Postdemokratija

KO JE OVDE LUD

Deca treba da krenu u školu, ministar koji na tome insistira kaže da država nema para ni za njihove maske, dok Vučić najavljuje gradnju fudbalskog stadiona koji će nas koštati oko 200 miliona eura. Ovih dana, dve moje rođake se vratile sa letovanja iz dve različite države, pošto ih niko nije ni pogledao same hoće da se o svom trošku testiraju, da ne bi ugrozile roditelje sa kojima žive, ali ne mogu da dođu na red, dok iz Kriznog štaba saopštavaju da građani sve manje poštuju mere. Zaista, ko je ovde lud, pita se kolumnista Mile Isakov, legendarni novinar, potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu, a znamo da zna odgovor

Piše: Mile Isakov

Izbori su odavno završeni, ali Skupština ne radi jer nema predsednika, a od vlade ni traga, ni glasa.

Dok čekamo da formira vladu, Predsednik države nas zamajava sa tzv nacionalnim stadionom i kaže da nam je „nasušno potreban", što znači da vlada baš i nije. To je ovde normalno stanje stvari. Ludi su svi oni koji to ne shvataju.

Znamo svi onu priču kako je kad uđete u pogrešan voz, svaka stanica pogrešna. Mi smo u pogrešnom vozu, videli smo već brojne pogrešne stanice, a ipak se ljudi nadaju da će bar neka od narednih stanica biti prava i da ćemo konačno stići tamo gde treba.

To je, prosto, nemoguće, jer onaj ko upravlja našim vozom usmerio ga je u potpuno pogrešnom pravcu, tako nikako ne može da ga doveze do željenog cilja.

Stoga se na svakoj stanici dugo stoji i čeka, jer mašinovođa ne zna kuda i kako dalje. Već pola godine stojimo na stanici COVID 19, stojimo i čekamo da iz suprotnog pravca prođe voz koji nosi opasne zarazne materije u nadi da se neće tu zadržavati.

Znamo da donosi opasnost, ali ništa ne preduzimamo da je sprečimo. Naprotiv, sve se čini kao da se sprema doček dobrodošlice.

Svuda oko nas pandemija korona virusa je ponovo u velikom porastu, a mi ukidamo zaštitne mere.

Zar oni koji odlučuju ne vide šta se događa u svetu, posebno u Evropi i okruženju? Španija dnevno beleži oko četiri hiljade novozaraženih, Francuska već preko pet hiljada, a Italija ponovo preko hiljadu.

Zar su zaboravili da je tako počelo i prvi put, dok su se oni sprdali sa najsmešnijim virusom u istoriji. Ovoga puta i u najbližem komšiliku, u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Rumuniji, sve je više zaraženih. Čak i na Kosovu i Metohiji trenutno je veći broj pozitivnih nego u celoj Srbiji. U malenoj Crnoj gori, broj nije veći ali procenat jeste, višestruko.

Zar neko misli da je to normalno, da kod nas opada dok svuda okolo raste, zar zaista misli da taj talas može da nas zaobiđe, ako ne pojačamo mere opreza? Umesto toga mi relaksiramo mere i građanstvo, a svu krivicu za ono što može da nas zbog toga snađe prebacujemo na građane koji se, navodno, sve manje pridržava uputstava.

Realno, stanje je potpuno drugačije, jer to što u ovom trenutku otkrivamo manje zaraženih od drugih, isključiva je zasluga građana koji su, uvidevši kako ovi bauljaju po mraku neznanja i nebrige, problem shvatili ozbiljnije i ponašaju se odgovornije od vlasti i Kriznog štaba. Prosto, nije im bilo druge.

U prošlom broju sam prosto zavapio da se na granicama uvede oštra kontrola svih putnika koji ulaze u Srbiju i nešto tako je u međuvremenu urađeno, ali selektivno samo za državljane nekih zemalja. Ne za sve i ne za naše građane koji se vraćaju sa letovanja. To je politička odluka, koja osim zdravstvenih stvara i političke probleme.

Zašto nisu svi potencijalni uvoznici virusa jednako tretirani? Na osnovu čega neko procenjuje iz koje zemlje su kliconoše opasnije, tim pre što se i stanje u svim državama menja iz dana u dan. Hoće li tako svaki dan menjati odluke, kome će naša granica biti potpuno otvorena, a kome ne.

Ništa jednostavnije, bezbednije, a u isto vreme i politički principijelnije, nego doneti pravila za sve jednako. Bez diskriminacije, ni negativne, ni pozitivne. Testovi ili karantin za sve, bez podele na naše i njihove i bez obzira odakle ko dolazi, jer svuda je epidemija u porastu.

Ovako, čak je i doktor Kon, odgovrajući na pitanja novinara, potegao za političkim argumentima koji nemaju veze ni sa pameću, a kamoli sa strukom koju predstavlja. Bosna i Crna Gora nisu na listi zabrana jer to ima političke implikacije, reče i ostade živ.

Najpre, šta se jednog doktora zaduženog za suzbijanje epidemije tiču političke implikacije, njegovo je da kaže šta je najbolje za očuvanje zdravlja nacije, a o politici neka brinu oni koji su za to plaćeni.

Drugo, kakve veze imaju političke implikacije sa pandemijom, a onda kakve su to političke implikacije? Jedina koju zdrav razum može da pretpostavi, je da onda ni Srbi iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore, ne bi mogli da se bez kontrole muvaju tamo amo preko granice. Ne bi mogli, pa šta?

Zar su braća po srpstvu manje zarazna?

Jedina politička implikacija kada su oni u pitanju, je valjda i njihov interes da im majčica Srbija bude živa i zdrava, jer jedino takva može biti i njima od pomoći. Ako je pohara korona, zdravstveno, a onda i ekonomski, nikakve vajde od nje neće ni oni imati. Prema tome, nije to nikava žrtva, već njihov interes da je zaštite, a najmanje što mogu da učine u tom smislu je da se testiraju pred ulazak u nju.

Kao, uostalom, i svi njeni građani koji se vraćaju iz inostranstva, gde su možda zakačili virus. Ako želiš da zaštitiš svoju zemlju od širenja zaraze onda ne smeš da biraš koga ćeš proveravati na ulasku, a koga nećeš, iz bilo kog razloga, najmanje po nacionalnoj osnovi jer virus ne pravi tu razliku.

Posebno je suludo olabaviti sve mere zaštite u isto vreme, pa baš u vreme povratka našeg sveta sa letovanja, otvarati škole, pozorišta i bioskope, pa i staračke domove. Svako razuman će vam reći da bi to trebalo raditi postepeno, jedno po jedno, pa kad se na jednom mestu stvar stabilizuje i osigura, preći na drugo.

Što bi rekao deda Đoleta Balaševića: Ne možeš mrzeti ceo narod, nego jednog po jednog, pa dokle stigneš.

Ovako, može biti upravo suprotno, da se zarazi ceo narod, jer ako krene infekcija na jednom mestu, lančano može doći do nekontrolisanog širenja svuda.

Eno i u savršeno organizovanoj i disciplinovanoj Nemačkoj, od kako su deca krenula u škole, broj zaraženih raste sa rekordnih dve hiljade dnevno.

Čak ni Vučić, za kojeg mnogi tvrde da nije zdrav ili kako bi moja baba to rekla- "nije baš od ovamo", ne otvara sva sporna pitanja odjednom. Naprotiv, problem sa Kosovom zamenjuje veštački stvarajući drugi sa vladom, sa kojom navodno ima bezbroj kombinacija, a strah od korona virusa pokušava razbiti pričom o tome kako građani žele da sa svojim porodicama uživaju na luksuznom stadionu, koji će biti sagrađen, zamislite, od prirodnih materijala.

Nije važno kakav će fudbal gledati, a fudbal nam je na trećerazrednom nivou. To vam je kao da gradite svemirski brod sa idejom da ga lansirate praćkom.

Kad smo već kod fudbala, simptomatično je da se prisustvo publike sad dozvoljava u pozorištima, bioskopima, pa čak i na koncertima, ali ne i na fudbalskim utakmicama, što je bila prva ideja prilikom prethodnog ukidanja mera zaštite pred izbore.

To je najbolji dokaz i indirektno priznanje da je prisustvo onih dvadeset hiljada navijača na derbiju između Zvezde i Partizana, bilo kapisla za novu eksploziju epidemije, što su vlasti dosad uporno demantovale.

I da zaključimo priču o nacionalnom stadionu, koji ne postoji ali predsednik već pokazuje njegove velelepne fotografije na televiziji. Potpuno je idiotski graditi ga ako će na njemu igrati samo reprezentacija, jer bi najveći deo godine zvrjao prazan. A ako će na njemu igrati i Zvezda i Partizan, kao što je to praksa u nekolikim evropskim metropolama koje imaju isto tako velike gradske rivale, onda je više nego logično da se za to ne troše državne pare svih građana, nego njihove.

Negde sam ovih dana pročitao sjajan predlog da se prodaju oba njihova stadiona, kao građevinsko zemljište na tako ekskluzivnim lokacijama, pa sa tim novcem izgradi jedan novi. A država neka malo pripomogne ako baš zatreba.

Vrlo jednostavno i razumno rešenje, koje upravo zbog toga neće proći. Zašto? Pa zato što smo u pogrešnom vozu koji ne staje na toj stanici.

Voz kojim upravlja Aleksandar Vučić, nezaustavljivo srlja u pogrešnom pravcu, pa je prirodno svaka stanica pogrešna, počev od one glavne u Beogradu, za koju niko ne zna ni gde se nalazi.

Zato će sad da ga parkira na staroj, odakle je i krenuo, dok se on ne vrati iz Vašintona sa novom kartom puta. Vraćamo se, dakle, na početak, ali ništa više nije isto. Čak ni ta stanica, jer je ukinuta i od nje se pravi muzej, tako da ćemo zajedno sa njegovim vozom bez voznog reda, svi postati muzejski eksponati, pre nego narod koji je negde krenuo i koji ima svoj cilj.

Cilj i pravac daljeg kretanja odrediće mu Trampovi drugorazredni saradnici na pregovorima, koje su već dva puta odlagali i na koje on u strahu čeka, zanemarujući sve druge obaveze. Zapravo ni ne može ništa da preduzme dok tamo ne dobije ocenu za dosadašnje ponašanje i uputstva šta i kako dalje.

Njegova velika muka je, međutim, u tome što ni kad ih dobije neće znati na čemu je, jer nije jasno koliko dugo će da važe, pošto se ne zna kako će Tramp proći na skorim izborima. Ali, ne usuđuje se ni da pisne tim povodom, jer jednom se već opekao, podržavajući kampanju Hilari Klinton upravo protiv Trampa.

Samo ponavlja staru pesmu kako će pregovori biti teški, ali kako će on braniti interese Srbije. A čije bi inače? I kako nikako neće priznati Kosovo.

Tu priču slušamo već godinama, pa je logično zaključiti da nam se njome nešto želi poručiti. Znajući njegovu već tradicionalnu naviku da uglavnom uradi suprotno onome što kaže, nije teško ni protumačiti je. Priznanje će se samo drugačije zvati.