Postdemokratija

BOL DESANKE ŠAKIĆ

Vučićevi sve češći nastupi na televiziji sve manje liče na predsedničko obraćanje naciji, a sve više na šou program kakvog komičara, poput Kesićevih 24 minuta, naprimer. Poruke su, doduše, potpuno obrnute a humor prizemniji, ali scenario je gotovo isti. Problemi su veliki, ali okreni na šalu. A, tu je i obavezni refren „ajmo mi ono naše", kad kreću hvalospevi o neviđenim uspesima u izgradnji puteva, pruga, bolnica, vrtića i velelepnih fudbalskih stadiona. Čak i u Zaječaru gde se ne igra nikakav fudbal. Sve skupa nije ni malo duhovito, ali jeste smešno, skoro kao i Kesićeve sprdnje koje ovde prerastaju u sprdačinu. Poslednji hit mu je nepodnošljiv bol u desnoj ruci, zbog kojeg navodno ne može da potpiše sporazum o Kosovu. Klasična posledica „desanke šakić", kako smo se kao klinci rugali vršnjacima za onanisanje. I nije vredelo što je odmah naglasio da je to bila šala, jer „šala" je neukusna i glupa, a povod za nju uopšte nije za šalu, zaključuje legendarni novinar Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Od ratova tek oporavljena Srbija je krenula u novu propast kada su se izjednačila i udružila dva bola, Demokrata za Đinđićem i Socijalista za Miloševićem. Sad joj preti novi bol u desnoj ruci Aleksandra Vučića, pošto se deset godina svakodnevno samozadovoljavao na račun svih građana.

Serija Vučićevog TV šou programa, koji bi se, umesto „24 minuta", mogao nazvati „Nekoliko puta po 24 minuta", u kojima se kuknjavom, samohvalisanjem i junačenjem iživljava nad gledaocima, u poslednje vreme pokušava obogatiti svojim besmislenim dogodovštinama i još gorim dosetkama. Valjda mu je neko rekao da treba da budu životniji, pa smo ovih dana čuli i priču o tome kako je Petra Petkovića, koji posti, naterao da pojede gibanicu, čemu se onda sam grohotom nasmejao, dok su se gledaoci pitali šta je tu smešno.

Kao u pravom šou programu ima on i svoje goste, a to su novinari koji mu služe, jedni za dirigovani smeh na njegove tobožnje dovitljivosti, a drugi za podsmeh. To zaista i jeste najzabavniji i najsmešniji deo programa, po uzoru na Kesićevu rubriku „ Šta rekoste bre". Gledaoci se mogu nasmejati i onima koji postavljaju naručena pitanja, koja deklamuju kao naučenu recitaciju, ali i onim drugim sa provokativnim pitanjima koja Vučiću dođu kao naručena.

Pošto unapred zna šta će ga pitati i kako će to drčno intonirati, i za njih ima pripremljene odgovore u kojima ih svojim specifičnim žargonom omalovažava i vređa, demonstrirajući tako svoju tobožnju dovitljivost i superiornost, a zapravo infantilnu nezrelost.

Period odrastanja prate brojne faze. Svaki klinac se trudi da bude u nečemu poseban. Nezrela osoba, koja želi da se izdvoji i bude „glavni" u društvu, prepoznaje se ponajviše po drugačijem odevanju i žargonskom načinu izražavanja. I jedno i drugo upadljivo je kod Aleksandra Vučića, po izuzetno skupoj odeći i obući, a posebno po žargonskim komentarima na račun onih koji mu osporavaju umišljenu posebnost. Žargon je, inače, specifična vrsta reči i jezičkih bravura, koje pripadaju jednoj grupi, sredini ili neformalnoj skupini, a Vučićev je kombinacija stečenog u navijačkim grupama, kao klinac, i u Šešeljevom radikalskom okruženju u vreme sazrevanja i formiranja ličnosti. Ne može biti gore, a ipak toga se ne odriče ni deklarativno, čak ni kad priznaje da je grešio u mladosti, pokušavajući da nas tako ubedi da se promenio. Ne može, odaju ga uličarski maniri i jezik.

Navikli smo, dakle, na Vučićevo žargonsko prostačenje nedolično predsedniku države, ali ovo sa bolom u desnoj ruci, po džiberskoj vokaciji prevazilazi sve dosadašnje prostakluke. To je isto kao da je rekao, baš me zabole ona stvar da nešto potpisujem. U stvari, to je i rekao, osokoljen odobrenjem tzv međunarodne zajednice da ne mora i bukvalno da potpiše priznanje Kosova. Pri tom, uopšte ne razmišljajući o tome kako ta vulgarnost provocira iste takve reakcije. Moja prva asocijacija je bila „desanka šakić", koja prosto nameće odgovor u stilu - To ti je, dečko, od preteranog onanisanja. Kad ćeš već jednom da odrasteš.

Još gora je stvar što je ta neumesna i neukusna „šala" izgovorena povodom pregovora o jednoj od najbolnijih tragedija srpskog naroda i Srbije kao države, kada mora da se odrekne dela svoje teritorije. I to baš one istorijski i mitološki najvažnije. To je već pitanje elementarnog vaspitanja. Njemu je jedino važno da narod ubedi da on nije taj i pri tom ne bira sredstva. A i inače ne raspolaže baš nekim arsenalom pristojnih i dostojanstvenih načina. O navici i hrabrosti da saopšti istinu, da i ne govorim.

A, istina je da je postignuti sporazum sa vlastima u Prištini, koji su overili Evropska unija i SAD, de fakto priznanje države Kosovo i da je upravo on to uradio, potpisao ili ne. Tako će biti upisan u istoriji, koja će tek ocenjivati taj čin, kao i sve reakcije koje trenutno idu od jedne do druge krajnosti, od optužbi za veleizdaju do veličanja mudre i hrabre odluke. Takve ocene su uglavnom opterećene prošložću i iz tog rakursa percepirane budućnosti nacije i njene države, ali nisu sasvim za zanemariti.

Nisu u pravu ni oni koje, kao Vučića, baš nešto zabole za istoriju pre i posle nas, gledajući samo svoje trenutne interese. Davno je konstatovano da bez prošlosti nema ni budućnosti. Istina je da narod koji zanemaruje svoju prošlost, ne razume ni sadašnjost i nema budućnost, ali nije pametno živeti ni u prošlosti, ni u budućnosti, zanemarujući sadašnjost.

Za život, danas i ovde, u Srbiji takvoj kakva je, sa takvim režimom i predsednikom koji je dobio poverenje građana da o svemu sam odlučuje, nije ni važno da li se to Vučić dozvao pameti ili je na to prinuđen, da li je to patriotski ili izdajnički čin, hrabar ili kukavički. Važno je kakve će to rezultate dati, kakve posledice imati i kakve perspektive otvoriti. Hoće li to doprineti toliko pominjanom miru i stabilnosti, što bi doprinelo da se konačno okrenemo sebi i posvetimo uređenju svoje države, u kojoj ćemo i mi i naši naslednici živeti bolje i slobodnije, ili će izazvati nove sukobe i još jedno višedecenijsko nazadovanje.

Da bi se to objektivno odmerilo, potrebno je nepristrasno proceniti i štete koje bismo imali ako ne prihvatimo ponudu koja se ne odbija, ma koliko bila nepristojna i neprijatna. Dakle, šta dobijamo a šta gubimo sa francusko-nemačkim sporazumom, a šta ako ga odbacimo.

tome postoje različite, uglavnom navijačke teorije, koje obično preuveličavaju dobrobiti, odnosno katastrofalne posledice u jednom ili drugom slučaju. A realnost je da je Kosovo odavno izgubljeno i da sad nema volšebnog rešenja, samo manje ili više lošeg izlaza iz krize koja blokira Srbiju u njenom razvoju. A to znači da sad ne može biti ni spasioca, ni izdajnika. Mnogi su odgovorni što je to tako, među njima i Vučić. Mogli su i morali, on i oni pre njega, postići i više nego što je sad u ponudi, da je bilo više mudrosti i časti, ali nije.

Sad prosto nemamo izbora, jer nismo u poziciji da postavljamo uslove, pošto smo obrukali časnu i junačku tradiciju i izgubili poverenje i ugled u svetu. Kapitulirali smo poraženi i poniženi u poslednjim ratovima, tako da priče o tome da će nam se sad to desiti, ako prihvatimo ovaj sporazum, ne drže vodu i samo sluđuju narod.

Lično sam se odavno izjasnio za podelu Kosova, sa kojom bi Srbija iz višedecenijske krize izašla sa nešto više dostojanstva i uvažavanja, što je važno i zbog poštovanja njene istorije, ali i zbog njenog položaja u budućnosti. Nemam iluzija da je Zajednica srpskih opština, adekvatna zamena za to. Naprotiv, uveren sam da je to samo utešna nagrada koja daje lažnu nadu, ali verujem da mudrom i doslednom poltikom, vremenom to ipak može da preraste u nešto više. Stoga, imajući u vidu sve nepovoljne okolnosti, kojima je sama Srbija dobrano kumovala, dolazim do zaključka da više nema izbora.

Činjenica da ne mora i formalno da prizna nezavisnu državu Kosovo, donekle olakšava posao onima kojima je zapalo to prećutno priznanje koje su već aminovali. A, kad znamo da to nisu učinili iz uverenja da je to za opšte dobro, nego iz nužde, zbog ličnih interesa, ne možemo ih podržati, čak ni ako nam racionalnost to nalaže. A, ne možemo se ni priključiti onima koji to proglašavaju veleizdajom, jer znamo da ni oni to ne rade zbog patriotizma u koji se zaklinju, nego takođe iz interesa da se dokopaju vlasti.

Sa uverenjem da je sporazum najmanje zlo koje nas može snaći i da se u ovom trenutku ne može dobiti više, najviše što običan svet, istinski željan mira i stabilnosti, može da učini je da, zbunjen i neodlučan ostane po strani, moleći boga da ne bude uvučen u nekakve otvorene sukobe i izložen novim sankcijama.

Tražiti sad od naroda da se na referendumu odluči za ili protiv sporazuma, koji svako tumači na svoj način, u najmanju ruku nije fer, a i nečasno je od onih koji su do juče bili na vlasti i narod ništa nisu pitali i ništa nisu uradili da mu taj veliki teret bude skinut sa grbače na koliko toliko dostojanstven način.

Sad nema druge nego da svako preuzme svoj deo odgovornosti, za činjenje i nečinjenje, naročito ovi na vlasti koji su sve i započeli, a narod će, tek kad vidi rezultate i oseti posledice, znati kako će im suditi. Istorija još bolje.