Naoružanje

Da li je ratovanje preneto na nebesa

Letu štuke letu avioni

"Odlučio sam danas da bacim bombu iz aviona," italijanski vojnik, poručnik Džulio Gavoti pisao je svom ocu 1911. godine. "Biće ovo po prvi puta da ćemo pokušati to da uradimo i ako mi uspe, zaista ću biti zadovoljan da budem prvo osoba koja je to učinila." Gavoti je ratovao u Libiji u italijansko-turskom ratu, a leteo je u krhkom avionu stila braće Rajt. Poleteo je i kada je stigao, istočno od Tripolija, iznad turskog vojnog logora, zgrabio je omanju bombu i zavitlao ju je ka pustinji ispod sebe. Ta akcija obeležila je prvu upotrebu aviona kao oružje rata u ljudskoj istoriji. Tako je počelo, a kasnije su se dogodile Gernika i Hirošima i ratovi više ne mogu da se zamisle bez vojne avijacije. Ratno vazduhoplovstvo je integrisani deo skoro svih vojnih snaga i koristi se da bi se postigla kontrola vazdušnog prostora, da se sprovode strateški bombaški napadi i kao podrška kopnenim i pomorskim snagama, piše kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majmi Herald

Milan Balinda

Vazduhoplovne snage uglavnom se sastoje od borbenih lovaca, bombardera, helikoptera i transportnih aviona. Italijani su možda izmislili vojnu avijaciju, ali se danas sa svojim avionima nalaze tek negde među osrednjim silama na nebu. Vodeća sila ima više od četiri puta veći broj aviona od druge države na spisku. Ipak, sam broj letelica nije jedino merilo po kojima se procenjuje čija vojska ima jaču moć na nebu. Čak to nije ni veličina zemlje, a ni broj stanovnika. Rusija i Kina su pri samom vrhu, ali ni mala Severna Koreja nije za potcenjivanje. O Izraelu i da se ne priča.

Čak se i siromašni Bangladeš, zemlja sa tesnim budžetom, otarasila pre pet godina svojih zastarelih lovaca F-6 (kineski MIG-19) mada te avione još uvek koristi Severna Koreja. Potom, Iran je još 2013. najavio svoj novi stelt lovac, a to je izazvalo veliku znatiželju kod posmatrača sa Zapada. A onda se nije ništa dogodilo i aviona niotkud.

Sudanske vazdušne snage koriste Antonov AN-24, taktičkog transportera kao bombardera. Guraju bombe kroz zadnja vrata za utovar. Britanci su svojevremeno bili spremni da koriste Iskra Arabela Lovrenc avion za pomorsku patrolu, ali ni to nije funkcionisalo. Ipak, Iskra avioni još se nalaze u sastavu poljske vojne avijacije bez obzira što te letelice potiču iz šezdesetih godina prošlog veka.

S druge, s gornje strane vojnih aviona nalaze se zvezde neba. Ako se uporede najboljih deset aviona, na desetom mestu nalazio bi se francuski Rafal, višenamenski lovac iz kompanije Dasolt. Počeo je da leti 2001. godine i još se nalazi među najboljima na svetu. Na devetom mestu bio bi američki F-15 Orao, kompanije Mekdonald. Boing, koji je preuzeo Mekdonald planira da prestane sa proizvodnjom Orla u 2022. godini. F-15 leti za četiri vojske: Izraelsku, Japansku, Američku i Saudijsku.

Potom, na osmom mestu, nalazi se JF-17 Grom, avion koji je nastao u kooperaciji Kine i Pakistana. Koriste ga pakistanske vazdušne snage. Avion nije skup i za te pare pruža izvanredne rezultate. Na istom osmom mestu, tako su procenili stručnjaci, nalazi se HAL Tedžas, indijski borbeni lovac koji je zamenio MIG-21. Piloti hvale ovog lovca četvrte generacije.

Evrofajter Tajfun nalazi se na sedmom mestu. Tajfuna u kooperacije prave Erbus, BAE sistem i italijanska kompanija Leonardo koja je prva krenula sa Tajfunom.

Na šestom mestu nalazi se već legendarni F-22 Raptor koga proizvodi Lokhid Martin. Počeo je da leti 2005, ali ga je američka vlada ukinula 2011. iako je F-22 kritični faktor američkih vazdušnih snaga.

Razlog za obustavu je što cena aviona, što cena njegovog održavanja i usavršavanja. Takođe je na takvu odluku uticala i činjenica da je sve manje borbi između aviona gde je Raptor superiorniji od bilo koga drugog poznatog aviona. F-22 bio je prvi lovac pete generacije. Na petom mestu kotira se japanski Micubiši X-2 Šinšin koji je lovac pete generacije mada u suštini i nije pravi borbeni aviona. Koristi se za testiranje novih tehnologija, za razvoj drugih borbenih aviona. Inače, japanska vlada je htela da kupi američki F-22, ali Raptor se ne prodaje stranim zemljama jer je "vojna tajna". Inače, Šinšin je prethodnik prvog japanskog aviona šeste generacije, F-3, koji bi trebalo da se proizvodi od 2027.

Na četvrtom mestu nalazi se drugi kineski lovac pete generacije, FC-31 Šenjang. Bolji od njega je takođe kineski Čengdu J-20, ali je FC-31 veoma napredan avion. Inače, sami avioni u mnogome zavise od spremnosti pilota i kapaciteta radara i drugih senzora na letelici. Dakle, na trećem mestu nalazi se Čengdu J-20 koji je najbolji kineski lovac do sada. Nakon 20 godina razvoja ovaj je avion poleteo 2011. Ovo je prvi avion pete generacije u Aziji.

Na drugom mestu dominira Suhoj Su-57. Ovaj avion proizvodi ruska kompanija Suhoj i to je najnapredniji avion Rusije koja tvrdi da je za razvoj ovog aviona utrošeno samo 10 miliona dolara. Ruske vazduhoplovne snage najavljuju da će Su-57 ući u pun servis ove godine. Primećena su dva aparat ovog tipa nad nebom Sirije. Na prvom mestu, po proceni stručnjaka, nalazi se Lokhid Martin F-35 Munja II.

Ovaj je avion počeo da leti 2015. i napravljen je u tri verzije, a razlika je u mogućnostima sletanja. Naime, takođe postoji mornarička i marinska verzija. Jedna da sleće i uzleće sa nosača aviona, a druga vertikalno sa i na bilo koji teren. Cena ovog sistema je neverovatno visoka. Potrošeno je nešto preko trilion i po dolara za razvoj F-35, ali se predviđa da će biti korišćen do 2070. Bilo kako bilo, ovo je najnapredniji lovac-bombarder na svetu, kažu stručnjaci, mada nije najbolji za borbu prsa u prsa (dog-fajt) za koju Amerikanci kažu da više praktično i ne postoji. Inače, taktika američkih pilota sastoji se u gađanju na razdaljini i izbegavanju direktnih sukoba avion protiv aviona na bliskom odstojanju, što je sasvim suprotno od taktike ruskih pilota, makar tako tvrde ti isti ruski piloti.

Amerikanci imaju 1840 višenamenskih lovaca, a Rusija 1319. Potom, Amerika ima 162 bombardera, a Rusija 181, s tim što su ruski bombarderi već poprilično zastareli. U avionima sa radarima za rano upozorenje vodi Amerika sa 52 protiv ruskih 21, što je normalno uzimajući u obzir da Rusi imaju jedan nosač aviona, a i ne plove drugim brodovima daleko od svojih obala. Kako američka avijacija pokriva sve oblasti sveta, njihova avijacija ima i 805 transportnih aviona, mnogo veći broj od ruskih 255 jer, opet, Ruska vojska ne ide dalje od, recimo, Sirije. Takođe, Amerika ima 476 tankera, a Rusija 23.

Budući da Amerika ima mnogo više aviona sve skupa, a i mnogo više avijatičara, oni imaju 1193 aviona za obuku, a Rusi samo 263. Rusko vazduhoplovstvo ima znatno više helikoptera, 885, od američkog koji ima samo 218 i ni jedan jurišni helikopter. Rusi nemaju ni jedan helikopter za potragu i spasavanje.

Ova poređenja samo su deo priče. U suštini, američki vojni budžet višestruko je veći od ruskog i to se vidi na svakom koraku. Rusi imaju više bombardera, ali većina njih su stari Tupoljevi, mada bolje opremljeni nego ranije i jedan, primera radi, Tupoljev 160 košta 40 miliona dolara dok američki bombarder B-2 košta preko dve milijarde po komadu. Svaki košta po 737 miliona, ali ceo program je 2004. koštao 44,75 milijardi i samo 21 avion B-2 je napravljen.

Američki F-35 košta 125 miliona, dok je ruski avion te klase mnogo jeftiniji, samo 50 miliona. Rusi sa mnogo manje novca postižu solidne rezultate, a troše manje novca jer su plate zaposlenih, počevši od inženjera do pilota, od radnika u železarama do programera, pa sve do kafe-kuvarica mnogo manje, neuporedivo manje nego što je to slučaj u Americi.

Budući da su Amerikanci prvi na listi najvećih avijacija, a Rusi drugi, ko su ostali u prvih 10? Ni u ovom slučaju stručnjaci nisu u potpunosti složni, ali kompromis izgleda ovako: Na desetom mestu nalazi se Japan.

Japanska vazdušna snaga samoodbrane (JASDF) po svojoj radarskoj opremi, strategiji, vatrenoj moći i obuci posada spada u sam vrh. Imaju 300 najmodernijih aviona, ali im je cela strategija usredsređena na odbranu i to isključivo svoje teritorije. Poslednji put kad su izgubili vazdušnu kontrolu nad svojim ostrvima nisu dobro prošli.

Na devetom mestu nalazi se Kraljevska australijska vazdušna snaga koja je osnovana 1921. Njihovo ratno vazduhoplovstvo nije mnogo veliko, ali je prilično smrtonosno.

Na osmom mestu je nemački Luftvafe. Te vazdušne snage osnovane su 1935. nakon kršenja Versajskog ugovora. Većina pilota Luftvafe obučava se ili u Americi ili u Kanadi. Jedno mesto iznad Nemačke kotira se Indija sa 170.000 vojnika u ratnom vazduhoplovstvu i sa 1.500 aviona. Mesto iznad Indije okupira Francuska sa svojom Vazdušnom armijom koja je osnovana 1909. Francuska drži impresivan status u međunarodnoj vojnoj avio industriji, a možda pre svega zbog čuvenog Miraža.

Na petom mestu nalazi se Kina sa više od 330.000 ljudi i više od 2.500 aviona. Kod Kineza, kao i kod Rusa, jedno je sigurno - podaci su nepotpuni i niko ne može biti siguran koliko su opasni, ili koliko to nisu. Jedno mesto iznad njih nalazi se Velika Britanija. Kraljevske vazdušne snage (RAF) koje su osnovane 1. aprila 1918. učestvovale su u svim velikim svetskim konfliktima. Na trećem mestu nalazi je jedna mala zemlja sa jedva par miliona stanovnika - Izrael. Ta je zemlja neprekidno u ratu i poseduje veoma ubitačnu moć u vazduhu. Smatra se da su tehnološki ispred svih drugih vazdušnih snaga. U slučaju Sjedinjenih Država oni zauzimaju dva prva mesta na listi najjačih. Odnosno, na prvom mestu je njihova vojna avijacija (USAF), ali odmah ispod toga nalazi se američka Mornarica i Marinci koji su, na papiru makar, jači i od ruskih vazduhoplovnih snaga, kao i od kineskih i tako redom.

Borba za prevlast u vazduhu traje sve vreme. Ko će koga nadmudriti, ko će koga nadjačati. Taman jedna strana uvede najnovije čudo avijacije, druga napravi raketu koja to čudo može da skine sa neba. Ili makar se misli da bi mogla.

Pentagon je odlučio da neće više da kupuje avione četvrte generacije, a onda Blumberg prošlog decembra objavi da se spremaju da kupe 12 komada F-15X po ceni od nekih 1,2 milijardi dolara. Taj F-15X bi bio nova varijanta F-15 koja bi imala novu elektroniku i mogla da nosi više raketa.

Ispalo je da vođe Pentagona hoće da zamene starije modele F-15 u vazdušnim snagama Nacionalne garde, a ne za USAF koje trenutno imaju oko 80 odsto aviona četvrte generacije i samo 20 pete.

Cilj je da se postigne balans od 50-50. Nedavno su najavljene takozvane Svemirske snage, ali još se ne zna da li će one biti deo američkog ratnog vazduhoplovstva ili nova grana armije. Trka za prevlast u vazduhu ne vodi se samo između prvog i drugog po snazi već i na lokalnom nivou.

Tu je slučaj Indije i Pakistana. Za početak, Indija ima 60 vazdušnih baza, a Pakistan samo 21. Nakon terorističkog napada na indijsku teritoriju u kojem je poginulo više od 40 ljudi, Indija je dve nedelje kasnije, 26. februara, uzvratila udarac bombardujući iz vazduha jedan teroristički logor na teritoriji Pakistana.

Taj napad iz vazduha uzrokovao je borbenu napetost koja je kulminirala kada je Pakistan oborio jedan indijski avion tipa MIG-21 koji je pao na pakistansku teritoriju Kašmira.

Indijski pilot je zarobljen, da bi kasnije bio predat Indiji. Mada je Indija izvela vazdušni napad prvi put nakon 1971, neke države to su radile za vreme eskalacija odnosa.

Izrael je 1982. uništio 19 baterija zemlja-vazduh raketa na libanskoj teritoriji. A 2015. Egipat je iz vazduha napao u Iraku vojni logor Islamske države i magacine sa oružjem u Libiji kao odmazdu na video snimak u kojem je prikazano kako su teroristi Islamske države odrubili glave 21 koptskom hrišćaninu.

Inače, vazdušna snaga neke vojske osim što zavisi od opreme; od radara, komunikacije i integracije, zavisi i od obučenosti vojnog osoblja, a među njima i pilota. Ko su najbolji vojni pilotu na svetu je teško pitanje jer mnogo puta za neuspešne operacije ili sukobe nisu krivi piloti, a ponekad se dogodi da lošiji piloti pobede bolje od sebe. Najjednostavniji odgovor bi bio da zemlje kao što su Amerika, Rusija, Britanija, Izrael, Nemačka, Indija, Pakistan, kao i sve ostale zemlje NATO saveza ipak imaju najbolje pilote i to iz par očiglednih razloga.

Na prvom mestu, u primeru Amerike, njihovi piloti dobijaju najviše treninga, oko 230 sati letenja godišnje, i ti piloti imaju privilegiju da koriste najnapredniju vojnu tehnologiju tokom dužeg vremena. Pitanje je, na kraju, koliko je novca uloženo. Sve te zemlje su ratovale u mnogim ratovima i ta iskustva se prenose u obuku današnjeg vojnog osoblja. Ta iskustva prenose se i pilotima.

Ovo važi kako za Ameriku, tako i za Rusiju. Nemački piloti su, dok ih veća surova sila nije smoždila, bili najuspešniji piloti Drugog svetskog rata, a i Prvog.

Sve zemlje NATO saveza imaju izuzetno dobre pilote jer između sebe izmenjuju iskustva dok zajedno koriste najbolju tehnologiju. U NATO se održava visoki standard treninga pilota, a i drugog osoblja koje učestvuje u vazdušnim operacijama.

Izraelski piloti su se dokazali tokom dva rata, 1967. i 1973. kada su protiv sebe imali mnogo jače vazdušne snage. Izrael je imao mnogo manje aviona od arapskih zemalja, ali su u direktnim sukobima izraelski piloti izlazili kao pobednici. Poznat je i slučaj kad su se dva izraelska F-15 sudarila u vazduhu i jednom je otpalo slomljeno krilo; pilot je uspeo da sleti mlaznim avionom bez jednog krila.

Indijski piloti su jedni od najboljih na svetu. Na vojnim vežbama u kojima Indija učestvuje njihovi piloti su pokazali da su jako sposobni, čak i u poređenju sa američkim. A onda, imaju isto tako sposobnog protivnika, Pakistan, i moraju da budu veoma spremni.

Pakistan, koji nema toliko sredstava ni za avione, kao ni za obuku pilota, sa tim što ima je postigao veoma zavidan nivo.

Britanski piloti samo nastavljaju tradiciju Kraljevske vazduhoplovne snage (RAF). Inače, RAF je jedan od osnivača Kraljevske indijske vazduhoplovne snage, danas IAF. Ako bi se po kvalitetu svelo na samo nekoliko zemalja, onda bi to bili piloti Sjedinjenih Država, Ruske Federacije, Izraela i Indije. Još jedan igrač polako ulazi u igru - Veštačka inteligencija.

Već u vojnim operacijama učestvuju dronovi koji ili potpuno nezavisni lete po programu koji im je ugrađen ili njima upravlja pilot koji sedi u nekoj udaljenoj prostoriji na brodu ili na kopnu, u državi Virdžiniji, na primer. Nije daleko dan kad će lovci bez pilota dominirati nebom.

Jedan program Veštačke inteligencije, nazvan Alfa, pokazao je svoje umeće kada je sa četiri virtualna lovca branio obalu od dva, isto virtualna, neprijateljska aviona koji su bili bolje opremljeni. Alfa nije imao gubitke.

Taj isti program, koji je razvijen u Americi, borio se i protiv iskusnog penzionisanog pilota i pobedio ga je. Piloti veštačke inteligencije koriste takozvanu "mutnu logiku" u kojoj kompjuter proverava sve moguće kombinacije pre nego što donese odluku, ali to radi veoma brzo. Takvi programi moraju da izračunaju najbolji potez u trodimenzionalnom prostoru, a i u preciznom vremenu, za razliku od šahovskih programa koji operišu na dvodimenzionalnoj tabli. Moralni i etički problemi već su iskrsli sa letelicama, dronovima, koje same odlučuju šta da bombarduju, a onda se dogodi da pošalju raketu na civilni objekat.

Bilo kako bilo, budućnost ratnog vazduhoplovstva neće ići samo u smeru bržih, tajanstvenijih i bolje naoružanih lovaca i bombardera, već će se budućnost kretati ka veštačkoj inteligenciji. Taktika američkih pilota nije da ulaze u sukobe prsa u prsa, već da ispale raketu u pravcu koji im ukaže radar i okrenu se negde drugde. Ruski piloti imaju drugačije želje, ali, mada romantično, ta priželjkivana nisu u skladu sa vremenom.

Možda bi neki piloti voleli da se sa dvokrilcima suprostave protivniku koji na njih takođe puca iz pištolja. Ta su vremena prošla.

ANTRFILE:

F-23 nevidljivi lovac nije poleteo

Pentagon je 1981. tražio novog nevidljivog lovca koji bi mogao da takođe pobedi novi sovjetski Su-27 i MiG-29 Falkrum i to u borbi prsa u prsa. Bila je to velika želja i samo je jedan nevidljivi bio u upotrebi, F-117, ali on nije bio opremljem raketama vazduh-vazduh, a nije mogao ni da se bori u supersoničnoj brzini. Pentagon je takođe hteo avion koji je mogao dugo da leti nadzvučnom brzinom, ali da ne troši dodatno gorivo.

Nakon što je prošlo više godina na vrh je isplivala Nortrop korporacija sa prototipom YF-23 koji je konkurisao Lokhid Martinovom F-22. YF-23 je testiran nekih 63 sati i pokazao se boljim od F-22 Raptora.

Na kraju se pokazalo da je YF-23 bio skuplji i od Raptora koji je imao cenu od 137 do 150 miliona dolara po komadu. Takođe se tvrdilo da je Lokhid bolje prestavio svoj model, a neki da je odlučeno da se kupi njihov avion da bi se kompanija održala u životu.

U poslednje vreme Japan pokazuje interes da kupi najmodernije američke lovce, ali ne bi F-35 jer njima ne bi odgovarao takav avion, već neki koji je agilniji u vazdušnim borbama. Možda Japan na kraju dobije, a i učestvuje u njegovom stvaranju neki hibrid sastavljen od F-23, F-35 i F-22.