Postdemokratija

VLADA U SENCI

Masovni i odlučni građanski protesti, značajno su uzdrmali državu Srbiju i njenu vlast, tako da nije više pitanje da li će režim AV uskoro pasti, pitanje je samo kada i kako. Nešto pre ili kasnije, na lakši ili teži način. Vučić je uspaničen, ali i opozicija u grozničavom traganju za rešenjima, jer jasno je da protesti ne mogu večito ovako u praznom hodu. Ako se propusti ova prilika, ko zna koliko će se čekati neka nova. Kao mogući iskoraci pominju se razne kombinacije, od nedefinisane radikalizacije protesta, što bi trebalo da iznesu opet građani, do prelazne vlade koju bi trebalo da realizuje vlast, kojoj to ne pada na pamet. Nema pravih ideja šta bi rascepkana opozicija trebala da preduzme, stoga prilažem jednu - da formira zajedničku vladu u senci, koja bi mogla da pojača pritisak za ispunjavanje zahteva tokom letnje pauze u protestnim šetnjama, smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Pre nego što počnem da obrazlažem ideju o razrešenju krize u Srbiji mirnim putem, a to znači dijalogom, moram da prokomentarišem još jednu od brojnih kontradiktornost režima Aleksandra Vučića. Naime, dok u Srbiji odbija sve zahteve građana sa mirnih protesta, na Kosovu organizuje isto takve demonstracije protiv nasilja, na kojima se takođe ispostavljaju zahtevi vlasti u Prištini. Kako je moguće da uopšte pomisli da će tamošnji režim, koji neretko naziva fašističkim, pristati na nešto što njemu ne pada na pamet? I otkud mu pravo? O obrazu da i ne pričamo.

To je pitanje i za tzv međunarodnu zajednicu, posebno Evropsku uniju, na čijem su putu navodno i Srbija i Kosovo, a ona kao da ne vidi kako se na obe strane gaze sve evroske vrednosti. Na Kosovu još i nešto pokušava, ali kada su tenzije u Srbiji u pitanju već dva meseca se pravi mrtva, ni malo ne uvažavajući masovnu pobunu građana i njihove zahteve koji su apsolutno u skladu sa najvažnijim evropskim standardima? Dokle su spremni da idu u tako otvorenom žrtvovanju svih demokratskih principa u Srbiji, ne bi li u saradnji sa autoritarnim režimom došli do očigledno neprincipijelnog rešenja za Kosovo?

Sve u svemu, u nastojanju da se u Srbiji izborimo za demokratski sistem i pravnu državu, ne možemo računati na pomoć međunarodnih posrednika, koji na sva usta propagiraju svoj model slobode, demokratije i pravde, ali ga selektivno primenjuje isključivo u sopstvenom interesu. Dakle u se i u svoje kljuse od opozicije.

Mirni protesti jednom nedeljno, impresivnom masovnošću i odlučnošću građana, uzburkali su društvenu i političku žabokrečinu u uhapšenoj i demoliranoj državi Srbiji, ali tako se ne ostvaruju neophodne promene. Da protestne šetnje Beogradom i drugim gradovima ne bi zaglavile u ćorsokaku, ogromnu pozitivnu energija treba pretočiti i u konkretnu akciju.

Ako se ne želi radikalizacija koja bi mogla dovesti i do sukoba na ulicama, jedino rešenje je politička borba a to znači da opozicione stranke treba da preuzmu inicijativu i odgovornost. Zahtevi građana jasno su formulisani na protestima i od njih se mora poći, ali ne treba im ni robovati jer politička sredstva podrazumevaju pregovore i kompromise

U situaciji kad vlast, odbijajući sve zahteve građanskih protesta, poziva na dijalog čak i omraženu opoziciju, a opozicioni lideri to odbijaju dok se ne prihvate zahtevi, plašeći se reakcije građana ako uđu u pregovore sa Vučićem, čini se da nema pristojnog izlaza iz te pat pozicije. Znači, ili sukobi ili će se protesti umoriti čekajući opozicionog Godoa. Ne bi valjalo ni jedno ni drugo, stoga neko mora da preuzme odgovornost spreman i da se žrtvuje. Neko mora da se isprsi, i pred vlašću i pred građanima, pa da ponudi kompromisno rešenje, spreman da podnese i najoštrije reakcije i jednih i drugih, pa i moguće posledice.

Nikad nije bilo radikalnih promena vlasti bez žrtava, u bukvalnom ili političkom smislu. Budući da o još jednom žrtvovanju ljudskih života ne želim ni da razmišljam, podsetiću samo na političku žrtvu poslednjih promena u Srbiji u liku i delu Vuka Draškovića. On je prvi pokrenuo masovne proteste devedesetih, on je okupio sve opozicione stranke i naterao ih na ujedinjenje uz brojne kompromise, a kada je taj DOS konačno pobedio i osvojio vlast, njega nigde nije bilo. Neću sad ulaziti u to kakve je sve greške pravio, a bilo ih je, on se ipak, svesno ili ne, žrtvovao za promene, kojima je, bez sumnje, značajno doprineo.

Nikad nije bilo da nekako nije bilo, rekao bi revolucionarni Krleža, samo je pitanje hoćemo li svi samo čekati da se dogodi to neizbežno ili ćemo nešto preduzeti da do toga što pre i što bezbolnije dođe.

Dakle, za miran i demokratski izlazak iz blokade države, izazvane apsolutno suprotstavljenim stavovima o stanju u društvu, uzrocima, krivcima i odgovornosti, potrebna su kompromisna rešenja. Kako opozicioni lideri to očigledno nisu u stanju, njih mora ponuditi neko ko nije direktno uključen u političke sukobe. Kako na to nije spremna ni Evropska unija, to mora biti neko razuman i neostrašćen, kome ni jedna od sukobljenih strana ne može osporiti autoritet i dobre namere. Neki smatrači ponavljaju staru teoriju o tome da opozicija treba da izabere lidera kojem će se svi pridružti i pratiti ga, što je koješta jer takav trenutno ne postoji. A, lider se ne može jednostavno izabrati, on se prosto nametne ili ga nema.

Imajući sve to u vidu, a pošto vlast nikako ne pristaje na prelaznu vladu, čini mi se da je vreme za vladu u senci, koju bi formirala udružena opozicija uprkos ideološkim razlikama, sastavljenu od uglednih ličnosti i stručnjaka koji nisu stranački obeleženi i ostrašćeni. Kada bi takvu vladu plebiscitarno izglasali i građani na protestima, to bi značilo da ona ima ovlašćenje i da pregovara, pa i pravi kompromise u njihovo ime.

Ako već političari, i iz vlasti i iz opozicije, kao ovnovi na brvnu, ne mogu i ne smeju da povedu dijalog, nestranačka, takoreći narodna, vlada u senci, mogla bi sa punim legitimitetom da stupi u pregovore i sa crnim đavolom ako treba, ne mareći za sopstveni rejting. Takva njena superiornost proizašla bi iz činjenice da se ne bori za vlast, već za njeno opasuljivanje i privođenje poznaniju prava. To bi joj omogućilo da u traganju za kompromisom pregovora i sa Vučićem, ali i sa EU i SAD kao spoljnim faktorima zainteresovanim da se spreče sukobi. A, to bi značilo da može i da odustane od pojedinih zahteva demonstracija, ako će tako biti generalno sačuvana njihova suština i ostvareni glavni ciljevi. Nije važno da li će baš svaki zahtev odmah biti realizovan, važno je da dođe do promena pre svega u javnom informisanju i tako stvore bolji uslovi za fer i poštene izbore, koji treba da uslede u znatno ravnopravnijoj utakmici. Kada se na takvim izborima sruši ovaj režim, onda će pasti cela vlada, a ne samo ministar policije, a biće izabran i novi REM, koji će dovesti u red RTS i oduzeti nacionalne frekvencije Pinku i Hepiju. Ako u tome ne uspemo, onda nismo ni zaslužili.

Vlada u senci, nije ništa novo i nepoznato u demokratskom svetu, pa ni kod nas. Bilo ih je i devedesetih i u novije vreme, ali formiranih više iz propagandnih nego suštinskih razloga, tako da nisu zabeležile nikakve konkretne rezultate vredne pomena. Poslednja koju pamtim je možda i najbolji primer njihove pogrešne upotrebe, jer proglasila ju je, 2015, Demokratska stranka, tako što je na mesto premijera natrkočila svog tadašnjeg predsednika Bojana Pajtića, koji je dvanaest godina glumio istu ulogu u Vojvodini, a recimo na mesto ministra vojnog Dragana Šutanovca, koji je tu ulogu igrao i u onoj propaloj vladi Srbije dok su njome upravljali „žuti lopovi". Na stranu sad njihove lične kvalifikacije i rezultati na istim tim poslovima u stvarnosti, prava lakrdija je bilo paradiranje sa tzv vladom u senci, u sastavu istom kao što je rukovodstvo partije koja ju je navodno formirala. U čemu je onda razlika? Da se čovek ne bez ironije zapita, kako znaju kad se završava zasedanje predsedništva stranke, a kad počinje sednica tzv vlade u senci. Tako su funkcionisali i dok su bili na vlasti, što je bio jedan od najvažnijih razloga zašto su je izgubili. I republička i pokrajinska vlada su se samo slikale za ovalnim stolom u neformalnom ćaskanju, a glasalo se tek kad stignu odluke sa Andrićevog venca, koje su im pripremili predsednik Bota, savetnik Krle i šef kabineta Vuk Jeremić. Tako je i danas. Takva vlada nam ne treba ni u senci.

Pravu vladu u senci tradicionalno imaju Englezi, i ona radi u punom kapacitetu redovno prateći i analizirajući sve što radi regularno izabrana vlada, nudeći poboljšanja odluka i alternativna rešenja. Takve vlade u senci deluju javno u većini država sa vestminsterskim sistemom i smatraju se važnom institucijom političkog života. Daleko smo mi od toga da to kopiramo jednostavnim preuzimanjem šablona, ali ne bi bilo loše da koristimo bar nešto od tih iskustava.

Dakle, trebalo bi formirati kredibilnu vladu u senci koju bi podržalo što više opozicionih stranaka. Ako ne mogu da se udruže u jedinstvenu koaliciji, sasvim sigurno mogu da se usaglase o vladi u senci koju bi sačinjavale ličnosti koje ni jedna partija ne može da svojata, ali ni da ospori njihovu kompetentnost i moralni integritet. A u korumpiranoj i poniženoj Srbiji još uvek ima takvih ljudi. Nema smisla da ja sad nabrajam ko bi sve mogao da u njoj nađe mesto, onda se ne bih mnogo razlikovao od Vučića, ali sam siguran da u ovoj zemlji postoji bezbroj stručnjaka najrazličitijih profila i čistog obraza, koji bi rado pomogli da se država oslobodi i vrati na upravljanje građanima po principima svetog trojstva demokratije, sa podelom vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Daću samo jedan primer za koji verujem da može biti nešto kao fotorobot za premijera i sve ministre, a to je profesor u penziji dr Miodrag Zec. Ne moraju svi biti doktori nauka i ne moraju imati toliko godina, naprotiv, ali moraju biti vrhunski stručnjaci u svojoj struci, kao što je on u ekonomiji, čestiti i nepotkupljivi, a spremni i sposobni da sve što predlažu i rade objasne građanima na razumljiv i prihvatljiv način.

Takva vlada u senci bi imala zadatak da obezbedi uslove za promene bez ideoloških primesa, a kad do njih dođe neka se partije odmeravaju sa svojim programima, manje ili više leve ili desne orijentacije. I neka sastavljaju pravu vladu u skladu sa podrškom koju svaka od njih dobije na slobodnim demokratskim izborima. Sve u svoje vreme. Sad treba samo da obuzdaju svoje sujete i glad za vlašću i dogovore se o nacionalnoj reprezentaciji u vidu vlade u senci, koja će i njih i građane najbolje predstavljati u prelaznom periodu, na domaćem i evropskom terenu.