Kako se po ko zna koji put urušila arheologija u Srbiji, ko je sve umešan u kapitalno pranje para na dvadesetogodišnje prčkanje po utrini kraj ludnice u Čurugu, ko su sve glavni igrači u ovoj kapitalnosti i kakav je njihov arheološki pedigre, ko je iz drugog pokušaja uspeo da napiše doktorat, kome je bilo bitno suženo vidno polje i kakvi su tamo dalekosežni zaključci objavljeni. Gde je nekadašnja palata Suda pretvorena u razbojište, ko je odbio da primi razbojište u svoj muzej i gde je nakazna izložba na kraju završila. Šta je sve obuhvaćeno digitalizacijom kakva je međusobna veza Vile Ravijojle i caričinog švalera, dokle se došlo u snimanju filma Inđijana Đons i srpsko grne. Tragajući za odgovorima na ova pitanja, istraživač Magazina Tabloid, Stanislav Živkov, napravio je svojevrsnu hroniku ludila i beščašća koje vlada u domaćoj ahreologiji
Stanislav Živkov
U četvrtak, 9. avgusta ove godine, u ostacima Narodnog muzeja Pančevo, pred neznatnim brojem posetilaca skupljenih s konca i konopca, svečano je otvorena čudesna izložba „Čurug na udaru imperija", o čijem autoru smo pisali u prošlom broju, a nakon posete ovoj čudesnoj manifestaciji, postavlja se više ozbiljnih pitanja od kojih je najznačajnije ono uopšteno: o čemu se ovde zapravo radi?
Da li je reč o arheološkoj izložbi, o trodimenzionalnoj varijanti noćnih mora njenog autora, lečenju impotencije, strahu od vode i sapuna ili je naprosto reč o svojevrsnoj vrsti egzibicionizma?
Kada se pogleda aktuelna izložbena postavka Muzeja Vojvodine u Pančevu, najpre se postavlja pitanje da li njen autor ima neki poremećaj, a drugo pitanje na koje bi jako zanimljivo bilo dobiti odgovor odnosi se na direktore oba muzeja za koje se ne zna da li uopšte imaju pojma da su ustanove kojima rukovode same po sebi kulturna dobra što autoru postavke i samim direktorima ni najmanje nije zasmetalo da obe zgrade pretvore u razbojište.
Da bi čitaoci shvatili o kakvoj svinjariji je reč, dovoljno je da zamisle na šta bi ličile Resavska Pećina ili Dom Narodne Skupštine Srbije kada bi ih iznutra prekrili stiroporom i glet masom kako bi Trifunović dobio dovoljnu količinu prostora za svoje nebuloze! Sve u svemu čitavo prizemlje muzeja zakrčeno je kršem i lomom, balvanima, sklepanom gvožđurijom, daskama, trskom, blatom i buzdovanima, naokolo se ide preko šume razapetih kablova kojima je iznastavljana eletroinstalacija a na samom ulazu u izložbu postavljen je nekakav električni portal nazvan vremeplov sačinjen od električnih creva novogodišnje rasvete dodatno okićen raznobojnim svetlima, poput reklame za kupleraj, što se, s obzirom na renome nekih od zaposlenih idealno složilo ko kec na jedanaest.
Odmah iznad svega toga pokačeni su laseri koji usput prlje posetioce dok prilaze jednom od elemenata multimedijalne ludnice. Uglavnom u tako prigodno uređen izložbeni prostor, saplićući se i provlačeći se između krša i loma u muzej su redom dolazili: raznorazni penzioneri, očito vrlo zaludni, zatim izvesna Emina Zečević doduše bez Slobodana Fidanovskog, zatim autorka idejnog projekta gradnje banatske kuće u muzeju, jedna arheološkinja poznata kao crna udovica jer nikada nije razjašnjeno je li 30 godina starijeg dečka pronašla mrtvog ili ga je strefio harcšlus tokom koitusa, zatim jedan cvikeraš sa tragovima krvi u svom alkoholu, jedan nesvršeni arheolog inače slikar amater i ljubitelj telesnog smrada, nekoliko samoproglašenih kulturnih radnika, jedna nadmena advokatica koja jako voli svoje pripravnice, jedan peder sa svojom lakom ženom, zatim mladi umetnik koji voli samo mlade lepe studente slikarstva. Naravno pošto je egzibicionizam postao statusni simbol jer svi hoće da budu viđeni, ovakvu priliku nije propustio i postariji bračni par koji javno glumi idilu a tokom vikenda tajno u vikendici u Peščari pravi orgije sa pederima i lezbejkama. Ukratko rečeno, svi ovi su došli na poklonjenje svojevrsnom egzibicionizmu autora Stanka Trifunovića koji se pre svega ogleda u kvadratnim kilometrima štampanih čaršava i mušema sa Trifunovićevim fotografijama koji su pokačeni gde god je to bilo moguće a posebna je priča što je takozvana postavka sačinjena od potpuno proizvoljno napravljenih replika raznoraznih koliba štala kočina i ostalog krša napamet napravljenih od najmanje pet kamiona balvana - buzdovana, itd., a da bi se navodno posebna pažnja poklonila digitalnom dobu odnosno navodnoj digitalizaciji i multimedijalnoj postavci izložbe u celom ansamblu nebuloza, osim štampanih čaršava na kojima se projektuju video snimci samog Stanka Trifunovića kako priča što je babi milo to joj se i snilo redom je raspoređeno sledeće: desetak tablet - računara na kojima kada klikneš pojavljuje se nekakva vila Ravijojla koja potom posebno na svakom tabletu priča Trifunovićeve pričice o stočarstvu oružju zemljoradnji metalurgiji košurinama i svemu drugome što nema neke naročite veze ni sa arheologijom a ni sa logikom!
Naravno tu su se odnekuda pojavilo još jedno Trifunovićevo Epohalno otkriće, klizaljke, odnosno nekakve koščurine, najverovatnije ljudske cevanice za koje je Trifunović zamislio da su navodno korišćene kao klizaljke pri čemu je zaboravio da su životinjske kosti čak zaista korišćene kao klizaljke pri čemu su na krajevima bušene rupe za kožne trake kojima su vezivane za obuću a pošto na Trifuovićevim navodnim klizaljkama nema ni traga od rupa očito je da je Trifunović po svom dobrom običaju pobrkao babe i žabe da bi na kraju ispale čavke odnosno nepostojeće klizaljke, koje su, kako je svojevremeno napisao Trifunovićev guru, odnosno vrhovni žrec nadriarheologije u Srbiji, Đorđe Janković, preostale pošto su gosti pojeli pečenje!
Naravno po izložbi je postavljeno još četiri projektora koji delom preko već spomenutih čaršava projektuju što video zapise samog Trifunovića što animaciju nekakve Vile ravojojle koja neprestano govori: Dobrodošli u Čurug. Nakon posete ovoj kapitalnosti od izložbe odmah s e postavlja pitanje gde to Vila ravijojla i kome to zapravo želi dobrodošlicu: turistima, nadriarheolozima ili ljubiteljima čeprkanja po blatištu a po svemu sudeći, nakon svega ovoga vila najverovatnije dobrodošlicu i smeštaj nudi budućim pacijentima ludnice u Čurugu, sa kojima je Trifunović imao izuzetno uspešnu dvadesetogodišnju saradnju (o tome videti prethodni broj Tabloida).
Kako Muzej Vojvodine očito nije imao više projektora čitava budalaština je dodatno oplemenjena sa još dva televizora na kojima se takođe vrte nekakve animacije a veliko finale svakako su još dva tač skrin monitora na kojima se neprestano vrte raznorazne nebuloze o Čurugu skinute sa Ju Tjub kanala, a svakako je poseban specijalitet animacija od ukupno tri sličice na kojima se izvesni Simeon Zorić, inače rođen u Čurugu najpre ljulja u kolevci zatim nešto kasnije ratuje a konačno se klanja ruskoj carici Katarini čiji je navodno bilo švaler što je po Trifunoviću sve veoma značajno za arheološko nalazište Stari Vinogradi kraj ludnice u Čurugu! Naravno, iz svega ovoga vidi se da je Trifunović očito kao uzor za svoje štetočinstvo imao Harisona Forda i želju da po svaku cenu postane nekakav srpski Indijana Džons, ali mu to očito nije uspelo tako da smo dobili nešto što bi se u najmanju ruku moglo nazvati Inđijana Đonsom tim pre jer je svojevremeno upravo Trifunovićev duhovni guru Đorđe Janković tokom svojih nebuloznih natezanja istorije, lingvistike i arheologije po svaku cenu pokušavao da dokaže etimološku vezu između Inđije i Indije ne bi li tako dokazao da su prasrbi potekli iz Indije koja se nalazila u Inđiji!
A pored glavnog Inđijane, po sistemu „kud svi tud i mali Mujo" javilo se još nekoliko Inđijanica od kojih je jedan čak za RTV Vojvodina uspeo da Trifunovićeve Gepide iz Čuruga poveže sa Pančevom i to tako što je bitku između Huna i Gepida koja se odigrala kraj reke Nedao (što prema mađarskoj etimologiji znači Velika Reka, u ovom slučaju Dunav) smesti na zabarenu rečicu Nadel koja teče pored Pančeva čime je u svakom pogledu nadmašio i Trifunovićevog duhovnog oca Đorđa Jankovića koji je svojevremeno, natežući istorijske činjenice kombinujući ih sa statističkom obradom kubika smrvljene keramike, pokušao da dokaže da Solun nije Solun na Egejskom moru već Solin na Jadranskom.
Uostalom o tome je svojedobno pisao akademik Božidar Ferjančić: „...Još čudnija tumačenja carevih vesti izneo je Đ. Janković, predlažući da se to prvobitno boravište Srba, odnosno kraj oko Servije, prebaci na sasvim drugu stranu Balkanskog poluostrva. Prema njegovoj kombinaciji, nečuvenoj u bilo kakvom ozbiljnom naučnom radu, car pisac nije mislio da je u pitanju grad u oblasti Soluna već Salone (Solina), a onda bi Servija bila dobro poznato mesto Srb u okolini Knina, koje je oko 150 km daleko od Salone. Tako su po predanju Srbi ustvari stigli u zaleđe Solina, odnosno u zapadnu Dalmaciju...Spomenuta kombinacija je očigledno napravljena da bi se potvrdila što ranija prisutnost Srba u zaleđu dalmatinske obale, a pri tome nisu poštovani osnovni principi metodologije istorijskih istraživanja..."
A, upravo u slučaju Čuruga, Trifunović nastavlja tamo gde je Janković stao i to kada govori o Limigantima čiju karakterističnu grubu keramiku najpre datuje u četvrti vek, zatim istu tu i takvu grubu keramiku pronalazi u Čurugu kod Slovena i datuje je u 9. vek pa je onda opet pronalazi i datuje u 12 vek ali sada kao arheološki nalaz kod Srba u Čurugu da bi na osnovu svega toga Trifunović zaključio da su prasrbi prastanovnici Čuruga koji je verovatno još u 25.000 godina pre nove ere bio epicentar sveta a još verovatnije i prasedište praistorijske ludnice koja ima kontinuitet do danas!
Doduše ovakve Trifunovićeve nebuloze ni najmanje ne čude, pošto je imao višedecenijsku priliku da se o sličnim budalaštinama direktno informiše od svog duhovnog gurua Đorđa Jankovića alias Đoke Varvarina a dugo će ostati zapamćeno Jankovićevo upropaštavanje generacija studenata na Filozofskom fakultetu uključujući tu i Trifunovića pre svega zbog veoma niskih nastavničkih kriterijuma tako da je kod njega studirao i diplomirao čitav niz studenata bez poznavanja stranih jezika i rada na kompjuteru, i na taj način je stvorio čitav niz fanatičnih sledbenika pri čemu je Trifunović Jankovićev epigon najgore vrste!
Za ovu arheološku školu je veoma karakterističan neobičan metodološki postupak u kome se prvo pojavi "naučni" zaključak, a tek se kasnije po svaku cenu traže dokazi na osnovu kojih je zaključak stvoren, kao što je recimo Janković tvrdio da je Apostol Pavle pokrštavao Srbe u Srbiji ili bilo gde?
Sve u svemu pokazalo se da je Trifunović po svom dobrom starom običaju sam sebi dao autogol i definitivno pokazao da sam sebe po svaku cenu smatra nepogrešivim, tvrdeći da nije moguće iz osnove izmeniti njegove zaključke, da je nađena „zagubljena prošlost", nasuprot, po njemu, svesnom zanemarivanju proučavanja „naše prošlosti" koje povezuje sa „nenaučno-ideološkim razlozima. Inače Trifunović je svojedobno čak pokušao da doktorira kod Jankovića koji je u međuvremenu umro ali se upravo zbog toga otvorilo nekoliko važnih pitanja vezano za srpsku arheologiju: Ako je Janković bio toliki stručnjak, ako je napisao toliko radova i školovao tolike arheologe, kako to da niko od njih nije mogao da odmah preuzme katedru?
Kako to da Janković nije imao barem jednog doktoranta koji bi ispunio uslove i prijavio se za konkurs. Pošto je Janković bio najuren iz nastave, pokazalo se da nema ko da preuzme njegove studente pa su se onda brojni epigoni i epigončići našli u nebranom grožđu uključujući tu i svojevremenog predsednika Komisije Ministarstva kulture za arheologiju dr Dejana Radičevića sa Filozofskog Fakulteta u Beogradu, inače rodom iz Čačka koji je očito bio u sukobu interesa. Naime, kao predsednik ove komisije a istovremeno i glavni urednik Glasnika Srpskog arheološkog društva sam sebi je, odnosno svom projektu i svom časopisu 2015. godine dodelio novac i podelio ga svojim pajtašima iz udruženog zločinačkog poduhvata arheološkog topografisanja Banata, upravo Stanku Trifunoviću iz Muzeja Vojvodine, predsedniku sekcije za slovensku arheologiju Srpskog arheološkog društva, koji je, opšte je poznato, poput Vojislava Koštunice neobavešten o mnogo čemu pa i o tome čemu služe sapun i voda!
Zato mu je Radičević dao novac za arheološku topografiju Banata (severnog Banata) kao i za ko zna koje o redu čeprkanje na lokalitetu Višnjevača kod Padeja, te mr Vojislavu Đorđeviću, inače sekretaru Srpskog arheološkog društva i sekretaru redakcije Glasnika Srpskog arheološkog društva (koji se u međuvremenu totalno sunovratio objavljujući mahom radove koje je poslednji legitimni urednik odbio da štampa); te ljupkoj mu ženici Jeleni Đorđević svojevremeno iz milošte zvanoj "Jelenica" koja se u međuvremenu toliko raskokala pa liči na veliku bocu!
Istim ovima, inače, iz ostataka pančevačkog muzeja Radičević je u 2015. godini dao novac, opet za arheološku topografiju Banata ali za područje Kovina (na žalost nema podataka da je terenska ekipa po uzoru na Stanka Trifunovića slučajno bila smeštena u kovinskoj ludnici), kao i za po ko zna koji put prčkanje po deponiji u Dolovu a sve se to manje više ponovilo i u 2016. godini. kada je drugi sastav iste te komisije, ovaj put sa drugaricom Eminom Zečević na čelu (bez Slobodana Fidanovskog), opet po istom ključu podelila novac pripadnicima iste ove ekipe.
Tako je, recimo, osim što je Trifunović po ko zna koji put dobio novac za proučavanje života u ludnici u Čurugu sada dobio još za pripremu naredne u seriji knjižurina iz serije Arheološka topografija Banata, a Đorđevićevi su dobili milionče za nastavak prčkanja u Dolovu ali i za nastavak prtljanja sa arheološkom topografijom Banata ali po južnom delu.
Inače postoji još jedan zajednički imenitelj i za Radičevića i za Đorđevića a to je činjenica da su njihove teze, tj. Radičevićeva doktorska i Đorđevićeva magistarska, zapravo nastale kao svojevrstan popravni ispit, odnosno morale su biti pisane gotovo od početka jer je sada pokojni prvi mentor Đorđe Janković, svojevremeno bio najuren iz nastave arheologije, nakon čega je usledila parafraza filma "Lesi se vraća kući"pa je specijalno za pojedine kapitalne arheologe formirana specijalna Komisija za odbranu doktorskih teza sa kandidatima koji su teze radili bez mentora , konkretno za Dejana Radičevića i Eminu Zečević, tako da su svi oni morali da donekle upodobe svoje uratke prema uputstvima te komisije koja je imala nezahvalan zadatak da od ničega napravi nešto a protiv čijih članova su do tada intenzivno rovarili!
Naravno u ovom poduhvatu moralo se naći mesto i za izvesnu Ivanu Pašić, bivšu višegodišnju ljubavnicu gorepomenutog Trifunovića, inače članicu Upravnog Odbora Srpskog arheološkog društva, te izvesnog Dragana Jovanovića iz vršačkog muzeja, zbog tamne puti poznatijeg kao Gani te još nekoliko manjih igrača koji za ovu priču nisu bitni. Kada se pogledaju rezultati višegodišnjeg rada ovako eminentnog Dua Fantasticus u sastavu Radičević - Trifunović, do sada inače objavljeni u nekoliko neupotrebljivih knjižurina, odmah postaje jasno da se na najgori mogući način potvrđuje stara poslovica da riba smrdi od glave što se uostalom može videti kada se pogledaju pojedini detalji iz stručnih biografija rukovodioca projekta Dejana Radičevića i Stanka Trifunovića. Tako se recimo iz referata o doktorskoj disertaciji Radičevića "Arheološka nalazišta X-XIII stoleća u Banatu", koju je sročio na skoro 600 strana vidi koliko su zapravo njegovi dometi pošto u njoj malo malo pa sam sebi skoči u usta pošto se u referatu navodi da je Radičević konstatacijom da Banat kao teritorijalna celina, pa čak ni kao pojam, tokom srednjeg veka nije postojao sam sebi napravio ozbiljne metodološke poteškoće. Takođe se pokazalo da Radičević .Za deo disertacije pod naslovom Istorijski okviri rada nije koristio reprezentativnu literaturu. Istorijski izvori su najčešće korišćeni iz „druge ruke", odnosno iz zbornika Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije i Latinski izvori za bugarsku istoriju. Pri tome, nisu korišćeni svi izvori koji stoje na raspolaganju. Sve ove pojave su dovele do toga da su kandidatu značajno suženi vidno polje i domet zaključaka, čime se jedino može objasniti kapitalni zaključak kako su Ravničarski predeli bili gušće naseljeni od planinskih, močvarni manje od oceditih, pošumljeni manje od iskrčenih, plodni više od neplodnih itd. Dalje, očito je da Radičević u ovom doktoratu "pliva" u nedoslednostima što se opaža u Završnim razmatranjima gde i pored ne malog obima ovog dela disertacije mestimično previđa određene važne podatke, kao što je navođenje rukovodioca istraživačkih projekata.
Osim toga građu izlaže po savremenim opštinama, čime za podokvire jednog istraživačkog rada, doktorske disertacije, a ne, primera radi, popisa spomenika sa određenom administrativnom nadležnošću, uzima nerelevantne kriterijume Praćenje teksta otežano je usled nedostatka dalje podele unutar odeljaka posvećenih određenom nalazištu. Na više mesta Radičević preuzima hronološku atribuciju nalaza od drugih autora, ne ulazeći pri tome u diskusiju. Na jednom mestu Radičević parafrazira, gotovo prevodi tekst I. Fodora, pa i nakon napomene, kojom se upućuje na izvornik, što je nedopustivo u korektnom naučnom postupku.
Posebna je priča doskusija o etničkoj šarenolikosti, ulazeći pri tome u pojedine nedovoljno objašnjene pretpostavke (?) o stanovništvu „koje je primilo određene bugarske uticaje" zasnovane na kubicima polomljene keramike pri čemu Radičević propušta da kaže na kakve uticaje pri tome pomišlja
Uglavnom Radičević je ipak uspeo da doktorira za razliku od spiritus movensa čitave ove ujdurme Stanka Trifunovića kustosa Muzeja Vojvodine u Novom Sadu oko čijem se nesuđenog doktorata svojevremeno na Filozofskom fakultetu u Beogradu odvijao pravi dramoplet a čije je štetočinsko delovanje uveliko kompromitovalo čitavu vojvođansku i srpsku arheologiju. Koloplet Radičevića i Trifunovića svoje veliko finale svakako je dosegao svoj denikenovski Everest upravo skaradnom izložbom u Muzeju Vojvodine kojom je nekadašnja palata Suda nekoliko meseci bila pretvorena u razbojište koje je potom trebalo da bude preseljeno u Istorijski Muzej Srbije koji je pothitno otkazao gostovanje koje je zato kao utešnu nagradu dobilo prostor čitavog prizemlja u ostacima pančevačkog muzeja. Sve u svemu sve tp u najmanju ruku podseća na drumsku krčmetinu na nekom od lokalnih puteva , u konkretnom slučaju Kakav put, takva i kafana! Svi nacvrcani, neko Džin Bimom, neko rakijom, otvara se izložba u dvorištu samo još fali da autor i recenzent izložbe sedeći u ćošku naruče piće za celu kafanu, naruče pesme, raspoloženi orkestar šteluje pojačala na maksimum, konobari trljaju ruke, direktori oba muzeja u nirvani...
Trifunovićevo čeprkanje po Starim Vinogradima i njegovo zaključivanje uz svesrdnu pomoć Dejana Radičevića što sve zajedno najviše podseća na masovne histerije sedamdesetih godina XX veka izazvane knjigama Eriha von Denikena, osamdesetih Trojom u Gabeli Roberta Salinasa Prajsa i nedavnu histeriju povodom nadrinaučnih otkrića piramida u Visokom izvesnog Semira Osmanagića naslov naše verzije filma mogao bi da bude Inđijana Đons i poslednje sprsko grne u kolevci svetske civilizacije Mesoposerbiji!