Pljačka     

Vlada Srbije preotela Energoprojekt od radnika

 

Dinkić i Čirić otimaju tuđe

 

Da bi u Boru i Zaječaru prevarila nekoliko građana da glasaju za Dinkićevu stranku, G17 plus je u crno zavio 8.364 akcionara i radnika Energoprojekta, kao i članove njihovih porodica, otimajući im bez dinara odštete ono što su generacije stvarale

 

Igor Milanović

 

Nekada najveće jugoslovensko, a sada i srpsko projektantsko i građevinsko preduzeće Energoprojekt Holding AD, koje je krajem osamdesetih godina bilo sedmo u svetu u investicionim i na 14. mestu po projektantskim radovima u inostranstvu, preživljava teške trenutke od kada je Republika Srbija preuzela rukovođenje tim gigantom.

Još u septembru 1998. preduzeće je uspešno privatizovano, tako što su radnici i penzioneri dobili 66,43 odsto akcija, dok je 33,57 odsto ostalo u vlasništvu Akcijskog i Fonda PIO. Onda su, pre manje od dve godine, Mlađan Dinkić (tada ministar ekonomije), Nebojša Ćirić (onda još državni sekretar, a danas ministar ekonomije) i Dušan Nikezić (danas zvanično državni sekretar, a faktički ministar finansija) došli na ideju da Energoprojekt ponovo podržave.

Agonija je počela kada je u proleće 2010. kanadska firma Lavalin pokazala načelni interes da otkupi državni paket akcija. Lavalin je u to vreme pregovarao sa Vladom Srbije, koju je zastupao Dinkić, oko izgradnje nove topionice bakra, fabrike sumporne kiseline i filtera za prečišćavanje štetnih gasova za RTB Bor. U ime Lavalina pregovarao je bivši ambasador Srbije u Kanadi.

U toku pregovora oko Energoprojekta traženo je i da se dobije uvid u sva dokumenta našeg preduzeća, uključujući i najveće poslovne tajne. Kada je tadašnje rukovodstvo Energoprojekta ovo odbilo, usledile su intervencije ministarke finansija Diane Dragutinović i Mlađana Dinkića, koje su ostale bez uspeha.

Lavalin je u to vreme, pred lokalne izbore u Boru i Zaječaru, bio veoma značajan za Dinkića i ceo G17 budući da se predstavljao kao neko ko pod povoljnim uslovima od Kanadske banke za obnovu i razvoj može da nabavi sredstva potrebna za realizaciju gornjih projekata. Konačno, samo nekoliko dana pred lokalne izbore, potpisani su ugovori o izgradnji postrojenja i stranka G17 (tadašnja) je prvi put u celoj Srbiji dobila izbore i došla na vlast u Boru i Zaječaru.

Da bi preuzeo Energoprojekt, koji mu je svojim doslednim stavom kvario kombinaciju sa Kanađanima, Dinkić je ubedio Vladu da se državne akcije objedine kako bi se kompanija stavila pod kontrolu. Zaključkom Vlade od 17. juna 2010. dat je predlog Akcijskom fondu i PIO da svoje akcije bez nadoknade prenesu na Republiku.

Ovo "bez nadoknade" ne treba shvatiti doslovno, jer je takva formulacija bila neophodna da bi se omogućio prenos akcija mimo Beogradske berze. Već u članu 5 pomenutog zaključka stoji: "Sredstva ostvarena prodajom akcija iz tačke 2 ovog zaključka biće preneta Republičkom fondu za PIO."

Zahvaljujući objedinjenim akcijama, kao i podršci bivših, smenjenih rukovodilaca Energoprojekta, Republika ostvaruje većinu na skupštinama akcionara i na sva rukovodeća mesta dovodi svoje ljude, kao što su Dušan Nikezić (predsednik Upravnog odbora) i Gašo Knežević (predsednik Nadzornog odbora). Republici se u ovome priključuje i MK Komerc iz koga Miodrag Kostić Kole delegira svoje ljude na fukcije, mada još uvek nije jasno da li to čini da bi Energoprojekt preveo u svoje vlasništvo ili samo nekome iz Vlade vraća uslugu.

Pošto je država uz pomoć tajkuna uspela da preuzme Energoprojekt, iako nikada nije posedovala više od polovine akcija, kreće propast ovog preduzeća. Prvi put za 60 godina postojanja, preduzeće u 2011. beleži gubitke, a i za 2012. rukovodstvo najavljuje minus u poslovanju. Od nekadašnjeg uspešnog preduzeća, Energoprojekt dospeva na prvo mesto liste akcija Beogradske berze koje su zabeležile najveći pad. Za samo godinu dana vrednost Energoprojektovih akcija je pala za celih 67 odsto i danas jedna akcija vredi tek nešto više od 300 dinara.

Način kako je država, iako manjinski vlasnik, preuzela kontrolu nad preduzećem, jeste to što ima preko osam hiljada malih akcionara koje je gotovo nemoguće okupiti, a još manje organizovati da se zajedno bore. Konačno, da bi osigurala preotimanje Energoprojekta, Vlada je odlučila da izmeni Statut preduzeća, ali bez prethodne izmene Osnivačkog akta, što je protivzakonito. Novim rešenjima određeno je da ubuduće Skupštini akcionara mogu da prisustvuju samo oni koji predstavljaju 9.000 akcija, a to je samo njih 43 od čega su petorica fizička lica, a većina ostalih razni anonimni računi i investicione firme koje po pravilu nisu zainteresovane za upravljanje. Za predlaganje dnevnog reda i članova NO potrebno je posedovati 5 odsto svih akcija, a taj uslov ispunjavaju samo Republika i anonimni računi Hipo Alpe Adria banke.

Budući da su po još važećim pravilima mali akcionari uspeli da blokiraju donošenje pljačkaških odluka, predstavnici Vlade su se odlučili na bezobzirno kršenje zakona. Prvo je drugi nastavak Skupštine akcionara propao zbog nedolaska predstavnika Republike, da bi zatim bio zakazan treći nastavak koji zakon izričito ne priznaje, ali se isti odvijao po pravilima koja su predviđena za novo zasedanje. Predstavnik Vlade, golobradi momak u trenerci, jednostavno se pozvao na pravilo da nova Skupština (ali ne i nastavak zasedanja) može da zaseda i ako je prisutno samo 33 odsto akcionara, pa je iz dvorane u kojoj su bili mali akcionari, jednostavno izneo kutiju za glasanje i preneo je u privatne prostorije u kojima je on kao zastupnik 33,57 odsto akcija u državnim rukama proglasio kvorum i glasao za predložene promene.

Poznajući ovu vlast sigurni smo da će ona i ovako nezakonito donete odluke priznati kao legitimne i time utrti put za dalje uništavanje Energoprojekta, kako bi na kraju firma u bescenje bila prodata nekom tajkunu.