Pogled iz Moskve

Poznati naučnik, ekonomista i publicista razmišlja o vezi između kapitala i vlasti

Ima li u Rusiji oligarha?

Reč „oligarh" postala je deo našeg svakodnevnog života. Oligarsi su oni koji su se neopisivo obogatili u vreme Čubajsove privatizacije 1990-ih godina. I oni koji su počeli da se pojavljuju na top-listama 500 odnosno 100 najbogatijih ljudi na planeti časopisa Forbs i Forčun (Fortune), kao i na listama onih čija imovina je veća od milijardu dolara. U početku 2023. godine, u svetu je bilo 3194 milijardera. Njihova ukupna imovina iznosila je oko 11,1 triliona dolara. Podaci za početak 2024. biće objavljeni u maju ove godine.

Piše: Valentin Katasonov

Na spisku milijardera časopisa Forbes za 2023. ima 11 osoba iz Ruske Federacije. To je za 22 milijardera više nego 2022. godine. Ukupna imovina ruskih milijardera povećala se za godinu dana za 1% i dostigla je 479 milijardi dolara.

Nekako se desilo da se reč „oligarh" u Rusiji doživljava kao sinonim za milijardera (i to dolarskog, ne u rubljama). Ali, ipak, treba razlikovati pojmove „oligarh" i „bogataš". Narvno, oni imaju sličnosti, ali se ne poklapaju. „Bogataš", „milijarder", „kulak", „kapitalista" - to su samo neki pojmovi koji se odnose na oblast ekonomije, finansija, imovinskih odnosa.

S druge strane, „oligarh" je politički pojam. Inače, reč je o pojmu iz stare Grčke koji doslovno znači „vlast manjine". U rečnicima i enciklopedijama se objašnjava da je Aristotel uveo reč „oligarhija" u široku upotrebu. U svom delu „Politika", ovaj starogrčki filozof je pisao o tri osnovna oblika političke vlasti - monarhiji, aristokratiji i demokratiji. U idealnom slučaju, bilo koji od ovih oblika treba da izražava interese svih slojeva društva. Ali, nažalost, oni na vlasti često su javni interes menjali za sopstvene sebične interese. Pa se tako monarhija pretvarala u tiraniju, aristokratija u oligarhiju, demokratiju u ohlokratiju (vladavinu rulje).

Iako je Aristotel smatrao oligarhiju lošim oblikom vladavine, ipak je priznavao da je ona, u njegovo vreme, bila prilično rasprostranjena. Aristotel je plutokratiju nazivao vrstom oligarhije, odnosno vrstom političkog režima u kome se odluke državnih organa određuju voljom grupa bogatih ljudi.

Zbrka u glavama naših sunarodnika nastala je zbog činjenice da tokom 1990-ih, nijedan ruski milijarder nije oklevao da pokaže svoju umešanost u vlast i bliskost sa Kremljem. Vlast tog doba bila je čista plutokratija.

Uzgred, pojmovi milijarder i oligarh (kada je reč o Rusiji), po svemu sudeći, spojili su se u jedno i u glavama američkih zvaničnika. U januaru 2018. godine, ministarstvo finansija SAD u svom „kremaljskom izveštaju", predstavio je listu ruskih „oligarha" - List of Oligarchs. Na listi se našlo 96 ljudi sa ruske liste objavljene u Forbsu 2017. godine, to jest svi ruski dolarski milijarderi u tom tretnutku.

Ipak, oligarh i milijarder (bogataš) su dva različita pojma. Oni koji su na vlasti podsećali su nas da su oligarsi nestali. Navodno, ostali su samo milijarderi, a oligarsi su postojali samo u vreme „veselih devedesetih" (poznata vladavina „sedam bankara"), ali nakon što je Vladimir Putin postao predsednik, njih su polako počeli da udaljavaju iz vlasti. I još u prošloj deceniji, potpuno su ih udaljili.

Kada je Rusija počela specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini, Zapad je počeo da uvodi sankcije protiv ruskih milijardera, na osnovu toga što su oni navodno u tesnoj vezi sa ruskom vlašću, dok su ruski milijarderi penili dokazujući da oni nemaju nikakvih veza sa vlašću. Tačno je, oni su bogati, oni su milijarderi, ali oni nisu oligarsi, kako pogrešno smatraju zvaničnici u Vašingtnu, Briselu i Londonu.

Još pre šest godina, kao odgovor na „kremaljski izveštaj" Vašingtona, na kome se našla i lista ruskih oligarha, naš tadašnji potpredsednik vlade Arkadij Dvorkovič je samouvereno izjavio da u Rusiji nema oligarha. A 27. juna 2019. godine Vladimir Putin je u intervjuu za Fajnenšel tajms takođe istakao da u Rusiji nema oligarha: „Mi više nemamo oligarhe. Oligarsi - to su oni koji koriste svoju bliskost sa vlastima za dobijanje ekstra koristi (profita). Mi imamo velike kompanije, privatne ili sa učešćem države u kapitalu. Ali ne znam ni za jednu veliku kompaniju koja bi uživala povlastice od bliskosti s vlastima, takvih kompanija u suštini nema."

Zvaničnici s vremena na vreme govore o tome. U martu pretprošle godine američki predsednik Džo Bajden pohvalio se da je blokirao imovinu ruskih oligarha. Sekretar za štampu Kremlja Dmitrij Peskov je odmah odgovorio: „Predsednik Bajden je ponosan što je uspeo da uzme sve od tzv. ruskih oligarha, koji su navodno „arhitekte" onoga što se dešava. Očigledno da predsednik SAD ne shvata da to nisu oligarsi. Oligarh je biznismen koji je došao na vlast, a jedini oligarh koji je nedavno došao na vlast je (bivši) američki predsednik Tramp, između ostalog. Kod nas je verovatno poslednji oligarh koji je težio vlasti bio Hodorkovski."

Na društvenim mrežama i na raznim opozicionim i zakulisnim sajtovima, mogu da se pročitaju, vide i čuju vatrene diskusije naših sugrađana povodom toga da li su zaista novi ruski bogataši prestali da budu oligarsi. Ili se to gospodin Peskov bavi demagogijom, prikriva stapanje državne vlasti i velikog (monopolističkog) kapitala. Kritičari teze o nestanku oligarha tvrde da se današnji milijarderi više ne hvale svojim vezama sa vlašću, veci čine sve da zakamufliraju te veze.

Ali, evo informacije za razmišljanje. Nedavno je objavljena knjiga „Sociologija političke partije u modernoj demokratiji: istraživanje o oligarhijskim tendencijama u zajedničkom životu" (izdavač: Ruska akademija narodne privrede i javne uprave).

Autor ovog dela je klasik političke sociologije, jedan od onih koji je postavio teoriju elita, Robert Mihels (1876-1936). Ovaj nemački sociolog i pedagog, učenik je poznatih nemačkih sociologa Vernera Zombarta i Maksa Vebera i italijanskih sociologa Vilfreda Pareta i Gaetana Moske. Glavno delo Roberta Mihelsa je pomenuta knjiga, koja je u Nemačkoj objavljena 1911. godine, a ubrzo prevedena na engleski i druge strane jezike. Na ruskom jeziku ona se pojavila tek 111 godina kasnije.

Istina, neki naši građani koji znaju strane jezike, odavno su se upoznali sa njegovim radom. Među njima je i V. I. Lenjin. U svom radu iz 1915. „Imperijalizam i socijalizam u Italiji", on pominje Roberta Mihelsa i priznaje da njegovo istraživanje „Sociologija političke partije..." sadrži bogat materijal za razmišljanje.

U centru pažnje nemačkog sociologa (kako i kaže ime knjige) su „oligarhijske tendencije". Na početku svog istraživanja, Mihels piše: „Pojava oligarhizacije unutar revolucionarnih partija je veoma ubedljiv dokaz postojanja duboko ukorenjenih oligarhijskih tendencija u bilo kojoj ljudskoj zajednici. Socijal-revolucionarne i demokratske partije za svoj glavni cilj proglašavaju rušenje oligarhije u svim njenim oblicima. Postavlja se pitanje: kako objasniti da se unutar ovih partija razvijaju iste tendencije protiv kojih se bore? Pronalaženje nepristrasnog analitičkog odgovora na ovo pitanje jedan je od ključnih ciljeva ove knjige."

Dakle, jedni političari ratuju sa drugim političarima koji čine oligarhiju koju svi proklinju. A kada prvi poraze druge, ubrzo i sami formiraju oligarhiju, koja se može sakriti iza imena kao što su „monarhija", „aristokratija", „demokratija", „diktatura proletarijata" itd., u zavisnosti od toga pod kojim zastavama će prvi političari svrgnuti (ili zameniti) druge. Ispostavlja se da je oligarhija kao oblik političke vladavine - neuništiva.

Po svojim ubeđenjima (posebno u prvoj polovini svog života), Robert Mihels bio je socijalista. A većina socijalista, kako on primećuje, gravitiraju ka obliku političke mocii kao što je demokratija. Neki, istina, smatraju da se do demokratije može sticii samo kroz diktaturu proletarijata, ali demokratije na kraju ipak mora biti. Tako je partija boljševika (KPSS) isticala da diktatura proletarijata mora da preraste u „opštenarodnu državu".

Sledbenici Roberta Mihelsa bili su zadivljeni uvidima svog učitelja. Oni su se pozivali i nastavljaju da se pozivaju na iskustvo 20. veka, koje potvrđuje ispravnost Mihelsovih teza. On je, na nivou aksioma, isticao da demokratija nikada nigde nije uspela i nikada necie. Na kraju krajeva, demokratiji je potrebna određena organizacija. Međutim, „organizacija je izvor iz kojeg potiču struje konzervativizma, a potom i uzrok razornih poplava u dolini demokratije".

Bilo koja organizacija, kako primećuje Mihels, po svojoj prirodi je oligarhijska, direktno učešće svih članova društva (narodnih masa), članova privilegovane klase (npr. proletarijata), članova političkih partija, sindikata i druge masovne organizacije u upravljanju je - nemoguće: „Organizacija uvek podrazumeva težnju ka oligarhizaciji. U suštini svake organizacije (bila to partija, sindikat itd.) krije se sklonost ka aristokratiji... Organizacija konačno deli svaku partiju ili sindikat na vodeciu manjinu i vođenu veciinu." Pošto je bio socijalista, Mihels je prinuđen da, ne bez žaljenja, prizna da ni socijalističke partije ne mogu da pobegnu od sudbine oligarhizacije.

Većina tradicionalnih političara, po mišljenju Mihelsa, radije ne primećuje oligarhizaciju državne vlasti, partije, sindikata, drugih širokih drutšvenih organizacija. Slikovito rečeno, samo 1% realno donosi odluke i upravlja. To je oligarhijska vrhuška. Ostalih 99% (uslovno rečeno) su statisti koji uopšte ne utiču na odluke koje donosi oligarhijski procenat.

Govoreći „organizacija", govorimo „oligarhija", pisao je Mihels. Razlozi postojanja tog zakona, smatrao je Mihels, su objektivna potreba liderstva, težnja lidera da svoje sopstvene interese postave u prvi plan, poverenje mase u lidere i generalna pasivnost masa.

Jedini realni oponent oligarhiji, smatra Mihels, jeste anarhizam u teoriji i praksi svojih čuvenih predstavnika kao što su: Prudon, Malatesta, Bakunjin, Kropotkin. Ipak, pozicije anarhizma u politici nikada nisu bile mnogo jake.

Treba obratiti pažnju na članak A. M. Nikulina „Oligarhija i lider - braća blizanci" (Bilten Univerziteta RUDN. Serija: Sociologija. 2023. T. 23. br. 1), koji u suštini predstavlja recenziju pomenute Mihelsove knjige.

M. Nikulin piše povodom anarhista, koji ratuju sa bilo kojim oblikom oligarhije: „Kropotkin je iskren, pronicljiv i neumoljivi protivnik oligarhije. Ipak, kao rezultat svog antihijerarhijskog purizma, anarhizam se našao na marginama stvarne mocii. Po Mihelsovom mišljenju, anarhizam je suviše principijelan i naivan prema realnoj sociologiji organizacije, pa samim tim osuđen da bude večiti plemeniti autsajder u svetu cinične politike."

Svoj članak - recenziju Nikulin ne završava mnogo optimistično: „Bez sumnje, od objavljivanja Mihelsovog dela, fatalni značaj oligarhije, koju je on opravdavao, više puta je pronalazio potvrdu u raznim političkim sistemima sveta i dalje zadržavajucii svoju alarmantnu aktuelnost."

Napominjem da se Mihels u poslednjim godinama svog života udaljio od socijalizma sa njegovom utopijskom verom u demokratiju. Prešao je iz Nemačke u Italiju i počeo da podržava Musolinija i njegovu otvoreno oligarhijsku vladavinu. Za italijanskog dučea fašizam i oligarhija bili su gotovo sinonimi. Sada je Mihels smatrao da takvo upravljanje ne samo da nije zločesto, veci je čak i korisno za društvo u celini.

Pitanja oligarhije kao univerzalnog oblika vlasti obrađuju se ne samo u delima Aristotela i Mihelsovoj knjizi. O tome možete, na primer, pročitati u delima britanskog istoričara Ronalda Sajma (1903-1989). On se pre svega bavio antičkom istorijom. A u tim dalekim vremenima oligarhija je takođe bila dominantan oblik vlasti. O tome je posebno pisao u svom članku „Oligarhija u Rimu: paradigma za političke nauke". A evo i šta piše u knjizi „Uvod: Avgust i istorija": „U svakom trenutku, bez obzira na oblik i naziv vlasti, bilo da je to monarhija, republika ili demokratija, iza te fasade se krije oligarhija."

Možda je, čak i ubedljivije nego Mihels, o oligarhiji kao najodrživijem obliku političke moći, pisao Džordž Orvel u romanu „1984". Orvel je roman napisao 1948. godine, to jest 37 godina posle izlaska Mihelsove knjige. Utisak je da je engleski pisac bio dobro upoznat sa Mihelsovom knjigom „Sociologija političke partije..." A partija koja je vladala Orvelovom izmišljenom Okeanijom i koju je oličavao mitski Veliki Brat, takođe je predstavljala do savršenstva doveden oligarhijski oblik vlasti.

Malo je verovatno da bi neko od nas želeo da živi pod takvim oblikom vlasti...

(Autor je profesor, doktor ekonomskih nauka, predsednik Ruskog ekonomskog društva „S.F. Šarapov")

2.

Na starom kontinentu se rađa pobuna protiv globalističke elite

Bauk luta Evropom...

Evropom zaista danas luta bauk. Ali to nije bauk komunizma, kako su svojevremeno pisali Marks i Engels, već bauk bunta protiv sadašnje globalističke elite. One iste koja, u tesnoj vezi sa SAD, danas vlada Starim kontinentom.

Piše: Vladimir Mališev

tome da bi se takva pobuna zaista mogla i dogoditi, piše ne neko radikalno izdanje, već najuticajnije novine u SAD, Njujork tajms, u članku svog šefa biroa za Evropu Endrjua Higinsa.

Formalno, ovaj članak pod naslovom „Za Orbana je Ukrajina pion u dugoj igri" posvećen je mađarskom premijeru koji se nedavno „posle nekoliko meseci u kojima je govorio protiv finansijske pomoći Ukrajini, povukao pod snažnim pritiskom drugih evropskih lidera", i složio se sa obezbeđivanjem EU pomoći Kijevu od 50 milijardi evra, čemu se ranije energično suprotstavljao".

Njujork tajms ukazuje da je u vreme „sudbonosnog" susreta u Briselu, Viktor Orban propustio večeru sa evrospkim liderima i sreo se sa ljutim belgijskim farmerima pored njihove kolone traktora, izražavajucii tako podršku protestima koji su zahvatili Evropu.

„Potrebno nam je da pronađemo nove lidere koji će zaista predstavljati interese naroda", rekao je Orban farmerima, ne ostavljajući nikakve sumnje u to da on smatra neizbežnim promene u Briselu, u štabu Evropske komisije", piše Njujork tajms.

„Njegov pravi cilj je da predvodi populističku i nacionalističku pobunu protiv evropske liberalne elite", zaključuje novinar Njujork tajmsa.

Za g. Orbana, nastavlja da razmišlja novinar američkih novina, pitanje o tome da li treba slati milijarde dolara u Ukrajinu nikada nije bila stvar nepromenljivih principa, i nedavno je on odustao od ranije pozicije, kada su mu rekli da neke države-članice ozbiljno misle da ga izoluju, liše prava glasa ako nastavi da blokira pomoć. To je samo jedno od mnogih pitanja u vezi sa kojima je težio da se utvrdi kao vođa panevropskog pokreta za odbranu nacionalnog suvereniteta i tradicionalnih vrednosti od onih koje prezire kao što su predstavnici urbanih elita koji nisu u kontaktu sa relanošću.

„Naslovi u mađarskim novinama lojalnim Orbanovoj vladi nagovestili su da je njegov glavni cilj sve to vreme bio da pozicionira sebe kao svetionik za Evropljane, nezadovoljne sadašnjim statusom kvo, koji traže lidera", objašnjava Njujork tajms Orbanovu poziciju povodom nedavnih događaja.

„Mađarska predvodi", izvestio je „Mandiner", provladin mađarski nedeljenik i info-sajt. „Sva pažnja ponovo je usmerena na Viktora Orbana", oglasio se internet portal Index, koji je ranije bio nezavisan, ali sada čvrsto stoji na strani vlade.

Jasno je da pripisujući Orbanu ulogu nekakvog novootkrivenog evropskog „Vladimira Iljiča", koji je navodno smislio da razruši tradicionalni „stari svet" u Evropi i da izgradi „novi", koji se ne oslanja na „demokratske vrednosti" koje nameće SAD, Njujork tajms u stvari želi da okleveta mađarskog premijera, koji ratuje za nacionalne interese svoje države, i pokušava da ga pretvori u bauka koji preti „evropskom jedinstvu", kao i u direktnog „Putinovog saučesnika".

Okrivljujući mađarskog premijera za to da teži da predvodi protestni pokret u Evropi protiv sadašnje liberalne elite Brisela, Njujork tajms smatra da „nije baš jasno da li g. Orban može da ubedi Evropljane da se priključe njegovim populističkim zahtevima koji su imali mnogo veći uspeh i dobili mnogo vatreniju podršku u SAD gde je Donald Tramp njegov veliki poklonik, nego u Evropi. Budimpešta, glavni grad Mađarske, koju su njene vlasti nazvali „prestonicom probuđenog otpora", u aprilu će ugostiti svoje američke pristalice i krajnje desničarskog holandskog političara Gerta Vildersa na sastanku Konzervativnog komiteta za političku akciju.

„Evropska politika nije kao da udarate nogom po vratima i vičete", rekao je Žombor Zeold, bivši mađarski diplomata i ekspert za spoljnu politiku u Budimpešti. „Radi se o stvaranju koalicija i postizanju kompromisa." Ali Njujork tajms smatra da je malo verovatno da će mađarski lider u tome uspeti, jer je u EU „ostao sam".

Svrgavanje, nakon opštih izbora održanih u Poljskoj u oktobru prošle godine, nacionalističkih snaga tesno povezanih sa Orbanom i odlučna porška Ukrajini od strane duboko konzervativne italijanske vlade premijerke Đorđe Meloni, ostavili su Mađarsku izolovanijom nego ikad, primećuju ove novine koje istovremeno smatraju da će Orban nastaviti svoju borbu.

„Orban, koji je opisao Mađarsku kao „narod veličine Davida koji se suočava sa probuđenim Golijatom" ,vodi dugu igru, budući da je uveren da će Tramp pobediti na novembarskim izborima i da će evropsko javno mnjenje takođe preći na njegovu stranu na fonu rastuće zabrinutosti povodom ilegalne imigracije i povecianja troškova života", piše Njujork tajms.

Frontex, agencija EU za spoljne granice, nedavno je objavio da je broj „ilegalnih prelazaka evropskih granica" porastao prošle godine na 380.000, što je za 17% više nego 2022. i predstavlja najviši nivo od 2016. godine. Za razliku od evroskeptika u Britaniji koji su 2016. sproveli uspešnu kampanju za izlazak svoje zemlje iz EU, Orban, koji pomno prati sve što se dešava oko izbora za Evropski parlament ove godine, ne želi da napusti Evropu, već teži da predvodi protestni pokret u Evropi, smatra Njujork tajms. „Moj plan nije da odem, već da osvojim Brisel", citira Njujork tajms reči mađarskog lidera iz decembra prople godine.

Govoreći u Budimpešti uoči briselskog samita na kojem su mađarskog premijera ipak ubedili da pristane na izdvajanje 50 milijardi evra pomoći Kijevu, šef Orbanove administracije Gergelj Guljaš je rekao da Mađarska nije usamljena u svojim sumnjama u opravdanost slanja novca u Ukrajinu, ali da je važnije da je „ona najmoćnija zemlja koja govori da rat nije rešenje".

Evropi je, dodao je on, potrebna „promena tona", prilagođavanje, do kojeg će, po njegovim prognozama, doći kada izbori za Evropski parlament pokažu jaku podršku javnosti političkom kursu Mađarske.

Uoči opštih izbora u Mađarskoj u aprilu 2022. Orban i njegova paratija su se u početku fokusirali na osudu „rodnog ludila", tvrdeći da je EU htela da usadi deci da oni moraju da budu transrodni. Nakon što je Rusija napala Ukrajinu, oni su u značajnoj meri odustali od te linije i fokusirali se na optuživanje opozicije da želi da pošalje mađarske muškarce da ratuju protiv Rusije.

Ovo je izazvalo glasno negodovanje među biračima u Slovačkoj (mađarskom susedu), koja je u septembru izabrala novu vladu koja je duboko skeptična prema pomoći Ukrajini. Slično raspoloženje prisutno je i u drugim zemljama u kojima je neprijateljstvo prema Ukrajini postalo obeležje političke neposlušnosti preovlađujuciem mišljenju.

Naglo Orbanovo povlačenje od svog tvrdolinijaškog stava protiv odobrenja paketa pomocii za Ukrajinu vrednosti 50 milijardi evra, smatra Njujork tamjs, izazvalo je oduševljenje, ali i iznenađenje u Briselu, s obzirom na to da je iskoristio pravo veta u decembru da blokira ovaj novac i da je od tada više puta izjavio da nikada necie podlecii „ucenama".

Međutim, kolumnista Njujork tajmsa u svom članku poziva da se ne podlegne euforiji oko ovoga, jer smatra da Orban u stvari igra na duži rok i može da koriguje svoju poziciju u zavisnosti na predstojeće junske izbore za Evropski parlament, na kojima, sudeći prema prognozama, pristalice njegovih gledišta iz partija drugih evropskih zemalja mogu da ostvare uspeh.

A to zaista podseća na taktiku Vladimira Iljiča: jedan korak nazad, dva koraka napred. Zasnivajući svoju taktiku na verovatnom porazu sadašnje evropske vladajuće elite na izborima za Evropski parlament, ideja je da se u Evropi utvrdi kurs ka samostalnom razvoju i da se prestane sa ulogom bezboljnog priveska američke politike.

tome da je na Zapadu zaista moguća smena vlasti, govorio je nedavno na Telegram-kanalu i zamenik predsednika Saveza bezbednosti RF Dmitrij Medvedev. Po njegovom mišljenju, umesto „debelih mačaka iz tradicionalnih partija" doći će političari nove generacije, koje će Rusija podržati. To su novi političari, sa svojim nacionalnim programima koji se suprotstavljaju američkom globalizimu. Oni su već u nacionalnim parlamentima i u Evropskom parlamentu za koji uskoro predstoje izbori.

Medvedev smatra da će novi političari biti adekvatniji i motivisaniji. Po njegovim rečima, ta opozicija dobro vidi poroke liberalnog globalizma i amerikocentričnog svetskog poretka.

3.

Sistemsku krizu ne priznaju samo ekonomisti već i članovi vlade

Nemačka u padu

„Mi više nismo konkurentni, postali smo siromašni i zaostajemo." To je nedavno izjavio nemački ministar finansija i lider liberal-demokrata Kristijan Lindner, govoreći na jednom događaju koji je u Frankfurtu organizovao Blumberg.

Piše: Nikolaj Petrov

„Nezamislivo mi je da vlada ne izvuče zaključak iz ove analize", istakao je ministar. „Svakom dobronamernom posmatraču je jasno da se socijalne prednosti koje imamo u Nemačkoj, uključujucii status kvo kada je reč o socijalnoj sigurnosti, našu zelenu politiku i potrebu da trošimo više na odbranu, mogu ostvariti samo uz vecii ekonomski prosperitet, a ne manji", tužno je zaključio Lindner.

„Nemačka živi iznad svojih mogucinosti, troškovi znatno premašuju prihode", potvrđuje njegove reči potpredsednik Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Matijas Midelberg.

„Zašto Nemačka više nije konkurentna", pita, komentarišući ove izjave nemačkih političara, grčki portal vesti Pronews i ovako odgovara: „Zato što nemaju pristup jeftinom ruskom gasu kao što je to bilo tokom mnogo godina, sve dok, u dve poslednje godine, Šolcova vlada nije odlučila da podrži američke, a ne nemačke interese, uvodeći sankcije protiv Rusije."

Nemačka se bori sa gubitkom jeftine energije iz Rusije, kao i sa slabom tražnjom Kine, koja je ključni trgovinski partner Nemačke. Osim toga, na nemački lanac snabdevanja i isporuka utiču i problemi sa šiitsko-hutskim napadima u Crvenom moru.

Zvanični podaci pokazuju da se najvecia ekonomija evrozone smanjila za 0,1% u treciem kvartalu prošle godine i 0,3% u celoj 2023. Ekonomisti nemačkog Instituta Ifo smanjili su prognoze za perspektive zemlje, upozorivši da će „unutrašnja ekonomija" ove godine imati rast od samo 0,7%, a ne 0,9% kako su prognozirali pre samo mesec dana.

Timo Volmershojzer, šef odeljenja za prognoze Instituta Ifo, izjavio je da je do revizije došlo zbog „kočenja" koje je naložio Ustavni sud, a u vezi sa planovima za korišćenje hitnog zaduživanja za finansiranje potrošnje ove godine. Odluka Ustavnog suda ograničiće troškove Berlina i pogoršati položaj nemačkih građana i preduzeća.

Takođe, indeks menadžera nabavke (PMI) je pokazao da je ekonomska aktivnost u Nemačkoj u januaru bila smanjena sedmi mesec zaredom. Indeks je pao sa 47,4 u decembru na 47,1. Pritom je poznato da svaki skor ispod 50 ukazuje na recesiju, pa takav pad predstavlja ubrzanje pada u privatnom sektoru.

Zašto je zemlja koja je donedavno bila primer stabilnosti u Evropi stigla do sadašnjeg stanja? Glavne uzroke sadašnjeg pada Nemačke pokušao je da istraži na stranicama austrijskih novina Standard poznati berlinski sociolog, prof. Helmut Anhajer, koji smatra da se problemi nakupljaju već duže vreme, ali da je nesposobnost vladajuće koalicije u Nemačkoj da donese odlučne mere za izlazak iz krize znatno otežala situaciju.

„Sudeći po rezultatima prve dve godine rada koalicije u sastavu socijaldemokrate, liberali i zeleni", piše Helmut Anhajer, „treba se ozbiljno zabrinuti za budućnost zemlje." Takav pogled, pokazuju ankete, dele mnogi.

Oko polovine nemačkih građana smatra da će se situacija pogoršati u sledećih deset godina. Broj pesimista je porastao kada se uporede podaci za 2022. i 2023. godinu, sa 28% broj je porastao na 46% anketiranih. To je najlošiji pokazatelj od 1951. godine. A 2023. je bila zaista loša godina za Nemačku.

Privreda je ušla u slabu, ali produženu recesiju, a prognoze za 2024. ne predviđaju ništa dobro. Akutna budžetska kriza vezuje ruke i vladi i vlastima saveznih država, koalicione stranke se nalaze u neprekidnim međusobnim razmiricama, a o reformama nema ni govora.

Značajni ekonomski i socijalni uspei posleratne Nemačke kod mnogih su stvorili utisak da ta zemlja ide pravim putem i da će njeno blagostanje večno trajati. Njena ekonomija bila je jaka, nezaposlenost niska, a budžetska politika uspešna. Istovremeno, široki politički konsenzus obezbeđivao je unutrašnju stabilnost, nemačko društvo nije bilo podeljeno.

Jedan od glavnih razloga sadašnje degradacije je „vrtoglavica od uspeha". Ovu situaciju otežavao je mentalitet nemačkog građanstva, kome je najvažnija bila politička stabilnost i održavanje statusa kvo po svaku cenu. Sadašnja vladajuća koalicija došla je na vlast pod sloganom „više promena". Ipak, kancelar Olaf Šolc nije postao „efikasni menadžer" koji bi mogao da upravlja šarenolikom koalicijom kojoj ton daju „zeleni", koji su napravili brojne greške.

Koaliciona vlada očigledno ne može da izađe na kraj sa situacijom. Socijaldemokratska partija pokušava da novcem odobrovolji svoju svoju izbornu bazu koja se smanjuje, dok istovremeno „Zeleni" sve više idu protiv javnog mnjenja, nameciucii skupe i, kako se ispostavilo, neefikasne ekološke reforme. A mlađi koalicioni partner, „slobodne demokrate", bezuspešno pokušavaju da zaustave talas novih poreza i troškova. Ako se sve tako nastavi, onda Nemci, smatra profesor Anhajer, treba da se zabrinu za budućnost zemlje. Stvara se utisak da su Nemci suviše dugo „ležali na lovorikama" i postali nespremni za nove izazove, a sada se situacija u zemlji otima kontroli.

eskalaciji problema u Nemačkoj sa zabrinutošću pišu nemački mediji. Tako, uticajni Frankfurter algemajne cajtung (FAZ) primećuje da se globalizacija „urušava", da za nemačke proizvode nema novih tržišta i da to ima ogroman uticaj na izvozno orijentisanu nemačku ekonomiju. Investicije u nemačku industriju su nedovoljne, tržišta kapitala su slaba, a tvrdoglavo oklevanje menadžera kada je reč o uvođenju novih tehnologija, koči digitalizaciju zemlje.

Ali to je, po mišljenju autora FAZ-a, samo „vrh ledenog brega".

Nemačka pati zbog nedovoljnog ulaganja u javnu infrastrukturu, privreda je preregulisana, birokratija naduvana, a nedostaje kvalifikovana radna snaga.

Nemačko društvo mora da odgovori na niz izazova, između ostalog mora da prekine ilegalnu imigraciju, da prevaziđe stambenu krizu, zaustavi degradaciju školskog sistema i reši pitanje energetike, pošto su cene energenata postale najviše u Evropi.

Na započeti proces degradacije Nemačke uticali su spoljni faktori: epidemija kovida 19, rat u Ukrajini i preveliki troškovi Berlina za vojnu pomoć Kijevu, energetska kriza, nekontrolisani priliv velikog broja ilegalnih migranata u zemlju i, na kraju, krvavi konflikt na Bliskom istoku. Međutim, ne manje važno, primećuju ove novine, spoljni faktori su pokazali potpunu nespremnost same Nemačke da odgovori na neočekivane izazove i geopolitičke promene. U stvari, mnogi od nabrojanih problema nastali su dosta davno. Nemačka je preterano zavisna od isporuka energenata i spoljnih tržišta, u zemlji postoji arhaični sistem upravljanja, mnoštvo birokratije koči inovacije.

Kao rezultat nesposobnog vođenja zemlje od strane sadašnje šarolike vladajucie koalicije, problemi koji su se pojavili, samo su se dodatno pogoršali. I kao rezultat toga, „široki konsenzus" koji je postojao u zemlji tokom godina „debelih krava" stigao je do kraja. Dolazi epoha političke nestabilnosti - vreme štrajkova, protesta i demonstracija. O tome, posebno, govori sadašnji bunt nemačkih farmera. Oni su izveli na puteve desetine hiljada traktora i paralisali kretanje u mnogim gradovima, protestujući protiv odluke vlade koja je ukinula povlastice za dizel gorivo za poljoprivredne proizvođače. Pridružili su im se i železničari, koji su organizovali generalni štrajk. Ministar privrede Robert Habek pokušava da krivicu za ove masovne proteste svali na radikalne desne organizacije, ali farmeri ove optužbe kategorički odbijaju.

Na fonu oslabljene vladajuće koalicije, jača opozicija. Prema poslednjim ispitivanjima javnog mnjenja, desničarska Alternativa za Nemačku (AfD) već je stigla na 22% - nivo podrške za ovu stranku gotovo je udvostručen za poslednje dve godine. U parlamentima mnogih republika (država) koje ulaze u sastav federacije, AfD je već postala vodeća partija.

Stoga se postavlja razumno pitanje: da li cie vladajucia koalicija u ovim uslovima uopšte mocii da „izdrži" do narednih izbora, zakazanih za kraj 2025. godine?

Drugi razlog nemačkog opadanja krije se u demografiji. I, ovde nije samo reč o dominaciji migranata - oni su samo posledica, jer Nemaca ima sve manje, a u nemačkim fabrikama nema ko da radi.

tužnom demografskom stanju nemačkog drutšva svedoči statistika. Ukupna stopa nataliteta već 30 godina ne prelazi 1,3-1,4 deteta po ženi (minimum za reproduskciju stanovništva je 2,1), i ne raste iznad 1,5 od 1975. godine, kada je problem migracija još bio u povoju. U sadašnje vreme, više od trećine (!) odraslog stanovništva Nemačke nema decu i sve više mladih Nemaca ne želi da ima decu. Ako je 1992. ovaj broj iznosio 10% žena i 12% muškaraca, sredinom 2000-ih on je već dostigao 15% žena i 26% muškaraca.

Prema podacima Instituta za društvena istraživanja Forsa, 44% anketiranih je reklo da mogu da budu srećni i bez dece, a 29% žena kao razlog za nerađanje navelo je visoke troškove brige o deci. Prema anketi Demografskog instituta iz Alensbaha, u hijerarhiji životnih vrednosti kod Nemaca, deca zauzimaju tek šesto mesto. Pritom, gotovo 37 miliona ljudi, odnosno gotovo polovina nemačkog stanovništva, nije u braku, a svako treće dete rađa se van braka, tj. bez porodice.

Kako je prošle godine pisao Independent, pozivajući se na statističke podatke, oko 18,9 miliona ljudi, to jest 23% nemačkog stanovništva, ili su emigrirali u ovu zemlju (od 1950), ili su rođeni u migrantskim porodicama. Pritom, ovi podaci ne uzimaju u obzir više miliona ukrajinskih izbeglica koje su došle u poslednje vreme.

Na ovaj način, kako prenosi agencija DPA, po broju migranata u prvoj generaciji (17,3%) Nemačka umnogome premašuje prosečan nivo u EU, gde se taj parametar nalazi na nivou od 10,6%. Tu demografsku katastrofu prati intenzivna propaganda LGBT populacije koja, kao što je poznato, ne doprinosi rađanju dece. I to je nekad bila „lokomotiva" evropske ekonomije!

4.

Zašto Zapad ne žuri da završi rat u Ukrajini

Putinova „formula za mir"

Za nekoliko dana, intervju ruskog predsednika Vladimira Putina videlo je oko 200 miliona ljudi iz raznih zemalja. Izgleda da će broj gledala i čitalaca dostići pola milijarde, ako ne i više. Nameće se pitanje: zašto je toliko ljudi zainteresovano upravo za ono što govori prvi čovek naše države? Odgovor može da bude samo jedan: zato što govori o miru. Ili, kako se, ne tako davno govorilo u SSSR-u: o miru - u celom svetu.

Piše: Valerij Panov

Tema bezbednosti, kako globalne, tako i za svaku zemlju pojedinačno, činila je okosnicu razgovora Vladimira Putina sa američkim novinarom Takerom Karlsonom. To je, pre svega, razlog zbog kojeg je intervju ruskog predsednika na Zapadu dočekan „na nož", najčešcie od onih političara i zvaničnika od kojih danas na planeti zavise pitanja rata i mira.

Posebno neprijateljstvo, čak i bes, kod njih je izazvala pozicija našeg predsednika po pitanju Ukrajine. Bukvalno sa nekoliko teza, Putin je predstavio sistemski plan za okončanje NATO proksi-rata protiv Rusije. Ili, koristeći zapadnu terminologiju, da bi „njima tamo" bilo jasnije, reći ćemo ovako: međunarodnoj zajednici predstavio je „formulu za mir". (Postojale su svojevremeno i „formule za mir" francuskog predsednika Sarkozija i nemačkog predsednika Štajnmajera.) Prvom i glavnom tačkom ove „formule" mogu se smatrati sledeće Putinove reči: „Skrećemo pažnju rukovodstvu SAD: ako zaista želite da prekinete borbena dejstva, potrebno je da prekinete sa isporukama oružja - sve će se završiti za nekoliko nedelja i tada se može dogovarati o nekim uslovima. Pre nego što to uradite, prestanite."

Druga (i poslednja) tačka glasi: „Nije li bolje dogovoriti se s Rusijom? Dogovoriti se, shvatajući trenutnu situaciju, shvatajući da će se Rusija boriti za svoje interese do kraja", rekao je Putin. Iz konteksta razgovora, kao i iz situacije oko Ukrajine, može se zaključiti da je ova poruka poslata isključivo Vašingtonu. Praksa odnosa Rusije sa korporativnim Zapadom ukazuje da ovde, kao i u bilo kojem polsovnom udruženju, postoji upravljačka kompanija pod nazivom SAD. Jednostavnije rečeno: kako kažu u Vašingtonu, tako će i biti u Evropi. A kijevski režim, na svaki glas s one strane okeana će u punom sastavu stati u pozu - šta želite, dobri ujka Seme."

Podsećamo da ovo nije prva „Putinova formula" za Ukrajinu i shodno tome nije prvi pokušaj uspostavljanja mira na toj, istorijski ruskoj teritoriji, koja je postala neuspela država (failed state) koja slavi nacizam. Početkom septembra 2014, predsednik Rusije predložio je Ukrajini, Evropskoj uniji oličenoj u njenom predstavniku i pobunjenim regionima da zaključe mirovni sporazum (memorandum). O ovom dokumentu govorio je u razgovoru sa novinarima u Ulan Batoru. „Dok sam leteo iz Blagoveščenska u Ulan Bator, u avionu sam zapisao neke misli i akcioni plan. Sve je još u rukopisu", rekao je Putin u razgovoru sa novinarima nakon posete Mongoliji.

„Prvo, treba prekinuti aktivne ofanzivne operacije oružanih snaga, naoružanih formacija pobunjenika na jugoistoku Ukrajine, na donjeckom i luganskom potezu", rekao je tada Putin novinarima.

Memorandum su potpisale sve strane. Kijev nije ispunio nijednu tačku iz njega. Zatim je bio drugi memorandum, pa su se pojavili prvi i drugi Sporazum iz Minska, i svuda je u prvoj tački pisalo da je uslov - istovremeni prekid vatre sukobljenih strana i povlačenja trupa. To je bila glavna odredba, bez čije primene je uspostavljanje mira jednostavno nemogucie. Ali Vašington nije dao zeleno svetlo ni Kijevu ni Briselu.

Proces pregovora rastegao se osam godina, tokom kojih je NATO, prema nedavnom priznanju generala ovog saveza, formirao u Ukrajini najsavremeniju vojsku u Evropi i opremio je najnovijim naoružanjem i borbenom tehnikom, kakve ni armije Alijanse još uvek nemaju.

Govoreći o prekidu vojnih isporuka Ukrajini, kao najvažnijem uslovu za prekid rata, Putin u stvari predlaže da se nacistički režim Kijeva liši materijalne osnove za agresiju. Malo je verovatno da će Zapad preduzeti takav korak, iako je poraz Alijanse u Ukrajini očigledan. Kao što postaje očigledna i činjenica da ruska armija ide ka pobedonosnom završetku specijalne vojne operacije. „Neka sada, ako u Vašingtonu vide da je ovo pogrešna odluka, neka odustanu od nje, nađu neki suptilan izgovor koji necie ni za koga biti uvredljiv. Tamo su doneli odluku, pa ako je i odbiju... Uradili su to, neka poprave", rkao je Putin, odgovarajući na Karlsonovo pitanje o tome kako će NATO izaći iz ove ponižavajuće situacije.

Istovremeno, ambasador RF u Vašingtonu Anatolij Antonov je rekao da postoji „principijelno razilaženju u pristupu međunarodnoj politici i odnosima između SAD i Rusije. Oni nisu spremni da uzmu u obzir našu zabrinutost."

Prema rečima Antonova, SAD imaju nameru da „nastave isporuke zapadnog oružja, da bi ubijali ruske vojnike i mirne građane". Diplomata je primetio da je u takvim uslovima Rusiji „potrebno da postigne jednostavnu, jasnu, preciznu i energičnu pobedu na bojnom polju tokom specijalne vojne operacije". U Rusiji je tako raspoložena apsolutna većina.

Nedavno, u Vašingtonu, nemački kancelar Šolc je obećao predsedniku Bajdenu, da će Nemačka obezbeđivati „vojnu pomoć" Ukrajini čak i ako to šteti njenim ekonomskim interesima. Dodajmo da su Nemci tokom specijalne vojne operacije Ukrajincima isporučili oružja, tehnike i vojne opreme u vrednosti koja premašuje 30 milijardi evra.

Takozvana vojna pomoć oružanim formacijama u Ukrajini od strane Zapada (sa svim njegovim finansijskim strukturama) u kojoj učestvuje 51 zemlja, a koja je dogovorena na sastanku u bazi Ramštajn, iznosi (podaci su približni) oko 260 milijardi dolara. Trenutno SAD sa svojim saveznicima u Alijansi i Japanom priprema nova izdvajanja za rat u Ukrajini od oko 120 milijardi dolara. Vojnim isporukama Ukrajini Zapad ostvaruje dva cilja. Prvi je nastavak rata „do poslednjeg Ukrajinca", kako su više puta isticali zapadni političari.

Drugi je korišćenje zone borbenih dejstava kao poligona za testiranje sa neograničenim mogućnostima. Po značaju za NATO, oni su ekvivalentni i međusobno povezani, jer oba imaju zadatak da unište oružane snage RF, odnosno Rusiju.

Položaj prošle i sadašnje ukrajinske vlasti krajnje cinično je opisao Porošenkov ministar spoljnih poslova Klimkin (ukrajinski došljak iz ruskog Kurska). „Zapad treba da zahvali Kijevu zato što ima mogućnost da po cenu ukrajinskih života eksperimentiše sa vrstama oružja na našoj teritoriji", rekao je on nedavno u programu „Radija NV" (za celu Evropu). I precizirao je: „Zapad ovde, u Ukrajini, ima poligon." Uzgred, upravo na tom „poligonu" poginulo je oko 500.000 Ukrajinaca.

Današnja Ukrajina zaista je zalivena krvlju svojih sinova koji su pali za tuđe interese. Na tom fonu, SAD i njeni saveznici u NATO namerno odugovlače sukob, pošto im je korisno da modernizuju sopstvene armije i testiraju nove vidove naoružanja u uslovima realnih borbi. Uprkos razgovorima o smanjivanju isporuka i teškoćama sa municijom, nastavljaju da zatrpavaju Ukrajinu svim onim što je potrebno za rat.

Izgleda da se američki predsednik Džo Bajden slaže s tim. On za sada čak i ne govori o ratu sa Iranom i Kinom i insistira na nastavku slanja „pomoći" za Ukrajinu. Eksperti primećuju da je takva taktika SAD u neuspelim sukobima: pred odlazak iz zone borbenih dejstava i izlazak iz rata, povećavaju vojna dejstva, kako bi stvorili iluziju, bilo pobede, bilo spremnosti da se bore do kraja.

Tako je SAD radila u Indokini (Vijetnamu, Laosu i Kambodži), bacajući tepih napalm-bombi po teritoriji Severnog Vijetnama koji ih je pobeđivao (tzv. „božićno bombardovanje"), ili u operaciji Linebacker II kada je strateški bombardovala vojne objekte i infrastrukturu Severnog Vijetnama i njegove prestonice Hanoja koje je preduzela avijacija SAD po naređenju predsednika Ričarda Niksona (18-29. decembar 1972). Zatim su, napustivši bojno polje, napustili i zemlju.

Ili, uzmimo svežiji primer - Avganistan. Saopštenja Vašingtona o uspešnoj zapadnoj misiji u toj zemlji, blago govoreći, nisu odgovarale realnosti. Pritom, prema zvaničnim podacima, Centralna komanda armije SAD planirala je da preda svojim avganistanskim satelitima više od 17.000 jedinica vojne tehnike. Plan je, navodno propao, jer je značajan deo američkog oružja završio u rukama njihovih protivnika. Amerikanci su faktički naoružali svoje protivnike.

Mnogi stručnjaci su već tada pretpostavljali da talibani nisu osvojili vlast u zemlji - vlast su im predali Amerikanci kao rezultat zakulisnog dogovora koji su SAD zaključile sa Pakistanom i rukovodstvom Talibana (orgnaizacije koju UN smatraju terorističkom). Takođe, postoji i informacija o tome da mnoge grupe aktivno traže načine da zaobiđu sankcije UN i nabave municiju za oružje koje su ostavili Amerikanci. Mogu se dugo nabrajati faktori koji bi mogli da isprovociraju novi veliki konflikt u Avganistanu.

Ali, glavni zaključak, očigledno, već može da se izvuče: avganistansko „bure baruta" spremno je da eksplodira. Avganistan sa svojom političkom nestabilnošću može postati arena konfrontacije u borbi za preraspodelu već podeljenog sveta. Iza kulisa konflikta, najverovatnije, stajaće SAD. Novi veliki oružani konflikt na avganistanskoj teritoriji moći će da destabilizuje celu Centralnu Aziju, što će indirektno odjednom pogoditi dva geopolitička protivnika Amerikanaca - Rusiju i Kinu. Osim toga, uticaće i na još jednog neprijatelja Amerike - Iran. „Bonus" ovakvog razvoja događaja biće usložnjavanje odnosa između Indije i Pakistana. Takva varijanta ide naruku SAD, što je čini poptuno realnom.

Amerikanci nikada ne propuštaju priliku da ojačaju svoj uticaj u regionu. Posebno ako pri tome sav prljav posao za njih rade drugi. Uzgred, postoji jedno slično iskustvo, podrivanje bezbednosti SSSR-a, kada su posle Drugog svetskog rata oni, oružjem i municijom, obezbeđivali banderovsko podzemlje i formiranje bandi u Ukrajini.

A u trenutku kada dodeljivanje pomoći Ukrajini blokiraju republikanci u Kongresu, Bajdenova administracija je pronašla novi način snabdevanja Kijeva oružjem i municijom - preko Grčke.

Grčkoj vladi predložen je dogovor. Za isporuku ili, kako je rekao državni sekretar Blinken „besplatne koncesije" Grčkoj za nekoliko ne sasvim novih vojnih brodova, aviona i deset turboelisnih avionskih motora, Grci moraju da daju Ukrajini još više oružja: „zastarele sisteme i opremu, koje grčka armija više ne koristi", prenosi Forbs.

Nedavno je Ukrajina dobila „poklon" i od Britanaca. Ukraninskoj mornarici zvanično su predata dva minopolagača. Britanija će im dati još dva britanska broda koje se spremaju da otpišu (zbog nedostatka mornara!). Radi se o fregatama HMS Argyll i HMS Westminster, koje su nedavno remontovane. Primećujemo i da se ukrajinski minolovci „Čerkasi" i „Černigov" klase Sandown navodno nalaze uz obalu Velike Britanije. Norveška se sa svoje strane obavezala da dostavi Ukrajini brodove i transportna sredstva.

Britanija i Norveška, koje predvode tzv. novu koaliciju pomorskih sposobnosti, pokušaće da nam nanesu štetu i na Baltičkom moru. Na taj način „partneri" Kijeva jasno nameravaju da ukrajinski konflikt izvedu daleko izvan granica specijalne vojne operacije.

Generalni skeretar NATO-a Stoltenberg ne tvrdi slučajno da Alijansa mora da se pripremi za mogućnost višegodišnje konfrontacije s Rusijom, koja može da se produži na decenije. Nedavno je dopisniku nemačkih novina Welt am Sonntag rekao da ako Rusija izađe kao pobednik iz konflikta sa Ukrajinom, onda „nema nikakvih garancija da se ruska agresija neće proširiti i na druge zemlje". Najbolja zaštita danas je podrška Ukrajini i investicije u vojni potencijal NATO, smatra Stoltenberg.

Bez obzira na to, u kontekstu neuspeha ukrajinske armije, na Zapadu su sve češće počeli da govore o tome da je oružani konflikt u Ukrajini ušao u ćorsokak. Krajem januara, nemački ministar odbrane Boris Pistorijus je rekao da ne vidi nikakav napredak ni na jednoj strani. Sličnu ocenu ranije su davali i u ministarstvima odbrane Velike Britanije i Francuske. Francuski ministar odbrane Sebastijan Lekorni izjavio je da kijevska kontraofanziva nije imala očekivane rezultate i da se konflikt zamrzao. Ali paradoks je da istovremeno većina političara tvrdi da Zapad nastavlja da finansira i naoružava Ukrajinu. Međutim, čak i u postupcima idiota možete pronacii logiku, i u slučaju rata Zapada u Ukrajini ona se takođe vidi.

S jedne strane, ukrajinski konflikt postao je odlična prilika da se „provali" novo oružje NATO armija, a s druge, omogućio je zapadnim zemljama da ponovo naoružaju svoje armije. Mnoge evropske države otarasile su se starog oružja i krenule u kupovinu novog. Najviše koristi od celog procesa imale su SAD i američke kompanije koje proizvode oružje, kao što su Raytheon i Lockheed Martin. Šef Centra vojnopolitičkih istraživanja Andrej Klincevič ističe da su Amerikanci prinudili Evropljane da daju sovjetsko naoružanje, podignu kredit i kupe analogno američko.

Američki vojnoindustrijski kompleks je samo 2023. zaradio od evropskih kupaca 81 milijardu dolara. U poređenju sa 2022. prodaja naoružanja porasla je više od 50%. Članice NATO-a, uključujući i Ameriku, trude se da „ojačaju i povećaju" naoružanje zbog „buduće neizbežne konfrontacije sa Rusijom".

U stvari, treba direktno reći da je za sadašnju administraciju konflikt između RF i Ukrajine postao katalizator procesa koji je počeo još u vreme Trampa. Danas, podsećamo, vojne narudžbine Poljske (koja se graniči sa Ukrajinom), koje se sprovode preko Stejt departmenta SAD, najveće su u Evropi i iznose oko 30 milijardi dolara. Berlin je potpisao ugovor vrednosti 8,5 milijardi, Češka - 5,6 milijardi, Bugarska - 1,5 milijardu i Norveška - 1 milijardu dolara. To je samo početak.

Bela kuća je više puta saopštavala da su isporuke naoružanja u EU prilčno poboljšale poslovnu situaciju u sferi vojne industrije. Plus, tu su i narudžbine iz Azije... I nema potrebe filozofirati o tome ima li ili nema logike u postupcima zapadnih zemalja kada je reč o eskalaciji konflikta u Ukrajini. Razlog je iskonski američki: krvavi bal kojim vlada zlatni idol, tačnije zeleni, koji je postao osnova vlasti i snage prekookeanskog hegemona, ne samo u odnosu prema saveznicima.

Tom procesu ne nazire se kraj, jer u SAD dobro znaju da će se sva potrošena sredstva stostruko vratiti američkom biznisu, odnosno da će popuniti državnu kasu. U krajnjem slučaju, tako je bilo do sada.

Kao protivtežu tom pravilu koje su utvrdile SAD, želim da se osvrnem na dva izvoda iz razgovora Vladimira Putina sa Takerom Karlsonom. Oni, verovatno, mogu biti ključni u celom njihovom razgovoru, kako za spoljnu publiku kojoj je poruka poslata, tako i za internu.

Prvi: „Mi smo učinili toliko gestova dobre volje, da smo iscrpeli sve limite." I drugi: „Do sada je bila galama oko toga da je potrebno naneti strateški poraz Rusiji na bojom polju. Ali sada, očigledno, postoji shvatanje da je to teško posticii, ako nije i nemogucie. Po mom mišljenju, to je nemoguće po definiciji. To se nikada neće dogoditi. Čini mi se da su danas oni koji su na vlasti na Zapadu takođe to shvatili." Podsećam: predsednik Rusije Vladimir Putin uvek zna šta priča...