RATOVI

Očekuju li nas novi Hladni ratovi ili upotreba razornog oružja

Sve je stalo osim ratova

Pandemija korone virusa zaustavila je privrede zemalja, fudbalske utakmice, muzičke nastupe, nastavu u školama i fakultetima, zaustavila je čak i Olimpijadu. Pandemija je skoro zaledila ljudske aktivnosti, ali jednu stvar nije uspela da prikoči. Korona nije zaustavila ratove. Ratovi se vode po već ustanovljenom rasporedu bez obzira što je, na primer, na nosačima aviona polovina mornara i pilota zaraženo virusom. Vojni sukobi toliko su ukorenjeni u ljudsku delatnost da se vojnici ubijaju i bez oružja. U noćnom sukobu na liticama himalajskih planina preko 60 indijskih i kineskih vojnika poginulo je u sukobu u kojem nije ispaljen ni jedan metak. Gađali su se kamenjem i mlatili gvozdenim šipkama, gurali jedne druge u provalije. Radilo se o nekoliko santimetara državnih teritorija i granici na visokim stenama. Kako su se Indijci i Kinezi već bili dogovorili da pogranične trupe neće nositi oružje da bi se tako izbeglo započinjanje rata između te dve najmnogoljudnije zemlje, kamenje je sasvim dobro poslužilo. A veoma moguć ratni sukob između Kine i Amerike bi trebalo izbeći po svaku cenu, smatra kolumnista Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Uprkos svim nedoumicama kako će svet izgledati nakon korone, jedna stvar je skoro zagarantovana: tenzije između Amerike i Kine biće napetije od onoga kakve su bile pre pandemije.

Mnogi predviđaju da su vojni sukobi između te dve zemlje veoma mogući i to zahvaljujući dvema činjenicama: Amerika posustaje, a Peking može to pogrešno da proceni i donese loše odluke.

To što se Amerika postepeno kruni, a Kini se žuri da zauzme poziciju “numero uno” na svetu, dovelo je do velike mogućnosti vojnog sukoba. Navode se nekoliko scenarija kako bi taj rat mogao da otpočne, a većina poznavaoca tvrdi da ne postoji opasnost od upotrebe atomskog oružja. To mišljenje se zasniva na pretpostavci da atomsko oružje služi da se ne upotrebi.

Ni Amerika ni Kina ne žele da se vojno sudare, ali takva mogućnost veoma je prisutna iako i Vašington i Peking dobro znaju da bi rat bio katastrofa. Bez obzira na tu činjenicu, postoji realna mogućnost da se Peking preračuna pri proceni da li Amerika ima želju i kapacitet da odgovori na provokaciju u zonama oko kojih se te dve zemlje natežu.

Radi se o Tajvanu i nekim drugim američkim bezbednosnim partnerima. Takođe se radi o slobodnoj plovidbi Južnim Kineskim morem.

Kineska Narodna oslobodilačka armija (NOA) je tokom poslednje dve decenija rasla po broju vojnika, uvećala svoj kapacitet i samopouzdanje. Kina je takođe postala ozbiljan konkurent na više tehnoloških polja koje mogu na kraju da budu odlučne u vojnim prednostima.

S druge strane, Amerika odaje utisak da se povlači sa svetske scene, kao i sadašnje neodgovarajuće ponašanje po pitanju pandemije i sistemskog rasizma. Takođe, nije bilo američkog odgovora na kineski “jedan pojas, jedan put” iako s tim projektom kineski uticaj se ne širi samo u Aziji.

Amerika nije odgovorila ni na kinesku gradnju veštačkih ostrva u Južnom Kineskom moru, osim što povremeno izvede neki pomorski manevar u duhu operacije slobode navigacije morima. Sve skupa to je možda nedovoljno i problematično za odvraćanje neke kineske vojno političke avanture.

Što su više kineski lideri samouvereni u svoje kapacitete, to više potcenjuju američku odlučnost i mogućnosti. To je najopasnije u odnosima te dve zemlje jer Peking može da se preračuna a kad nevolje krenu kasno je kajati se.

Još od zalivskog rata iz 1991. godine kineska armija prionula je studiranju američkog načina vođenja rata i NOA je počela da razvija veliku strategiju asimetričnog pristupa sukobima da bi umanjila američku vojnu prednost i iskoristila američke slabosti na bojnom polju.

Ta strategija je komplikovana, ali cilj je da čim sukobi započnu Amerika ne bi više mogla da očekuje da brzo zavlada nebom, morima i svemirskim prostorom. Amerika bi morala da se bori da bi postigla prednost, a onda da tu prednost zadrži pod neprekidnim napadom na svoju mrežu upravljanja bitki.

Zahvaljujući kineskoj masovnoj krađi zapadnjačke tehnologije veštačke inteligencije, a i drugih internet “trikova”, Kina je napredovala i na tom polju.

Drugim rečima, Amerika ne može više da računa da će im satelitska komunikacija biti bezbedna. Ta komunikacija je suštinska za navigaciju, komunikaciju, rana upozorenja, nišanjenje i još puno toga. Jedna strateški pogrešna odluka mogla bi da bude da kineski lideri odluče da blokiraju ili da napadnu Tajvan, bazirajući se na pretpostavci da je Amerika sila u dekadenciji.

Peking može da zaključi da je spreman da krene na Tajvan bolje ranije umesto kasnije verujući da će Amerika biti prinuđena da prihvati novo stanje stvari. Moguća je i taktička greška kao što bi bio napad na američku energetsku mrežu u samoj Americi da bi “pomrsili konce” američkim vojnim operacijama na dalekom istoku.

E sad, ta energetska mreža služi u vojne svrhe, ali istovremeno opslužuje i civilno stanovništvo. Bilo kakav sajber napad tog stila na američku teritoriju uzrokovao bi i mrtve Amerikance, a rezultat bi bio da bi Vašington morao da vojno uzvrati Kini jer se više ne bi radilo samo o Tajvanu, već i o Americi.

Da li bi ta Amerika bila odlučna da odgovori na sajber napad na svojoj teritoriji? Još kako! Peking takođe može da donese pogrešne odluke verujući da Amerika više nema kapacitet da nanišani na sve kineske brodove, ratne i trgovačke, i podmornice koje su približavaju Tajvanu, ali to bi se tako dogodilo na Južnom Kineskom moru u roku od 72 sata, tvrde stručnjaci.

Kineski lideri bi trebalo da razmisle dva puta pre nego što bi krenuli na Tajvan i da li je vredno da izgube celu svoju ratnu armadu zbog pogrešnih percepcija o slabljenju američke vojne sile. Na kraju krajeva, zna li Peking koje su tajne kontra mere preuzeli Amerikanci kao odgovor na kineske kontra mere?

U slučaju većeg pomorskog sukoba između Amerike i Kine, Kina nema na Pacifiku niti jednog saveznika. Ako bi računala na Rusiju, to bi bila greška, a, u svakom slučaju, Rusi nemaju armadu u tom delu sveta. Amerika ima partnere od Japana, Južne Koreje, Novog Zelanda i Australije, pa sve do Indije. To američko savezništvo koje se prostire širom sveta i jeste jedan od stubova američke snage.

Naravno, to savezništvo mora da se održava i Bela kuća ne bi smela da sebi dozvoli luksuz da se svađa sa saveznicima. Kinezi nemaju šta da ponude svojim budućim saveznicima, a naročito kada se radi o normama slobodne navigacije i mirnog rešavanja nesporazuma.

U jednoj Aziji kojom bi dominirala jedna autoritarna država, revizionistička Kina, ne bi bilo prijatno živeti. Sve bi zemlje trpele šikaniranje jer bi Kina htela da sprovede svoju volju, a to se videlo kad su nametnuli tarife od 80 odsto na meso iz Australije samo zato što je ta zemlja zahtevala da ima direktan uvid na izveštaje o koroni u Vuhanu.

Takođe se videlo kada su Kinezi potopili jedan vijetnamski brod jer im se, tako izgleda, nije dopala kojom rutom je taj brod plovio. A Vašington takođe ne bi smeo da ograničava ulazak u zemlju mladih talenata sa takozvanom Ajnštajn vizom, jer ti mozgovi takođe doprinose vojnim inovacijama.

Sve što je korisno za vojsku u privatnom tehnološkom sektoru uvek pronađe svoj put za upotrebu u vojne svrhe. Kina, na primer, može da pokrade tehnologiju veštačke inteligencije, ali neće izbiti na svetski vrh u tom polju jer njihov sistem nije dizajniran za inovacije. Kinezi lepo kopiraju, ali slabo inoviraju. U Americi je druga priča jer tamo hrle svi mladi svetski mozgovi i tamo im se omogućava da razviju svoje sposobnosti. Slabo ko hrli u Kinu.

Upućeni tvrde da Amerika i Kina već ratuju. Vode Hladni rat. Novi Hladni rat. Pandemija korone samo je pojačala antagonizam između te dve svetske sile. Primera radi, postoje samo nekoliko, ako i toliko, zemalja u Africi i Latinskoj Americi gde Amerika i Kina ne učestvuju kao suparnici.

Svaka istorijska analogija je nesavršena, ali ako je suština hladnog rata da na globalnom nivou, u mnogim dimenzijama, na duge staze dve velike sile sapliću jedna drugu, onda je ovo Hladni rat.

Ako je rat sa SSSR bio Prvi hladni rat, onda je ovo Drugi hladni rat. Prvi rat trajao je duže od 40 godina, a ovaj sada takođe može duže da potraje jer je Kina, između ostalog, naučila na primeru Sovjeta šta ne bi trebalo raditi i naučila je kako da izbegnu sudbinu SSSR.

Za Ameriku crvena linija (iliti linija na pesku) bi morala da bude bezbednost Tajvana i to bi trebalo da bude kristalno jasno. Ipak, Vašington mora da pokaže svoju spremnost da sarađuje sa Pekingom. Evropska Unija je, na primer, u jednom trenutku opisala Kinu kao partnera, konkurenta i “sistemskog” rivala”, a sve to u istovremeno.

Glavni uzrok ovog novog hladnog rata je pravac kojim je krenula Kineska komunistička partija dolaskom Si Džipinga na čelo 2012. Pravac je bio više opresije kod kuće i više agresivnosti po svetu. Za vreme suparništva sa SSSR preovladalo je mišljenje da Zapad može da direktno promeni unutrašnju politiku komunističke države. To je deo one umišljenje psihologije ponašanja koja tvrdi da golub može postati kao jastreb, a jastreb kao golub. Ne može! Zapad može da primeni i takvu politiku, ali ona nikako ne može biti presudni faktor promene kineskog sistema.

Zapad ne bi smeo da reaguje na način koji bi odavao utisak da je protiv Kineza, protiv kineskog naroda sa njihovom bogatom, fascinirajućom kulturom i istorijom. Na kraju krajeva biće Kinezi ti koji će promeniti Kinu, ne ljudi iz spoljnog sveta. A osnovna pouka iz Prvog hladnog rata bi bila da je ovog puta drugačije.

U Sovjetskom Savezu praktikovala se mešavina lenjinističke ideologije i politike sa ruskom istorijom. Kina je takođe promešala Siov lenjinizam sa kineskom kulturom i tradicijom, ali u Kini takođe postoji mešavina lenjinizma i kapitalizma.

Možda je najpresudnije za pobedu u ovom hladnom ratu ponašanje Zapada u svojoj sopstvenoj kući. U ovom trenutku Kina ima beskrajne mogućnosti da podeli Zapad i da zavlada u tim procepima.

Zapad bi morao da ojača svoje savezništvo preko institucija i da potvrdi partnerstvo unutar svog bloka. A hladni ratovi se dobijaju kod kuće. Društva u liberalnim demokratijama moraju da budu napredna, slobodna, transparenta, otvorena za sve i atraktivna. Amerika je pobedila Moskvu zato što su Amerikanci živeli u društvu visokog standarda i zavidnih sloboda, a Sovjeti nisu.

Kolikogod da je Moskva to sakrivala, istina, naročito u današnjoj eri komunikacija, uvek stigne do onog ko je zainteresovan. Neće Kineze ubediti spoljna politika Zapada, već način kako se živi u liberalnim demokratijama. Nažalost, u većem delu Zapada standard je pao, slobode su oslabile i nasilje je pojačano. S takvom situacijom ni ljudi koji žive na takvom Zapadu nisu sigurni da je liberalna demokratija neizbežno najbolja. Kinezi će biti još manje.

Rat na Dalekom istoku mora da se izbegne, a pre svega rat sa Kinom. Ipak, tenzije rastu u kineskom susedstvu. Tenzije na Korejskom poluostrvu, tenzije sa Severnom Korejom. Nedokučivom vladaru Severne Koreje, Kim Džong Unu, nešto nije potaman, a liberalni svet pokušava da shvati da li se radi o nečem ozbiljnom, ili veseli Kim traži više pažnje potisnut preokupiranošću sveta sa pandemijom korone.

Možda je i tamo korona zarazila dosta ljudi i vladar hoće narodu da skrene pažnju od te pošasti, a možda im je ponestalo krompira i zalihe hrane su pri kraju. Bilo kako bilo Pjongjang je zapretio Jugu, digao 16. juna u vazduh zajedničku liazon kancelariju u pograničnoj zoni, krenuo sa pomeranjem trupa i obećao da će balonima poslati svoj propagandni materijal na Jug.

Inače, ta raznesena kancelarija je takođe prestavljala ambasadu Južne Koreje u Severnoj. Svernokorejski državni mediji citirali su Kim Jo Jong, sestru diktatora Kim Džong Una, koja je izjavila da je “mrtav” dogovor iz 2018. o smanjenju vojnih tenzija. Dodala je da S. Koreja reaguje nakon što Južna nije uspela da zaustavi aktiviste za ljudska prava, kao i prebegle sa Severa, u njihovom slanju vazdušnih balona preko granice, a baloni su nosili propagandni materijal, dolar novčanice i USB memoriju sa TV programom J. Koreje.

Severna je zapretila da će sa 3.000 balona na Jug poslati milione letaka i veliku količinu opušaka cigareta i drugog smeća. Nisu rekli da će poslati TV program iz Severne Koreje. Sever je takođe postavio protivvazdušnu odbranu sa navodnom namerom da obara propagandne balone sa Juga.

Pre 70 godina, 24. juna, tenkovi Severne Koreje, mobilna artiljerija i pešadijske trupe nagomilali su se tik uz slabo branjenu granicu koja je odvajala komunistički Sever od kapitalističkog Juga. Rat je izbio sledećeg dana i procena je da je četiri miliona ljudi izgubilo živote.

Većina poginulih bili su civili, ali još ne ne zna koliko je kineskih vojnika poginulo u tom Korejskom ratu. Poluostrvo je bilo razoreno.

Svi pravi stručnjaci za taj deo sveta priznaju da je veoma teško razumeti ponašanje Severa i shvatiti njihove razloge i namere. Jedan diplomata u penziji, koji je takođe bio vojni špijun Severne Koreje, pod uslovom anonimnosti izjavio je za Dojče vele da je “slabašan” odgovor Južne Koreje na zahteve da se zaustavi balon propaganda ohrabrio Sever da bude agresivniji.

“Čini se kao da su se oni skoro izvinjavali Severu”, rekao je diplomata. “Sever je sve vreme slao sličnu propagandu na Jug i mi nismo uradili ništa kao odgovor.” Postoje mnoge teorije zašto je Severna Koreja iznenada krenula sa agresivnim potezima, od nedostatka pažnje koju prima vođa Kim, do širenja korone na Severu. Situacija je riskantna, ali skoro može da se garantuje da Sever neće nikad preći crvenu liniju i naterati Ameriku da uskoći u rat.

Međutim, problemi mogu da nastanu kad nečiji brodić, bilo sa Juga ili Severa nenamerno pređe neku vodenu granicu i druga strana smrtonosno odgovori. Poslednje vesti tvrde da je Kim promenio plan da se militarizuje granica. To i nije neko iznenađenje jer je Kimova strategija već poznata: rast i smanjenje tenzija jer to je njegov način da postigne diplomatsku ravnotežu. Kim je nastupio nakon što je “ubedio Centralnu vojnu komisiju Radničke partije” i zaustavio planove vojnih akcija protiv Južne koreje, objavila je Centralna agencija vesti Severne Koreje.

Isto u Aziji, ali ne toliko dalekoj, iranska čvrsta frakcija vlasti zapretila je nuklearnoj diplomatiji. Evropska trojka velikih: Nemačka, Francuska i Britanija, uspela je da sačuva svoje jedinstvo i na jednom sastanku sredinom juna dogovorila se da održi u životu nuklearni dogovor sa Iranom.

Dogovor koji ograničava iranski nuklearni program potpisan je 2015. i visi na koncu nakon što se Amerika povukla iz njega i nakon što je Iran odbio da sarađuje sa nuklearnom agencijom Ujedinjenih Nacija (IAEA).

Još dva moćna iranska politička bloka prete da će Iran zauzeti “čvrst stav” i “odgovor maksimalnog otpora” ukoliko Zapad odmah ne ponudi neke ekonomske privilegije. Jedn blok je konzervativna grupacija poznata pod imenom “principlista”, a drugi je povezan sa Islamskom revolucionarnom gardom i nosi ime “sigurnokrati”.

Te dve grupacija sada kontrolišu pravosuđe, skupštinu, jake finansijske institucije, medijske mreže i veći deo bezbednosnog aparata. Te grupe se zalažu da se Iran uzda u sebe “gde leži budućnost razvoja”, a ne da zavisi od Zapada i trgovine sa njim.

Prethodni pokušaj da se postigne dogovor sa Iranom, uglavnom izdejstvovan prošle godine od strane francuskog predsednika Makrona, zasnivao se na finansijskim olakšicama embarga koji je sprovela Amerika i taj je dogovor trebalo da vodi da obnove dogovora iz 2015.

Bela kuća je nedavno rekla da je još uvek zainteresovana za dogovor, ali nove izabrane snage u iranskom parlamentu kažu da je pregovaranje sa Amerikom “sasvim opasno i zabranjeno.” I dalje postoji teorijska mogućnost da se u pregovore vrate i dva originalna učesnika - Rusija i Kina.

U susednom Iraku, nešto bližem nama, sudarili su se Turci i Arapska liga. Na severu Iraka turske trupe su prešle granicu i pokrenule vojnu akciju protiv Kurda koje Ankara zove “kurdski teroristi”.

Turski specijalci jure za Kurdima koji na severnim iračkim planinama drže svoje vojne baze. Tursku intervenciju odmah je osudio Bagdad kao i sedište Arapske lige koje se nalazi u Kairu. Optužuju turskog predsednika da je bahat i da se ponaša kao “osmanski osvajač”. Turska vojska u dve operacije, kandža tigar i kandža orao, napala je nekih 500 položaja vojnika Radničke partije Kurdistana (PKK). Te PKK snage privremeno upadaju u Tursku, u Anadoliju, i napadaju turske bezbednosne snage.

Nije objavljeno koliko broje turske snage, ali njih podržava artiljerija, helikopteri i avioni. Iz glavnog grada Iraka, Bagdada, odmah su stigle osude koje pozivaju tursku vladu da obustavi vojne operacije: “Turska mora odmah da obustavi bombardovanje naše teritorije i da povuče svoje snage koje ugrožavaju irački suverenitet.”

Sa svoje strane Arapska liga, čiji je Irak član, osudila je Tursku zbog vojnog upada u susednu zemlju. Katar, koji je takođe član Arapske lige, nije se oglasio jer ima “posebne odnose” sa Turskom.

U Ankari tvrde da su njihove preko-granične vojne operacije u skladu sa međunarodnim zakonima jer se Turska tim akcijama bori protiv terorizma. Ankara tvrdi da će se turski vojnici odmah povući čim unište teroriste i da neće trajno okupirati zauzete teritorije.

U Damasku, Bagdadu, Bengaziju i Nikoziji tursku intervenciju doživljavaju kao ugrožavanje njihovog suvereniteta. Inače, Bengazi osuđuje Tursku jer turski brodovi snabdevaju jednu frakciju u Libiji.

Kod libijske obale dogodio se u junu i jedan incident između turskih ratnih brodova i francuske fregate. Naime, 20. juna francuska fregata u blizini libijske obale nameravala je da doplovi do jednog turskog broda da bi proverila da li nosi tovar oružja i vojnog materijala, stvari koje su zabranjene slati u Libiju.

Kako se fregata približavala tri turska vojna broda nanišanili su na nju i odbili da Francuzi izvrše inspekciju. Pariz je takvo ponašanje nazvao agresivnim istovremeno odbacujući optužbe da je njihova fregata izvodila bilo kakav “opasan manevar”.

Istovremeno, na Bliskom istoku, u Siriji, Izrael gađa i pogađa iranske vojne ciljeve u toj zemlji. Sirijska protivvazdušna odbrana povremeno se hvali da je pucala na izraelske avione, i na dronove i da je gađala izraelske rakete, ali je do sada opšti ustisak da oni gađaju tek nakon što je izraelski napad završen i ciljevi pogođeni.

Primera radi, po nemačkoj novinskoj agenciji DPA 15 sirijskih vojnika je ili ubijeno ili ranjeno kao posledica vazdušnog napada u blizini grada Hama. U prethodnom vazdušnom napadu koji se odigrao početkom juna, ubijeno je najmanje devet osoba. Meta je bila sirijska vojna fabrika na severozapadu Sirije.

To je dosta daleko od Izraela ali akcija je uočena tek kad su izraelski avioni bili na bezbednom nebu. Sirijska vazdušna odbrana tvrdi da su 22. juna pokušali da presretnu dronove, ali ne kažu da li su u tome uspeli. Zabeležen je i napad jednog turskog drona 23. juna.

Taj dron je pogodio metu poznatu pod imenom “brdo radarskih tanjira”, a ista meta je izbombardovana i 10. maja 2018. Inače, turske vojne snage nalaze se na teritoriji Sirije gde pokušavaju da naprave bezbednosni pojas koji bi ih štitio od “kurdskih terorista”.

Bilo kako bilo, pandemija ili ne, širom sveta vojni sukobi teku normalnim tokom. Negde učestvuju brodovi, negde avioni i dronovi, negde artiljerija, a negde pesnice u guranje sa litica odlučuje ishod bitke. Na kraju krajeva, ratovalo se i tokom istorije za vreme velikih pandemija kuge i sličnih pošasti.

ANTRFILE:

Nadiranje rekordnog broja izbeglica

Tokom prošle godine broj ljudi koji su bežali od ratova, vojnih sukoba i proganjanja dostigao je cifru od 79,5 miliona, tvrdi agencija za izbeglice Ujedinjenih Nacija. Ta cifra bi bila nekih jedan odsto svetske populacije. U odnosu na 2018. broj izbeglica je tokom prošle godina porastao za devet miliona.

Među izbeglicama najviše ih ima iz Sirije, Venecuele, Avganistana, Južnog Sudana i Mjanmara (Burma). Nekih 73 odsto izbeglica traže zaštitu u njima susednim zemljama. Manje od 400.000 izbeglica su se tokom prošle dekade vratili svojim kućama, a to je manje od prosečnih 1,5 miliona tokom devedesetih godina prošlog veka. Skoro 46 miliona ljudi su isterani iz svojih kuća, ali se i dalje nalaze unutar svoje zemlje.

A u Evropi sve je veći broj glasova koji tvrde da bi novi priliv imigranata nanelo štetu evropskom oporavku nakon pandemije korona virusa. To nisu glasovi politički krajnje desnice već ekonomista koji su izračunali eventualne posledice na oporavak ukoliko bi ušao veći broj emigranata.

Interesantan je fenomen da je izvesni broj američkih građana, Afroamerikanaca, odlučilo da napusti Ameriku i da se preseli u neku drugu zemlju. Oni ne spadaju u izbeglice, već u emigrante koji uglavnom imaju materijalna sredstva da se snađu u novim sredinama.