokić, vlasnik detektivske agencije DBA, koja najavljuje da će vršiti obuku čak i u osnovnim školama. U tom društvu je i Nemanja Ristić, za koga se tvrdi da je 1994. godine, u sukobu pripadnika voždovačkog i zvezdarskog klana, ubio 20-godišnju Tatjanu Nikolić i da je tek 2012. izašao iz zatvora. Ristić je nedavno hapšen i zbog pretnji smrću Zagorki Dolovac, posle čega mu je određena mera psihijatrijskog lečenja. Zbog pretnji narodnoj poslanici Mariniki Tepić hapšen je i Tomislav Lovreković, još jedan mentalno poremećeni Vacićev „stražar". Javno, uz podršku režima, braća Vučić formiraju privatnu armiju bivših i budućih robijaša, a niko ne reaguje. Kad nekoga pretuku ili ubiju, biće kasno. I biće neoprostivo za sve državne funkcionere koji su ćutanjem učestvovali u stvaranju tog zla.

Protiv Zorana Milojevića Zelje, jednog od vođa naprednjačkih batinaških eskadrona, pokušala je da reaguje Zorana Mihajlović. Tačnije rečeno, Vučić ju je uvukao u sukob sa Zeljom i njegovim svemoćnim šefom Zvonkom Veselinovićem.

Milojević je početkom godine dobio zadatak da obori vlast u opštini Paraćin. Standardnim naprednjačkim metodama, podmićivanjem i zastrašivanjem, tri meseca je vrbovao odbornike vladajuće koalicije, koju predvodi Demokratska stranka. Zelja je uradio sve što je mogao, pretio je otpuštanjem s posla, pa i gepekovanjem, ali nije ispunio zadatak i smenio Sašu Paunovića s mesta predsednika opštine. Kroz to vreme, s mnogo više uspeha, gradio je velelepni restoran na Pančićevom vrhu.

Ljut zbog fijaska u Paraćinu, Vučić je odlučio da vođe kosovske filijale svog kartela, Veselinovića i Milojevića, kazni tako što će im srušiti nelegalni objekat. Postupajući po Vučićevom nalogu, resorna ministarka Zorana Mihajlović, pokrenula je proceduru za rušenje restorana na Pančićevom vrhu. Ministarstvo građevinarstva je obavestilo medije da će akciju izvršiti u 8 sati ujutru 7. avgusta. I pre nego što je vest objavljena, Veselinović je nazvao Vučića. Nije se potrudio da mu mnogo objašnjava zašto nije pametno to što radi. Nije ni bilo potrebe, Vučić je odmah optužio Mihajlovićku da to radi na svoju ruku, mimo njegovog znanja. Da bi se opravdao pred Veselinovićem, poveo je hajku protiv Mihajlovićke.

Vučićev kum i prvi operativac SNS-a, Darko Glišić, odmah je preko biltena „Alo" poručio: „Zorana, odlazi, prelila si čašu svojim soliranjem". Poruka je izrečena drugim povodom, ali s jasnom pretnjom, koja je pojačana optužbom da je umešana u korupciju, jer se preko građevinske firme koja se vodi na ime njenog supruga Vladimira Atanackovića ugrađuje u poslove „Srbija puta". Vučić tvrdi da ni o tome nije znao, iako su s tom firmom sarađivali njegova bivša sekretarica Marija Blečić i Aleksandar Joksimović, brat ministarke Jadranke Joksimović. Naravno, diktator je sve znao i odobravao, kako bi saradnike uvukao u kriminal i kasnije ucenjivao.

Na kraju, Mihajlovićka je povukla rešenje o rušenju objekta na Pančićevom vrhu s obrazloženjem da nije obezbeđena asistencija policije. Dobro da nije, pošto je policajce pred Zeljinim i Zvonkovim čardakom čekala civilna jedinica od tridesetak opakih momaka, odevenih u crno, sa džipovim s beogradskim ili kosovskim registracijama, ali i bez tablica.

Svi državni funkcioneri koji su se danas bez otpora povukli pred naprednjačkim siledžijama sutra moraju da snose odgovornost. Svi. Od opštinskih službenika, koji su pečatirali sporne dozvole zvaničnoj investitorki Snežani Mitković, preko policajaca koji nisu hteli da idu na vrh Kopaonika, pa do Aleksandra Vučića, kukavice koja drhti od straha pred kosovskim ortacima.

Pravda mora da stigne i sve Vučićeve kumove, pre svih Nikolu Petrovića. Zahvaljujući uticaju koji ima na diktatora, Petrović je, kršeći zakone i propise, napravio nekoliko hidroelektrana u parkovima prirode. Da bi mu se omogućilo uništavanje eko sistema u zaštićenim predelima, zakoni su menjani ili ignorisani. S namerom da odbrane prirodu i zdrav razum od nerazumnih investitora, građani Pirota su za 2. septembar 2018. zakazali novi protest u Pirotu, kako bi zaštitili Staru planinu i sprečili uništenje reka i netaknute prirode. Kad dođe vreme, istražni organi moraće da taknu Petrovića, ali i svakog službenika koji je stavio potpis na neku od dozvola, koje su mu omogućile da uništava sve što stigne.

Protest protiv samovolje diktatora i njegove svite već su organizovali i navijači. Na poslednje dve Zvezdine međunarodne utakmice, na „severu" su postavljeni transparenti s jasnim porukama diktatoru: „10908 kilometara, ni metar manje" i „Nema podele". Posle prve utakmice, žandari su pretukli stotinak navijača. Drugi meč, protiv Spartaka iz Trnave, Vučić je dočekao spremno. Na vreme je organizovao trupe svojih kriminalaca. Uz pomoć policije, napali su grupu koja je razvila parolu „Nema podele". Izgleda da se kontroli oteo čak i Ivanu Bogdanovu, vođi „Ultrasa", dozlogrdilo da podržava izdajničke postupke vladara. Sličan otpor pružiće i normalni navijači Partizana, koji su se otrgli Veljku Belivuku, kriminalcu koji je nasledio Saleta Mutavog.

U obračunu s neistomišljenicima, Vučić koristi policiju i pravosuđe, pa i stranačke batinaške eskadrone. U njegovoj armiji zombija značajno mesto imaju i internet-buzundžije, zadužene za širenje laži, uvreda i pretnji po društvenim mrežama. Vučić ne zna ništa da radi, ali mora se priznati da se dokazao kao vrstan genetski inženjer. Ukrštanjem muve i komarca napravio je naprednjačkog bota, vrstu mutanta koji jede govna i pije krv. Uhlebljeni u državnim institucijama, često skriveni iza lažnih naziva, kreiraju atmosferu linča i, pri tom, dobijaju pare iz budžeta koji pune njihove žrtve. Većina botova je evidentirana, prikupljeni su dokazi njihovog širenja mržnje, pa će, posle oslobođenja, Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal imati pune ruke posla.

Stanje u srpskoj policiji i pravosuđu asocira na legendu o Staljinovom rešenju problema s radnicima sovjetske železnice u jeku Drugog svetskog rata. Krajem 1942. godine, prema toj priči, Staljin je dobio izveštaje o katastrofalnom stanju u gradovima pod nemačpkom opsadom. Najveći problemi nastali su usled nedostatka hrane, vojne i medicinske opreme. Izveštaji su upućivali na to da fabrike iza Urala rade normalno, ali transport nije dobro organizovan. Umesto da pokrene istragu i otkrije krivce za taj haos, Staljin je naredio da se o svaku desetu banderu obesi po jedan radnik železnice. Nije mu bilo bitno da li će stradati i neko nevin. Posle drakonske kazne, kad vide kako su prošle njihove kolege, preživeli železničari će se uozbiljiti i početi da korektno obavljaju svoj posao. To se, kaže legenda, zaista i dogodilo, do kraja rata nije se dogodilo da neka kompozicija kasni.

Ne bi bilo zgodno primeniti takav način sređivanja današneg stanja u srpskoj policiji i pravosuđu, bez obzira što bi to obradovale mnoge žrtve njihovih zločinačkih postupaka. Umesto nasumičnog vešanja, treba sprovesti ozbiljne istrage i fer suđenja, na kojima će svi dobiti priliku da objasne po čijem su nalogu kršili zakon i uništavali sudbine targetovanih pojedinaca.

Začarani krug nesreće, u kome se Srbija nalazi već odavno, može da se raskine samo potpunom i nemilosrdnom deratizacijom. Ko se o državu i narod ogrešio samo političkim odlukama, mora da bude lustriran. Ko je nezakonito stekao imovinu, mora da završi iza rešetaka. Dok Vučić i njegovo đubre ne bude počišćeno s javne scene, dok ne bude u zatvoru, Srbija neće biti slobodna.