Francuska

Tradicionalne letnje prevare, ili: kako je maca pojela slobodu

Na putu novih pobuna

Dugo toplo leto je u punom sjaju nad najlepšim i najposećenijem gradu na svetu, ali u Parizu nisu svi na odmoru. Radi se u skupštini, prekovremeno. Glasaju se reforme na kvarnjaka, smišljaju novi zakoni koje vlada ne sme kad je narod tu! Po Bulevarima i Avenijama drpa se i vara, po turističkim objektima. Otima se na sve strane. Tako je došlo vreme, takvo je to mesto i nije jedino. Tu su i klasična trotoarska šibicarenja, metro džeparenja a ispred turističkih atrakcija bukti bugarsko-rumunski rat za kontrolu taksi - tricikla i ostalih rikši na pedale koje daju Parizu jedan indijski imidž, Bombaj na Seni. Migranti igraju lopova i žandara sa policijom dok Makron nazdravlja zvezdama estrade i pokazuje svoj novi stan u Jelisejskoj palati Bonou iz YU2 ili glamuroznoj Rijani dok gradonačelnica, Ana María Hidalgo Aleu, trijumfuje i odaje sama sebi počast što je Pariz najzad posle skoro jednog veka ponovo dobio organizaciju Olimpijade. O svemu tome i malo o nečemu drugom izveštava naš dopisnik iz Pariza.

Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

Francuzi su u genima programirani da gunđaju, protestuju i putuju. Godišnji odmori su za ovaj slobodarski narod prava svetinja, skoro na istom nivou kao automobil ili mobilni telefon. Stvari bez kojih je život bezvredan. Onda možete zamisliti kakve su gužvancije po autoputevima, aerodromima ili železničkim stanicama ovih dana. Čim grane prvo letnje sunce i završi se poslednji đački čas, kancelarije, prodavnice i fabrike zatvaraju, marš na more i u planine, svi, svi, svi!

Jedino političari ostaju u radnoj fotelji i čekaju da raja zaroni u more i voda im uđe u uši ili dok se ne potpale roštilji i dim ne uđe u oči, kako bi se u parlamentu vršile ili bolje rečeno vršljale nove bolne reforme narodu iza leđa, dok je trenutno slep i gluv.

Svi do jednog, od De Gola do Makrona imaju isti tehniku pokoravanja i omalovažavanja običnih ili prosečnih ljudi istih onih koji su ih doveli na vlast. Za velikog De Gola, raja je bila obična rulja teladi, dok je za malog Makrona, narod koji nije uspeo u biznisu, niko i ništa. U zemlji Jupitera, kako tepaju Makronu njegovi podrepaši, sve je manje istinske slobode i sve vise ništavila. Bar za sirotinju dok su bogati i truli kapitalisti sve bogatiji i sve truliji.

Predsednika, koga po inostranstvu hvale na sav glas, u samoj Francuskoj sve više kude, pljuju i proklinju, bar oni koji su ubeđeni da je uobraženi i snobovski odgajeni mladi Makronče zakoračao klizavim stopama Erdogana ili Napoleona. Nakon što je sa svojih 25% glasača i magičnom matematičom formulom na principu (u svetu jedinstvenim), sistemom glasanja u dva kruga, Jupiter pretvoro tih 25 % u 66% anti Le Penove, uz veliku pomoć bankara i finansijsko - medijskih magnata. Makronče je iskoristio mržnju naroda prema mlakonji Olandu i ostalim ispušenim muštiklama politike da bi na brzaka u hokus - pokus politici, bez prave stranke i bez jasnog programa uzeo vlast i potom u istom dahu ugurao u skupštinu neke nove klince, priučene politikante i masu svojih obožavateljki.

Tako je u ime ravnopravnosti i istog broja oba pola kao primarnoj vrednosti selekcije, uhlebio svoje i ubo u isto vreme i apsolutnu većinu u parlamentu. Ne može mu niko ništa, jači je od sudbine!

Otprilike ista pesma kao i svi pravi diktatori sa razlikom što u Francuskoj nema diktature dok su mediji na strani volje naroda koji je jasno i većinski sam sebi nametnuo Makrona.

Naravno da ljudi vole ono što su sami izglasali. I sad, koji narod ne bi poželeo da mu se familija otpusti s posla ili da ne plati malo skuplje sve ono što je već i onako preskupo. Postoji li i jedan penzioner koji ne sanja da mu smanje penziju i koji pretplatnik ne želi da mu se nabiju nove globe. Koliko automobilista sanja o tome da im se zabrani ulazak u grad ako ič auto ima bar neku malu rđu na karoseriji ili pušta koju kap ulja iz menjača. Da li u državi slobode ima toliko smotanih ljudi koji ne žele da im država i dalje ratuje na četiri fronta i da svaki put kada uđu u metro ili u neku koncertnu salu stavljaju glavu u torbu. Sve želje će im se ispuniti bar po najnovijim akcijama i izjavama novih dođoša koji su na foru uzeli vlast i sada uzimaju i ono ostalo.

Novopečeni deputati ili šetači U Pokretu, kako im se zove stranka, vrlo su obrazovani i talentovani za klimanje glavom i podizanja ruke kad im se upali zeleno svetlo. Kao rođeni za tu vrstu šljake koja donosi šest soma mesečno, plus šofer, kancelarija - gajba i par savetnika koji odrađuju posao uz sve ostale privilegije. O neverovatnom skandalu poslanika i senatora smo već pisali ali nije na odmet reći da ne svetu ne postoji bolji posao. Ne mora se rano ustajati a nije obavezno ni da se dolazi redovno na posao.

Žalosno je za jednu slobodarsku demokratiju da se nađe u rukama bankarskog špijuna kako ga je nazvao jedan satirični prikaz, kao što je nepodnošljivo polovini plebsa da je skoro sva vlast koncentrisana u jednom liku koji samo ćuti i gura svoje šegrte pijune da u ime mondijalizma rasture čuvenu francusku socijalu i uvezu divlji američki kapitalizam.

Tužno je i opasno u isto vreme jer se pojavio jedan novi Žan Žaures u liku nesretnog kandidata Melanšona koji je za dlaku izgubio predsednički mandat, jer su ga je Makron i Le Penova nadigrala za šaku glasova. Francuska je na putu novih protesta i pobuna protiv mondijalista koji buše i rastvaraju Francusku običnu služiteljku kapitalizma i bankarskog sistema. On sada de fakto poziva narod na ustanak i zakazuje proteste, bar za sada legalne akcije, ali dokle? Jer do apsolutne vlasti predsedniku ostaje još samo jedan stepenik a to je makronizacija gornjeg doma parlamenta poznatijeg kao Senat! Na tome se užurbano radi i predizborna kampanja je u toku. Krajem septembra može se desiti da i ova institucija koja ima moć da stopira ili svaki novi zakon padne u ruke ratobornom modijalisti što bi bio težak udarac demokratiji.

Po shvatanju nove vlade, radni narod ima previše slobodnog vremena i preterano godišnjih odmora, što treba skratiti! Takođe se mnogo često ide kod lekara i uzimaju bolovanja, što je nenormalno za jednu zdravu naciju pa i to treba menjati iz korena tako što će se delom ukinuti zdravstveno osiguranje i smanjiti ostala socijala. Promeniti zakon rada i dozvoliti gazdama da radnike tretiraju kao najamnike koje mogu da oteraju s posla kako im se digne. To je budućnost razularenog kapitalizma bankarsko finansijskog tipa koji Makron želi a uspostavi što pre, jer je osetio da mu se klima pod nogama. Od kako je napravio pravi puč i oterao generala de Vilijea za samo nedelju dana izgubio je 10% popularnosti. I to po njegovim medijima a verovatno više od polovine Francuza ne želi njegove reforme.

Ali Makronovci imaju nove džokere u svojim kartama. Pariz je olimpijski grad kao jedini kandidat za 2024. godinu. Zahvaljujući svojoj gradonačelnici koja od Pariza pravi svoju ekolo privatnu prćiju i svom predsedniku koji od cele Francuske pravi svoju bankarsku prokletu avliju!

Gospođa gradonačelnica koja je ljuti neprijatelj automobila i veliki pobornik progresa transporta u gradu putem rolšua, trotineta i bicikli, dok ne stignu kola na struju ili pedale a samo policija i vladari da mogu da se voze klasično, limuzinama.

Uskoro izlazi zakon koji omogućuje policiji da zapleni neispravan auto a auto može biti za otpad i ako je malo zarđao na sajtni, il' mu suzi menjač, il' mu visi retrovizor. Čak 400 raznih kontrola za siromašne, one koji nisu niko, pa im ne treba baš ništa. Ona kao i cela vlada vole migrante i sa Jupiterom Makronom, pripremaju se da idu preko mora do Afrike i dovode sirotinju udobnim prevozom kako se ne bi davili u moru svojim gumenjacima. Naravno, smeštaj bi bio po zakonu određen van Pariza i na teret sebičnih provincijalaca koji ne žele takve ustanove i hotele u njihovoj blizini. Neće, al' će morati kao i za sve ostale zakone po ključu koji su u toku glasanja.

Što se tiče tih Olimpijskih igara koje su već u prošlosti upropastile nekoliko ekonomija i unakazile više lepih gradova Pariz je već podeljen na dva tabora. Oni koji bi da se nešto dešava i oni kojima nije do igre a još manje investicionih pljački i žrtvovanja prihoda od poreskih obveznika. Preko šet milijardi evra treba da se pljune da bi se Pariz stavio u normu i obezbedio od terorizma. Ta cifra je onako od oka i gotovo je sigurno da će da se prekorači bar tri puta kao i uvek kao i svuda. Smem da se kladim. Pariz očekuje 11 milijardi benefita, tako se bar najavljuje da zalogaj bolje prođe. Do sada su sportski događaju tretirani kao oruđe diktatora da podigne sebi cenu al to je bilo ranije pre nego što je Francuska izabrana kao domaćin.

Usputno se najavljuje 250. 000 novih radnih mesta i slične šarene laže i polovna objašnjenja koliko dugo će ti ljudi da rade. Maheri propagande već najavljuju trijumf ekonomske politike Makrona jer je u junu zapošljeno 10. 000 ljudi i ekonomija krenula 1% više. Čak je i sam Oland iskočio pred kamere da kaže kako je on pripremio ovaj neverovatan skok unapred. Zaista tragično de se ljudi ovako zaluđuju i da se 1% predstavlja kao uspeh na početku leta kada se na sve strane redovno i na kratkotrajno zapošljavaju čuvari plaža, sobarice i kelneri za turističku sezonu i koji će veću septembru biti na top listi biroa rada.

Eto, to bi bio vrlo ukratko jedan portret dugog toplog leta u gradu ljubavi i slobode viđen iz ugla ili iza ćoška. Tek toliko da se zna da i od lošeg ima!