Tragom vesti

Sudbina i poslednji dani: kako je odlazeći tiranin sam sebi sapleo zamku iz koje više neće izaći

NISMO MI, MAJKE MI!

Krajem februara i početkom marta meseca ove 2023. godine, u paničnom strahu od posledica onoga što nikako nije smeo da uradi, potpuno poludeli Aleksandar Vučić uporno je ponavljao da „nikada nije izvozio oružje i municiju u Ukrajinu", pa onda da „nije izvozio oružje ni u Rusiju ni u Ukrajinu" (pokušavajući providno da istakne navodnu vojnu neutralnost njegovog režima). Ipak, činjenice kojima raspolažu dobro upućeni izvori iz vojno-diplomatskih krugova nekih evropskih država, govore da je ovaj posrnuli samodržac ipak odobrio izvoz oružja, municije i opreme iz srpskih vojnih fabrika, znajući za „krajnje odredište". No, u ovom slučaju, problem je što neće samo Vučić snositi posledice zbog neodgovorne, arogantne, drske i slobodno govoreći, kriminalne politike. Posledice bi mogle biti znatno ozbiljnije. Cena koju će svakako platiti zbog svoje, verovatno najpogrešnije odluke koju je doneo tokom svoje antiustavne vladavine, potpuno je nevažna u odnosu na njegovu očitu nameru da Srbiju otvoreno uvrsti u antiruski blok.

Nikola Vlahović

Službe bezbednosti Ruske federacije (kako zvanično iz Kremlja kažu) uveliko istražuju okolnosti pod kojima se dešavao izvoz oružja i municije iz Srbije u pravcu Ukrajine.

Da li je odlazeći diktator, uveren u svoju svemoć, ovaj put učinio fatalnu grešku koja će ubrzati njegov inače neizbežni pad? I da li je bio „pri čistoj svesti i zdravoj pameti" kad je na jednoj od redovnih konferencija za njegove medije, 8. oktobra 2022. godine, „svečano" izjavio da je za takozvane fabrike namenske industrije potpisao dokument da 20 odsto proizvoda ide za Vojsku Srbije i to objasnio na sledeći način: "Jasno je da će sukobi u svetu dugo da traju. Pronalazimo i kupce za našu robu, možemo sve da prodamo na stotinu strana sveta".

Tako je javnost saznala da Srbija ima potencijal za proizvodnju oružja na „stotinu strana sveta", ali nije znala da je Vučić već odabrao stranu i da će krajem tog oktobra 2022. godine, isporučiti prve rakete režimu u Kijevu.

Mada je početak 2023. godine obećavao da će Vučićev režim dobiti makar 100 dana „bonusa" od njegovih evroatlanskih menadžera, kako bi obavio „uzajamno priznanje" sa nepriznatim Kosovom, slučaj sa izvozom oružja u Ukrajinu, potpuno je promenio ritam događaja na ovom delu Balkana.

Naime, Vučića čeka vrlo skoro suočenje sa promenom politike Ruske federacije prema njegovom režimu. Ta promena će se desiti znatno brže od realizacije „mape puta" (put do priznanja otetog Kosova kao države) koju su mu nacrtali u Vašingtonu i Briselu.

A, sve je počelo jednom dozvolom za izvoz čak 3.500 raketa od 122mm, poznatijih kao "?-21 Grad", čiji je domet oko dvadeset kilometara (20km). Ovom prilikom, „isporuka" je putovala iz Beograda do skladišta u Bratislavi (Slovačka), pa onda iz razloga „zametanja tragova", preko Turske do Ukrajine. Pomenuta dozvola za izvoz izdata je dana 21. oktobra 2022. godine. Navodni kupac bio je iz Kanade, a lažni „posrednik i krajnji korisnik" iz Turske.

Ruski portal „Mash" objavio je čak i dokumenta i snimak, iz kojih se vidi da je namenska industrija Krušik iz Valjeva prodala 3.500 artiljerijskih granata Ministarstvu odbrane Ukrajine. Prema tim dokumentima, u transakciji su učestvovale po jedna kanadska, slovačka, američka i turska firma. Vlada Ruske federacije saopštila je da je „najdublje zabrinuta" i zatražila zvanično objašnjenje iz Beograda, koga i dalje nema. Nezvanično, stigla je neka informacija „kome treba" na ruke ruske „rezidenata" obaveštajne zajednice, koja više liči na opravdanje nego čvrstu argumentaciju.

Jedan od izvora ovog magazina, raspolaže dokazima da pomenute rakete proizvodi i jedna privatna kompanija u Srbiji, te da ih već duže vremena prodaje Rumuniji kao članici NATO pakta (i koja ima neograničeni ugovor sa tom kompanijom!), da im je cena po komadu 10.000 američkih dolara. Taj „rumunski kontigent", takođe, od prvih meseci rata u Ukrajini, ide u ruke režima u Kijevu.

Pomenuti ruski portal „Mash", objavio je informaciju da je pomenute granate naručila kanadska kompanija „JNJ Export Import", koja ih je iz Srbije prevezla u skladište oružja u Bratislavi, te da su odatle, preko Turske, isporučene u Ukrajinu, i to američkoj firmi koja posluje na ukrajinskom tržištu. Kao krajnji korisnik oružja navedeno je Ministarstvo odbrane Ukrajine.

Nešto pre nego je je „cilj misije" obavljen (2.oktobra 2022. godine), američki državni sekretar Entoni Blinken beskonačno dugo se zahvaljivao Aleksandru Vučiću, između ostalog „posebno" mu se zahvalio, kako je pisalo na zvaničnom Twiter nalogu ambasade SAD, „zbog podrške teritorijalnom integritetu Ukrajine" i obećao mu da će vlada SAD da se pobrine za energetsku bezbednost Srbije.

A, za pravu ekskluzivnu vest u vezi sa „okretanjem" Vučićeve Srbije na stranu Zapada i režima u Ukrajini, pobrinuo se Kirilo Budanov, inače šef Glavne obaveštajne uprave Ukrajine koji je za „Glas Amerike" začuđeno komentarisao informaciju, da je „vlada u Beogradu odbila da vrši transfer naoružanja za Rusiju", te da to niko nije očekivao.

Zbog velike potražnja za konvencionalnim naoružanjem koje se na ratištima u Ukrajini intenzivno koristi i još intenzivnije uništava, potražnja od strane zapadnih „saveznika" je stalna. Proizvođači tog konvencionalnog oružja na Balkanu, a pre svih Srbija, kao osvedočeni izvoznik svih vrsta borbenih sredstava, poslednjih pola godine doslovno je zaposednuta kupcima, preprodavcima i vojnim liferantima svih boja i ideologija.

I tu je Vučićeva pohlepa porasla do neslućenih razmera. Nije mogao da odbije milione koju su mu ponuđeni, a da bi ih uzeo „na neviđeno", morao je da smisli operaciju sakrivanja transporta oružja i opreme. To, naravno, nije lako zamaskirati. U slučaju raketa „M-21Grad" m nije uspelo, uprkos tome što zapomaže, proklinje, preti i očajava zbog „izdajnika zemlje" koji ga sumnjiče za naoružavanje režima u Kijevu.

No, kako će se uskoro ispostaviti, američka vojna sila računa na Srbiju kao na „depo" ili veliki magacin oružja i opreme koje je Pentagon već počeo da transportuje u pravcu NATO i američkih baza u jugoistočnoj Evropi, ali i na severu Evrope (baza „Ramštajn" u Nemačkoj je prepuna i nema kapaciteta koji nije popunjen).

Da se Amerika zaista sprema da „do poslednjeg Ukrajinca" vodi sa Rusijom „rat u rukavicama", vidi se i na primeru jedne važne informacije, koja bi morala ozbiljno da zabrine svaku vlast u Srbiji, ali ne i ovu Vučićevu, koja je već „licitirana" po pristupačnim cenama, što se tiče evroatlanskih vojnih budžeta.

Naime, dana 28. februara 2023. godine, luka Aleksandroupolis u Grčkoj, na krajnjem severoistoku ove zemlje, podsećala je na scene iz iskrcavanja američkih trupa u Normandiji pred kraj Drugog svetskog rata, samo što nije bilo pucanja i eksplozija.

Bio je to momenat kada je počela planirana invazija američkih marinaca na teritoriju Evrope, pa ih je samo u prvih nekoliko dana ušlo na stotine, a do kraja marta treba očekivati da ih bude i nekoliko hiljada, sa različitom vrstom naoružanja, opreme, logistike i svega što je potrebno za dugoročno ratovanje, kako na obali, morskom zaleđu, tako i na kopnu.

Vlada u Atini prećutala je ovu američku vojnu aktivnost. Ovoliki broj američkih vojnika u pomenutoj grčkoj luci, za sada imaju samo jedan zadatak: da dočekuju, prate, pomažu i obezbeđuju prevoz vojnog materijala koji će transportnim brodovima postupno stizati u luku Alexandroupolis. A, reč je o američkom oružju i opremi među kojima su tenkovi, oklopna vozila, helikopteri, te radarski uređaji i sofisticirana oprema različite namene. Po svemu sudeći, luka Aleksandroupolis izabrana je na neograničeno vreme kao baza za iskrcavanje sličnih kontigenata američkog oružja i vojske koji će biti raspoređeni u NATO baze u srednjoj i istočnoj Europi.

Američko osoblje biće smešteno u vojnoj bazi Giannoulis kako je inače i predviđeno malo poznatim Grčko-američkim sporazumom o međusobnoj odbrambenoj saradnji i vodi se pod vojno diplomatskom skraćenicom „MDCA".

Još početkom februara meseca ove 2023. godine godine, pomoćnica američkog ministra odbrane za pitanja međunarodne bezbednosti, Celesta Valander, obišla je luku Aleksandroupolis gde se „upoznavala" sa kapacitetima za iskrcavanje američkog i NATO oružja i osoblja u srednju i istočnu Evropu. Tom prilikom je bila u pratnji američkog državnog sekretara Entonija Blinkena koji je tih dana u Atini i zvanično promovisao Alexandroupolis u strateško središte američkih i NATO snaga u jugoistočnoj Evropi.

Neverovatno ali istinito: nijednom rečju ni Vučić ni Vlada Srbije ili, nekim čudom, ministarstvo spoljnih poslova, nije postavio pitanje ambasadi SAD u Beogradu: o kakvoj američkoj invaziji je reč u ovom „komšijskom" regionu Balkana, i kako to da Vojska Srbije ne zna ništa o ovom novom „iskrcavanju u Normandiji".

A, očigledno se radi o nečijoj sumanutoj i opasnoj ideji za „dovršenjem Drugog svetskog rata", prema neispunjenoj želji Vinstona Čerčila, da američke (i savezničke) trupe, nakon poraza nacista, pređu u osvajanje „ruske zone". Razlika je jedino u tome što ceo „kolektivni Zapad" danas očekuje da im posao obavi režim u Kijevu. Ova patološka žudnja za likvidacijom bilo koje Rusije (sa carom ili bez njega, sa komunistima ili bez njih, sa Putinom ili nekim trećim u budućnosti), već nekoliko puta u prošlosti se dešavala i iz nje vođe takozvane evroatlanske koalicije, ništa nisu naučile.

Vučiću nije prvi put da se bez jasne argumentacije pravda za sumnjive transporte oružja iz Srbije, za koje se zna da su završili u rukama režima u Kijevu (u ovom slučaju su bile u pitanju mine srpske proizvodnje), pa je tako 21. novembra 2019., dok je teror nad ukrajinskim Rusima, od strane tog režima uveliko trajao, ovako pravdao: „Danas smo optuženi iz jedne od tih kuhinja obaveštajne kanalizacije kako je Srbija naoružavala Ukrajince u borbi protiv Donjecke Narodne Republike i da su našim minama ubijani ruski vojnici...I da smo izvezli Ukrajini mine ne bi smo imali nikakvih problema jer bi sve bilo u skladu sa zakonom, ali da Srbija i pored toga nije to učinila!

Činjenica je takođe, da je baš on upregnuo svu svoju medijsku i obaveštajnu kanalizaciju, kako bi objasnio neobjašnjivo: otkud mine iz srpske „namenske" proizvodnje u posedu režima u Kijevu, a u akciji nasilja nad ruskim stanovništvom u već pomenutim oblastima?

Ne samo Ruska federacija, nego i „zapadne partneri", nisu zaboravili da je oružje iz Srbije isporučivano preko Ujedinjenih Arapskih Emirata koji su potpisali svoj sporazum sa Petrom Porošenkom (bivšim predsednikom Ukrajine), a da se Vučić „nevešto" oglasio izjavom kako je to njihovo pravo, „kao i to što imaju sporazum i sa Ruskom Federacijom". Tvrdio je uprkos nekim drugim činjenicama, da je „istražen svaki lot mina koji je otišao iz Srbije", ali nije uspeo da demantuje jedan stručni bugarski web sajt koji je imao sve dokaze kako su te mine iz Srbije završile u Ukrajini. I tu se Vučić „izlanuo", objašnjavajući kako je prodaja mina tekla preko „dve američke i jedne poluameričke firme", čudeći se kako je „neka čudna firma" izvezla iz Srbije prema Ukrajini deo serije od 15.000 mina, koje su prodate preduzeću "Tehnoremont" u vlasništvu Petra Crnogorca, inače vlasnika firme "CPR Inpex". Navodno, nije znao za to.

Zbog ovakvih i drugih Vučićevih „kombinacija", bio je predmet analize politikologa Ivana Mezjoha, predsednika Krimske regionalne javne organizacije „Centar za političko obrazovanje". Naime, Mezjoho mu je predvideo „loše karte", još 2019. godine, rekavši da „predsednik Vučić sledi put bivšeg predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča i time pravi veliku grešku".

Jasno je da je Vučić pod pritiskom Zapada, objašnjavao je Mezjoha videvši da se on „ohrabruje da se Srbija pridruži antiruskim sankcijama", te da je, istovremeno, izabrao apsolutno pogrešnu spoljnopolitičku retoriku, povodom izjava o nepriznavanje Krima i novih regiona Ruske Federacije. Podsećanja radi, treba napomenuti da Vučić i njegov režim i zaista nikad nisu priznali postojanje samostalnog Krima niti oblasti sa većinskim ruskim stanovništvom, oko kojih se danas vodi rat u Ukrajini.

Izborom ovakvog puta, govorio je Mezjoha, Vučić je krenuo putem svog bivšeg ukrajinskog kolege Viktora Janukoviča i dodao da Vučić nije morao da govori o teritorijalnom integritetu Ukrajine: „mogao je bar da ćuti na tu temu, da uopšte ne vodi diskusiju. Međutim, ponašao se drugačije, ponašao se na isti način kao i Viktor Fjodorovič Janukovič u Ukrajini svojim čuvenim multi-vektorski pristupom. Kako se završilo za Janukoviča i Ukrajinu, svi znamo. Ne želim takvu sudbinu Vučiću i Srbiji".

Poslednjih dana, ova stara Mezjuhina izjava „vrti se" na nekim ruskim kanalima, pa i na onom gde je ona prvi put emitovana, na „TV5.RU "

Ovaj krimski politikolog, ponudio je i objašnjenje za Vučićevu politiku dvostrukih standarda:

„Mir u Srbiji je na ivici velikog rata. Geopolitička situacija se zahuktava, Zapad vrši pritisak, ostala mu je samo jedna stvar-da manerviše. Međutim, ispostavilo se da je to loše po Vučića".

Kako je taj „manevar u praksi izgledao, govori i oduševljene Viktorije Nuland, zamenicu američkog državnog sekretara za politička pitanja, a povodom sednice Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 9.marta 2022. godine, kad je Srbija podržala Rezoluciju kojom se oštro osuđuje Rusija zbog rata koji vodi u Ukrajini. Tom rezolucijom je takođe Rusija je bila pozvana da odmah povuče svoje vojne snage „iz susedne države". A, Nulandova glasno pozdravila Vučićev stav.

Još dublje, tragom Vučićevih početaka u „vojnom biznisu", povratkom na događaje iz 2013. godine, kad je ovaj diktator i porobio sve institucije u državi Srbiji, dešavao se pravi „hepening" u Emiratima, na velikoj, svetskoj izložbi naoružanja i opreme.

Njegova avantura sa dilovenjem oružja „svima koji ratuju ili se spremaju za rat", počinje upravo činom potpisa međudržavnog sporazuma Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata u Abu Dabiju (17. februara 2013), gde su dogovorene„značajne investicije". Potpise su tada stavili tadašnji prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić i šef države UAE šeik Muhamed, dok je „topao stisak ruke" imao sa šeikom Abdulom, u sred mermernog foajea Palate Ministarstva inostranih poslova u Abu Dabiju.

Tada su i ozvaničeni „zajednički planovi, ambiciozne zamisli, najave velikih investicija i poslova od nekoliko milijardi dolara", a skoro deceniju kasnije, početkom rata u Ukrajini, kad je ova arapska država postala preprodavac srpskog naoružanja koje kupuje Zapad za račun Ukrajine u ratu protiv Rusije, postalo je jasno na čijoj strani je Vučićev kleptokratski karakter.

Pričlo se tih dana da je „presudno" za potpisivanje sporazuma bilo je Vučićevo gostovanje u kući šefa države, šeika Muhameda bin Zajeda. Jedan bivši diplomata rado se seća da je Vučić došao kod Zajeda u subotu popodne i da su na krovu grandiozne palate pričali dva sata i jedan drugom se „zavetovali". Isti izvor tvrdi da je „subota na nedelju uveče produžena po volji šeika, do zore"! A, rezultati su bili plodonosni, što se arapskih navika tiče.

I zaista, u nedelju u 16.20, poslepodne, nakon potpisivanja niza sporazuma, Vučić je imao čime da se pohvali: „Ukazali su nam veliku čast. Potpisali su sporazume na najvišem državnom nivou, iako je trenutno u Abu Dabiju 77 svetskih ministara odbrane, šefovi država, kralj Maroka". Istina je, niko ni lud ne bi dao takvu „žrtvu" za bilo kakav međudržavni sporazum. No, Vučić je očito tom prilikom spajao „lepo sa korisnim". Iz te „simbioze" rodio se međunarodni šverc oružja i vojne opreme, od koga njegov režim već dugo živi, uprkos neopisivoj spoljnopolitičkoj šteti koju je naneo Srbiji i njenoj geostrateškoj budućnosti.

Kažu tadašnji svedoci, da i rođeni brat šeika Muhameda, ministar šeik Abdul, „nije krio zadovoljstvo" zbog ovako „ugovorenog partnerstva".

Zbog jasnijeg razumevanja afere o izvozu raketa iz Srbije u Ukrajinu (2022. godine) i razotkrivanja te afere (2023), treba podsetiti da je „Jugoimport SDPR" (nakon „strasne subote na nedelju) potpisao ugovor sa državnom kompanijom EARTH iz oblasti namenske industrije. Da su za razvoj sofisticiranog raketnog sistema ALAS, Emirati u prvoj fazi uložili 33 miliona dolara, da su angažovane firme „Krušik", „Teleoptik" i „Utva". Tada je planiran da za četiri investicije narastu na 220 miliona dolara.

„Samo jedna naša raketa košta oko 100.000 dolara", hvalio se Vučić na obalama Persijskog zaliva. Kad su konačno pronašli retko korisnog idiota na tlu Evrope u liku Aleksandra Vučića, u čitav lanac proizvodnje (u Srbiji) i prodaje oružja i opreme svima (pa i Ukrajini), uključila se i kompanija Mubadala, druga na svetu po snazi u toj oblasti, sa planom ulaganja od četiri milijarde dolara, koji, naravno, nikad nije ostvaren

Danas, u martu mesecu 2023. godine, posledice ovog ludila svakako će biti fatalne za režim A. Vučića i njega lično. Jer, biti navodno prijatelj Rusije a okrenuti oružje protiv nje, znači i adekvatan odgovor.

A 1.

Između laže i paralaže: šta je A. Vučić kazao u svoju odbranu povodom svoje navodne „pacifističke" politike

.....

„Srbija nijedan jedini metak nije prodala ni Ukrajini, ni Rusiji! Držimo se strogo svih međunarodnih zakona i propisa i oružje izvozimo samo takozvanim dozvoljenim korisnicima! Šta hoćete, gospodo iz tajkunskih medija i svi vi koji vodite hajku?! Da ubijemo namensku industriju, da ubijemo Čačak, Valjevo, Lučane...?! E pa nećemo! Srbija ima da živi!

- Srbija nije poslala oružje nikome! Srbija proizvodi i prodaje municiju, imamo mnogo fabrika u odbrambenoj industriji... Znate, kad municiju proizvodite, onda ona uvek negde završi na nekom ratištu ili u nekom kriznom svetskom području. Mi nismo prodali nijedan komad oružja, oruđa ili municije ni Rusiji, ni Ukrajini. U Srbiji postoje tzv. dozvoljeni korisnici ('end juzeri') i samo takvim zemljama Srbija može da izvozi. Kažu sad da smo izvezli preko Turske... Znajući da postoji mogućnost da deo robe bude poslat bilo kojoj strani na ratištu, rekli smo i da je nemoguće izvoziti municiju koju smo dali Turskoj bez saglasnosti Republike Srbije. I šta hoćete više od nas? Lažovi jedni!

- Ne znate čak ni šta proizvode 'Sloboda' u Čačku, ni 'Krušik' u Valjevu, sve ste pobrkali, ništa ne znate, ali je važno da denuncirate svoju zemlju, i to lažima, ne biste li tobož meni naneli štetu. A u stvari štetu nanosite svojoj zemlji... Koliko nam je godina bilo potrebno da se izvučemo iz one priče o 'Krušiku' i na kraju ste svi jasno videli da je iza toga stajala mafija iz bugarskih oružarskih kompanija...

Čisti smo kao suza. Ali hoćemo da zarađujemo. Ponosan sam što ćemo da zarađujemo još i više. Razvijaćemo namensku industriju svim silama! Nego šta ćemo?! Ne, nego ćemo da ubijemo Srbiju, da ubijemo Čačak, da ubijemo Valjevo, da ubijemo Lučane, da ubijemo Kragujevac, da ubijemo Užice... Šta hoćete? Da ubijemo Trstenik?! Da ubijemo celu Srbiju?! Da ne prodajemo nikom ništa? Pa hajde onda da uništimo to. Šta hoćete više od države? Da ukinemo radna mesta našem narodu? Najmanje 20.000 ljudi u Srbiji danas radi u namenskoj industriji, a i mnogo više ljudi zavisi od poslovanja tog sektora. Je l' smo mi možda odveli nekoga u rat? Nismo. Je l' smo mi naterali nekog da ratuje? Nismo ni to! E mi ćemo baš zato sada da ubrzavamo, da uložimo još oko sto miliona evra u namensku, odobren je novac... U 'Krušik' ide 15 miliona, potrebno je da se uradi nešto i u Lučanima..."