Tragom vesti
Propast srpske poljoprivrede u režiji
države: dobro je samo nakupcima i prerađivačima
Ni motike ni hleba
Srpski seljaci traže višu otkupnu cenu
suncokreta od one u regionu, a prerađivači im nude manje od one najniže cene u
okolnim zemljama. Bez obzira ko će da pobedi na ovom nadmetanju Srbija će i
dalje imati najskuplji zejtin, kao što ima uopšte najskuplju hranu, ako se kao
merilo vrednosti uzme cena rada. Država, za sada, ne pokazuje nameru da
interveniše, jer se to ministrima finansijski ne isplati.
Igor Milanović
Srbija je u prošlosti potpuno privatizovala
prehrambenu industriju, a vlasnici najznačajnijih kombinata su stranci. Zbog
toga ne treba da čudi što srpski seljaci zarađuju najmanje u regionu, dok
istovremeno narod plaća najviše cene hrane. Kajmak, očigledno, skidaju strani
vlasnici domaćih agro-kombinata.
Najbolji primer za ovo je Dijamant
AD iz Zrenjanina čiji je vlasnik Agrokor hrvatskog megatajkuna Ivice Todorića.
Zbog prošlogodišnjeg slabog roda suncokreta u svetu, njegova otkupna cena
dostigla je u Srbiji istorijski maksimum od 55 dinara po kilogramu (za koliko
je ova uljarica otkupljivana), a jestivo ulje je poskupelo vrtoglavom brzinom.
Ove godine rod je izuzetno uspešan, pa se zemljoradnicima nudi otkupna cena od
26 dinara po kilogramu, iako oni traže između 40 i 45 dinara. U vreme početka
pregovora oko otkupne cene, kilogram suncokreta na berzi u Budimpešti prodavao
se za (preračunato u dinare) oko 28 dinara. U međuvremenu je i u Mađarskoj
suncokret poskupeo na oko 295 evra po toni, ali se otkupljivači u Srbiji
tvrdoglavo drže ponuđene cene od 230 evra za tonu, a što je 20 odsto ispod
najniže cene u regionu.
Niko, računajući tu i zrenjaninski Dijamant,
nije istovremeno ponudio i da zejtin u prodavnicama pojeftini. Proizvođači i
prodavci računaju sa još višom zaradom od one prošlogodišnje, upravo na taj
način što će suncokret jeftino da kupuju, a zejtin skupo da prodaju.
Dijamant AD, čije rukovodstvo preti da će da zatvori pogone u
Srbiji i proizvodnju izmesti u Hrvatsku, pri tome uopšte nije loše poslovao
prošle godine kada je suša desetkovala rod suncokreta. Naprotiv.
Po podacima iz konsolidovanog finansijskog
izveštaja objavljenog od strane Agencije za privredne registre, Dijamant
AD je 2012. završio sa sa poslovnim prihodom od 19.197.755.000 dinara i čistom
zaradom od 1.269.712.000 dinara. Sam po sebi ovaj podatak ne bi bio značajan
kada se ne bi uporedio sa izveštajima iz prethodnih godina.
U 2009. godini Dijamant je, naime,
ostvario poslovni prihod od 10.556.383.000 dinara i zaradio 439.727.000 dinara,
što znači da je u sušnoj 2012. godini ovaj kombinat imao za oko 90 odsto veći
obrt u odnosu na "normalnu" 2009. godinu, dok mu je čist prihod
porastao za skoro 200 odsto!?
Već iz ovog razloga seljaci koji traže
višu otkupnu cenu su u pravu: zašto da imamo najjeftiniji suncokret u regionu,
ali najviše cene jestivog ulja?
Prema efikasnosti tržišta i antimonopolske
zaštite i regulative, Svetski ekonomski forum je Srbiju u 2013. godini svrstao
na 142. od 144. analizirane zemlje na globalnoj listi konkurentnosti. Ispod nas
su, dakle, samo još dve države.
Monopolizacija ovdašnjeg tržišta u slučaju
poljoprivrede nikome na Zapadu ne smeta, baš zato što su njihovi puleni korisnici
ovakvog stanja. Sa druge strane, Srbiji se drže stalne pridike o potrebi liberalizacije
nekih drugih tržišta na kojima zapadne kompanije još nisu prisutne u dovoljnoj
meri.
Da su upravo marže nezasitih i monopolističkih
trgovaca i prerađivača glavni razlog izuzetno visokih cena osnovnih životnih
namirnica, vidi se i iz toga da su cene hrane od maja 2011. do maja 2012. u
Srbiji porasle za čak 12,9 odsto, dok su iste u Hrvatskoj, odakle je Agrokor,
imale upola manji rast od samo 6,5 odsto. Todorić i njegovi direktori, isto kao
i vlasnici i rukovodioci drugih monopolista iz inostranstva koji vladaju
srpskom poljoprivredom, dobro paze da na sebe ne navuku gnev matičnih vlada, pa
ekstraprofit ostvaruju u Srbiji.
Poljoprivredni stručnjaci su samo
delimično u pravu kada kao glavnog krivca za visoke cene okrivljuju državu zato
što domaćim proizvođačima daje tri do čak pet puta niže subvencije od onih koje
su u okruženju. Višim subvencijama bi individualni proizvođači, istina, zarađivali
nešto više para nego danas, ali bi srpski građani i dalje kupovali najskuplje
prehrambene proizvode u regionu.
Kakva je ekonomska logika u tome da cene
mesa rastu iako je njegova ponuda daleko ispod potražnje? Jedino objašnjenje je
upravo u tome da monopolistički prerađivači i prodavci žele da imaju iste
prihode kao prethodnih godina uprkos smanjenoj prodaji. Zbog toga, u odsustvu
tržišta i njegove logike, ni povećanje subvencija ne bi mnogo poboljšalo
situaciju.
Da su prerađivači i prodavci poljoprivrednih
proizvoda u Srbiji iznad svakog zakona i logike, videlo se prošle godine,
takođe u vezi otkupa suncokreta.
Dijamant, koji danas preti napuštanjem
Srbije, lane je seljacima nudio samo 42 dinara za kilogram suncokreta. U toku
pregovora se pojavila jedna druga strana kompanija koja je ponudila realnih
skoro 60 dinara po kilogramu, a država je zatim ceo taj posao zaustavila
zabranom izvoza suncokreta, pa je tek na taj način Agrokor za svoju uljaru
u Zrenjaninu uspeo da nabavi sirovine.
Inače, Dijamant godišnje na srpskom
tržištu kupi između 100.000 i 120.000 tona suncokreta, pa tako samo na razlici
u ceni od 65 evra po toni (koliko trenutno iznosi u poređenju sa berzom u
Budimpešti) ovaj kombinat bi ove godine zaradio najmanje 6,5 miliona evra. a
što iznosi više od polovine njegovog prošlogodišnjeg čistog prihoda. Dijamant,
znači, ni ne mora da prerađuje suncokret, već mu je dovoljno da ovde otkupi ovu
uljaricu i da je preproda u inostranstvu!
Očigledno je da država nešto mora da učini
kako bi zaštitila kako domaće proizvođače, tako isto i domaće kupce. Ako strani
investitori smatraju da im se isplati da se povuku sa ovdašnjeg tržišta samo
zbog toga što se od njih traži fer poslovanje, neka im je srećan put. Stručnjaci
ukazuju upravo na to da se strancima ne isplati naglo i potpuno napuštanje
Srbije, jer ovde ostvaruju izvanredne prihode koji bi ostali i dalje na zavidno
visokom nivou i kada bi država uvela malo više reda.
Ministarstvo poljoprivrede ima na raspolaganju
čitavu paletu mera kojima bi ne samo za duže vreme stabilizovala domaće tržište
osnovnih namirnica, već bi samim tim pomogla i domaćem agraru, ali i zaštitila
domaće osiromašeno stanovništvo.
Umesto nastavljanja besomučnog i
potpuno beskorisnog ulaganja u subvencionisanje stranih proizvođača za
otvaranje pogona u Srbiji, pametnije bi bilo povećati subvencije agraru.
Prethodne vlasti su ono malo para kojima
je raspolagao srpski budžet bukvalno poklonili strancima za račun navodnih
otvaranja novih radnih mesta u industriji. Pri tome, niko ne želi da se osvrne
na činjenicu da radna snaga, na primer, u ceni vozila kragujevačkog Fijata,
miljenika prethodnih i sadašnjih vlasti, učestvuje sa samo 0,5 odsto, a da je
izvoz ovog presubvencionisanog giganta uvozom pokriven sa čak 90 odsto! Kakvu
korist Srbija ima od slabo plaćenog i gladnog radnika koji ekstraprofit
ostvaruje jedino vlasnicima u Torinu i domaćim podmićenim političarima?
Da je vlada umesto u Fijat uložila u
domaći agrar stotine miliona evra, Srbija danas ne samo da ne bi bila
gladna, već bi u prehrambenoj industriji bila značajni izvoznik gotovih
proizvoda i prerađevina, a ne jeftinih sirovina.
U Srbiji je hrana za građane skupa, a
proizvođači se žale da su cene niske. Problem srpske poljoprivrede ogleda se
upravo u tome da od nje jedinu korist imaju nakupci i prerađivači. Osnovne
životne namirnice u našoj zemlji od početka krize poskupele su u proseku 30
odsto, dok su cene povrća i pojedinih vrsta mesa porasle i do 80 odsto, ali su
zato plate među najnižima u Evropi. U Srbiji prosečna plata iznosi oko 400
evra, u Hrvatskoj je 730, u Sloveniji gotovo 1.000 evra, a u zemljama zapadne
Evrope znatno više.
Prema navedenim podacima, plata u Srbiji
iznosi 40 odsto one u Sloveniji, ali su zato cene hleba, mesa i žitarica u
našoj zemlji na 64 odsto proseka cena u EU, što znači da prosečni građanin
Srbije mora da radi čak za četvrtinu više od svog kolege sa Zapada samo da bi
se prehranio. Ono što zbunjuje kod ove analize jeste činjenica da su energenti u
Srbiji (na prvom mestu struja), koji u velikoj meri učestvuju u formiranju cena
namirnica, najjeftiniji u regionu. Očigledno da na disparitet cena i prihoda
utiče nešto drugo.
Nacionalna organizacija potrošača ukazuje
na još jedan neshvatljiv detalj. U prethodnom periodu, pre ovogodišnjeg otkupa
suncokreta, jestivo ulje je u Srbiji poskupelo za 15 odsto, dok je isto u
Makedoniji poskupelo za samo jedan odsto iako se ova republika suncokretom, ali
i uljem, najviše snabdeva upravo iz Srbije.