Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (53)

Propadanje stočarstva u Srbiji

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije uručena i MEDALJA ČASTI Novog Sada. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

Problemi u oborima

Afrička kuga, skup tov svinja, niske otkupne cene i ukupna veća proizvodnja svinjskog mesa od naših potreba, uz bespotreban uvoz svinjetine i tovljenika, razjedaju svinjarstvo - najobimniji stočarski proizvod u Srbiji. Ova grana je minule godine u ukupnoj vrednosti poljoprivredne proizvodnje u nacionalnom proizvodu učestvovala sa 641 miliona dolara, odnosno 11 odsto od ukupne bruto vrednosti i bila je odmah iza kukuruza.

Pad potrošnje svinjskog mesa u ovoj godini za 20 odsto i dvomesečni uvoz svinjetine, od po najmanje 3.200 tona, ozbiljno je uzdrmalo tovljače proleća 2021. godine. Toj krizi, sa više od 60.000 tovljenika spremnih za isporuku, ne vidi se kraj. Ključ rešenja za nastalu krizu, odnosno gašenje požara, tovljači i država vide u intervenciji Državnih robnih rezervi, od kojih se očekuje da povuku, ranije obećanih dug od tovljača - 15.000 svinja. Ako se to i dogodi (proces je u toku) na tržištu se neće ništa krupno desiti, izuzev što će još više stati otkup, jer će klaničari preuzete svinje koristiti za tekuće potrebe. Tako se, zapravo, sada može ozbiljno razgovarati o najmanje 60.000 tovljenika, čiji vlasnici očekuju kupce.

Tov gubitaka

Duže tovljenje poskupljuje tov i povećava masnoću u mesu, što klaničari svrstavaju u II klasu i umanjuju cene. A, da cena može biti ispod svakog poslovnog morala, pokazao je otkup svinja po 100 dinara po kilogramu žive mere (onih težih) i najčešće po 120-150 dinara po kilogramu žive mere. Sa tom cenom pojedini klaničari pred sam kalendar verskih i prvomajskog praznika podigli su cene u svojim radnjama. Do sada ih za takav postupak nije prozvalo nijedno udruženje potrošača. To je dvostruka sramota! Primera radi, cena svinjskog buta povećana je za 50 do 100 dinara po kilogramu, pa je kupce dočekala nova cena: 550-580 dinara po kilogramu.

Velika ponuda svinja, uglavnom prve klase, kada je reč o težini, dobar je povod da se konačno otvoreno razgovara o našoj potrošnji svinjskog mesa i ponudi tovljenika. Ako je verovati statistici, naši farmeri u ponudi imaju oko 1,4 miliona svinja u tovu, različite težine. Naše potrebe za tovljenicima se kreću između 900.000 i milion svinja, pa, zapravo, u svakom trenutku imamo višak od skoro pola miliona. Kada se ovome doda uvoz mesa različitih kategorija, pa i živih svinja, onda se može govoriti o dodatnih 250.000-400.000 tovljenika na godišnjem nivou koji nisu iz naših obora. Taj uvozni udar najviše remeti prodaju domaćih farmera i ruši cene. Pogotovo kada se otvori dobar posao za domaće klaničare - uvoz smrznutog mesa pred istek roka iz hladnjača EU ili kada se ponude tovljenici na koje pojedine države daju premiju ako se prodaju izvan njihove zajednice.

Dabome, sve ovo je poznato u poslovnim krugovima, ali valjane odbrane od ovih pojava nema već godinama. I da ceo slučaj postane još ozbiljniji, potrebno je reći da država podstiče prodaju tovljenika klanicama, nabavku priplodnih grla, izgradnju prerađivačkih objekata i farmi... Ko će i šta učiniti u ovom trenutku da se ovaj „gordijev” čvor preseče, nije moguće precizirati. Proizvođači tovljenika nisu u privrednom sistemu, pa čak i oni sa većom proizvodnjom, a nemaju ni poslovno udruženje koje bi ih zastupalo u pravljenju aranžmana (ugovora) sa klanicama. Tako nema ni reagovanja što pojedine klanice poodavno ne kolju žive tovljenike, već uvoze meso i bave se preradom, a klaničari broj čuvaju na volšeban način.

Farmeri ne govore glasno o kvalitetu mesa, a pogotovo oni sa manjom proizvodnjom su protiv utvrđivanja cene za njihove tovljenike na liniji klanja, jer znaju da ne zadovoljavaju standarde visokog kvaliteta mesa. Ima farmi koje insistiraju na ovakvom merenju, ali su one usamljene. Pravilnik koji obuhvata ovu regulativu dve godine stoji potpuno usklađen sa evropskim normama u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Ceo zastoj je zbog toga što se pomenutim pravilima za ocenjivanje kvaliteta zadužuje neutralna laboratorija, kojih za sada nemamo u dovoljnom broju, a njihovo opremanje nije ni jeftino. U celom lancu problema, vezanim za svinjarstvo, izostao je kvalitetan poslovni odnos klaničara prema farmerima.

Da kojim slučajem imamo ombudsmana za hranu, naša javnost bi ovih dana bila upoznata sa krajnje gramzivim ponašanjem pojedinih klaničara, koji su neopravdano povećali cene svinjskog, pa i junećeg mesa, za čega nisu imali nijedan razlog. Naprotiv, cene svinjetine mogle su biti u odnosu na otkupne cene svinja manje i za 30 odsto.

Reagovanje na zahtev Unije poljoprivrednika iz Sremske Mitrovice, da se povuče Zaključak o preuzimanju tovljenika kao duga prema Državnim robnim rezervama, nije još dobio rasplet. Da li će se to i dogoditi u korist farmera nakon pisma ove Unije državnom vrhu, ostaje da sačekamo, ali je sasvim sigurno, kakva god odluka da se donese svinjarstvo u Srbiji zahteva mnogo više, a to se ne rešava interventnim otkupom.

,,Krajnje je vreme da se zna ko za koga (koju klanicu) i koliko tovi. I da konačno dođemo u situaciju da ne prozivamo i ne pritiskamo državu i za ono za čega nema alate za rešenje. Kada se plasman svinjskog mesa u NR Kinu otvori kao naš prioritet, isto kao i junećeg mesa, u Privrednoj komori Srbije i mešovitom Komitetu za saradnju naše i pomenute zemlje, onda će se znati gde smo to mi sa ove dve proizvodnje. Drugih šansi mi nemamo, jer EU zbog klasične svinjske kuge (koje zvanično više nema u Srbiji od 15. decembra 2019. godine) ne želi naše sveže meso, za koje ne postoje carinska optereće-

nja u izvozu za razliku od izvoza junećeg mesa. Da bi ono moglo da se izvozi potrebno je da se sačeka zamena stočnog fonda iz vremena vakcinisanja. Za to je potrebno da prođe između četiri i sedam godina. Tek posle toga sveže svinjsko meso moći će da se izvozi u EU, ali i druge zemlje, preko teritorija država, članica, EU’’, kaže dr Vitomir Vidović, profesor stočarstva na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu.

,,Ako se, dakle, saberu naše proizvodne mogućnosti i stvarni kupci, doći ćemo i do odgovora da li naše svinjarstvo ima ili nema šansu? Zamislite, koliko je sada ova priča jadna u odnosu na tvrdnje nekih dobrih poznavaoca svinjarstva u Srbiji koji tvrde da su naši proizvodni i prodajni kapaciteti 10 miliona tovljenika godišnje. Hajdemo redom, prodajmo prvo ovaj godišnji višak od najmanje 500.000 tovljenika i omogućimo da najmanje 10.000 gazdinstava pošteno živi od ovog posla, a ne samo desetak moćnih klaničara, prema kojima se prelivaju i podsticaji koje država od poreskih obveznika ulaže u ovu stočarsku proizvodnju” navodi Čedomir Keco, agroanalitičar.

***

Šta je to Unija poljoprivrednika predložila i šta očekuje od državnog vrha:

„Povodom izuzetno teške situacije u tovnom svinjarstvu, koje je pred totalnim uništenjem, a na zahtev naših članova, poljoprivrednih gazdinstava sa područja 18 opština u Republici Srbiji, obraćamo Vam se sa zahtevom u nastavku.

Da Vlada Republike Srbije hitno poništi zaključke kojima se omogućava povlačenje 15.000 tovnih svinja od skladištara Republičke direkcije za robne rezerve (u nastavku teksta RDRR), u trenutku kada na tržištu imamo viška 90.000 tovnih svinja koje nemamo kome da prodamo;

Da Vlada Republike Srbije stopira svaki dalji uvoz živih svinja i svinjskog mesa neizdavanjem dozvola za uvoz;

Da Vlada Republike Srbije pod hitno preko RDRR izvrši otkup najmanje 30.000 tovnih svinja prve klase po ceni od 210 dinara za kilogram kako bi na taj način pokrenula tržište;

Da Vlada Republike Srbije imenuje ombudsmana za hranu;

Da Vlada Republike Srbije preispita sporazum o stabilizaciji i pridruživanju potpisan sa EU;

Obrazloženje za navedene zahteve

Izuzetno loša procena Ministarstva poljoprivrede da budu glavni inicijatori povlačenja 15.000 tovnih svinja od skladištara RDRR u situaciji kada se na našem tržištu nudi oko 90.000 viškova utovljenih svinja (mimo RDRR) je neprihvatljiva i preti da u potpunosti uništi tov svinja u Srbiji, a tovljače dovede do bankrota.

Uvoz zatvara domaću proizvodnju

Ako uzmemo u obzir nekontrolisani uvoz svinja i svinjskog mesa i da je od početka 2021. godine do sada uvezeno više od 150.000 tovljenika, a samo za poslednjih mesec dana, pred vaskršnje praznike uvezeno je oko 3.500 tona svinjskog mesa lošeg kvaliteta iz EU gde hara afrička kuga svinja, dovelo je tovno svinjarstvo do kolapsa u Srbiji.

Kome to sve odgovara sem uvozničkom lobiju i njihovim mentorima iz pojedinih ministarstava? Vrhunac drskosti i bahatosti je inicijativa i zaključak da se klaničarima da 15.000 tovnih svinja iz zaliha RDRR u razmenu za konzerve i paštete koje će klaničari vratiti RDRR kada RDRR budu zatrebale. Ovo sve znači da klaničari i dalje ne moraju kupovati svinje na tržištu Srbije nego mogu zadržavati postojeće niske cene svinja i još više ih obarati na niže, što se trenutno i dešava. Trenutna cena je od 115 do 130 dinara po kilogramu žive mere. Na ovaj način su i državu preko RDRR uvukli u pljačku stočara i stanje uništenja stočnog fonda.

Povrh svega klaničari su u svojim radnjama pred vaskršnje praznike neosnovano podigli cene svinjskog mesa na 550 dinara po kilogramu iako su kupovali žive svinje po bagatelnim cenama. Još veća drskost je što su u predlogu razmene sa RDRR (ako do nje dođe) ubacili tri klanice koje su najveći uvoznici svinja i svinjskog mesa, što je nedopustivo.

Zbog svega gore iznetog hitno nam je neophodan interventni otkup najmanje 30.000 tovljenika da bi se pokrenulo tržište i to po ceni od minimum 210 dinara po kilogramu žive mere, koja jedva pokriva proizvodne troškove svinja. Razlog za to je svakodnevni rast cena žitarica koji se neće zaustaviti jer mnoge kompanije su pokrenule kampanju ugovaranja proizvodnje žitarica i otkupa na zeleno, gde već sada iako setva nije završena za kukuruz se nudi preko 20 dinara za kilogram, a za zrno soje 85 dinara po kilogramu (bez PDV-a). Sa ovakvim cenama žitarica koje su glavni input u ishrani svinja biće neodrživa svaka proizvodnja svinja bez 2 evra po kilogramu. Na to se mora računati u narednom periodu.

Na sve ove probleme možemo dodati i pandemiju Kovid-19 koja je jednim delom uticala na smanjenje potrošnje svinjskog mesa.

Zbog gore navedenih problema neophodno je da Vlada Republike Srbije što pre imenuje ombudsmana za hrana da ne bi više dolazili u ovakvu situaciju.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU mora biti hitno preispitan jer štete koje od njih imamo su više nedopustive, kao i nekontrolisani uvoz što dovodi u pitanje prehrambenu i zdravstvenu bezbednost nacije.

U nadi da ćete uvažiti naše probleme i načine za njihovo prevazilaženje, spremni smo i mi da damo svoj podsticaj i doprinos” - piše u zahtevu, koji je potpisao Zlatan Đurić, predsednik izvršnog odbora Unije poljoprivrednih proizvođača.

Očekivanja ministra za brigu o selu!

Evo šta je o ovim problemima rekao ministar za Brigu o selu u Vladi Srbije Milan Krkobabić, prilikom otvaranja Naučno - stručnog skupa u SANU, koji je raspravljao o krizi o stočarstvu. Bila je to priča kao i sve u poslednje četiri decenije. Ukaže se na probleme, svi se slože da nije dobro, da opada broj stoke, i to je uvek bio početak i kraj. Posle toga stočarima je bilo sve teže, praznile su se staje sa govedima i obori sa svinjama. Pre tri i po decenije u oborima je bilo više od pet miliona tovljenika, sad ih imamo oko 2,5 miliona?! Dovoljno za nas, i mali izvoz, ali ne možemo da izvezemo, ili ne-

ćemo ili neumemo sad to da radimo, jer, se više i uspešnije radi na uvozu. I baš u vreme rasprava i nuđenja boljih rešenja, Srbija je od izvoznika mesa postala njegov redovan uvoznik (u 2019. smo platili za uvoz zamrznutog svinjskog mesa 71, a 2020. godine 58 miliona dolara, a uvoz je nastavljen i u 2021. godini).

To je rezultat neadekvatne agroekonomske politike na koju nas, kao loše poteze, upozorava svetska organizacija za hranu FAO. Dokaz takvog stanja je da poslednje četiri decenije imamo pad proizvodnje od dva do tri odsto godišnje! To se najbolje vidi kada se krene u obilazak sela. Prazni obori za tov svinja. Inače, računa se da se godišnje u Srbiji zakolje oko 4,6 miliona svinja (tovljenika, krmadi i prasića).

Na skupu u SANU razmatrani su aktuelni problemi stočarske proizvodnje i plasmana, kao i mogući načini za njihovo prevazilaženje iz ugla zadovoljenja domaćih potreba ali i potencijalnih novih tržišta za izvoz. Kojih ima dosta, na dohvat ruke, pre svega, u nesvrstanom svetu, ali nismo sposobni da ih pronađemo? Zašto, pa zbog uvoza i lakše zarade! O tome odlučuje teza uvozničkog lobija, lakše je uvesti i više ćemo tako zaraditi, nego u proizvodnji i izvozu. I na tom uvozu zarađuju uvoznici, a ne proizvođači! Ceh plaćaju potrošači!

„Nadam se da je ovaj naučni skup predstavljao prekretnicu i da stočarstvo posle višedecenijskog sunovrata konačno postaje imperativ razvoja poljoprivrede. Doma-

ćini Srbije udruženi u stočarske zadruge mogu da postanu značajni robni proizvođači. Ne smemo dozvoliti da se ponovi 2013. godina, kada je vrednost od izvoza meda iz Srbije bila veća od vrednosti izvoza mesa. Nema održivog sela bez produktivne poljoprivrede, što podrazumeva razvijeno stočarstvo, a mapa Srbije sama govori da imamo izuzetno dobre uslove za njegov razvoj”, rekao je ministar za brigu o selu Milan Krkobabić na otvaranju naučno-stručnog skupa u SANU.

U Srbiji se ništa ne koristi dovoljno kada je reč o proizvodnji hrane. Na svim naučnim i stručnim skupovima uglavnom se govori o našim mogućnostima, za proizvodnju hrane. I to je početak i kraj. Međutim, sa rastom naučnih i stručnih skupova, i zaključaka, nema rasta proizvodnje, a još manje potrošnje domaćih proizvoda. Jer, treba menjati, način rada, agroekonomsku politiku, moramo menjati i sebe, i - naravno da imamo ponajviše oslonac na sopstvene snage, što bi narod rekao ,,u se i u svoje kljuse’’. Za sve to potrebni su i novi ljudi, jer, ovi koji sad to rade pokazali su šta i koliko znaju i umeju. Jer, već decenijama je vrednost agrarne proizvodnje godišnje je oko pet milijardi dolara, vrednost proizvodnje po hektaru 1.000 dolara, a 2020. godine je izvoz hrane, odnosno sirovina za njenu proizvodnju, bio vredan oko 4,2 milijarde dolara. Sa tim izvozom se hvalimo i govorimo da je - rekordan. Broja jeste rekordna i najviša za nas. Ali, je to po mogućnostima te trećina! Nijedna zemlja se ne bi hvalila sa izvozom kukuruza, većim od tri miliona tona, i istovremeno sa uvozom 400.000 tovljenika godišnje! Sa tim kukuruzom bi hranili svinje za sebe i za izvoz pa se hvalili sa izvozom proizvoda viših faza prerade. Cilj mora biti, da se kukuruz potroši ovde (od koga može da se proizvede 2005 različitih proizvoda),a pa se to izvozi, kao finalni proizvod, a ne ,,žuto zlato’’ kao sirovina. Dokaz pogrešnog rada je da se mi hvalimo da smo među deset izvoznika kukuruza u svetu: To je tačno, ali nije za pohvalu i to je dokaz, neadekvatne, odnosno loše ekonomske politike.

Promašena investicija, zapušten sistem

to lošoj ili neadekvatnoj agroekonomskoj politici i pričanju o našim mogućnostima ima niz primera. Evo ih samo nekoliko, najtipičnijih. Da se u Srbiji ne koristi prirodno bogatstvo voda, ali ni ono što je čovek stvorio, najbolji dokaz je hidrosistem D-T-D, koji predstavlja veliku promašenu investiciju, jednu od najvećih u Evropi posle Drugog svetskog rata, dodaje analitičar dr Vladimir Goati.

Kada je građena od 1947. pa do 1977. godine zvanično je koštala u to vreme do otvaranja kako je tada saopšteno, oko 700 miliona dolara. Daleke, 1977. godine posle tri decenije gradnje hidrosistema, branu kod Novog Bečeja, otvorio je tadašnji visoki funkcioner SFRJ Stane Dolanc. Javnosti je saopšteno da će se navodnjavati iz sistema 500.000 hektara plodnih polja. Na toliki broj hektara voda nikada nije stigla.. Pored toga obećano je i odvodnjavanje million hektara. To je funkcionisalo do 2005. godine. Tada su se, desile neočekivane poplave u Vojvodini, jer hidrosistem nije više mogao da prima suvišne vode.

Na površinu je isplivala nebriga za hidrosistem, i tek tada se videlo da u njemu ima puno mulja (tog trenutka je bilo 15 miliona kubika) pa ni odvodnjavanje više nije funkcionisalo. Kada je reč o trošenju para za gradnju, danas se govori da je to tada bilo 700 milioan do milijardu dolara ili ako se prevede na današnje cene - onda je to oko dve milijarde dolara.

To je danas najveća mrtva investicija u Evropi. Ne donosi obećane dve pa i tri žetve godišnje, nema plovidbe, prinosi su mali, agrar u Srbiji ima prosečan godišnji rast u poslednje tri i po decenije od samo 0,45 odsto godišnje... Potrebno ga je oživeti kako bi njime plovili brodovi i zalivale se njive u Vojvodini, gde ima 1,7 miliona hektara oranica. Dakle, s obzirom da samo u Vojvodini ima 22.000 kilometara pod kanalskom mrežom, ako bi sa jedne i druge strane kanala bilo navodnjavanja, bar po 100 metara, bilo bi još 44.000 hektara više navodnjavanih površina.

Obećanja...

Iako je Srbija sa Razvojnim fondom Abu Dabija još pre više od osam godina potpisala sporazum o kreditu od 100 miliona dolara, koji bi se iskoristio isključivo za razvoj sistema za navodnjavanje u našoj zemlji, očigledno da to još ne daje željene rezultate. Do proleća 2018. godine u prvoj fazi izgradnje sistema za navodnjavanje u Vojvodini, po rečima političara, je završeno osam projekata, s plan je bio da cela ta faza bude gotova do kraja 2019. godine. Međutim iako su projekti, navodno, završeni nema izgrađenih zalivnih sistema!

Prema podacima RZS i u 2019. godini nije bilo povećanja sistema za navodnjavanje u Srbiji, navodnjavane površine bile su smanjene za oko 77 hektara! A, kad nema vode, nema ni dve i tri žetve i manja je proizvodnja. Na 3.476.000 hektara u 2019. godini vrednost proizvodnje je bila ukupno oko 5,5 milijardi dolara. Njeno učešeće u BDP Srbije je oko 10 odsto. U proizvodnji stagniramo decenijama, pa je za poslednje tri decenije rast samo 0,45 odsto godišnje! Poslednja validna strategija agrara koja je doneta jula 2014. godine predviđala je godišnji rast proizvodnje od 9,1 odsto, ili ako budu loše godine 6,1 odsto. Autori takvog projekta i danas vode agrar Srbije. U izradi takve strategije koja je tada napisana na 145 strana učestvovalo je oko 200 stručnjaka i eksperata. Podaci su jedino mogli da služe da se hvalimo kako smo kao Kinezi sa rastom proizvodnje, i da stvaramo lažnu sliku o sebi.

I navodnjavane površine u Srbiji su među najnižima u svetu! Rasta proizvodnje hrane fakat nema (za poslednje tri i po decenije to je oko 0,45 odsto godišnje) jer nema vode, ni prirodnog gnojiva. Da bi bilo prirodnog gnojiva, samo u stajama Vojvodine mora biti najmanje 100.000 junadi! Vrednost izvoza sirovina za proizvodnju hrane, odnosno, kako se to u Srbiji kaže, hrane u svet u 2019. godini, izvezeno je za 3,6 milijardi dolara, a u 2020. godini je bilo 4,2 milijarde dolara. Uvoz se kreće blizu tri milijarde dolara. Suficit je bio nešto veći od 1,5 milijardi dolara.

Cilj mora biti da se izvoz poveća bar na 10 milijardi dolara godišnje. Kad, čekaće se još dugo, bar dok ovu privrednu granu vode ovakvi kreatori agroekonomske politike! Za novu politiku potrebni su novi ljudi! Neopterećni sa prošlošću. Sad u EU, prema podacima RZS, ima oko 320.000 visokoobrazovanih kadrova koji uspešno rade u svetu, ponajviše u EU, jer ovde u Srbiji nemaju šansu sa svojim znanjem i diplomama koje nisu kupljene! Ineresovaće nas tek kada nešto postignu u svetu. Jedan od primera je naučnik Dejan Ilić, koga je nemačka kancelarka Angela Merkel stavila na čelo jednog naučnog tima. Naveo je da je otišao u Nemačku podstaknut time da dokaže samom sebi da može nešto da uradi u inostranstvu, iako dolazi iz male zemlje. Ja mislim da sve više mladih odlazi posle školovanja, da usavrše svoje obrazovanje i to uopšte nije nikakva šteta. Da vam navedem primer, svi japanski bogati ljudi koji sebi mogu da priušte, ili industrijalci, šalju svoju decu u za Evropu, za Ameriku, da usavrše jezik i steknu znanja i nova iskustva, rekao je on za javnost.

Ceđenje plodne zemlje...

Ako je gazdovanje vodama jedno od osnovnih merila civilizacije, onda ne treba da čudi to što je bečkom dvoru 1791. godine bilo potrebno samo deset dana da odobri plan inženjera Jožefa Kiša o spajanju Dunava sa Tisom, kanalom dugim 100 kilometara. Kanal je trebalo da skrati vodeni put između te dve reke za 260 kilometara, a iznad svega „da ocedi” plodnu bačku zemlju. Plan je dvoru upućen 12. decembra, a razmatran je i povoljno ocenjen 22. decembra 1791. godine. Kakva je to brzina bila, primećuje u knjizi „Vojvodina, propadanje jednog regiona” autor Dragomir Jankov.

(Nastaviće se)