Postdemokratija

MARTOVSKE IDE

Kuda ide ovaj mart? U novijoj istoriji Srbije, mart mesec je obilovao dramatičnim događajima. Gotovo već tradicionalno, umesto da nam donosi radost proleća, baca nas u probleme i brigu. I ovaj je počeo zabrinjavajuće dolaskom korona virusa, koji šalje panične signale iz susedne Italije. U isto vreme imali smo početak nove epidemije, u Nišu i Kosovskoj Mitrovici je počelo javno da se obeležava rođendan Aleksandra Vučića, kao u Titovo vreme, tvrdi Mile Isakov, kolumnista Magazina Tabloid, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i amasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Slede podsećanja na martovske datume kada je ubijen Zoran Đinđić i kada je počelo NATO bombardovanje. Na sve to raspisani su opšti izbori, parlamentarni i lokalni u isto vreme, na koje veći deo opozicije ne želi da izađe i poziva građane na bojkot.

Kuda će nas sve to odvesti? Sasvim je izgledno da sa kombinacijom navedenih kritičnih faktora i ovaj mart nastavi neslavnu tradiciju.

Martovske ide u starom Rimu zamišljene su kao proslava u slavu boga proleća i vegetacije Marsa, po kome je ovaj mesec i dobio ime, ali su posle ubistva Julija Cezara na taj dan, dobile sasvim drugačije konotacije sažete u Šekspirovoj poruci "Čuvajte se martovskih ida".

I mi imamo svojih razloga da imamo to na pameti s obzirom da se upravo u martu dogodilo ubistvo premijera Đinđića i da smo u tom mesecu doživeli agresiju najveće svetske vojne sile ikad.

Sada nam preti korona virus, od kojeg je za jedan dan broj zaraženih u Italiji porastao sa šest na osam hiljada, pardon, dok ovo pišem već je skočilo na 9 hiljada, a umrlo 196 ljudi, zbog čega je 16 miliona stanovnika severne Italije stavljeno u neku vrstu izolacije.

I ovde moram odmah da se ispravim jer upravo sam čuo vest da je cela Italija u karantinu. Ko zna šta će se sve izdogađati tamo, ali i kod nas dok ovaj broj ne izađe iz štampe. U Srbiji je danas pre podne, broj zaraženih skočio sa 5 na 12, a uveče ih je već bilo 18.

U prošlom broju sam najavio da će virusi odlučivati o izborima, koji su već sami po sebi za Vučićev režim, pa i neke iz opozicije, pitanje života i smrti. Sa pretnjom epidemije to više nije samo metafora. A šta se drugo moglo i očekivati od države u kojoj sistem ne funkcioniše, u kojoj ne funkcioniše ni jedna institucija. Kako bi takva država mogla da organizuje odbranu od galopirajuće epidemije koja je bacila na kolena i mnogo ozbiljnije uređene zemlje.

U sred te dramatične neizvesnosti, vlast koja ništa od toga ne vidi i ne razume, raspisuje izbore u Srbiji, kao da je stanje redovno. Situacija neodoljivo podseća kako iste te političke partije i ličnosti, zaslepljene vlašću, svojevremeno nisu primetile ni pad Berlinskog zida.

Ovi izbori, mada ni malo neizvesni, mogu proizvesti mnogo ozbiljnije posledice od onih koje je režim imao na umu. Nema, naime, nikakve sumnje da će Vučić i njegova legionarska partija ubedljivo pobediti, ali i da će time preći rubikon, što je i Cezara u krajnjem ishodu koštalo glave.

Zanimljivo je da je i Cezar bio pravnik, koji se politički afirmisao zalaganjem za beskompromisnu borbu protiv korupcije, da bi po preuzimanju apsolutne vlasti i sam ogrezao u korupciji besprizorno se bogateći. A Vučić, nestrpljiv da mu se na izborima potvrdi njegov apsolutizam, pravi sprdnju od pretnje koju nepredvidiva infekcija donosi.

Čak, u nameri da se narodu predstavi kao neustrašivi i nesalomivi junak, javno izjavljuje da neće ni da se testira na virus, koji je mogao zakačiti u Americi na skupu na kojem je bilo zaraženih. Kao što mu ništa ne verujem, ne verujem ni u tu priču. Naprotiv, mislim da je to odmah obavio, ako ne samovoljno na to bi ga morali naterati ljudi koji se staraju o zdravlju i bezbednosti predsednika države. To je njihova obaveza.

Valjda su oni koji se bave obezbeđenjem naučili nešto i na primeru Zorana Đinđića i njegove tragične sudbine. Očigledno ga nisu dobro čuvali. I ovog marta otvoriće se stare rasprave o tome ko je kriv za njegovu smrt, ali sumnjam da će bilo šta novo da se sazna jer se ne traga u svim neophodnim pravcima.

Mada apologete lika i dela Zorana Đinđića uporno ukazuju na neistraženu političku pozadinu njegovog ubistva, ja verujem da bi istragu povodom njegove likvidacije, pre svega trebalo usmeriti tragom novca.

Ogromne pare su se devedesetih prelile iz takozvanog društvenog vlasništva u privatne džepove političara i novokomponovanih biznismena, koji su posle promene vlasti korupcijom nastojali da sačuvaju tu nezakonito stečenu imovinu i da je uvećavaju.

I među borcima za promene bilo je mnogo onih koji su svoju novu poziciju odlučili da iskoriste kako bi se uključili u tu besramnu prvobitnu akumulaciju kapitala, pa je započela prava zlatna groznica u potrazi za državnim parama posakrivanim na of šor računima, i otimačina u privatizaciji najboljih državnih preduzeća.

Da bi to stavila pod kontrolu, Đinđićeva vlada je donela zakon o ekstraprofitu, ali ga nikad nije sprovela. Posle prve naplate od 50 miliona evra od Karića, od toga se iz nepoznatih, pa stoga i sumnjivih razloga odustalo.

Kariću je taj novac vraćen, pošto nikom drugom nije naplaćen porez koji je uveden umesto najavljivanog zakona o poreklu imovine. Ali, činjenica da tajkuni nisu državi platili ekstraprofit, ne znači da nisu nikome, da na neki način nisu odkupili pravo da u trku na slobodnom tržištu uđu sa nezakonito, neopravdano i nezasluženo stečenom prednošću. To bi trebalo istražiti, ko je tu koga podmićivao iIi reketirao, a ko je pokušavao da to spreči.

Ko je kome radio iza leđa, ko je koga izigrao i ko je ostao kratkih rukava. Moje je uverenje da su i neki Đinđevi ljudi, koristeći njegovo ime i kad je on to znao i kad nije, učestvovali u tome i svojim mešetarenjem navukli mu na vrat omrazu prljavog kapitala i mafije.

Što se tiče NATO bombardovanja, koje je počelo 24 marta, sve je već manje više poznato i postoji opšta saglasnost da je reč o nečuvenom presedanu u kršenju svih međunarodnih normi, čime je Srbiji, uz brojne žrtve, napravljena šteta od koje se još dugo neće oporaviti. Znajući sve to, Vučić je u poslednje vreme smislio da to uredno i naglašeno naziva agresijom, ne bi li tako umanjio svoje grehe iz ratnohuškačke biografije. A svi se dobro sećamo kako je svojim junačenjem i pretnjama svemu i svačemu, izazivao vraga.

I ništa se nije promenilo, uprkos njegovom presvlačenju. Vučić dlaku menja al ćud nikako. Ponovo junačenjem izaziva sudbinu cele nacije. A nama preporučuje da samo što ćešće peremo ruke, to mu se najviše dopalo od brojnih saveta lekara, ali iz sasvim drugih razloga. On je politički preživeo pranjem ruku od svega, pa se uzda da će mu to uspeti i ovom prilikom.

Međutim, ako mu se to vrati kao bumerang, uplašiće se i kao svaka kukavica otići u drugu krajnost. Kao što je to uradio u slučaju moguće najezde migranata, koji sve masovnije i žešće pritiskaju Grčku. Vučić, koji je do juče glumio najtoleratnijeg državnika i dobrotvora prema tim nesrećnicima, najavio je da će ako zatreba, za 12 sati, hermetički zatvoriti granice pred njima.

Ako je zbog nečeg trebalo zatvoriti granice, onda je to moralo biti učinjeno čim se pojavila opasnost od uvoza opasnog virusa, tako što bi sve pridošlice iz zaraženih područja bile upućene na preventivnu kućnu izolaciju. Pošto to nije urađeno na vreme i bolest se počela širiti, sad će biti spreman na mnogo radikalnije mere. Pa i da odustane od izbora. Ali, kasno!

Imajući u vidu sve kritične momente, političke i zdravstvene, sad već sa velikom izvesnošću mogu da tvrdim da od ovih izbora neće biti ništa. U prošlom tekstu pod naslovom "Virusi odlučuju o izborima", napisao sam da se uopšte ne bih iznenadio da ih Vučić u poslednji čas otkaže i ostajem pri tome, samo sada sa još većim uverenjem da je to sasvim izvesno, mada trenutno ne izgleda tako.

Jer, ako budu održani, bojkot i strah od epidemije obesmisliće ih u potpunosti, ali i formalno delegitimisati sve institucije koje bi se eventualno formirale na osnovu rezultata tih izbora. Prvi signali koji navode na takav zaključak već su uočljivi.

Bojkotaši su povukli prvi potez otkazujući sve ulične proteste zbog opasnosti od širenja virusa, a Vučić je odmah odgovorio zabranom svih predizbornih okupljanja Naprednjaka. Očigledno i jedni i drugi manipulišu tom isuviše ozbiljnom pretnjom, sa kojom se niko ne bi smeo igrati, ali objektivno mnogo veća odgovornost za to je na vladajućem režimu.

Obe strane time žele pokazati kako brinu za zdravlje građana, ali i pripremaju sebi odstupnicu za eventualni politički neuspeh. Opozicioni protesti odavno su počeli da se osipaju, pa im je ovo zgodna prilika da to prikriju i pripišu sve strahu od infekcije. Isto važi i za Vučića, koji time priprema izgovor za eventualno značajno manji izlazak na izbore.

Međutim, on nema nikakvo opravdanja za tako nešto jer ima obavezu, a jedini i mogućnost da se najozbiljnije pozabavi realnom pretnjom od epidemije.

Evo, sad mediji javljaju da je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju, što je još jedan dokaz da je problem mnogo ozbiljniji nego što je to kod nas u početku shvaćeno i prikazano javnosti. A i Vučić priznaje da je ipak moguće da izbori budu odloženi, kako reče, samo za nekoliko nedelja.

Naravno, to je njegova stara taktika, da neprijatne i nepopularne vesti narodu saopštava na parče, da lakše proguta, kao kad varvari keru seku rep u više navrata, malo po malo, da ga manje boli.