Uvodnik
(Pr)osudite sami
Čiji si ti mali
Milovan Brkić
Kada sam krenuo u osnovnu školu sretao sam
usput starije ljude. Pozdravljao bih i znane
i neznane skidanjem kape i sa - dobro
jutro, ili dobar dan. Tako
su me učili. Nepoznati ljudi bi me pri susretu obavezno
pitali - čiji si ti mali?
U početku sam stidljivo izgovarao
majčino ime, jer sam rano
ostao bez oca. Neki seljanin
je znao da
se na ružan način raspituje o njoj. Seljaci su,
neka mi bude oprošteno, često životinjski surovi i nemilosrdni prema
nejakima. A izgleda da je to i
inače tako u životu.
Ne znam
kako su druga
deca reagovala na pitanje - čiji
si ti mali,
ili mala, ali ja sam, razmišljajući
kako da se spasem nelagode, počeo da, zavisno
od pitaoca, dajem lažne odgovore.
Da zametnem tragove zbog svoje
dečačke nemoći da im uzvratim.
Dugo nisam
razumeo tu želju da saznaju
- odakle si, od kojih si
i čiji si.
Život mi je potvrdio da to nije slučajno. To pitanje prati i
ceo moj život.
Kada sam kao osamnaestogodišnjak počeo da pišem
tekstove koji su uznemiravali javnost, i one koji su moje
tekstove čitali s velikim odobravanjem i one koji su
bili meta napada, mučilo ih je
isto pitanje - čiji sam, ko
iza mene stoji, za koga
radim...
Kada sam iždžikljao, oko mene su počele
da se grabe tadašnje bezbednosne službe. Svaka od
njih me je đavolski pritezala, očekujući da potpišem
protokol o saradnji, tako da sam
često pod tim teretom posrtao. Ipak, ustajao sam,
išao dalje. Nisam imao odstupnice.
Pre neku godinu, Služba državne bezbednosti je nakratko otvorila
dosijea građana koji su bili
pod prismotrom. Od novinara, samo smo Gordana Suša
i ja bili
pod nadzorom.
Šef kontraobaveštajnog
odeljenja opisao me je, za mene,
neobičnim rečima: "Lukav je, prepreden,
vrlo uljudan, vešto koristi nezadovoljstvo
pojedinih grupa u službama bezbednosti, i informacije koristi
tako vešto da se stvara utisak
da je 'opasan
igrač', jer iz sukoba službi dobija informacije i gradi
infrastrukturu informatora unutar samih službi..."
Prošle nedelje
kolega Vislavski saopštava mi da se jedan njegov prijatelj
raspitivao da li, možda, on nije
autor teksta o novosadskim tajkunima, saopštavajući mu da oni znaju
da ja odavno
radim za englesku obaveštajnu službu! Znatiželji kolege Vislavskog nisam udovoljio, odgovarajući mu starom frazom da
ne prodajem kikiriki već informacije.
U knjizi bivšeg ministra policije Dušana Mihajlovića ("Povlenske magle i vidici"),
navodi se da sam ga, tri meseca
uoči ubistva premijera Đinđića, posetio predlažući mu da smaknemo
premijera! On se, piše, i danas pita koja
služba iza mene stoji!
Svako ko razmišlja svojom glavom, ko nije
kišna glista i ne skida
gaće da bi preživeo, napredovao, u Srbiji je sumnjiv.
Ili je lud ili policajac. Valjda samo ove
dve kategorije imaju pravo da
slobodno i nekažnjeno pričaju. Ostali moraju da
drže jezik za zubima. To je
već genetika.
Često me, u polušali,
prijatelji pitaju koliko je ljudi
palo od mojih
javnih radova.
Poslednji put im
odgovaram, kao što sam odgovorio
i bivšem ministru Mihajloviću, da iza mene
možda neki i stoje, a da
iza njega i njemu sličnih
- leže.
U mojim javnim istupanjima nikada nije bilo
ničeg ličnog. Ravnao sam se prema
večnim vrednostima, i to je mera
mog života.
Kako sam
se osećao delajući u ovakvom okruženju? Odgovorio bih: "A tuga je moja velika, velika k'o Rusija."