Feljton

Uzbunjivači i njihova sudbina (3)

Junaci našeg doba

Pojam uzbunjivač od skora je u mom znanju. Rabio sam pojmove jeretik, renegat, disident - ali za uzbunjivača nisam znao. Da li je uzbunjivač sinonim za navedene pojmove ili je to nešto novo, moderna varijanta čovekove pobune protiv zla i nasilja? Možda se ovim ne bih ni bavio, ma koliko bilo u fokusu, da nisam dobio poruku od jednog čitaoca: Ivane, zar ti nije palo na pamet da si ti jedan od prvih uzbunjivača u savremenoj Srbiji? Dovoljno da se zamislim. I da napišem ovaj esej u tri nastavka.

Ivan Ivanović

1.

Da se vratim početku priče, mejlu čitaoca. Da li se može reći da je „Crveni kralj" uzbunio srpsku javnost? Da li se pisac „Crvenog kralja" može okvalifikovati kao uzbunjivač? Da bih odgovorio na ovo prosto a složeno pitanje, moram da raspravim neka teorijska pitanja.

Uzbunjivači Snouden, Asanž, Aleksandar Obradović... su realni, postojeći ljudi. Oni su uzbunili javnost jer su izneli neke koruptivne poslove svojih država, koje te države kriju. Države (SAD i Republika Srbija) zbog toga progone uzbunjivače i njihove iskaze proglašavaju krivičnim delom, jer su navodno odali državnu tajnu. SAD se još nisu dočepale Asanža, ali su njegov izvor Meningovu osudile na dugogodišnju robiju. Srbija još nije odlučila šta će sa Obradovićem, ali su ga njeni čelnici (predsednik Republike, predsednica Vlade...) već osudili pre suđenja. Nedopustivo u demokratskom poretku, ali svet našeg vremena nije demokratski, čak i kad ima demokratske institucije.

Doktor Stokman („Narodni neprijatelj") i Zoran Jugović („Crveni kralj") su nepostojeće, izmišljene, fiktivne ličnosti. Da li je mogla država (Norveška, odnosno Srbija) da ih goni kao uzbunjivače? Kako može da bude kriv neko koji ne postoji? Pošto se fiktivni književni junak ne može sankcionisati, onda ostaje njegov tvorac. Ako je država Norveška proglasila doktora Stokmana za narodnog neprijatelja, da li to znači da je „narodni neprijatelj" i Henrik Ibzen koji ga je napisao? Istina, i ja sam rekao da doktor Stokman može biti alter ego Henrika Ibzena, ali to se ne može dokazati. To je samo moj utisak.

Činjenica je da Ibzen nije bio banjski lekar i nije uzbunio javnost banje tvrdnjom da je voda zagađena. On je samo napisao doktora Stokmana, ali to je njegova umetnička fikcija, stvaralački čin. Pravo je tu suvišno. Stoga, mogli bismo da kažemo da je junak drame „Narodni neprijatelj" uzbunjivač, čak i po savremenoj teoriji ovog pojma, ali ne možemo da tvrdimo da je to bio Ibzen.

Ima tu još jedna teorijska nedoumica. Ibzenov „Narodni neprijatelj" je drama sa dvadesetak ličnosti. Ona nema naratora, svaka ličnost „priča svoju priču". Teorijski, Ibzen bi mogao da govori i kroz Petra Stokmana (ne daj bože!). Moj „Crveni kralj" je roman i nužno ima naratora. Pošto se radi o modernom romanu, narator nije pisac. Priču priča sam junak romana, u vidu ispovesti, u ovom slučaju Zoka King. Po kom osnovu se mogu izjednačiti junak romana i pisac?

Na osnovu kog pokazatelja je država (njeni sudovi) ustanovila da je „pisac kroz usta svog junaka izvrgao ruglu SFRJ"? Kod Ibzena bi se još i mogle praviti neke paralele između pisca i junaka, kod mene ne mogu. Ja nisam igrao fudbal kao Zoka King, nisam bio emigrant, nisam govorio iz Amerike!

U vreme pisanja „Crvenog kralja" (1969) bio sam običan provincijski profesor koji se u slobodnom vremenu bavio pisanjem. Čak su se moji stavovi, oni koje sam javno iznosio, u potpunosti razlikovali od stavova junaka romana. Veštak na suđenju o zabrani romana, profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Vuko Pavićević, tvrdio je suprotno od tužioca, da se pisac ne samo nije poistovetio sa junakom romana, nego se je kritički odnosio prema njemu.

Drugim rečima, junak romana „Crveni kralj" Zoka King može biti „uzbunjivač", ali to ne može biti pisac, jer te dve ličnosti, fiktivna književnog junaka i stvarna njegovog tvorca ne mogu biti jedno. Književnost nije kopija stvarnosti.

A kako je to izgledalo u praksi, pokazaću na primeru epizode sa suđenja za zabranu romana u Okružnom sudu u Pančevu. (Ovo sam više puta ispričao, ispričali su i drugi, ali svm ovaj tekst to zahteva.) Okružni javni tužilac tuži pisca da je kroz usta svog junaka naružio državu, pa traži zabranu romana. Profesor etike dokazuje da je to nenaučno, da je književnost autohtona i ne može se čitati politički. Traži da se roman oslobodi optužbe. Pošto neobrazovani tužilac ne može teorijski da se nosi sa univerzitetskim profesorom, on poteže politikanski argument. Jeste, teorijski je kako kaže profesor, ali profesor ne zna ono što zna tužilac, a to je da Zoran Jugović King nije u Americi samo igrao fudbal nego se bavio špijunažom protiv svoje države.

Tužilac maše nekakvim papirima, potura ih profesoru pod nos, to je izveštaj DB (Državne bezbednosti) o nedozvoljenim aktivnostima fudbalera u Americi. Naime, američka tajna služba CIA je zavrbovala fudbalera Zorana Jugovića da joj dostavlja podatke kakvo je političko stanje u SFRJ, kako je naoružana vojska, kako stoji privreda... kako se igra fudbal.

Više nismo u sudnici, nalazimo se u pozorištu apsurda! Kao da je moje suđenje u Pančevu napisao svm Ežen Jonesko! Ćelava pevačica! I dok smo svi mi, koji smo se našli u sudnici silom ili milom, bili zabezeknuti, prvi je shvatio o čemu se radi izdavač „Crvenog kralja", arhitekta Slobodan Mašić. On je uzeo reč i izjavio da su podaci o delovanju fudbalera u Americi za njega dosad bili tajna, da on nije znao šta taj tip tamo radi! Zahvalio se tužiocu što mu je otvorio oči! Jer, da je znao, on ne bi štampao taj roman! A, da apsurd bude potpun, Mašić je izjavio da to nije znao ni pisac! On je upravo razgovarao sa piscem (sa mnom) i pisac mu je rekao da ni on nije znao za izveštaj DB, a da je znao ne bi ni napisao roman!

Jonesko ili ne, tek Okružni sud u Pančevu je trajno zabranio rasturanje mog romana i dao nalog da se uništi.

A da Pančevo nije bilo samo incident, pokazalo je i suđenje u Prokuplju, gde se nije sudilo romanu nego meni. Prokupački tužilac je zahtevao od mene da se izjasnim da li sam ja napisao „Crvenog kralja"! Ne samo da meni ništa nije bilo jasno, nego nije razumeo ni sudija, pa je zatražio da tužilac pojasni pitanje. Tužilac je rekao da on ima izveštaj DB iz kojeg se vidi da je „Crveni kralj" kolektivno delo više autora, koji su politički označeni kao neprijatelji Jugoslavije, te njenih najviših organa i predstavnika, a da je anonimni profesor iz Kuršumlije tu samo potpisan kao pisac romana, jer se na njega ne bi sumnjalo.

Tužilac je čak naveo imena tih pisaca, to su pre svih praksisovci, koji su označeni kao neprijatelji samoupravnog socijalizma, zatim kritičari koji su povoljno ocenili roman, naravno i Slobodan Mašić koji ga je objavio.

Pošto tu apsurdnu tezu nije mogao da odbrani, čak ni pred političkim sudom u Prokuplju, tužilac mi je postavio pitanje da li sam se konsultovao sa direktorom moje škole, kuršumlijske Gimnazije, kad sam uzeo da pišem roman? Ili sa predsednikom Socijalističkog saveza pošto nisam član Saveza komunista? Ne, nisam nikome prijavio da pišem roman, mislim da čak i moja žena nije znala ništa o tome. Zar je nužno da pisac prijavljuje državnim organima da piše roman?

Ne znam koji bi pisac na sudu u Prokuplju mogao da bude pandan Jonesku na sudu u Pančevu, tek za ovaj „kolektivni roman koji sam samo potpisao" ja sam u Okružnom sudu u Prokuplju dobio dve godine zatvora.

Iz ovog proizlazi odgovor čitaocu: ja jesam stvorio, izmislio, naslikao... junaka romana „Crveni kralj" Zorana Jugovića alijas Zoku Kinga, koji je bio uzbunjivač, ali ja ne mogu biti ni Snouden, ni Asanaž, ni Obradović, jer sam samo pisac romana o uzbunjivaču. Njegovi iskazi mogu ali ne moraju biti moji. Kao što ni Henrik Ibzen ne može biti optužen da je neprijatelj naroda kad je napisao „Narodnog neprijatelja". Ne znam pisca koji je odgovarao što je izmislio književnog junaka koji nije po volji države.

Stoga, mogu da kažem čitaocu da ne smatram sebe nikakvim uzbunjivačem. Samo sam bio profesor koji je napisao roman. To što je SFRJ preko svojih sudova, u potpunosti zavisnih od politike, pisanje romana proglasila kriminalnim činom, crna je slika te države.

2.

Postavlja se pitanje zašto se država toliko okomila na pisca „Crvenog kralja" kao na malo kog pisca pre njega? (Donekle na Branka Ćopića zbog „Jeretičke priče" i sasvim na Milovana Đilasa zbog „Nove klase" i Mihajla Mihajlova zbog „Leta moskovskog".)

Književni kritičar Dragan Jeremić, inače univerzitetski profesor estetike, izneo je tvrdnju da se u slučaju „Crvenog kralja" u stvari sudilo 1968, jer „Crveni kralj" je šezdesetosmaški roman. U njemu se radikalno kritikuju sve one pojave zbog kojih se 68. dogodila. A pisac romana je levičar koji zastupa šezdesetosmaške ideje o deformaciji jugoslovenskog socijalizma i stvaranju crvene buržoazije. Ova teza je tačna i meni godi. Tek poneki istraživač mog romana ju je zastupao.

Po školskoj metodologiji, koju sam primenio u slučaju Ibzena, da kažem nešto o vremenu u kojem je nastao moj roman. (O sebi neću ništa da govorim, jer to nije smisao ovog teksta. Nisam Ibzen, ne zaslužujem biografiju!)

Ja sam „Crvenog kralja" napisao u proleće 1969. godine, za dva meseca, u martu i aprilu. To sam najviše zapamtio po tome što sam 1. maja 1969. godine čitao „Crvenog kralja" prijateljima u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. (Jedan od slušalaca je bio student Spasoje Šejić, tako talentovan i tako tragičan srpski pisac). Ne, nisam bio učesnik studentske revolucije 68, ugrabio sam pa sam otišao iz Beograda u provinciju pre nje. Revolucija me je zatekla kao profesora gimnazije u Kuršumliji, gradiću koji je prvi osudio pobunu studenata. Ne kažem da je „Crveni kralj" nastao kao refleks kuršumlijske osude, ali se ne može odvojiti od nje.

Nisam li se ja kroz roman pridružio studentima buntovnicima čije ideje o deformaciji jugoslovenskog socijalizma sam delio? Svesno, napisao sam roman da se ogledam kolike su mi mogućnosti u stvaranju književnog dela, u kreiranju mog sveta. Podsvesno, podržao sam mlade ljude koji teže da postojeći svet učine boljim.

Ta junska nedelja bila je značajna u mom životu. Fizički sam bivstvovao u Kuršumliji, duhovno sam prisustvovao konventima u Kapetan Mišinom zdanju. Informacije u medijima o studentskim zbivanjima su bile lažne, studenti su predstavljani kao rušioci i huligani, sredstva informisanja, na čelu sa televizijom, su ih osuđivala. Mene su o događajima na Beogradskom univerzitetu informisali neki moji bivši đaci, studenti koji su bili akteri tih događanja.

Mislim da sam za tu nedelju dana sazreo kao mislilac. Po prvi put sam do kraja otkrio komunističku hipokriziju, pošao sam drugim putem od njihovog sistema. U književnom smislu, u meni je nastao „Crveni kralj", shvatio sam da treba da odbacim modernizam kao bekstvo od stvarnosti i da zaronim u vode realizma kao slike te stvarnosti. Junak romana koga sam za tu studentsku nedelju začeo, fudbaler Zoran Jugović, je proizvod komunističke hipokrizije, tako sam ga 1969. godine konstruisao i napisao.

On se protiv te hipokrizije pobunio, postao uzbunjivač. Dragan Jeremić je to potvrdio.

Inače, ta 1968. godina je u mnogo čemu bila pandan 1848. godini. (1848. su Marks i Engels objavili „Komunistički manifest", koji će postati katihizis komunističkog pokreta.) Razlika je u tome što 68, za razliku od 48, nije bila krvava. Bila je to pobuna mladih ljudi koji su shvatili da postojeći svet nije po njihovoj meri.

Studentska revolucija se odvijala na kapitalističkom Zapadu, komunistički Istok ostao je nedodirljiv. Zemlje real-socijalizma postale su citadele komunističke vlasti. Marksizam se izmetnuo, kao i hrišćanstvo, u svoju suprotnost. Milovan Đilas je bio vidovit kad je napisao „Novu klasu". Kao i Orvel pre njega sa „1984." i „Životinjskom farmom". Komunisti su pojeli sami sebe! Trebaće im još dvadesetak godina da siđu sa istorijske scene. Današnja Rusija nije komunistička, a Kina je amalgam: komunistička ideja - kapitalistička praksa. Marksizam, za kojeg sam napisao u jednom tekstu da je velika nada čovečanstva, više ne postoji. Na sreću, studentska revolucija 1968. godine zahvatila je i moju državu, Jugoslaviju.

Jugoslavija je, sticajem istorije, bila između Istoka i Zapada, što je za moju generaciju bio božji dar. Dobili smo na kašičicu nekakve slobode, nezamislive na komunističkom Istoku. Mogli smo da čitamo Kafku! I da napišemo „Kad su cvetale tikve", „Refuza mrtvaka", „Bugarsku baraku" ... „Crvenog kralja"! U filmu, imali smo jugoslovensku školu, kao što je bila češka ili mađarska škola. (Klasici Saša Petrović, Žika Pavlović i Dušan Makavejev.)

Čak se govorilo o jugoslovenskom putu u socijalizam, što je bila himera. Moja generacija ga je priželjkivala, ali partizanska generacija ga nije dozvoljavala. Između 1965. i 1972. godine u Jugoslaviji se činio pokušaj uvođenja socijalizma sa „ljudskim likom", mladi su to hteli. Studentska 68. bila je pobuna protiv dogmatskog socijalizma kakav su proklamovali komunistički apostoli koji su sebe proglasili učenicima Karla Marksa. I jugoslovenski komunistički vođa Josip Broz Tito bio je jedan od tih apostola. Stoga se studentska pobuna može smatrati i antititoističkom. Ustajući protiv crvene buržoazije, studenti su nužno „prozvali" i njenog crvenog kralja.

Nažalost, pobuna mlade generacije u svetu nije uspela. Kapitalistički svet je umeo da odgovori na pobunu mladih. Uspeo je da svoju omladinu odvrati od socijalne revolucije i podari joj seksualnu revoluciju. Mladi su naseli, prihvatili su danajske darove kapitalizma. Hipi pokret nije mogao da promeni svet, iako ga je uzdrmao. Propala je 1968, kao što je propala 1848.

Socijalna revolucija je propala i u Jugoslaviji. Zaslužan za to je bio jugoslovenski crveni kralj Josip Broz Tito, koji se pokazao kao jedan od najlukavijih vladalaca u istoriji. Umesto da izvede tenkove na demonstrante, što je u duhu komunističkih apostola, prevario je studente nudeći im šargarepu. Vi ste dobra deca, ja se ponosim našom omladinom, u pravu ste kad ukazujete na naše greške, to ćemo čim prije ispraviti ... itd... i studenti su naseli, prekinulki su okupaciju fakulteta, neki čak igrali kozaračko kolo, kao pravnici. Crveni kralj je umeo da vlada!

Tad su komunisti doneli jedan od onih mrtvih dokumenata kakvi se ne primenjuju, prozvali ga Smernice. Da zamažu oči naivnim studentima! Ali su od smernica izuzeli dva fakulteta, Filozofski i Filološki, koji su ostali u štrajku. Tito je njihove profesore (osmoro profesora) označio kao kolovođe studentske bune koji su zaveli „ispravne studente" i otvorio protiv njih hajku koja će trajati narednu deceniju.

Komunisti su ostale studente kupili stipendijama, poboljšanjem ishrane, zapošljavanjem, neke funkcijama. Studentski grad, gde se začela buna, dobio je reprezentativni dom kulture. (Paradoks je da će u tom domu kulture biti premijera komada po „Crvenom kralju", „Fudbalska groznica šezdesetih", 1982. godine, deset godina po njegovoj zabrani 1972. godine.)

Ako su stari komunisti (borci) studentsku bunu označili kao prevratničku, antikomunističku itd, novi komunisti (liberali) su je optužili da je minirala njihove reforme i zaustavila progresivni razvoj jugoslovenskog socijalizma. I jedno i drugo nije tačno. Studentska buna je bila levičarska, komunistička, socijalna, tražila je povratak na izvorni marksizam.

Čuvari revolucije, na čelu sa Josipom Brozom, su izneverili ideale svoje mladosti, od proletera postali buržuji (crveni buržuji!), odbacili „Komunistički manifest". (Studenti, dok ih je tukla milicija kod podvožnjaka na Novom Beogradu, dobacivali su Veljku Vlahoviću, koji je došao da ih umiri: Druže Veljko, seti se Španije!). Privredna reforma bila je mrtva, jer se nije mogla sprovesti bez društvene reforme. A za društvenu reformu, ni stari ni novi komunisti nisu bili spremni.

Samoupravljanje, koje je proisteklo iz Marksa (kod nas ga je formulisao Edvard Kardelj), koje smo mi humanisti zdušno podržali, nije moglo da se ostvari pod diktaturom komunističke partije. Zato se svelo na farsu! (Vidi noj roman „Jugovac ili Kako ući u istoriju", ako može negde da se nađe.) Objektivno, samoupravljanje je značilo ukidanje diktature komunista. Zato su ga komunisti suštinski minirali, iako su ga deklarativno podržavali..

Ja sam kao pisac nastao na idealima studentske bune 1968., stoga sam označen kao antititoista. Junak „Crvenog kralja" Zoka King je u suštini proizišao iz titoizma, proizvod je tog degenerisanog sistema nastalog na marksizmu. Zato je on negativan junak, kakvim ga je analizirao profesor Vuko Pavićević u ekspertizi koju Okružni sud u Pančevu nije uvažio.

Problem je u tome što je King otvoren, nema dlake na jeziku, ne palamudi, govori presno šta mu se sve dešavalo u jugoslovenskom i američkom fudbalu. (Dragan Jeremić: SAD bi pre mogle da tuže Ivana Ivanovića nego što je to učinila SFRJ! To kaže i Dušan Cicvara u predgovoru jednom od izdanja „Crvenog kralja".)

A da ne bude nikakve iluzije u pogledu Titovog komunističkog opredeljenja, postarao se svm doživotni („bez ogranačenja mandata") jugoslovenski predsednik četiri godine kasnije (toliko mu je trebalo vremena), 1972, kad je ukinuo sve slobode za koje se društvo izborilo i vratio jugoslovenski socijalizam na poratni komunizam, sa Partijom i njenim organima (pre svega Udbom, Tužilaštvom, Sudstvom, Armijom) kao vrhunskim kontrolorom života.

Novo Titovo pismo, za razliku od liberalnih smernica, bilo je u potpunosti dogmatsko i pravolinijsko. Otvorilo je proces obračuna sa slobodnom misli i ljudima koji su je zastupali. Iako je spolja izgledalo da je to unutar partijski obračun, u stvari, bio je to obračun sa studentskom 1968. godinom.

Književni kritičar Pavle Zorić napisao je esej „Žrtve i pobednici" u kojem junaka romana „Crveni kralj" proglašava uzbunjivačem. Zoran Jugović je junak našeg doba.

o „Kad autsajderi kritikuju društvo, onda možemo pomisliti da to rade iz zavisti. Kad se na njega okomljuje neko ko je uspeo, ko se popeo na sam vrh, onda njegova zapažanja privlače naročitu pažnju. A Zoran Jugović, koji oličava mit o uspehu je, i pored sveg samozadovoljstva, ogorčen pošto je brzo uvideo da su moćni i nevidljivi činioci i sa njim pokušali da se poigraju."

o „Jugović izražava na najneposredniji način shvatanje života rasprostranjeno među pobednicima: „Takav je život: neko crnči, a neko se zeza! Sačiz lajf! Pa kada je već tako, onda je štos u tome da upadneš u onu drugu grupu. Zato je potrebno da si rođeni talenat, ali i da umeš da se baštraš u životu. Bez baštranja nema ništa... Primaš udarce i vraćaš ih i to je sve! Cela nauka je u tome da zadaš više udaraca, nego ih primiš! I da tvoj udarac bude poslednji! U životu je važno biti na vrhu: nema ništa blesavije nego kad od nekoga zavisiš.

Bio sam na vrhuncu slave i morao sam što pre da živim. Bili su došli mojih pet minuta. A u životu je važno iskoristiti tih pet minuta. Ko se ispromašuje, taj gubi!" Sve su to zapažanja i zaključci od davnina poznati i stvarnost ih je retko kad opovrgla, mada se oni sa gledišta humanističke etike neprestano odbacuju. Jugović zna da se kriterijumi vremena poklapaju sa njegovim kriterijumima, da on upravo govori kao tipičan predstavnik vremena.

Mi se možemo zgražati nad njegovim cinizmom, možemo se gnušati zbog njegovog siromašnog i izvitoperenog govora i mišljenja, ali nismo u stanju da osporimo činjenicu da on, a ne mi, njegovi eventualni kritičari, predstavlja ovo grozničavo, pomereno, iščašeno doba."

o „Pobednici i žrtve, srećni i osujećeni, bogati i siromašni suočavaju se sa osnovnim pitanjem: ima li život smisla i koja su merila na osnovu kojih se ocenjuje vrednost čovekovog postojanja? Tu se pogledi ukrštaju i tumačenja sukobljavaju, ali se nameće sumorni zaključak da život postaje sve više pust; da ga sve više zahvata rasulo; da u njemu, na kraju, gube i pobednici zbog ništavnosti samih ciljeva kojima teže. Tako i heroji nehotice potvrđuju shvatanja autsajdera, antiheroja, suvišnih ljudi. Aktivnost onih kojima sve polazi za rukom i koji nailaze na masovno odobravanje, živeći u saglasnosti sa dobom, takve je prirode da se neaktivnost njihovih antipoda pokazuje kao opravdanije sa moralne tačke gledišta."

Moj kolega Stanislav Bajić napisao je da Ibzenova borba nije bila radikalno revolucionarna. „Ona nije išla dalje od težnje za punim moralnim preobražajem građanskog društva. Nije išla dalje od nade da he u tom preobražaju veliku ulogu odigrati žene i radnici. U poslednjoj fazi svog stvaranja Ibzen je bio manje obuzet razmišljanjem o odnosu pojedinca prema društvu, a sve više razmišljanjem o odnosu pojedinca prema samom sebi." To je tačno ukoliko prizlazi iz samog Ibzena.

Istorijski, pojedinci su ti koji pokreću čovečanstvo. Doktor Stokman je razdrmao učmalost stanovnika banjskog kupališta, iako su ga oni proglasili narodnim neprijateljem. Ibzen je imao tu sreću da država Norveška to shvati.

Tvorcu „Narodnog neprijatelja" je još za života podignut spomenik pred pozorištem u Kristijaniji. Kada je nekada odbačeni i napadani, a sada slavljeni pisac umro, pogrebna povorka bila je kilometrima duga. U pozorištu je dan pre pogreba održana svečana predstava nekada najnapadanijih „Aveti". Pre nego što se digla zavesa, orkestar je svirao Asinu smrt, deo Grigove kompozicije scenske muzike za „Per Ginta".

Kako stoji stvar sa mnom? Za razliku od Ibzena, mene Srbija ne priznaje, a kako stoje stvari ni nema nameru. U potpunosti smo se razišli, majka Srbija ide u jednom a ja njen neposlušni sin u drugom smeru. Demokratska Srbija nije umela da peva kao što su sužnji komunističke Jugoslavije pevali o njoj. Moja Srbija je država u kojoj se talasaju žita, omladina igra Brankovo kolo, studenti nadograđuju marksizam.

Njihova Srbija je država koja se zasniva na samovlašću, proizvodi oružje za teroriste, gaji marihuanu za decu. U kojoj „vlada jedan čovek" (definicija diktature po Herodotu). Ne, poštovani čitaoče iz uvoda eseja, država Srbija mi nije majka. Ostalo mi je da se kao Ibzen u ove najstarije dane „bavim samim sobom". Dok ne dođe onaj kosac iz Bergmanovog filma „Sedmi pečat".

Od komunizma sam operisan. Operisan sam i od nacionalizma. Demokratiju nisam upoznao. Nije stanovala u Srbiji.