Demaskiranje
Francuska diplomatija na dnu dna
Narcis u diplomatskom blatu
Nakon što je izbacio Kušnera iz vlade i tako ga
spasao afera sa Kosova ili iz Afrike gde se bogatio, u još toplu fotelju za tuđe
poslove i mešanja u suverenitete, predsednik Sarkozi je postavio jednu
uobraženu snob- damu, Mišel Alio-Mari. I evo, samo par meseci kasnije francuski
predsednik morao je ponovo da menja šefa svoje diplomatije. Kako nije imao
nikoga boljeg ko zna da radi taj kvaran posao, on je imenovao dosadašnjeg ministra
odbrane Alena Žipea, inače nama dobro poznatog srbomrsca iz doba rata u bivšoj Jugoslaviji
Mile Urošević,
dopisnik
iz Pariza
Od
1993. do 1997. godine Žipe je bio prvi ministar i ministar spoljnih poslova pre
nego što je osuđen za finansijske mućke u svojoj partiji i izbačen iz vlade.
Sve ovo prouzrokovala je jedna okovana patka, ili bolje rečeno čuveni
satirično-politički časopis Kanar Enšene. Pritisak Okovanog patka,
koji je prvi provalio aferu finansijsko-turističkih podviga dotadašnje gospođe
ministarke spoljnih poslova Mišel Alio Mari bio je ogroman. Svake
sedmice objavljivani su novi dokazi o lažima i pravom razlogu boravka
ministarke i njene familije u Tunisu za vreme tulip-revolucije. Tada se dama
vozikala džetovima Ben Alijevih ljudi i kupovala stanove po čuvenim
rezidencijama morske obale. Posle toga je nudila diktatoru neku vrstu
policijske pomoći da uguši
revoluciju.
Nakon
dva meseca lagarije na TV-u i bezobrazluka u obraćanju deputatima u skupštini,
gospođa ministarka je ipak, i kao fol samoinicijativno, ponudila ostavku, što
je opozicija zahtevala a Nikola Sarkozi naravno oberučke prihvatio.
Ipak, on se pravio lud o pravim uzrocima diplomatskog kraha Francuske i održao
govor tvrdeći da sve ovo nema blage veze sa postupcima ministarke, već da je
sam odlučio da se reorganizuju ministarstva zadužena za diplomatiju i
bezbednost jer se svet menja i pada jedan novi Berlinski zid na Mediteranu.
Tako je govorio Nikola Sarkozi, a da nije ni malo pocrveneo pred javnošću koju
pravi blesavom.
Za
uzvrat popularnost mu je opala na 20 posto, toliko da ga je čak i Marina Le
Pen preskočila u šansama za naredne predsedničke izbore planirane za
proleće 2012. Ovo je bila prava medijska nuklearna bomba, jer se svi mediji već
godinama napinju iz petnih žila da se ova plavuša, kći čuvenog fašiste Le Pena, ocrni i slomi kao politička stavka.
Francuzima
je Sarkozi izgleda toliko dosadio da im je i jedna Le Penova kći bolja od ovog
što im servira polupismeni predsednik. Tako bar pišu pojedini posmatrači i
mnogi internauti očigledno zgroženi jezičkim greškama i ispadima polumađara,
koji je postao predsednik Francuske zahvaljujući praznim obećanjima o
prosperitetu i ostalim Juhahahama, kao što se to ponegde može pročitati. Ali,
budimo ozbiljni i pogledajmo gde je razlog ovolike odbojnosti prema čoveku koji
je glat pobedio na izborima od pre tri godine. Naravno, nije sve ovo došlo tek
tako, iz čista mira.
Anomalije
demokratije
Sarkozi poodavno ima problema sa diplomatijom ili bolje rečeno sa
braniocima jedne ideje kakva bi trebalo da bude diplomatija zemlje čiji se
jezik uzima za zvanični jezik svetske diplomatije. Pre nekoliko sedmica pojavio
se na stranicama Monda jedan čudan članak, nepotpisan. Ustvari, jedna
poveća grupa francuskih diplomata, bivših i sadašnjih, odlučila je da se udruži u
anonimnu organizaciju nazvanu Marli, po imenu kafića gde su se sastali,
i da se oglasi protiv opasnosti po državu od Sarkozijevog amaterizma i potpunog
nepoznavanja svetskih prilika.
Francuska
koja je uvek bila ponosna na ovu granu svoje politike danas je pala na niske
grane i osramotila se pred celim svetom. Ova grupa patriota je po ugledu na Vikiliks
objavila svoj tekst u kome insistira na zloupotrebi diplomatije od strane
nesposobnog predsednika koji diplomatiju koristi radi održavanja svoje
popularnosti i priprema predsedničkih izbora, mada se u tekstu ne pominje ime i
prezime samog predsednika.
Francuska
diplomatija je oduvek bila zasnovana na koherenciji, efikasnosti i diskreciji,
a ne na impulsivnom vređanju. Briga o kratkoročnoj predsedničkoj slici u
javnosti vidi se u nedavnom medijskom eksponiranju dosijea Florens Kase,
Francuskinje uhapšene u Meksiku i optužene za učešće u otmici jedne porodice.
Ovakvi diplomatski pregovori obično se rešavaju na diskretan način, ali
Sarkozijeva žeđ za medijskim udarcem u okviru predsedničke kampanje, odvela ga
je ka teškim kritikama meksičke vlade, što je prouzrokovalo zatezanje
diplomatskih odnosa dve države.
Da
bi se razumela Sarkozijeva navalentna politika treba znati da od kada je
predsednički mandat i zvanično spao sa sedam na samo pet godina, izborna
kampanja ne prestaje gotovo sve to vreme. Od maja 2007. kada je Sarkozi zauzeo
fotelju u Jelisejskoj palati pa do danas Francuski mediji se samo interesuju da
predvide ko će biti sledeći srećni dobitnik totalne vlasti i svih kraljevskih
privilegija, koje su u principu trebale da nestanu sa francuskom revolucijom a
zadržale su se u funkciji prvog čoveka države ljudskih prava.
Retke
su zemlje u demokratskom svetu koje imaju ovako centralizovan predsednički
mandat kao što je to slučaj u Francuskoj. Iako su Francuzi poznati buntovnici,
ipak bi oglas grupe Marli izazvao iznenađenje da se ne radi o Sarkoziju.
Njemu nije prvi put da se oni koji nemaju pravo na štrajk ni na protivljenje
pobune protiv njegove amaterske politike i diplomatske tragedije koju je
izazvao.
Nešto
slično se dogodilo i pre tri godine kada se u Figaru oglasila grupa
visokih oficira francuskog generalštaba
i vojne akademije. Naravno i oni su u potpisu bili pokriveni velom anonime, a
za svoju družinu izabrali su ime Sirkuf po nadimku jednog čuvenog gusara
iz doba Napoleona, koji je potapao francuske neprijatelje. Tako su i oni u
kritici bele knjige ustvari simbolično napali neprijatelja svoje zemlje i
njegovu odluku da se Francuska vojno angažuje u Avganistanu. Zašto su to
učinili anonimno lako je shvatiti u jednoj banana-republici, ali u Francuskoj
ne bi trebalo da bude bojazni za karijeru.
To
su, naravno, samo priče i svima je jasno da iskompleksirani predsednik ne trpi
nikakve kritike i ne bi mu bilo prvi put da drsko i bez milosti zbog kritike
uništi nečiju karijeru, kao što je to već učinio nekoliko puta. Nekoliko
poznatih novinara, šefovi obezbeđenja ili predstavnici lokalnih vlasti već su
osetili na sopstvenoj koži ovu anomaliju demokratije.
Šta
kažu pobesnele diplomate u svom tekstu
Tekst počinje uz zvuke trube gde
maskirani diplomati kažu sledeće: Evo već tri godine kako nam trube na sav glas
kako je sve pod kontrolom i ide na bolje. Za to vreme mi konstatujemo da je
Evropa nemoćna, da nam Afrika izmiče, vidimo da nas Mediteran zaobilazi, a da
za sve to vreme Kini jedemo iz ruke, dok nas Vašington ignoriše!
Imamo sjajnu industriju, a istovremeno naši
avioni rafal i naša nuklearna industrija
su daleko od najavljenog trijumfa. Ništa se ne prodaje i, što
je najgore, naš glas se više nigde ne čuje. Naše kaskanje za Amerikom zbunjuje naše partnere. To nismo radili ni tokom hladnog rata, kada smo bili zavisni od
zapadnog sveta.
Francuska
se uvek odlikovala posebnim mestom, nekom neutralnošću i diplomatijom prve
klase, što joj je omogućavalo veći uticaj na događanja u svetu. Danas, ona samo
prati američke odluke, što nije nikada bila želja diplomatije, nego je to više
politički izbor zaljubljenog predsednika plejboja. Greška bi mu se oprostila da
on za svaki politički promašaj na međunarodnom planu ne optužuje svoju
diplomatiju, kao da su oni sami donosili svoje odluke, a ne sledili njegove.
Za
primer se uzima inicijativa Sarkozija da izbegne ulazak Turske u Evropu i
osnivanje pomoćnog odeljenja, neke vrste Evrope BIS, koja bi bila sastavljena
od svih muslimanskih zemalja s one strane Mediteranskog mora. Unija za
Mediteran je njegova beba kojom se posebno ponosi, i to je možda i dobra ideja,
ali niko ne zaboravlja da je Sarkozi tada hvalio na sva usta Mubaraka i Ben
Alija te ih je čak i proglasio za stubove Mediterana. Danas se na stranicama
mnogo grešnog i proganjanog sajta Vikiliksa može videti da je tadašnja
francuska diplomatija davale analize slične američkim. Da su tada bile uvažene
i saveti profesionalaca saslušani, dobar deo današnjih greški bio bi izbegnut.
Za sve je kriv amaterizam, impulsivnost i kratkoročna briga o medijskoj slici
predsednika.
Amaterizam
Sarkozija se ogleda i u drugim slučajevima. On nikada nije znao kome da poveri
koji dosije. Na primer, za vreme pripreme konferencije o klimatskim promenama u
Kopenhagenu (2009) on je predmet poverio Ministarstvu za ekologiju, što se
pokazalo kao potpuno pogrešno. Nedostatak koherencije i vizije u međunarodnim
odnosima, zapaža se i u Sarkozijevoj bliskoistočnoj politici koja se nalazi u
slepoj ulici i jača karte Sirije.
Napuštena je i politički zaboravljena frankofonska Afrika, i u
potpunosti je izostavljena iz programa pomoći. "Naša inostrana politika je
u znaku improvizacije i impulsa koji se često objašnjavaju potrebama unutrašnje
politike. Zato
se i ne treba čuditi što doživljavamo toliko promašaja. Danas se policijski
načelnici bave diplomatijom, pisci predsedničkih tekstova stvaraju velike
projekte i ciljeve, a grupe ljudi koji predstavljaju privatne interese i
večernji posetioci bivaju slušani", pišu u svom tekstu ranjene diplomate
anonimne grupe Marli. Na kraju teksta diplomate naglašavaju da francuska
diplomatija ima samo jednu želju - da budu u službi promišljene i stabilne
politike. Izvan zidina G8 i G20, gde se poruke zamućuju, trebalo bi precizirati
naše ciljeve u vezi sa najznačajnijim pitanjima kao što su sadržaj i granice
sutrašnje Evrope, politika prema arapskom svetu u revoltu, naši ciljevi u
Avganistanu, naša politiku u Africi i naše partnerstvo sa Rusijom." Na
samom kraju protestnog teksta diplomate iz senke su pomenule jedan članak iz
Monda u kome su Alan Žipe i Iber Vedrin najavili da francuska diplomatska
alatka može lako da se polomi u ovom haosu svetskih događaja.
Vojni, udarima u Tunisu i Egiptu koji se
predstavljaju kao revolucije svet je iznenađen: najnoviji potezi oko Libije ne
predviđaju ništa pozitivno. Vreme je da se ponovo čuje glas razuma i da se
vrednosti demokratije i kulture ove lepe i velike države uklope u jednu
pozitivnu i realnu politiku. Ali za to je možda potrebno
da se najpre održe izbori i da se nađe neki novi predsednik ili predsednica
koji će imati modernu viziju sveta koji se menja pred našim zbunjenim očima.
Francuzima je Sarkozi izgleda toliko dosadio da im je i
jedna Le Penova kći bolja od ovog što im servira polupismeni predsednik.
Francuska se uvek odlikovala posebnim mestom,
neutralnošću i diplomatijom prve klase, što joj je omogućavalo veći uticaj na
događanja u svetu. Danas, ona samo prati američke odluke, što nije nikada bila
želja diplomatije, nego je to više politički izbor zaljubljenog predsednika
plejboja.