Život žutih parazita sakrivenih u ustanovama kulture: pljačke, prevare, putovanja...
Svakom prema hladu
Ko bi
ubedljivo pobedio na konkursu za najnekompetentnijeg direktora; za koje je
nepostojeće zasluge Vera Pavlović-Lončarski nagrađivana nizom direktorskih titula; ko je pokazao neverovatan diletantizam i slugeranjstvo;
ko je doveden sa ciljem da se zaustave nepoželjni radovi; ko se o državnom trošku vucarao po Parizu i
Braziliji; ko je boravio u Splitu na produženom vikendu od svega devet dana i usput slomio ruku; ko
je tražio cisternu sirćetne kiseline za uništavanje buđi; ko je kao nepoželjne sprečio radove na trajnoj zaštiti spomenika na Avali i crkve u manastiru Gradac; ko
je po naredbi Dragana Đilasa skinuo zaštitu sa brojnih objekata u Beogradu
Stanislav Živkov
Ako bi
ikada došlo do izbora najnekompetentnijeg direktora u čitavoj srpskoj službi zaštite spomenika kulture,
prvo mesto bi ubedljivo, sa najmanje 99 odsto glasova, pripalo sadašnjoj v.d.
direktora Republičkog Zavoda za urnisanje spomenika kulture Veri
Pavlović-Lončarski, koja je tom funkcijom nagrađena za sva štetočinstva koja je prethodno dozvolila kao direktorka, pa
zatim kao zamenica direktora Zavoda za urnisanje
spomenika kulture grada Beograda, gde je zapravo započela crna serija njenog štetočinstva. Svoj pravi karakter, odnosno neverovatan
diletantizam, umišljenost, slugeranjstvo, samovolju i u krajnjoj liniji zlobu,
Vera Pavlović-Lončarski pokazala je na svim mogućim iole značajnijim
projektima na kojima je trebalo da bude angažovan Republički
zavod. Uza sve to, V.P. Lončarski je pokazala i da
veoma lepo ume da prodaje maglu i arči pare
na kojekakva bezvezna putovanja, vucarajući se, osim desetak puta u Pariz, čak i u Braziliju - naravno o državnom trošku - ali je šira javnost nažalost
tek naknadno saznavala gde je V.P. Lončarski
sve i za šta išla.
Tako je,
recimo, čitav kolektiv Republičkog zavoda svojedobno, nakon desetodnevnog odsustva,
imao čast da vidi Veru Pavlović sa rukom u gipsu, da bi se tek kasnije saznao da je gospođa direktorka, kao veliki "stručnjak" za
eksploataciju arhitektonskog ukrasnog kamena, išla službenim zavodskim autom sa
sve vozačem čak do Splita i Brača kako bi kao "proveren"
stručnjak na licu mesta birala
kamen za potrebe obnove ovdašnjih spomenika kulture.
Naravno, kako bi auto bio bolje iskorišćen, sa
V.P. Lončarski je išla još jedna štetočina, Marina Nešković (sa sve mužem!), te se ovo malo ali odabrano društvance zadržalo u
Dalmaciji na produženom vikendu, koji je
potrajao čak desetak dana jer se V.P.
Lončarski tamo nakon jednog
dobrog ručka sobalila na starom pločniku i
skrkala ruku - što je proglašeno povredom na radu!
Plaćeno, a nije
realizovano
Kako bi
ipak sačuvala nekakav privid da se u
Republičkom zavodu nešto kao radi, V. P. Lončarski je odmah krenula da sprovodi svoju zvaničnu politiku zaustavljanja nepoželjnih radova, te je tako sabotiran svaki rad na obnovi
spomenika Neznanom junaku na Avali za čiju
obnovu je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije još 2004. izradio projekat
sveobuhvatne obnove i konzervacije. Zahvaljujući sredstvima koja je još 2008. odobrilo Ministarstvo rada i socijalne politike
odavno je trebalo da počne obnova, ali do danas na
spomeniku Neznanom junaku na Avali nije urađeno apsolutno ništa, sve u skladu sa zvaničnom politikom direktorke tog zavoda Vere Pavlović-Lončarski. Malo je poznato da
se u neformalni projekat miniranja projekta zaštite spomenika na Avali V.P. Lončarski mnogo ranije uključila i to kao tadašnja v.d. direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, a istovremeno
buduća direktorka Republičkog zavoda, koja je odbila da Republičkom zavodu ustupi dokumentaciju za izradu projekta
sanacije spomenika Neznanom junaku, sa obrazloženjem da je gradski Zavod navodno nema.
U proleće 2008. godine započeli su dogovori između Ministarstva rada i socijalne politike i Republičkog zavoda o realizaciji projekta sanacije spomenika na
Avali. Ispostavilo se da je potrebno projekat dopuniti licencom koju Republički zavod nema i da se prijavi početak radova. Pošto
Republički zavod za zaštitu spomenika kulture nije mogao da poništi projekat koji je dobio saglasnost Ministarstva
kulture, u maju 2008. Republički zavod (čitaj, Vera Pavlović-Lončarski) odlučuje da Republički zavod
poruči drugi, od Građevinskog fakulteta. Izrada prvog projekta Republičkog zavoda naplaćena je od Ministarstva rada i socijalne politike, a
projekat Građevinskog fakulteta za isti
objekat od Ministarstva kulture.
Tako je
eminentna budžetska ustanova straćila novac iz dva budžeta, za realizaciju projekta koji na kraju uopšte nije realizovan: budžet Ministarstva rada (480.000 dinara za kompletan
projekat - sanacija, statika, elektrika, saobraćaj, hortikultura, vodovod i kanalizacija) i budžet Ministarstva kulture (1.180.000 dinara samo za novi
statički deo projekta), da bi na
kraju umesto spomenika Neznanom junaku bila rekonstruisana zgrada Starog
Generalštaba pošto su "genijalci" iz Republičkog zavoda u jednoj kasnijoj varijanti tražili ni manje ni više nego cisternu sirćetne kiseline kako bi uklonili buđ i lišajeve iz spomenika na Avali što naravno niko
normalan nije hteo da plati.
Kako kaže partija
Vera
Pavlović-Lončarski je odavno u struci bila poznata po tome da kod nje
sve može i sve mora ako tako kaže neka od stranaka vladajuće koalicije, što je na
najgori mogući način potvrdila prilikom odobravanja skandaloznog projekta
rekonstrukcije Narodnog muzeja koji su po direktivi odobrile redom sve nadležne institucije, uključujući i Gradski i Republički zavod za zaštitu
spomenika (što uopšte ne čudi, jer je u vreme izrade
projekta Vera Pavlović-Lončarski bila najpre direktorka Gradskog zavoda, a potom
zamenica, da bi na kraju avanzovala na mesto direktorke Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture sa zadatkom da zaustavi nepoželjne i omogući poželjne radove). Tako je, zahvaljujući nemešanju službe zaštite, arhitekti Rakočeviću, pozvanom da radi
rekonstrukciju mimo konkursa, direktno iz ruke u ruku omogućeno da isprojektuje sve najluđe fensi želje Tatjane Cvjetičanin i
ostalih pripadnika njene muzejske Velike
lože, i uz to da Muzej pretvori u
šoping mol, što naravno
direktan kontinuitet ima u direktorovanju Vere Pavlović-Lončarski. U to vreme, baš kao i sada, ništa nije
moralo i sve je moglo.
O
projektima se odlučivalo prema ličnim afinitetima, u najužem krugu upućenih, među upućenima, u svojevrsnoj
"velikoj loži" Republičkog zavoda često na
zasedanju u obližnjoj birtiji. Nije bilo
nikakvih sastanaka stručnjaka, odeljenja,
kolegijuma. Parama se raspolagalo tako da je Republički zavod bio često u
novinama. Slična je stvar praktično sa svim spomenicima u Srbiji, bili oni na listi
Uneska ili ne. Od deset kulturnih dobara koja su dospela na Uneskovu listu
vrednog nasleđa, čak osam su srednjovekovni manastiri, od kojih su četiri na Kosovu i Metohiji. Nažalost, gotovo svi ovi spomenici danas su teško ugroženi, kako zbog urbanističkog haosa i bezakonja, tako i zbog nestručno izvedenih radova.
U neko
normalnije vreme Srbija je zaista mogla biti ponosna na svoje prirodne lepote,
kulturno-istorijsko nasleđe i arheološka nalazišta kao što su Vinča, Lepenski vir ili
Gamzigrad. U registru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije upisano je 2.306
nepokretnih kulturnih dobara (2.023 spomenika kulture, 66 prostornih
kulturno-istorijskih celina, 151 arheološko nalazište i 66 znamenitih mesta).
Od ovog zamašnog broja, 782 su zvanično kategorizovana, pa je za dobra "od velikog značaja" proglašeno 512 spomenika kulture, 28 prostornih
kulturno-istorijskih celina, 25 arheoloških nalazišta i 17 znamenitih mesta,
a "od izuzetnog značaja" 155 spomenika
kulture, 11 prostornih kulturno-istorijskih celina, 18 arheoloških nalazišta i 16 znamenitih mesta.
Nažalost, gotovo svi ovi
spomenici danas su u lošem stanju, delom zbog
nebrige korisnika, delom zbog vršljanja urbanističke mafije, a bogami dobrim delom zbog nekvalitetnog,
ponekada diletantskog rada čitave službe zaštite spomenika kulture
koja se širom Srbije pretvorila u
servis za ispunjavanje raznoraznih želja
političara, politikanata, stranaka,
uglednika, mafijaša i svih ostalih kategorija
onih koji su u situaciji da naruče šta i kako treba raditi sa spomenicima kulture.
O tome
da je kod nas baš svašta moguće svedoči nedavni predlog direktorke Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Vere Pavlović-Lončarski, koja se založila za nominovanje čitave centralne gradske zone Beograda sa Kalemegdanom na
listu svetske baštine, što je nonsens kapitalnih razmera, jer je ista ta služba zaštite, sa istom tom
direktorkom na čelu čak dva zavoda zaredom, svojim diletantskim radom uveliko
doprinela devastaciji upravo te gradske zone o čijoj nominaciji se sada razglaba, a nove sumanute ideje
svakodnevno teku iz kuhinje beogradske urbanističke mafije, pri čemu se
direktorka Republičkog zavoda nijednom do sada
nije setila da osim nepoželjnih radova ponekada
treba zaustaviti i štetne. Štaviše, doskora Vera Pavlović-Lončarski bila je predsednik
Nadzornog odbora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, ustanove u kojoj je Vera Pavlović-Lončarski direktor, i nikome
nije smetao očigledan sukob interesa!
Privatne prćije
Štetočinstvo Vere Pavlović-Lončarski do punog izražaja došlo je pri obnovi fasada Pećke patrijaršije,
koja je na Uneskovoj listi od 2006, a od svih spomenika svetske baštine Uneska u Srbiji jedini je uzorno konzerviran i zaštićen zahvaljujući činjenici da je posao
završen na zahtev vladike Amfilohija Radovića, koji je shvatio da je direktorka Republičkog zavoda Vera Pavlović-Lončarski dovedena da zaustavi
nepoželjne radove koji su u Pećkoj patrijaršiji
automatski postali nepoželjni jer ih je započela prethodna direktorka Republičkog zavoda Gordana Marković, a najveći razlog nepoželjnosti bila je činjenica da ti radovi nisu bili predviđeni da doživotno traju, za razliku
od prethodnih koji su se sveli na dvadesetogodišnje rešavanje nerešivih problema smeštaja honorara i
dnevnica pojedinih likova iz Republičkog
zavoda.
Svake
godine se republičkim budžetom opredeljuju znatna sredstva za zaštitu i rekonstrukciju spomenika kulture, pa je stoga
nenormalno da se dolaskom Vere Pavlović-Lončarski na mesto direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika obustavljaju svi projekti koje je započela prethodna direktorka Gordana Marković, što će reći da je to neka vrsta
procesa privatizacije koji se odvija bez posledica. Pomenuti slučaj može se shvatiti kao normalan
samo u slučaju kada neko odlučuje o svojoj ličnoj
imovini, pa nikoga ne bi brinulo što tamo neko imanje Vere
Pavlović-Lončarski propada - njeno je pa neka propada, ali bi je u
tom slučaju pojurila inspekcija da
popravi sve što se mora popraviti kako ne
bi ugrožavala druge ili da se popravi
nešto što je ruglo za okolinu. O tome da je čak i svetska javnost dobro upoznata sa "stručnošću" i finansijskim mahinacijama Republičkog zavoda najbolje govori nedavni skandal kada je
raspisan međunarodni konkurs za
konzervatorske radove na Kosovu na kome su pravo učešća imali ama baš svi, osim "stručnjaka" Republičkog zavoda koji je u svetskim krugovima poznat po dobro
uhodanom sistemu nameštanja poslića "leva ruka-desni džep"!
Činjenica da do sada za svoje štetočinstvo V.P. Lončarski nikada nije odgovarala pokazuje da su gospoda i
drugarice zaštitari spomenika kulture u
ovoj državi bolje zaštićeni od bilo kog spomenika
kulture! Čim neko nešto kvalitetno uradi šteta je nepopravljiva, jer se zameraju masi slugeranja i
neradnika predvođenih Verom Pavlović-Lončarski. O tome kako se
zapravo namešta dodatno finansiranje štetočinskim ustanovama poput
Republičkog zavoda najbolje pokazuje
to što pri Ministarstvu kulture postoji i Komisija za procenu finansijskih
prioriteta u oblasti zaštite kulturnih dobara sa zadatkom da vrši pregled
programa, projekata i elaborata za izvođenje radova na spomenicima kulture, kao i da daje stručne ocene i mišljenja u
pogledu opravdanosti njihovog finansiranja, što predstavlja još jedan efikasan način za sprovođenje
politike zaustavljanja nepoželjnih radova Vere Pavlović-Lončarski, jer Komisija
sastavlja objedinjenu i hijerarhijski uređenu listu prioriteta za finansiranje programa, projekata
i elaborata i dostavlja je zajedno sa odgovarajućim zapisnicima Ministarstvu kulture. Samu komisiju čini više potkomisija za pojedine
oblasti, dok zajedničke sednice potkomisija ili
sednice njihovih predsednika saziva i njima rukovodi direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a stručne i administrativno-tehničke poslove za potrebe Komisije obavljaju stručne službe Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture!
Iz svega
ovoga se jasno vidi da je čitav ovaj sistem
raznoraznih komisija i potkomisija zapravo osmišljen udruženi zločinački poduhvat raznoraznih
sivih i ostalih konzervatorskih eminencija prevashodno sa ciljem da se sa jedne
strane doživotno zaštite pojedini konzervatorski projekti pretvoreni u
privatne prćije i zabrane, a sa druge
koliko je god to moguće spreče nepoželjni radovi, o čemu najrečitije govori sledeći slučaj. Nedavno su na sajtu
Ministarstva kulture objavljeni rezultati konkursa za sufinansiranje
programa/projekata u oblasti zaštite kulturnog nasleđa i bibliotečke delatnosti
u Republici Srbiji u 2010. godini, iz čijih
rezultata je očigledno da je prioritet
finansiranja bilo finansiranje radova članovima
Velike komisije. Malo je poznato i da je ovaj konkurs iskorišćen kako bi se sprečilo izvođenje nekih nepoželjnih radova na taj način što je sprečena aplikacija projekta na konkurs!
Direktor bilo čega
Naime,
donedavno, poslednjih nekoliko godina trajali su radovi na konačnoj zaštiti i prezentaciji
arheološkog nalazišta Lepenski vir, a podnošenje prijave na konkurs za sredstva u iznosu od
1.500.000 dinara za zaštitu samog arheološkog lokaliteta sprečila je lično Vera Pavlović-Lončarski pod izgovorom da to
nije u planu rada Zavoda! Sve je ovo, nažalost, moguće iz
prostog razloga što se država ne ponaša
dovoljno odgovorno i toleriše rad raznih opskurnih
likova, poput direktorke Republičkog zavoda Vere Pavlović-Lončarski i pripadnika njene Velike lože.
Sramota
je što zvanične institucije države kao što je Zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije ne rade svoj posao.
Finansiraju se iz poreza koji građani Srbije plaćaju, da se staraju o kulturnom nasleđu Srbije, a sa druge strane imamo razne donatore i
patriote koji rade njihov posao. U ovakvim institucijama ne sme da bude političke i lične podobnosti, kao što je to sada slučaj, da bi, poput Vere Pavlović-Lončarski, neko odsedeo
direktorski mandat, pa potom još godinu kao v.d, uz dobru platu i ne radeći svoj posao, pa onda otišao na neko drugo mesto, u neki drugi zavod... i tako
redom bez odgovornosti za nerad i javašluk.
Bilo gde u svetu postoji krivična i materijalna
odgovornost za nesprečavanje štetnih posledica urušavanja i propadanja kulturnog blaga.
Da li će iko ikada odgovarati za ništavanje nekog spomenika
kulture u Srbiji? Šta radi Zavod? Koje projekte imaju? O kakvoj zaštiti
spomenika kulture oni govore, ako uopšte umeju i da govore? Bolje je da ćute, pa ih niko neće ni primećivati. Bilo bi dobro da se
preko poverenika za dostupnost javnih informacija Rodoljuba Šabića zatraži informacija šta
institucije kulture rade kada ništa ne rade. Zašto postoje i troše novac ovog naroda. Toliko koliko oni koštaju ovu državu,
treba uložiti u rekonstrukciju
spomenika kulture Srbije, pa će se i te kako videti neka
korist. Ovako nam je preostalo da neka direktorka zavoda, nekakva bizarna Vera
Lončarski, koja, uzgred, izgleda
kao servirka u trpezariji u staračkom domu, i nekakva Velika
komisija odlučuju šta se sve neće
raditi, a na odlučivanje šta će da se radi i šta mora da se radi čekaće se doživotno. Kako to gordo zvuči: "direktor zavoda"... "direktor bilo čega" ili "predsednik Velike komisije",
samo da se redovno i sigurno plaća (iz budžeta naravno)..., ali da bude bez ikakve odgovornosti,
jer kada bi se insistiralo na odgovornosti, za svoje štetočinstvo bi V.P. Lončarski odavno bila u zatvoru i to na odsluženju dvocifrene kazne.
Žuti koncern
Samo
ponašanje Službe zaštite spomenika kulture
zapravo je u skladu sa politikom nerada V.P.Lončarski, direktorke Republičkog zavoda i bivše direktorke
Gradskog zavoda za zaštitu spomenika, koja rad ustanova kojima rukovodi svesno
koordinira sa zahtevima "struktura", što u ovom slučaju
najbolje potvrđuje stav gradonačelnika Đilasa, jer je očito da je u pitanju moćnik koji misli da posle seče platana i arčenja
para na podzemne tramvaje i preskupi nepotrebni most na Savi može lako da sruši zgradu
Generalštaba, remek-delo čoveka koji više nije
sa nama, uprkos stavu Beograđana, naučnih institucija, kulturnih ustanova i stručnjaka, čija se reč čuje i uvažava, koji se bore da spreče vandalizam što će biti gori od onog koji su načinile bombe u ratu u
kome nismo učestvovali. Poslednji u nizu "slučajeva" u Beogradu
jeste slučaj zgrade u Karađorđevoj ulici, sagrađenoj po
projektu Konstantina Jovanovića, a za koju je V.P. Lončarski najpre izdala rešenje o zaštiti, da bi ga ubrzo poništila jer je u međuvremenu išla po drugo mišljenje. Po tom drugom mišljenju se ispostavilo da je
zgrada bezvredna i da se može srušiti kako bi se na njenom mestu sagradila
desetospratnica, baš kao i na mestu nekadašnje fabrike "Beko'!
O štetočinstvu V.P. Lončarski dovoljno govori i slučaj obnove manastira Gradac, koji je nakon dolaska V.P.L
na mesto direktora Republičkog zavoda pretvoren u doživotnu štetočinsku trakavicu jer je 2007. godine Republički zavod, na
osnovu mišljenja tadašnje Velike komisije, doneo Rešenje o oglašavanju ništavnim Rešenja, tj. uslova za
preduzimanje mera tehničke zaštite crkve manastira Gradac, čime je sprečena ne
samo zaštita crkve već i izrada projekta. Iako se zna da su i crkva i freske u
njoj u katastrofalnom stanju, decembra 2007. Republički zavod za 2008. godinu
planira kao prioritet nastavak sistematskih arheoloških istraživanja porte i utvrđivanje
granica nekropole. Pošto je skandalozno ponašanje nove direktorke Republičkog
zavoda V.P. Lončarski već tada bilo poznato javnosti, februara 2008. godine
Ministarstvo kulture poništava Rešenje Republičkog zavoda o poništavanju
Rešenja o uslovima i nalaže Republičkom zavodu da o njemu ponovo odlučuje.
Imperija uzvraća udarac već aprila 2008, kada je Republički zavod ponovo doneo
isto rešenje, kojim se ponovo
poništavaju uslovi za projektovanje zaštite crkve od vlage. Pomak je ipak
učinjen, jer se sada poništava i saglasnost Republičkog zavoda na projekat zaštite crkve, koji je kao
donaciju uradio Albo inženjering. Tako su neponišteni jedino ostali Nacionalni
investicioni plan i "neistinito" ugrožena crkva manastira Gradac.
Maja 2008, posle poništavanja projekta sanacije i
prezentacije crkve, koji je kao donaciju izradio Albo inženjering, u skladu sa politikom zaustavljanja nepoželjnih radova pod
rukovodstvom nepoželjnih stručnjaka direktorke V.P. Lončarski, Republički zavod
je angažovao privatno preduzeće Beoinženjering za izradu projekta zaštite crkve od vlage, ali po
ceni od 790.000 dinara kako bi se po ko zna koji put u manastiru primenila
nekakva melioracija, tj. drenaža terena oko crkve, a arheolog Emilija Pejović morala da
kopa mesecima, možda i godinama (kao u Mileševi), naravno uz naplatu
dnevnica. Postavlja se samo pitanje ko i za koje to navodne "zasluge"
već godinama štiti drugaricu v.d. direktora Republičkog zavoda Veru
Pavlović-Lončarski i kome je u interesu ovakvo štetočinstvo na koje niko ne
reaguje. Po svemu sudeći u pitanju je visoka zaštita sive eminencije centrale Žutog preduzeća oličene u imenu i delu
Dragoljuba Mićunovića koji je svojedobno predložio da se i V.P. Lončarski i
Cvjetičanin dr Tatjana postave na odgovarajuća direktorska mesta kako bi time
bio olakšan rad raznoraznim članovima Žutog
koncerna!