Vučićeva državna mafija i prekogranični tranzit sprava za mučenje

SLUČAJ KONTROLISANE ROBE

Srbija je već godinama prekrivena mrežom kriminalnih klanova koji imaj svoje „političko krilo" u Srpskoj naprednoj stranci. Vučićev režim se ozbiljno bavi konstrukcijom kolektivne robijašnice, koju građani polako prepoznaju. Nema razgovora sa režimom koji uvozi sprave za mučenje i sprema se da proda kompletan spoljni dug od preko 40 milijardi dolara američkom investicionom fondu Black Rock i stavi „u zalog" šume, vode, rude, i sva druga državna blaga. Nema razgovora sa režimom koji je zatvorio jedinog, istinski slobodnog novinara u Srbiji.

Luka Mitrović

Jedan dokument od 24 aprila ove 2023. godine, iz koga se vidi da je Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine izdalo samo u jednom periodu sedam dozvola za uvoz „robe" namenjene „za izvršenje smrtne kazne, mučenje ili drugo okrutno, neljudsko ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje", govori rečito o opasnom stanju u Vučićevoj guberniji.

Radi se o takozvanoj „kontrolisanoj robi" za koju posebnu dozvolu izdaje Služba (po nekim saznanjima, u nekom kraćem periodu izdato ih je ukupno 190. Takvih „kontrolisanih roba" ima izgleda u Vučićevoj državi više nego dovoljno. Pravo je svakoga da sluti, da se zabrine, da se zapita: da li je to režim Aleksandra Vučića spreman da krene u masovnu torturu onih koji više ne mogu da trpe njegov teror?

Jer, ako je tako, a jeste, na to je odavno upozorio glavni i odgovorni urednik ovog magazina, čovek koji je potpuno realno, u svakom svom tekstu, opisao i stvarne namere diktatora i njegove mučitelje i batinaše, ali i svu mizeriju lažne opozicije, raznih Službinih „pacova" i gmizavaca kojima je zadatak da svaki protest pretvore u sprdnju. Da od ozbiljnih društvenih i životnih pitanja svakog građanina, naprave „šetnju" sa kojom se Vučić danas sprda, govoreći pred „stranim faktorom" (predsednicom Slovenije) kako je u Srbiji demokratija, kako policija ne bije demonstrante, te kako „građani šetaju, prošetaju, onda odu kući, i sledeće nedelje opet tako, a ne kao vi u Evropskoj uniji gde policije prebija...").

Pre više od četiri godine, 1, decembra 2018. ovaj isti Vučićev režim je zabranio uvoz i izvoz predmeta za mučenje: giljotine, vešala, električne stolice, metalne pendreke, bičeve sa bodljama, lisica za palčeve, lisica za prste, krevete sa okovima i drugu „robu" koja bi mogla da bude korišćena za izvršenje smrtne kazne, mučenje ili drugo okrutno, neljudsko i ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje.

Ali, onda se „provukao" jedan član zakona koji ovako glasi: „Uvoz ove vrste robe moguć je samo ako podnosilac zahteva dokaže da će se ta roba koristiti isključivo zbog njenog istorijskog značaja, za potrebe javne izložbe u muzeju".

A, onda su razni „muzeolozi", krvavi „do lakata", počeli da iz „umetničkih razloga" uvoze vešala, giljotine, električne stolice, hermetičke komore od čelika i stakla koje služe za ubijanje ljudi smrtonosnim gasom, automatski sistem za ubrizgavanje smrtonosnih supstanci.

Ni čuvena španska Sveta Inkvizicija, na čelu sa zlotvorom Torkvemadom, nije imala ovakav arsenal za mučenje i lagano ubijanje.

Ali, kako se na početku ovog teksta vidi, Vučićevo ministarstvo uredno izdaje dozvole za uvoz sprava za mučenje i ubijanje. I to pod kontrolom Službe, koja zna koga treba na koji krst razapeti.

Najbolji deo ove neverovatne priče jeste činjenica da je prilikom (očito privremene) zabrane uvoza ovih sprava za mučenje, zakon „prevdideo" i zabranu izvoza tih ubilačkih „instrumenata". Dakle, nije teško zaključiti, Vučićev režim „prepoznaje" i proizvodnju i izvoz sprava za mučenje. Made in Serbia!

Zadnji je čas da kritična masa građana Srbije zaustavi Vučića u nameri da ovu državu-robijašnicu preda na upravljanje američkoj privatnoj kompaniji, Black Rock, odnosno istoimenom globalnom finansijskom fondu. To je jedna svemoćna internacionalna kompanija, čiji je kapital preko tri triliona dolara koja je upropastila Pakistan, Argentinu i mnoge druge zemlje. Vučić nema mnogo izbora. Ta kompanija u Beogradu i u Srbiji širi poslove, a, kako izgleda, preuzela je ili se sprema da preuzme, kompletan spoljni dug Srbije koji u ovom trenutku zvanično iznosi preko 40 milijardi evra, nezvanično znatno više, ali tako da Srbija mora nešto da založi. Vučić je ponudio „tapiju" na rudna bogatstva, energetski potencijal, poljoprivredno zemljište. U tom slučaju, i Beograd na vodi i PKB i javna preduzeća, predstavljaju deseti deo tog bogatstva. Radi se o temelju, na kome stoji Srbija. Bez njega neće biti ničega. Ni države ni naroda. Ni istorije ni geografije.

Ko će da se usprotivi ovoj suludoj akciji? Ima li režim dovoljno vešala i giljotine, gvozdenih šiljaka i eletričnih stolica?

Zna li javnost u Srbiji kakvo pismo je poslalo ministarstvo spoljnih poslova Nemačke Vladi Srbije, a u vezi skandalozne tvrdnje Bratislava Gašića (navodno prema „saznanjima Službe"), da je „Nemačka ubila Olivera Ivanovića"? I kakve su posledice toga što je izgovoreno.

Čitajući unazad brojeve Magazina Tabloid, sva ova ludila lična i kolektivna, detaljno su opisana još pre jedne decenije. I „projektovano" je kakav će ishod biti.

Za dvadeset godina postojanja ovog magazina, kroz njegovu redakciju prošla je čitava plejada vrhunskih autora, ljudi sa ličnim, često i vrlo različitim stavom. I svi su bili slobodni da izraze svoje mišljenje, da pišu po svojoj savesti, bez cenzure. Mnogi od njih su zbog režimskog bojkota, ostali bez posla i prihoda za preživljavanje, i svakoga od njih je „sa vrata", primio osnivač i glavni i odgovorni urednik ove novine, dao im je bez ikakvih uslova priliku da pišu, objavljuju i da finansijski prežive najteže periode u životu. Vrata redakcija u kojima je radio, uvek su bila širom otvorena.

Milovan Brkić nikad nije bio po volji nijedne vlasti. Jer je pisao o onome o čemu su drugi ćutali. Jer je govorio ono što drugi nisu smeli ni da pomisle. Jer je znao sa kakvom bandom ima posla. Jer, ma kako da se ta vlast zvala, kad je bila kriminalna i korumpirana (a uglavnom jeste) ni on im nije ostajao dužan. Nijednoj vlasti.

A, sa druge strane, sve je činio da stane u odbranu obespravljenih, očajnih i na svaki način od države poniženih ljudi. To i danas radi. Brani milione ljudi u ovoj zemlji koji nemaju kuraži da sami ovo reše, jer više nisu ni društvo ni zajednica, nego robovi.

Milovan Brkić je „trn u oku" lažne elite, korumpiranih političara, sudija, tužilaca i razularenih tajkuna čiji kriminal je razotkrivao. Kako pre pola veka, tako i danas.

On je poslednji od slobodnih i beskompromisnih, sa kojim se još nisu obračunali. A, znajući „odnos snaga", i neće. Ova skandalozna predstava odlazećeg diktatora, završiće se na njegovu štetu. Zatvoriti poslednjeg slobodnog novinara, to je očajnički potez jedne vlastohlepne mizerije.

Mnogi vrhunski intelektualci, mnogi najbolji (a odbačeni) državni službenici svih profila, poštovali su i danas poštuju čoveka koji ima hrabrosti da „stane na crtu" sili i samovolji.

Nikad, za pola veka od kad je u novinarskoj profesiji, nijedna vlast nije otišla ovoliko daleko u progonu Milovana Brkića. A, za tih pola veka, i mnogo ranije, Srbija nikad nije videla slobodne institucije i slobodne medije. Zadnjih deset godina, pao je na njih potpuni mrak.

Većina je krotko prihvatila robiju: da preživljava sa afričkim platama i da saginje glavu.

A, čovek koji nikad nije pristao na to, naljutio je i diktatora i njegovo stado, a bogami i lažnu opoziciju. Svako je pokazao svoje lice kad je ličnom odlukom „odrezano" dva puta po trideset dana zatvora slobodi govora.

Srbija je danas prekrivena mrežom kriminalnih klanova koji imaj svoje „političko krilo" u Srpskoj naprednoj stranci. Vučićev režim se ozbiljno bavi konstrukcijom kolektivne robijašnice, koju građani polako prepoznaju.

Licemerje navodno liberalnih novinara i raznih „filozofa opšte prakse" iz „kruga dvojke", zaslužuje svaki prezir i zaslužuju da jednom i ta bljutava družina bude osuđena za kolaboraciju sa razbojnikom koji je stavio Srbiju „na doboš". Da pred oslobođenim pravosuđem kažu šta imaju, kad pravi život i prava sloboda dođu pred vrata ove okupirane zemlje.

Jer, da su to stvarno slobodni intelektualci, pa makar se ne slagali sa utamničenim glavnim i odgovornim urednikom ove novine, ni sa urednicima i novinarima ovog magazina, držali bi svakodnevne proteste do konačnog oslobođenja čoveka koji je imao sva prava da vikne do neba da je u Srbiji na sceni razulareni diktator. Milovan Brkić je napisao na hiljade novinskih tekstova, dao na stotine intervjua stranoj i domaćoj štampi, o njemu su pisale najveće medijske kuće u svetu, zbog njegovih tekstova su u stranim ambasadama smenjivali dpilomate, padale su vlade i ministri, rušili se kriminalni klanovi.

Većina od onih koji danas daju za pravo Aleksandru Vučiću da zatvara i proganja glavnog i odgovornog urednika ove novine, nije se ni rodila kad je Brkić pisao svoje prve tekstove u nekada kultnom magazinu „Duga", sa jedva dvadesetak godina. I onda je ispred sebe imao korumpirano pravosuđe. Ali, društvo je bilo bogato jer je još bilo ljudi sa autoritetom. Tadašnji urednici, velikani jugoslovenske štampe, videli su u njemu „britku sablju", brze reakcije i precizne činjenice u tekstu. Videli su poštenje u onome što radi i nisu se prevarili. To je ono što danas, u Vučićevom zabranu ne postoji: moral, stav, poštenje. Odlazeći diktator ujutro misli jedno, popodne drugo a uveče nešto treće.

A, za razliku od njega, čovek koga je utamničio, predstavlja pojam poštenja i principijelnosti.

A, to je jače od svih propagandi, pretnji i domaćeg „krivosuđa". Čovek jasnog stava, koji govori činjenicama, jači je od ovakvog kriminalnog provizorijuma. Ispratio ih je dosta, i ovaj će.