Do koske
Nepodnošljiva lakoća demokratskog
mraka
Oslobađanje od zaborava
Prvi čovek Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov, odlučujući da
"Perestrojkom" podigne
građane sa kolena, ukazom je rehabilitovao sve zabranjene umove i zabranjena dela,
počev od Tome Akvinskog pa do savremenih pisaca samizdata koji su još
čamili u sibirskim zatvorima! Oni koji su svojim idejama
očuvali dušu sovjetskih građana, rehabilitovani su u samo jednom
danu. Hoće li, već 7. maja 2012. godine, novi predsednik
Srbije potpisati sličan ukaz i
vratiti u život zaboravljene pisce, filmske stvaraoce, novinare, umetnike, sportiste, disidente i sve one koji
su glavni grad Srbije činili svetskom
prestonicom duha, umetnosti, ideja...
N. Vlahović
Kad je nastupila
demokratska hajdučija, u zoru državnog prevrata
2000. godine, jedan od najvažnijih zadataka DOS-a, te privremene vlade, grupe cirkuzanata i bandita, bilo
je poništavanje svega postojećeg!
Nastupila je reciklaža kulturnog, tradicionalnog i moralnog gasleđa
i istorije Srbije. Nove dahije
su odlučile: od nas počinje
istorija! A počeo je, u stvari, haos. Zbrisani
su svi prethodni
autoriteti, zgažena je sva prošlost, odmah su zaboravljeni svi temelji na
kojima je počivala kritička misao prethodnih generacija.
Ušli su u prazne
zgrade državnih institucija, dohvatili se zanata koji nisu
naučili, napravili sektu skrpljenu od balavaca, narkomana,
prostitutki, pedera i kriminalaca... Pridružio bi im se poneki zalutali nostalgični Srbin koji je lakoverno naseo na "demokratsku energiju", došavši iz
tužne emigracije, ali čim bi shvatio
o čemu se radi brzo se u nju vratio!
Zakitili su
se titulama ministara, predsednika, drmatora, diplomata, menadžera, specijalnih pregovarača, sivih eminencija i globalnih mahera.
Umesto da slave demokratiju i da
joj streme, sve su učinili
da je kompromituju i zagade. Ukinuli
su kulturu, u zaborav bacili sva ona velika
imena nauke, književnosti, slikarstva, muzike... Izveli su na veliku
scenu diletante i neznalice, polaznike
lažnih univerziteta, diplomce tragikomičnih fakulteta, nosioce pola mozga,
ljude koji ne znaju ni o čemu, ne znaju ništa!
Za vladu DOS-a i njene nastavljače
više ništa nije postojalo osim grabeži...
Seća li se neko
kad smo moćni bili?
Nove vlasti
u Srbiji treba odmah podsetiti da je Beograd u nedavnoj prošlosti bio jugoslovenski, evropski i svetski
kulturni centar, da su u njemu
održavani najveći kongresi i
skupovi, kako globalni, politički, tako i naučni...
Ređali su se festivali, glamurozna gostovanja holivudskih zvezda, posete najznačajnijih svetskih državnika, dok su iz Beograda
i Srbije, kao i iz
cele ondašnje Jugoslavije, u svet odlazili najveći umovi da
druge podučavaju ekonomskim i kulturnim
dostignućima i stvaralačkim slobodama!
Beograd
je svakodnevno krcat predstavama, tribinama, publikacijama, raznorodnom štampom vrhunskog kvaliteta, književnom periodikom... Čuvene su bile večernje tribine u Domu kulture "Studentski
grad", gde je moglo da se čuje svačije
političko i nepolitičko mišljenje, još čuvenije su
bile disidentske, opozicione
tribine u Domu omladine, Klubu studenata tehnike (nekad slavnom KST-u), Klubu inženjera i tehničara ili
Pravnog fakulteta (Bona
fides), u Studentskom kulturnom
centru... Izlazio je najslavniji posleratni studentski časopis
"Student" koji je bio najozbiljnija
novinarska akademija, u kome su svoje
prve tekstove napisali najveći bardovi srpskog
novinarstva, ali i još desetine
drugih časopisa sa jasno profilisanim,
avangardnim konceptom, što su išli
ukorak sa svetskim trendovima, a često bili i
ispred njih!
Tribine u Klubu
književnika, tom kultnom mestu srpske inteligencije,
bile su jedan Strašni sud za svaku
vlast, posebno onu totalitarnu, za koju je cvet
ondašnje književne i filozofske
elite naivno verovao da je najgora i
da gore biti neće!
Danas
su na sceni
generacije koje ne znaju ništa
o disidentima onoga vremena, o Gojku Đogu, Rajku Petrovu,
i još ranije
o Mihailu Mihailovu, Borislavu Pekiću i mnogim drugima
koje je novi talas neukih insekata
sklonio, izbacio iz vidokruga javnosti
i jednostavno suspendovao, da nove generacije ne bi uočile razliku, da ne bi neko novi
shvatio kakve ljude je Srbija imala pre njih!
Danas
trune Srpska akademija nauka, danas je Klub književnika
živ zakopan i tamo nema ničega
što je nekada bilo. A bilo je to da se zemlja tresla na
svaki proglas, na svaki govor,
na svaku rečenicu koja bi odatle izašla! Sve do početka devedesetih godina, ove su institucije
bile najznačajniji korektor
državnih kormilara: kad bi oni skrenuli
gde ne treba, iste večeri je reagovalo Udruženje književnika Srbije, krenuli bi u pravcu Francuske ulice broj 7, svi koji
su imali ime, bili nezavisni
u stavu i mišljenju, pa bi još iste večeri hitno
zasedali u odajama državnih institucija, oni koji su
prozvani. Čak su i službeni
doušnici kasnije priznali da su sa
simpatijama gledali na tu veličanstvenu
energiju, da su, umesto da
cinkare svojim šefovima šta se dešava na tim
skupovima, više učili od oštroumnih govornika
i shvatali jednu pravu dimenziju
istinske slobode izbora...
Danas,
2012. godine, mi smo mrtvi. Živi mrtvi.
Već sutradan, kad se 6. maja promeni vlast, treba verovati da će ona imati
sluha da uključi u sve društvene procese one zaboravljene veličine kojih u ovoj zemlji
ima, da će otvoriti medije za drukčija mišljenja i da
će svi oni što su pod nekom vrstom
bojkota - biti vraćeni iz
društvenih margina, tamo gde
su ih prethodne
vlasti gurnule kao u neku tamnicu.
Jer, šta je piscu, pesniku, filozofu, dramaturgu ili novinaru najveća
kazna, ako ne marginalizacija i izolacija? Svesti tu profesiju na
partijsko sužanjstvo, zločin je veći
od robije! Politički robijaši su svoje
tamnovanje nekada vodili kao deo
"radnog staža", a
ideja njihove marginalizacije potpuno briše svaki trag
o postojanju. Ovaj monstruozni metod primenili su nastavljači
DOS-ovog cirkusa, ignorišući svakoga
ko misli više i zna bolje
od njih.
Možda paradoksalno
zvuči, ali za sedam poslednjih
godina sa stranica ovog magazina, koji je, kako činjenice govore, ostao usamljena tribina kritičkog mišljenja, u vreme potpunog medijskog pomračenja, otišle su poruke na
sve četiri strane sveta, koje,
već uobičajeno, čitaju, prenose i analiziraju sve
strane diplomatske službe u Srbiji, ali i sve
druge institucije u regionu i šire koje se bave suštinom ovog društva, a ne njegovom formom. Vreme je pokazalo da je svaka poruka, svaka
informacija, svaka autorska refleksija, imala svoju potvrdu
u događajima koji su usledili.
Ali,
ako i nova vlast ne bude imala
u vidu takvu jednu činjenicu, ako počne da
ponavlja scenario iz 2000. godine, ili ga
malo redizajnira, pa recimo za šefa
diplomatije umesto Vuka Jeremića postavi
njemu sličnog, ako se ogradi od
najkvalitetnijih ljudi, a udruži sa slinavim
menadžerčićima i polupismenim polaznicima "lakih univerziteta", ako počne da rešava
probleme u Srbiji tako što će prvo da reši svoje
lične probleme, izleči svoje lične
komplekse i nametne svoje lične
ambicije, onda to neće ostvariti ničiji ideal.
Dolazeći
u institucije sistema, novi ljudi moraju
da se sete svojih velikana, da vrate u škole
najbolje kadrove, da nauče nove
naraštaje da istorija ne počinje od njih,
nego da im
ukaže da su oni samo
nastavljači velikog dela svojih predaka.
Samo takva politika novim vlastima može da
garantuje puni mandat.