Ko će osloboditi preko šest miliona talaca iz Vučićeve kriminalne države

SUDNICA UMESTO LUDNICE

Zašto čitava Srbija liči na beogradski aerodrom „Nikola Tesla", zašto se Vučić plaši za sudbinu „njegovih" televizija, zašto neće još dugo ćutati o njegovim kriminalnim i koruptivnim poslovima. Zašto ga masovno napuštaju članovi i simpatizeri njegove stranke, kako je počeo je da ih po imenu i prezimenu optužuje za izdaju i zašto jedino sebe ne optužuje ni za šta. Da li je Srbija sposobna da se oslobodi njegovog terora.

Nikola Vlahović

Potpuni raspad inače raspalog sistema u Vučićevoj radikalskoj džamahiriji, nigde nije tako jasno vidljiv kao na beogradskom aerodromu „Nikola Tesla", koji se nalazi u rukama francuske kompanije „Vansi", koja je, kako je poznato, „dovedena" u Srbiju po želji francuskog predsednika Emanuela Makrona. A, Vučić, kao i svaki diktator-vazal, ispunio mu je tu želju: nekadašnji Aerodrom Beograd, danas je ruglo kakvo ne postoji nigde u Evropi. Ne zbog „proširene-rezervne" piste niti aerodromske zgrade, jer sve to već postoji i liči na ostale lokalne aerodrome u regionu, nego zbog potpunog ludila koje vlada između poslodavaca („Vansi") i zaposlenih, kojih ima i nema.

Nikada u istoriji tog aerdoroma, otkad ga je Titova Jugoslavija izgradila, nije bilo toliko izgubljenih kofera, sluđenih i agresivnih putnika, nesposobnih „menadžera" i toliko „zle krvi" između avio kompanije u vlasništvu arapske kompanije „Etihad" (Er Srbija), pa onda između Vučićevog klovna koji sebe zove ministrom, Gorana Vesića (nadležnog i za ovo pitanje) i građana Beograda i Srbije osuđenih da sve to trpe.

Zvanično, haos koji traje već mesecima, nastao je navodno zato što „nema dovoljno radnika". Takođe zvanično, francuski „Vansi" ima stalno otvoren konkurs za prijem novih ljudi za rad na aerpdromu. Nezvanično, Aleksandar Vučić sa svojim štetočinama, sve čini da zagorča život svim nabrojanim stranama i onima koje je lično doveo (arapskoj kompaniji) i onima koji su mu „dovedeni" (francuski „Vansi"), a pre sve građanima Srbije. Naime, poslednjih godina Vučić svim silama „zapošljava" svoje stranačko stado na aerodromu „Nikola Tesla", odakle ih francuski menadžment redovno otpušta zbog neznanja, nesposobnosti, drskog ponašanja, štete koju proizvode tokom posla i slično. Onda je diktator odlučio da se surovo našali sa svima: preko svojih doušničkih službi, pobrinuo se da na scenu stupi navodni bojkot zapošljavanja na aerodromu. I da se niko, ni slučajno ne javi na konkurs. Sve to teče mimo očiju javnosti a neverovatno zvuči čak i onim vlasnicima koncesije, koji su navodno „dobri" sa Vučićem. Ali, to je Vučić: nema taj ni prijatelja ni poslovnog partnera kome neće zabiti nož u leđa prvom prilikom. Tako je nastupio haos na aerodromu „Nikola Tesla", koji je opasan utoliko što se tamo u sred turističke sezone dovode čak i piloti i drugo osoblje, iz Rumunije! Nervoza je velika, gužve su nenormalne, vidljive su svakodnevne svađe, pa čak i tuče među putnicima. Ispred aerodromske zgrade ih čeka kriminalna grupa koja se predstavlja kao taksi služba, pa ko se prevari da na taj način uđe u Beograd, sledeći put mu više neće pasti na pamet.

Igre koje igra arapska kompanija Er Srbija koju direktno kontroliše Vučić (u procentu koji se nalazi u sakrivenom aneksu ugvora), služe tome da skrenu pažnju na francuski „Vansi", i da sakriju svoje svinjarije sa Arapima (kao i ostale Vučićeve štetne poslove sa Arapima). Cilj je jednostavan: zapošljavanje polupismenih SNS-radikala na aerodromu, protivno pravilima i standardima francuske kompanije „Vansi". Uostalom, šta je tu čudno, rekli su oni koji poznaju psihologiju Šešeljevog potrčka: on mrzi sve što liči na bilo kakav uređen sistem. Mrzi red a treba mu haos. Haos i vanredno stanje odlično pokrivaju njegovu bolesnu pohlepu i sve druge teške psihičke bolesti koje su u njegovom slučaju neizlečive.

Ova slika stanja na samo jednoj od neuralgičnih tačaka Vučićevog režima, slobodno može da služi kao ogledni primer, iz koga se vidi na šta liči taj kriminalni režim i sa kakvim diktatorom Srbija dana ima posla.

Početkom maja 2023. godine, The New York Times Magazine objavio je detaljnu priču o Aleksandru Vučiću sa detaljima o njegovim vezama sa kriminalnom grupom koja se goni za niz krivičnih djela, uključujući trgovinu drogom i ubistva. Priča je privukla široku pažnju širom sveta, ne samo na Balkanu, gde su pojedine istraživačke medijske kuće objavile mnoge od istih navoda (ovaj dvonedeljnik u svakom broju to radi već punu deceniju). Američki State Department je odbio da komentariše osnovanost optužbi ali nije sa njima ni polemisao. Ali, ako je Amerika službeno ćutala, neslužbeno nije: najmanje jedan visoki zvaničnik State Departmenta podelio je na društvenim mrežama čitavu priču o sprezi Aleksandra Vučića sa kriminalom, gde ga ubice i narko „donovi" zovu „šefom" i pozivaju se na njega, njegovog brata, kumove i na „državu za koju rade". A optužbe su iznesene i prošlog meseca tokom saslušanja u Kongresu o Zapadnom Balkanu. "Šokantna je i užasna priča da su najviši nivoi vlasti toliko isprepleteni sa kriminalnim poduhvatima. Mislim da smo to vidjeli u dovoljno drugih nacija da je to sve veća zabrinutost, spoj između autoritarnih vlada i kriminalnih mreža", izjavio je tom prilikom izvršni direktor Transparency International USA Gary Kalman.

"To je strašno!", rekla je Susan Rose-Ackerman, profesor prava i političkih nauka na Univerzitetu Yale, koja je koautor knjige "Korupcija i vlada" i koja je za Vučića rekla da je školski primer kako funkcionišu veze između ljudi na političkoj vlasti i organizovanog kriminala, iz koga se stvara ekstremnu verzija političke korupcije.

Autor Magazina Times, Robert Worth, pozvao se na lako dokazivu činjenicu da je "banda ubica i narko dilera" organizovana „za potrebe i po nalogu Aleksandra Vučića", te da je nemoguće da Vučić ne zna za sve kriminalne grupe u Srbiji, tim pre što je svaka od njih dobila „odrešene ruke" da teroriše lokalno stanovništvo i maltretira koga stigne, sa ciljem da se zastraše birači. Istina je, materijalni dokazi postoje u skoro svakom gradu u Srbiji: tako ucenjeni i isprepadani građani doslovno su „dovođeni" pred glasačku kutiju, kad god Vučiću zatreba. Isto tako ih „privode" na njegove mitinge, za sitnu dnevnicu i malo hrane. Na isti način duže od jedne decenije izluđuje šačicu Srba u Kosovskoj Mitrovici i još par susednih opština gde su Srbi većinsko stanovništvo. „Dovodi" ih kad god mu zatrebaju, do granice sa centralnim Srbijom, „dovodi" ih u Beograd na mitinge i huška na obračune se građanima Niša, Beograda, Novog Sada. Istovremeno, „dovodi" ih u savez sa nepriznatim Kosovom, kad god se formira nova separatistička vlada u Prištini, gde je takozvana „Srpska lista" bila u koaliciji sa najmanje dva neosuđena ratna zločinca. Upotreba Srba, upotreba srpskih radnika, omladine, upotreba bilo koga ko se povinuje nasilju ovog „neizlečenog" radikala, to je politika koju vodi Aleksandar Vučić, čovek koji nikad nije radio, čiji je realan radni staž manji od godinu i po dana (hala „Pinki" u Zemunu), ali je zato u politici od 1991.

Vučićevi portparoli su odbili sve zahteve američkog novinara Roberta Wortha za komentarima, ali se zato rado odazvao u program CNN, čija novinarka ga je ponižavala tokom razgovora, što rečnikom, što pitanjima i tonom kojim se obraćala. Ali, to je Vučić Aleksandar, sado-mazohista, čovek koji voli „muško biće u ženskom biću". I, kao takav, podložan je raznim „pojavnim oblicima", ne može mu se verovati, a ni on ne veruje nikome. Ovakav diktator koji živi u potpunoj paranoji, opasan je zbog toga što zna da se na kriminalan način dokopao vlasti, preko lažne političke organizacije koja je ustvari napravljena za potrebe Slobodana Miloševića, kao „strašilo u kukuruzu", da mu čuvaju režim od zle demokratije i usamljenih glasova razuma. Objašnjavao je Vučić nedavno, ko mu je realna opasnost. Rekao je na vrlo gledanom režimskom kanalu: „Znam kako to rade! Znate, CIA vam namešta, CIA vas posmatra, ako se ne ponašate dobro i ne slušate, ovo je samo početak". Tačno tako. Svako ko je računao na „poštenu saradnju" sa ovom službom, a biografija mu je krcata kriminalom, prevarama, političkog i svakog drugog nasilja, on je u sedištu CIA (Lengli US), viđen kao pokajnik u crkvi. Dali su mu priliku, sad prate njegovo ponašanje, izjave, dela i nedela koja čini. Srbija je zgažena od strane njega i njegovog režima, znatno jeftinije i efektnije nego da je Amerika trošila novac na još jednu vojnu intervenciju. Ovako, Vučić sve sam radi. Srbije skoro i da nema više.

Da li je Vučićeva Srbija pouzdan partner za Sjedinjene Američke Države?

Senator Bob Mendez, nakon službenog izveštaja koji je američki Senat dobio o Vučićevim kriminalnim poslovima, o švercu oružja i droge od strane „njemu potčinjenih", o novcu koji se uveliko pere od strane njegovog režima na projektima koji su faraonski a često nemaju nikakvog smisla a i kvalitet im je vrlo problematičan, pitao je svog kolegu savetnika State Departmenta Dereka Chollet-a (Derek Šole) tokom majskog saslušanja Senatskog odbora za spoljne poslove o politici SAD prema Zapadnom Balkanu.

Ovaj mu je kratko odgovorio: "Verujemo da jeste". A, u diplomatsko-obaveštajnom žargonu to znači „znamo da jeste". I dok je odgovarao na pitanje senatora Boba Mendeza, do njega je sedeo jedan drugi, još poznatiji i za Srbiju važniji diplomata, Gabriel Escobar.

„Pa kakvi su realni izgledi za pouzdanog partnera u Srbiji sa takvim iskustvom?" uporan je bio Menendez. Ali, tu je Derek Chollet bio precizan: "Ovo radimo otvorenih očiju, ali pozvaćemo Vučića ubrzo na odgovornost, i njega i njegove ljude!". Šta je uopšte značilo „ovo radimo otvorenih očiju"? Naravno da vlada SAD zna da je Vučić spreman na svaku laž, da mu nikad i nisu verovali, da ga američke službe drže kao kućnog ljubimca „na lancu". Sve je to poznato. Jedino što Srbija još nije videla, to je odmazda velikih sila kojima je nudio svoju lojalnost na štetu one druge. A, tu odmazdu mogu u svakom trenutku da izvedu i jedni i drugi. I Istok i Zapad. I Rusija i SAD.

Kurt Bassuener, viši saradnik u Veću za politiku demokratizacije, istakao je da SAD nisu sankcionisale nijednog zvaničnika Vučićeve administracije za korupciju kao što su to učinile u nekim susednim zemljama.

"U suštini su to izbegli. Nisu se bavili ničim od suštine. I mislim da je to simbol sveobuhvatne politike, a to je ideja pacifikacije regiona. Ali to Vučića neće amnestirati".

Jer, ako je cilj spoljne politike prema Zapadnom Balkanu da se Srbija približi Zapadu nema nikakvih dokaza da takva strategija u Vučićevoj Srbiji funkcioniše. Naprotiv: sve radi protiv građana Srbije i njihove potrebe za uređenom državom. Sa ili bez EU, ali za život u uređenoj državi sa funkcionalnim institucijama, „čistim" pravosuđem i oslobođenim medijima. Da li je to moguće, ako je poznato da je za dvadeset i dve godine od pada režima Slobodana Miloševića, Srbija konstantno bila objekat surove pljačke, od strane svakog režima, demokratskog i nedemokratskog, ali uglavnom kriminalizovanog. U Srbiji je stvorena paralelna moć, razbojnička konfederacija, sa podeljenim teritorijama i inetresima, što političkim što finansijskim. To je veliki posao, za čitavu jednu generaciju. Preoblikovanje obrazovanja i kulture, jasna distanca između crkve i države, jasna distanca između stručnog, kvalifikovanog i laičkog. Jer, haos u kome čitava Srbija danas živi kao Aerodrom „Nikola Tesla", sa stotinama izgubljenih kofera, sa nepodnošljivim haosom i bez nade da će avion da poleti, ili, ako poleti, zna li gde će da sleti...

Srbija je jedna od retkih evropskih zemalja koja nije uvela sankcije Rusiji, a u zemlji postoji snažno prorusko raspoloženje. Sa druge strane, spoljna politika Aleksandra Vučića, apsolutno je na strani evroatlanske vojne alijanse. I, što on više balavi o patriotizmu, o pravoslavlju, o „dobrim odnosima sa Rusijom", sve je bliže vojnom bloku koji je Srbiju bombardovao. I ne samo to, nego je i vojno (municija, oružje, oprema) uspostavio saradnju sa tom alijansom, i tim kanalima ide i municija iz srpskih vojnih fabrika u Ukrajinu.

Kalman iz US Transparency International, tvrdi da bi se strategija Vašingtona sa Srbijom mogla promeniti u skorj budućnosti. Za sad se menja prema Kosovu. I to isključivo zbog toga što je marionetska vlada u Prištini poverovala da ima „mandat" veći od američkog na Kosovu. A, kao što je poznato, nema. Ovih dana se i predsednik te nepriznate vlade suočio sa činjenicom da ne poznaje ili ne priznaje činjenicu da Kosovo i Metohija jesu okupaciona zona vlade SAD i njenih saveznika. I da su zatečeni Albanci kao i Srbi, dakle, građani te otete srpske pokrajine, zapravo stanovnici te kolonije, sa određenim statusom pred međunarodnim faktorom. Dakle, „određenim", pa čak i „neodređenim", ali svakako ne i apsolutnim ingerencijama jedne suverene države. I to što Kurijevo Kosovo danas ima, kao „suverenost", to mu je poklonio Aleksandar Vučić svojom duboko kriminalnom, pa i antisrpskom politikom, jer sve što je učinio ili nije učinio, bilo je direktno upereno protiv normalnog života onih u čije ime svakodnevno maltretira šest miliona Srba u Srbiji.

Da stvari budu sasvim jasne: za vreme desetogodišnje vladavine Aleksandra Vučića desio se najveći egzodus Srba posle 1945. godine. Vučić je izvršio i neviđenu pljačku Srbije, koja nije zapamćena u njenoj dugoj i teškoj istoriji. Za tih deset godina izvršio je više puta veleizdaju Srbije potpisivanjem Briselskog sporazuma, na dan 30. juna 2015. godine u 22 časa i 54 minuta, čime je predao Kosovo Albancima. Na kraju, dovršio je svoj zločinački naum tako što je zlo, potpuno rasprodao Srbiju. Prodao je, ustupio ili dao na stogodišnju koncesiju većinu ključnih resursa Srbije. Privatizovao je sve ključne državne ustanove i sva državna preduzeća, a ono što još nije uništio do kraja, EPS i Telekom, uništiće promenom zakona koji će omogućiti da „deoničari", njemu lično poznati i njemu podređeni, krenu u komadanje i prisvajanje. Od lokalnih tajkuna, preko holandskih kompanija do države Norveške. Svi će biti na dobitku osim građana Srbije. Srbija je ekonomska i politička kolonija koja je to postala. tek kad je Aleksandar Vučić počeo da realizuje misiju svojih poverilaca u Londonu, Briselu i Vašingtonu. Možda je čitavom Balkanu „suđeno" da bude kolonija, istočna ili zapadna, ali je za dobrog državnika i diplomatu u tim okolnostima bilo važno hoće li ta kolonija biti bogata, civilizovana i kulturna ili će biti siromašna, potlačena, bedna i bačena u blato. Vučić je lično odabrao ovo zadnje. A, pomažu mu oni koji bi Srbiju rado zbrisali sa mape sveta i politički i demografski i geografski. Srbi danas nemaju više ništa svoje u Srbiji, i pretvoreni su u obespravljeno radničko roblje. Žive sa najnižim standardom u Evropi. Paradoksalno zvuči, ali postoje nade da bi SAD, zbog promene svojih geostrateških interesa (a, menjaju se) dodeli Srbiji poseban status sa garancijama za očuvanje neke vrste neutralnosti. Međutim, pomenuti Kalman javno se pita: „Dokle će Amerika ovako gurati i da li su zabrinuti ili ne da će Vlada Srbije krenuti u savez sa zemljama i interesima kojima se SAD suprotstavlja njihovoj nacionalnoj bezbednosti, pa se onda povući, ne znam odgovor na to pitanje". Ne znaju ni glavni akteri nove globalne podele. A, to je već znatno ozbiljniji problem od Vučića.

Njegovu stranku ionako masovno napuštaju, razni prijatelji i stranački simpatizeri su već „na drugoj strani". Počeo je da ih po imenu i prezimenu optužuje za izdaju. Jedino sebe ne optužuje ni za šta. Ima onih koji ga svakodnevno podsećaju kako je on lično ljude koristio kao obične krpe i kako je izdao mnoge od njih.

Bivši volonter G.M. iz Šapca, povodom najnovijih poplava u proleće 2023. godine, a dobro mu je zapamtio i 2014. i ogromne poplave u čitavoj Srbiji, te kako se tih dana ponašao, imao je šta i da mu poruči: „Kao neko ko je volonterski višednevno učestvovao u Šapcu, Ubu i u Obrenovcu, kako u pokušajima odbrane od poplava, tako i u otklanjanju posledica od njih, imam da poručim samo jedno: glasali ste kako ste glasali-mene više videti nećete, neka vam Glišić (Vučićev kum i agitator) vadi mrtvu stoku iz kanala i sa poljana! Važi za svaku Koceljevu ove zemlje: glasali ste masovno za SNS žgadiju, pa sad izvolite, čizme na noge pa polako. Kao deo ekipe koja je čudo napravila sa prikupljanjem i distribucijom pomoći, i zbog toga dobili pretnje iz opštine (jer su ispadali smešni pored nas), mogu da konstatujem da isti ljudi ponovo izabrani, pa ko ih bira neka hvata sad i lopatu i džak i volan itd."

Ima ovakvih očajnih ljudi puno u Srbiji, koji su na početku Vučićeve vladavine poverovali u najbolje namere ovog izopačenog čoveka. I svi koji su mu poverovali, loše su prošli. Toliko loše da više nemaju ni snage ni motivacije da veruju u bolje. I da učestvuju u promenama.

Međutim, uprkos tome što još ima onih koji će se tući na njegovoj strani, i Vučić i njemu najbliži ljudi znaju da je došao kraj „zabavi". Shvatili da im je došao kraj. Moraće da odgovore zašto jedan zahtev, upućen prošle godine MSP, nije nikada spomenuo u javnosti. Saznaće se i šta piše u tom zahtevu koji su dobili Selaković, Vučić, Brnabić i Dačić, a i ko je napisao taj zahtev.

Milošević je krajem 1998. shvatio da je Kosovo izgubljeno, a njegov plan je bio da se okrene Rusiji i Kini kao budućim strateškim partnerima. Na kraju se ispostavilo da međunarodna politička scena nije bila ona kako je on tada video. Žrtvovao je Srbiju zarad njegovih pogrešnih procena i gubitničke ideologije. Kada je propao njegov plan potpisao je na Vidovdan 1999. Kumanovski sporazum (kapitulaciju) i odmah potom rezoluciju 1244 i time definitivno završio sa Kosovom. Ko to ne razume, potrošio je 24 godine sopstvenog života. Stranke i razni „lideri" koje to i dan danas ne shvataju potrošiće još narednih 24 godine tuđih života. To je ona ista klika koja je doslovno uzela Srbiju i građane Srbije kao taoce i čini sa njima šta god hoće, već četvrt veka.

Vučićev režim je usavršio tu mapipulaciju. I dodao kriminalno-razbojničke i čisto mafijaške metode kako bi narod bio još poslušniji dok se on bavi kontrolom i upravljanjem narko industrijom, građevinskim kriminalom, švercom naoružanja i opreme i „uzgojem" najgoreg ološa sa društvenog dna, da mu budu podrška. Ima o tome dosta svedočanstava.

Devedesetih godina „izvršnu vlast" su imali ljudi poznati po nadimcima, Arkan, Trlaja, Budala, Balavi, Šiptar, Mutavi, Pacov i slično. Danas im se ni imena ni prezimena, a ni nadimka ne zna. Kriju se iza pognutih leđa odlazećeg diktatora. Ima ih koji su i razotkriveni. Državni uzgajivač „lakih droga". Inspektor beogradske policije, Dušan Mitić, na svedočenju koje direkno dovodi u vezu Vučića i čitav niz njegovih saradnika i državnih funkcionera, sa narko-biznisom i najvećom plantažom marihuane u Evropi, kazao je iskreno i pomalo razočarano: „Nije nam bilo prijatno da uhvatimio državu u kriminalu".

A, svedočenje je započeo ovako: „Zaklinjem se svojom čašću da ću o svemu što budem pitan govoriti samo istinu i da ništa od onoga što mi je poznato neću prećutati".

Inspektor Mitić je pred sudskim većem razotkrio razmere najvećeg narko-korupcionaškog skandala koji je ikada zadesio Srbiju. Naime, u njega su umešane i vojna i „civilna" tajna služba (BIA i VOA), te pripadnici MUP-a, političari na vlasti, pravosudna elita i režimski mediji. Svi na okupu u slavu Vučićevog narko-bisnisa.

Ispostavilo se da je još 2018. godine, pomenuti inspekotr Mitić prvi ukazao kolegama da je prema njegovim operativnim saznanjima izvesni P.K. narko diler. A, kad je kasnije 2019. do tada nepoznati Koluvija ipak uhapšen, Vučićevi bilteni su napali Mitića da je pokušavao za sve optuži članove Vučićeve porodice. Načelniku Slobodanu Milenkoviću-Senti je čak predlagano da Mitića „pusti niz vodu" kako bi se uništio predmet. Nakon što je Milenković to odbio, obojica su postali žrtve hajke koja se godinama vodi protiv njih.

No, ne bavi se Vučićev režim i njegova „paukova mreža" samo narko biznisom, građevinskim kriminalom, švercom oružja i slično. Već dugo, postoji sistemski „pokrivena" trgovina decom i drugim „belim robljem", o čemu svedoči i činjenica da je Vučićeva mafija omogućila „prodaju dece iz Srbije strancima" i da postoji cenovnik za strance koji hoće da usvoje decu iz Srbije. U Skupštini Srbije, neko iz opozicije naveo je kao primer šestogodišnjeg deteta Z.M. iz Brezjaka kod Loznice, za čije je usvajanje porodica iz Švedske platila 14.500 evra.

Trenutni (proverljivi) podaci govore da više od 70 (sedamdeset) dečaka i devojčica najmlađe dobi iz Srbije čeka da bude prodato strancima usvojiteljima iz inostranstva. Zar Srbija ne može da zbrine 71 dete? Je li moguće da Vučićeva „plemenita" priča o „našoj deci i našim bakama i dekama" govori o jednom gadnom licemeru, a ne o faktičkom stanju u državi gde se čine neopisiva krivična dela. U ovom slučaju, usvojenje se odvija po sramnom ugovoru sa stranim kompanijama koji je Srbija potpisala sa sedam stranih kompanija 2019. godine, kada je ministar za rad i socijalna pitanja bio Zoran Đorđević, današnji direktor Pošte Srbije.

„Ko je vas je ovlastio da strancima prodajete decu Srbije? Zašto se toj deci oduzima pravo da odrastu u svojoj zemlji", čulo se u Skupštini pitanjue upućeno na adresu ministarke za brigu o porodici Darije Kisić i predsednika Skupštine Srbije Vladimira Orlića, koji je, eto čuda, istovremeno i predsednik skupštinskog Odbora za prava deteta!

Vučić strahuje i od gašenja nekih „njegovih" televizija. Strahuje jer nisu njegove. Vlasništvo „njegovih" medija uglavnom je iz kriminalnih budžeta, kad zatreba, „dosoli" i država i njena „služba". To je i razlog zašto Željko Mitrović, TV magnat koji ne ume da plati multimilionski porez, a verovatno i ne zna gde se Poreska uprava nalazi, takođe nije punopravni vlasnik čudovišta pod imenom Pink. Vlasništvo je slojevito i kompleksno. Duboko seže u „dno države". Mitrović je opasan klovn, narkoman i kriminalac, i kao takav služio je i služi svakoj svrsi u svim režimima. Takozvani Peti oktobar na čelu sa Mlađanom Dinkićem, doslovno ga je amnestirao već sutradan, 6. oktobra 2000. Ostalo su prilozi za političko, socijalno, kulturno i moralno blato u koji je Srbija gurnuta od strane Slobodana Miloševića Vojislava Šešelja i svih koji su ikada sa njima predvodili „nacionalno pitanje", zaključno sa Aleksandrom Vučićem i njegovim stadom.

Mitrović danas radi isto što je radio za sve političko-kriminalne koalicije u prošlosti. Ni manje ni više od toga. U svojim narkomanskim fantazijama, sklon je da povremeno iskoči iz „zadatka" i izgovara gomilu najprljavijih i najmonstruoznijih laži. U tom smislu je neka vrsta Vučićevog ideala.

Ranih devedesetih, Vojislav Šešelj je „osvojio" Zemun i Batajnicu. Kao „šerif" u Zemunu, dao je jednoj maloj grupi loših momaka, iskrivljene svesti i zlih namera, čitave desetine hektara zemlje u ataru Surčina. Tako je „Surčinski klan" dobio svoju „adresu" i tako je jedna kriminalna organizacija postala „vojno krilo" kriminalnog režima. Vučić se na tom „modelu" vaspitavao. Onako, iz pozadine. Danas obilato koristi to iskustvo. Pink je u to vreme bio skladište droge koju su „Surčinci" dilovali. Vučićevi kriminalci držali su je na stadionu. I opsednut je gradnjom novih stadiona. Bio je i izvesni general Augusto Pinoče, čileanski diktator.

Blato koje je Vučić napravio, polako i njega zatrpava. Malo klizi, a malo propada. Srbija će uskoro gledati nezamislive scene.