Fenomen

Storytelling: kad nema ni priče ni slike, izmisli se novinarska bajka

Bio jednom jedan vaterpolista...

Storytelling je još jedna pogubna pojava koja je preplivala okean i stigla do Evrope. Njeno značenje moglo bi da se prevede u dve reči, ali da bi se razumela u narodu, mora malo opširnije, u nekoliko rečenica minimum. Znači, to bi doslovno bilo: evo, pričam ti priču da te zabavim. Lažem te i farbam svim bojama, a ti uživaš i sve veruješ. Pravim te majmunom, a ti i dalje kupuješ novine, gledaš TV  i "svršavaš" na svakoj stranici, na svakoj slici punoj laži, krvi, bluda ili boljeg života

Piše: Mile Urošević
  dopisnik iz Pariza

   Pad francuskog "Erbasa" u Atlantik najveća je katastrofa francuske avijacije otkako je baš njihova reč "avion" postala zvanični naziv za ovu vrstu letelica. Naravno da je tragedija izazvala velike emocije publike, ali je to ujedno bila i katastrofa velikih medija. Ipak, sam način na koji su novinari žedni krvi i željni spektakularnosti vodili svoje ankete i punili kolone novina i časopisa, više je nego katastrofalan, tvrde mnogi objektivni posmatrači.

Parimačovalizovana štampa

Satirični časopis Čarli se čak usudio da u znak protesta protiv opšte klime morbidnosti objavi na svojoj prvoj stranici crtež aviona u plamenu i komentar: 228 glasova manje za Evropu. Ova neukusna karikatura prava je provokacija za familije nestalih, ali svakako nije ništa manje perverzna od raznih intervjua i prave hajke na bilo kakav snimak familija unesrećenih u nedostatku autentičnih snimaka katastrofe koje bi francuski novinari želeli: na primer, delovi aviona i gomila leševa koji plivaju po površini mora. Kako je baš to more pojelo temu i progutalo sadržaj priče, mediji su ostali bez teksta, što je za novine smrtni greh. Dosetljivi novinari su se razleteli po selima i gradovima da usnime koju suzu i kuknjavu dece ili roditelja izginulih. Iako nisu vični veštinama aeronautike, novinari su vadili iz rukava razne teorije o uzrocima udesa i ogadili se javnosti svojim hipotezama i nagađanjima.
Sve je počelo raznim hipotezama i gotovo besnilom o nagađanju uzroka nesreće. Najpre je avion udario grom, onda se avion smrzao i okovan ledom pao kao kamen u vodu. Kasnije su bombe bile uzrok, pa i meteorit i još slične gluposti. Mediji žive od slika i skandala, a slika nema. Ostaju skandali. Daj šta daš. Jer u modernom novinarstvu više nikakva pravila ne postoje niti se ič poštuje tuđa tuga. Za ilustraciju se vade slike iz arhive i onda danonoćno defiluju sve prethodne avionske nesreće. Koliko adrenalina potekne po telima zapadnih rašomonaca. Padaju avioni, eksplodiraju u letu, gore ljudi u "karavelama", "boinzima" i "konkordima". Koje lepote za bolesne umove! Onda dolazi na red lov na listu putnika i njihove adrese. Mediji se trkaju ko će pre do ožalošćenih koji beže ispred kamere preklinjući da ih ostave na miru. Apogeja ljudske bede i dno novinarstva. Ali, sve je to po zakonu. Sve je po metodama.To je način na koji se tuđe smrti pretvaraju u novac. Nemoralan i neshvatljiv biznis je, ipak, unosan posao.
Mediji su slobodni, a tu je i internet, tako da je broj novinara skočio na neshvatljivu cifru od nekoliko desetina hiljada samo u Francuskoj. Beskrupulozan i bezosećajan, ovaj novinarski cirkus je danonoćno kampovao ispred aerodroma, kako u Parizu, tako i u Rio de Žaneiru. Pod izgovorom nedostatka informacija o sudbini aviona, oni su  dodavali so na rane izbezumljenih roditelja čija su deca nestala, i tako pravili temu za naslovne stranice. Nafilovani argumenti i kvazidokazi, fol informacije, i mnogo mašte o načinu na koji su umrli ljudi na letu "AF 447". Pokoje morbidno pitanje: da li je padanje trajalo dugo, jesu li se putnici mučili, da li ih je bolela smrt... Eto tema koje zanimaju profesionalce za obaveštavanje javnosti. U ovom slučaju nije bilo ni profesionalizma ni obaveštenja, već samo štrikanje jedne priče koja pije vodu i podiže adrenalin isto tako morbidnoj publici. Nekoliko kritičkih članaka je ipak objavljeno na temu morbidne uživancije u nesreći drugih i nemogućnostima familija da se brane od navalentnih novinara. Za objašnjenje onoga što se događalo još pre nego što su otkriveni tragovi aviona, u pomoć je pozivan čak i Sigmund Frojd. Samo on može da objasni ovu fabričku grešku ljudskog roda. Voajerizam, ukus senzacionalnog, fascinacija morbidnošću, konkurencija u gledanosti ili čitanosti medija... neka su od objašnjenja ovog fenomena. Težina reči i šok slike deviza je krvoločnog časopisa Paris Match.
Izgleda da je danas sva svetska štampa parimačovalizovana.

Obama izbegavao Sarkozija

Francuski novinari su kao i ostali širom sveta zapravo kopirali američki politički sistem iz 90-ih godina, koji je namenjen formiranju novog mentaliteta naroda, tvrdi filozof Kristijan Salmon. Na primer, vodovodžija Džo iz poslednje američke predsedničke kampanje. Totalno izmišljena ličnost za ilustraciju bajke o američkom snu. Džo je izmišljen da bi se razumeo kandidat, jer je narod u suštini toliko glup da mora da mu se nacrta ili opiše kao malom detetu. Slično je sa svinjskim gripom, zagrevanjem planete ili ekonomskom krizom. Storiteling zamenjuje istinu. 
Druga vrsta laži jeste prećutkivanje značajnih događaja. Evo i primera: poseta Obame Parizu. Čovek je došao na proslavu iskrcavanja u Normandiji i uzeo dva dana slobodno da poseti Pariz. Tada je po svaku cenu izbegavao da sretne Sarkozija, iako su bili dvor do dvorca. Jelisejska palata dodiruje američku ambasadu u kojoj su spavali Barak Husein i Mišel Obama. Nikola Sarkozi je za Amerikance vrlo kompromitujuća ličnost, koga samo mali i iskompleksirani predsednici žele da sretnu i da se uslikaju rame uz rame na peronu dvorca.  
Političar zna da šarmira, a novinar opet voli da ubija u pojam i čitaocima ili gledaocima uteruje strah u kosti. Oni dobro poznaju psihu bolesnika koji se zove moderan čovek Zapada i lako prave storitelig priče da zadovolje onog ko je iznad njih ili od koga zavisi redakcija. Nažalost, ova je bolest uma prenosna i već je stigla na sve četiri strane ovog ludog, ludog sveta - što u tuđim suzama uživa. Pa i do domaćih medija.

Postoji i srpski storiteling

Našoj publici se takođe pričaju bajke iz serije storiteling. Poseta predsednika Srbije Borisa Tadića (vaterpoliste) Parizu tipičan je primer kako se laže i maže da se digne rejting onom kome se zvanični mediji ulizuju. Ne samo da se ništa značajno nije promenilo niti odlučilo prilikom te posete već je u domaćim medijima nafilovano toliko toga da je nas Srbe u Parizu bilo sramota. Bar nas je bilo stid od onoga što vidimo na RTS-u u poređenju sa onim što su zaista preneli francuski mediji.
O poseti naravno nisu pomenuli ni reč, sem u jednom naručenom članku u pariskom Figarou. Ovaj list nam je bio naklonjen i u doba Slobe. Bio je to neki bezvezni intervju, najverovatnije napravljen u okviru saradnje Kulturnog centra i tamošnjih novinara poznanika. Svi ostali su prećutali ovaj već tradicionalni dolazak vaterpoliste u Pariz, baš u vreme teniskog turnira Rolan Garos. Kao da naš predsednik više ceni Anu Ivanović nego celu Srbiju. I prošle godine je boravio u istom terminu u Gradu svetlosti. Ovoga puta je prošetao Jelisejskim poljima, bez neke važnije pratnje, a pre toga je tobož otkrio spomen-ploču srpskim ratnicima koja je izvađena iz nekog podruma i postavljena na obične daske sred dvorišta vojnog muzeja. Nakon ceremonije i dve tri slike za domaću potrošnju, ploča je nestala. Gde je sada to ni policija ne zna niti je to uopšte bitno.
Važan je storiteling, priča za malu decu i velike budale koje veruju u bajke: "Bio jednom jedan vaterpolista i onda je postao car kome su se svi kraljevi sveta divili i skute mu ljubili uz obećanja o investicijama, ukidanju viza, ulazak u Evropu i očuvanje Kosova". Kada je istina ružna, storiteling je najbolja kozmetika da se ona ulepša i tako narodu pruži zrnce nade u nedostatku malo love ili boljeg života.