Diplomatija
Početak i kraj jedne nepromišljene
političko-diplomatske avanture i njen neutvrđeni troškovnik
Hokus-pokus,
gde je kokus
Javnost u Srbiji po običaju ne zna mnogo o svojim
diplomatskim predstavnicima u svetu niti o poslovima koje oni obavljaju. Kad
nešto i čuje, to uglavnom ima veze sa smenama i postavljenjima, ali i
povremenim skandalima. Ipak, po zakonu države Srbije i po kanonima svete
demokratije, poreskim obveznicima niko ne može zabraniti da pitaju šta su
platili. Upravo zato, priču o preskupoj i unapred propaloj diplomatskoj
avanturi u Americi trebalo bi da dopune nadležno ministarstvo i srpska vlada, i
to odgovarajućim cenovnikom
Nikola Vlahović
Ambasador
Srbije u Vašingtonu Vladimir Petrović rođen je 1978. godine u
Kragujevcu. Njegov otac Borivoje je u dva navrata bio gradonačelnik
Kragujevca, kao i predsednik Skupštine Srbije 1990. godine.
Kako je Vladimir
Petrović poznavao sadašnjeg predsednika SAD Baraka Obamu iz perioda
predizbornih kampanja (najpre za guvernera a posle i za predsednika), ali i
njegovog sadašnjeg šefa kabineta Rama Emanuela, osnivača takozvanog
srpskog kokusa (grupa lobista) u američkom Kongresu, to mu je bilo glavna preporuka za ovo ambasadorsko mesto, iako ima samo 31 godinu. On je pre
ove funkcije obavljao dužnost otpravnika poslova u ambasadi u Vašingtonu, a
tokom školovanja je stekao zvanje na državnom fakultetu u Džordžiji. U
međuvremenu je radio u administraciji kasnije kompromitovanog guvernera Milorada
Roda Blagojevića, a bio je uključen i u nekoliko projekata prikupljanja
sredstava za različite demokratske kandidate, uključujući i senatorsku kampanju
Baraka Obame. Ali, pravi razlozi njegovog imenovanja na ovako važnu
funkciju sa tako malo godina nalaze se u njegovoj ulozi povodom formiranja
srpske lobističke grupe u američkom Kongresu, poznatijoj u javnosti kao srpski
kokus.
Na relaciji
Vladimir Petrović - Vuk Jeremić - Boris
Tadić rođena je ideja o
kupovini onih koji će zastupati srpske interese u kongresu vodeće imperije
sveta. Petrović je mogao da se pohvali svojim poznanstvom sa Ramom Emanuelom Rambom, a to je Borisu Tadiću bilo dovoljno da
poveruje u uspeh ove preskupe misije. Ali, u svom nekritičkom optimizmu,
narcisoidnoj veri u pobedničku psihologiju, nije mu palo na pamet da malo
pogleda Emanuelovu biografiju...
Srpski lobisti protiv srpskog Kosova
Ram
Emanuel (prijatelji ga zovu
Rambo, prim. red.),
kabinetski krojač Obamine politike, a prijatelj Vladimira Petrovića,
ambasadora Srbije u Vašingtonu, podržao je tokom 1999. godine sve antisrpske
rezolucije iz vremena Klintonove i Bušove administracije! To što je
naknadno poželeo da bude član takozvanog srpskog kokusa u Kongresu nije njegov
lični hir nego potreba njegove administracije da i na ovaj način bude prisutna
u političkom životu jednog dojučerašnjeg američkog arhineprijatelja,
popljuvanog i naruženog čak i u holivudskim filmovima iz devedesetih pa i
kasnije.
Propaganda vladajuće koalicije u Srbiji da se
takozvanim lobiranjem u Vašingtonu može progurati svaki srpski interes doživela
je vrhunac u septembru 2004. godine inicijativom Borisa Tadića i
njegovog tadašnjeg savetnika za međunarodne odnose Vuka Jeremića, te je
tada formiran srpski kokus u američkom Kongresu. Pet godina nakon
formiranja, kokus niko ne pominje, a sami inicijatori
ideje nisu više u milosti nijednog američkog kongresmena. I domaći i strani
analitičari ceo projekat pominju kao - bizaran.
Da se srpska diplomatija ispružila koliko je široka i
dugačka u ovom slučaju govori i podatak da je od tog srpskog kokusa
samo njih dvoje bilo protiv nezavisnosti Kosova! Jedini članovi koji su
aktivno bili protiv nezavisnosti Kosova bili su republikanac Ron Barton
i demokrata Melisa Bin, rođena Luburić.
Srpski
lobista Džejm Džatras glasno je kazao tim povodom svojim pravoslavnim
prijateljima: "...Loše vam se piše". Emanuelov otac,
Bendžamin, rođen u Jerusalimu, bio je član ekstremističke terorističke
organizacije Irgun Cionist, pod vođstvom Menahema Begina.
Tokom rata u Zalivu Ram Emanuel je bio dobrovoljac za pomoć izraelskoj
vojsci.
Pre nego što
će mlađani Petrović biti imenovan za ambasadora u Vašingtonu, urednik magazina Kronikls
Srđa Trifković pravilno je protumačio imperijalnu blagonaklonost Rama
Emanuela Ramba rekavši da je ovaj član srpskog kokusa izrazio
interesovanje za Srbiju, ali ne i za srpske interese.
Početkom
2005. godine (u februaru), Emanuel i Den Barton, republikanac iz
američke države Indijana, koji je tada bio kopredsedavajući srpskog
kongresnog kokusa, zajedno su pisali Džordžu Bušu, neposredno pred
njegovo putovanje u Evropu, tražeći da što glasnije podrži demokratiju u Srbiji
i njene izabrane lučonoše, Vojislava Koštunicu i Borisa Tadića.
Takođe, u martu 2005. godine, takozvani srpski kokus u američkom
Kongresu podnosi Predstavničkom domu predlog Rezolucije o Kosovu, u kojoj je
najoštrijim rečima osuđeno divljanje albanskih ekstremista počinjeno 2004.
godine, takođe u martu. Ipak, u tekstu Rezolucije autori pozivaju sve
strane da učine dodatni napor kako bi bilo uspostavljeno neko novo
zajedništvo.
Dinarski
egomanijaci
Već u
decembru 2005. godine, članovi ovog Jeremićevog kokusa uputili su
pismo tadašnjem predsedniku SAD Georgeu W. Bushu, izražavajući podršku
demokratskim institucijama i rukovodstvu Srbije sa Borisom Tadićem na
čelu. Vojislav Koštunica više nije bio na spisku za pohvale i
unapređenja, jer je obračun oktobarskih prevratnika iz 2000. godine dostigao
razmere najprljavijeg rata, u kome je sve bilo dozvoljeno.
U
međuvremenu, iz kancelarije predsednika Srbije stizala su saopštenja koja hvale
srpski kokus u američkom Kongresu, jer je svojim angažovanjem
sprečio da u Kongresu SAD bude usvojena rezolucija koja poziva na nezavisnost
Kosova.
Nekoliko
godina kasnije, u masovnim protestima zbog jednostranog proglašenja
nezavisnosti Kosova, uz snažnu podršku američke administracije, u Beogradu je
zapaljena Ambasada SAD. Vojislav Koštunica podržava ove proteste na
mestu događaja, a Boris Tadić kritičnog dana ima posla u Rumuniji
pa sa pristojne razdaljine glasno ćuti o svemu.
U martu
2007. godine, srpski kokus zahtevao je od Georgea W. Busha
da se usprotivi nezavisnosti Kosova, govoreći o katastrofalnim posledicama za
Srbiju, Balkan i čitavu Evropu. U aprilu 2007. godine, članovi kokusa
pišu i državnoj sekretarki Kondolizi Rajs kako bi SAD
trebalo da revidiraju politiku prema Kosovu, a u junu iste godine podnose
Predstavničkom domu predlog rezolucije kojom se od Vašingtona traže rešenja za
budući status Kosova prihvatljiva i Srbima i Albancima.
Bio je to
kraj jedne, verovatno skupo plaćene, diplomatsko-političke avanture, rođene u
glavama grupe samouverenih megalomana okupljenih oko Borisa Tadića i Vuka
Jeremića. Čak su blagonakloni posmatrači ovog očajničkog pokušaja takozvane
evroatlantske Srbije da utiče na politiku SAD, znali da je ta stvar bila
unapred osuđena na propast. Ovo nisu znali ili nisu hteli da znaju Tadić i
Jeremić, osvedočeni robovi kompleksa superiornosti i žrtve dinarske egomanije u
novom veku.
Naime, ova
grupa lobista, takozvani kokus, nije bio posledica ljubavi niti
razumevanja Srba, istorijskih prava srpske države, nego zbog para. Da je tako,
govori i činjenica da je kokus u jednom trenutku brojao 29
članova u oba doma američkog Kongresa, među kojima su bila čak tri senatora!
Takva grupa se ne okuplja bez velikih para, te je i ovom prilikom morao biti u
pitanju veliki budžet.
Ako je cena
kupovine američke blagonaklonosti nepoznata (a tuđa iskustva govore o ciframa
od nekoliko desetina miliona dolara), poznato je da je posrednik u ovoj
finansijskoj transakciji bio lično Milorad Rod Blagojević, i da
je od posla dobio odličnu proviziju. Za ovog osvedočenog specijalistu
kupoprodaje senatorskih pozicija u Kongresu, ovo je bio samo još jedan unosan
posao, istina plaćen poreskom obavezom njegovih dalekih sunarodnika u
Srbiji.
Gaće Njegove
ekselencije
Srpski diplomata mora biti stranački
podoban, bez obzira na njegovo obrazovanje, pa čak i poznavanje stranih jezika.
Ova već izrečena pa čak i više puta ispisana optužbu na račun kadrovanja u
Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, kao da nije ni došla do nadležnih
kabineta.
Naprotiv, potonji ministar spoljnih poslova
Vuk Jeremić, pod uticajem svemu
i svačemu nadređenog Borisa Tadića
(a biva u poslednje doba da je i obrnuto), čini sve da kadar bude "mlad i ambiciozan",
(što u diplomatiji znači neiskusan i neprihvatljiv). Mnogi od njih žive u
uverenju da to ministarstvo nije ni postojalo pre njih, te da slavna
diplomatska istorija Srbije počinje upravo sa njima.
Građani Srbije takođe nemaju predstavu o
tome koji su kriterijumi za izbor jednog ambasadora, a ličnosti koje iznebuha
postaju ekselencije bez
ikakve prethodne veze sa diplomatijom još više zbunjuju ionako sluđenu javnost
u domovini dogovorne improvizacije, podzemnih pregovora i regulacije mutnih
tokova. Šta tek reći za već "masovnu" pojavu da i ti koji u diplomatiju
dolaze sa strane često imaju diplomatski učinak bolji od karijernih, takoreći
"školovanih diplomata".
Kad je bilo za očekivati da ovaj običaj,
utemeljen dobro još devedesetih godina, ode u prošlost, desilo se obrnuto. Od
oktobra 2000. godine pa sve do danas, važi samo kriterijum bliske pripadnosti
nekome iz vladajuće koalicije. Upravo zbog toga, u poslednjoj deceniji
diplomatski skandali imaju težinu estradnih skandala.
Jedan od najpoznatijih je bio vezan za bivšeg
ambasadora u SAD pa kasnije u Švajcarskoj, Milana St. Protića, koji je u Vašingtonu u bermudama dočekivao predstavnike diplomatskog kora, ali je
smenjen tek kad je doveo sveštenika da osveštaju ambasadu. Svojevremeno je za
ambasadora u Turskoj imenovan Vladimir
Ćurguz, koji je u radnoj biografiji naveo da od stranih jezika govori makedonski i srpski!
Nakon deset godina, stanje nije ništa
bolje. Strane diplomate sadašnjeg ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića vide
kao čoveka koji "mnogo voli da
priča, drži lekcije i da ne mogu da dođu do reči od njega, a
zameraju mu čak i to što priča
američku varijantu engleskog jezika, što reči na engleskom izgovara prebrzo pa
neki imaju problem da ga prate i razumeju."
Ne znajući šta priča, najbolju ocenu stanja
srpske diplomatije dao je bivši ambasador Srbije na Kipru, pisac Svetislav Basara. Pred odlazak na
njemu potpuno nepoznatu dužnost, radosno je izjavio kako će konačno moći da "u miru, bez naprezanja i obaveza,
napiše knjigu".
Mirko i Borko
Kada je
Izrael devedesetih godina odbio davanje agremana Budimiru Košutiću, nesuđenom jugoslovenskom ambasadoru u toj zemlji, otpravnik
poslova naše tamošnje ambasade postao je Mirko Stefanović. Po normalizaciji diplomatskih
odnosa dve zemlje 1997. godine, Mirko kao profesionalac blizak SPS-u i JUL-u, a
na ličnu intervenciju Slobodana Miloševića, postaje ambasador u Tel Avivu. Sa te funkcije smenjuje
ga Goran Svilanović.
Po odlasku
iz diplomatije Mirko uhlebljenje nalazi u mesnoj industriji Carnex, a potom u Dunav osiguranju, i tu radi sve
dok ga Vuk Jeremić nije rehabilitovao i vratio u MSP.
O Mirku i
njegovom sinovcu Borivoju-Borku
Stefanoviću, šefu kabineta ministra Jeremića i političkom direktoru
Ministarstva inostranih poslova, šira
javnost je saznala tek kad je izbila afera Kovačević. Skandal je bio utoliko žešći što se
ispostavilo da su njih dvojica dugogodišnji bliski prijatelji Petra Kovačevića, oca nadobudnog i
nevaspitanog tabadžije Miladina
Kovačevića.
Ni to nije
bilo sve, nego je javnost saznala da je Borko Stefanović
i kum bivšem vicekonzulu u Njujorku Igoru
Miloševiću, koji je prvo iz državne kase platio skoro 100.000 dolara
kaucije za Miladina Kovačevića,
a zatim mu izdao putnu ispravu kako bi pobegao iz SAD.
Da bi
zataškala diplomatski skandal koji je na ovaj način izazvao Borko Stefanović, Vlada Srbije je,
opet od novca uzetog od naroda, Miladinovoj žrtvi, Brajanu Stajnhaueru, isplatila
gotovo milion dolara odštete.
Kriminalni
tandem Mirko i Borko se pojavljuje i u vezi sa aferom s početka 2009. oko rekonstrukcije zgrade Ministarstva u Kneza
Miloša 24-26 u Beogradu, posla vrednog 40 miliona dinara. Iako je na tenderu
pobedila firma Spektar 3
iz Temerina, koja već godinama sarađuje sa MSP-om, Mirko je odlučio da mimo
konkursa posao dodeli firmama Beta
inženjering, čiji je vlasnik i direktor kum funkcionera MSP-a Tomislava-Tome Đurina, zatim GP Kalibarinženjering - gradnja i Zanat - gradnja koje protežira Meri Stevanović, takođe zaposlena u
MSP-u.
Pošto se vlasnik Spektra 3 žalio na ovakav ishod, u
neočekivanu kontrolu preduzeća došao mu je Dušan Aleksić, inspektor privrednog kriminala SUP-a Novi Sad, koji
je, eto čuda, slučajno i - zet Borka
Stefanovića.